Jakobinci

Ne poistovećivati sa Jakobiti.

Pečat jakobinskog kluba

Jakobinci su bili demokratski orijentisani revolucionari u doba Francuske revolucije, a ime su dobili po samostanu svetog Jakova u Parizu gde im je bilo sedište. Na čelu im se nalazio Maksimilijan Robespjer. Tražili su veća prava za sitno građanstvo i ukidanje nejednakosti zasnovane na bogatstvu. Osnovali su komitet javnog spasa i stvorili narodnu vojsku u kojoj se našao mladi Napoleon Bonaparte. Doneli su 1793. godine ustav kojim su ukinuti svi ostaci feudalizma.

Početak

Sedište jakobinskog kluba u ulici Sen Honore (manastir Svetog Jakova)

Jakobinski klub nastao je 1789. godine, neposredno nakon izbijanja Revolucije. Tada je to bila grupa bretanjskih poslanika koja se okupljala da bi razmatrala pitanja koja će biti izneta pred Narodnu skupštinu. U Skupštini su sedeli na najvišim stolicama, zajedno sa ostalim Montanjarima. Sastaju se od 1789. godine u dominikanskom manastiru Svetog Jakova (po kome su i dobili naziv) u ulici Sent Honore pod imenom „Društvo prijatelja ustava“. Jakobinci privlače i klubove pokrajinskih gradova. Sastav jakobinskog kluba u početku je bio šaren; činili su ga predstavnici srednje, sitne i krupne buržoazije. Klub fejantinaca (Lafajetova stranka) odvaja se od Jakobinskog kluba 1791. godine. To su učinili nametanjem visoke članarine koju pripadnici srednje buržoazije nisu mogli plaćati. Buržoazija, jedinstvena do 1791. godine, raspala se posle Varena. U skupštini su i dalje svi poslanici pripadali buržoaziji. Desnica je imala 264 poslanika koji su pripadali fejantincima. Oni su bili i protiv demokrata; tražili su ograničenu monarhiju i prevlast buržoazije, kao što je to predviđao ustav iz 1791. godine. No, fejantinci se dele u dve grupe: lametisti (pod vođstvom Lameta) i fajetisti (pod vođstvom generala Markiza de Lafajeta). Levicu, 136 poslanika, uglavnom je sačinjavao narod iz jakobinskog kluba. Predvodili su ih novinar Briso (koji postaje vođa žirondinaca, jakobinaca iz pokrajine Žironde) i filozof Kondorset, izdavač Volterovih dela. Centar je činila masa od 345 poslanika, nezavisni ili konstitucionalisti, odani revoluciji, ali bez određenog mišljenja i uglednih ljudi. To je bio sastav nove, Zakonodavne skupštine, koja je zamenila ustavotvornu skupštinu nakon donošenja prvog francuskog ustava.

Sukob sa žirondincima i fejantincima

Nakon izbijanja Francuskih revolucionarnih ratova dolazi do prvih sukoba jakobinaca sa jedne i fejantinaca i žirondinaca sa druge strane. Do objave rata došlo je posle smrti nemačkog cara Leopolda II (1. mart 1792) koga je nasledio ratoborni Franc II (1792-1836). Time izbija rat koji ne prestaje do 1815. godine. U Ardenima se Lafajet nije ni pomakao. Robespjer ga kritikuje i nema poverenja u njega. Lafajet je izjavio da je sa vojskom spreman da pođe na Pariz, protiv jakobinaca. Vojni neuspesi podstakli su nacionalni zanos. Neki žirondinski ministri otpušteni su od strane kralja. Žirondinci su uputili apel narodu – proglasom „Domovina je u opasnosti“. Vojska pruskog vojvode Braunšvajga prelazi na francusku teritoriju. Jakobinci su zaboravili na neprijateljstvo sa žirondincima zbog opasnosti od neprijatelja. Opremaju se novi bataljoni. Proglas je ujedinio narod. Međutim, nacionalno jedinstvo osujetili su žirondinci koji su poveli tajne pregovore sa dvorom. Luj ih je odbio, a narod se pobunio. Žirondinci osuđuju ove nemire. Time osuđuju sebe i svoj poredak iz 1791. godine.

Pariz i cela zemlja digla se na ustanak protiv monarhije 10. avgusta 1792. godine. Robespjer je napadao žirondince koji pregovaraju sa kraljem i traži ukidanje Skupštine i uvođenje Konventa. On je i organizovao pobunu. Pomogli su mu bretonski federalci 30. marseljskog, pobunjenici predgrađa Sent Antoan, pevajući himnu koja je po njima nazvana Marseljezom. Federalci su na Robespjerov podsticaj formirali tajni direktorijum. Pariska rulja zauzima palatu Tiljerije i masakrira kraljevu Švajcarsku gardu. Kralj je na savet žirondinaca napustio dvoranu i sklonio se u Skupštinu. Skupština se nije izjasnila za svrgavanje već za udaljavanje kralja. Izglasala je i sazivanje Konventa prihvatajući Robespjerov zahtev. Time je poražena visoka buržoazija i liberalno plemstvo koji su i podigli revoluciju. Pasivni građani, zanatlije i trgovci, na čelu sa Robespjerom, ulaze na političku pozornicu. General Lafajet je 19. avgusta prešao Austrijancima.

Dolazak na vlast

Porazi u Belgiji 1793. godine izazivaju nacionalno buđenje u Parizu. Revolucionarni sud formiran je 10. marta 1793. godine. Sukob Žironde i Montanje (jakobinci i kordiljeri) je u završnoj fazi. Robespjer je sa napadima otpočeo 3. aprila. U departmanima Žironda sarađuje sa aristokratijom. Žironda je otpočela borbu protiv montanjarske tvrđave, Pariske komune, za konačnu pobunu. Komisija dvanaestorice naredila je maja hapšenje Ebera zbog pisanja u svom listu. Ustanak Montanje otpočeo je 31. maja na isti način kao i 10. avgusta; masu su činili pariski sankiloti. Delegati sekcija Komune pojavili su se pred Konventom oko 5 sati uveče. Komisija dvanaestorice je ukinuta te se ustanici povlače. Drugog juna ponovo izbija pokret. Ustanički odbor opkolio je Konvent sa oko 80.000 ljudi iz Nacionalne garde. Nemoćni članovi Konventa su se pokorili. Konvent je doneo odluku o hapšenju 29 poslanika Žironde. Time je završena borba Montanje i Žironde. Žirondinci su pali sa vlasti, a otpočeo je period jakobinske vlasti.

Jakobinski Konvent

Glavni članak: Jakobinska diktatura

Maksimilijan Robespjer, najpoznatiji jakobinac

Prvi zadatak Montanje bio je da umiri narodne pokrete. To je učinila donošenjem novih zakona. Emigrantska dobra podeljena su siromašnim seljacima. Ukinuta su sva feudalna prava bez naknade. Izglasan je nov ustav (1793). Deklaracija prava koja mu prethodi je naprednija od Deklaracije iz 1789. godine. Ustav je prihvaćen sa 1.800.000 prema 17.000 glasova. Rezultati su proglašeni simbolično 10. avgusta 1793. godine. Revolucionarna armija Montanje postiže uspehe. Ustanci u Lionu, Normandiji i Franš-Konteu, Bordou, Avinjonu i Marseju su ugušeni. Međutim, širi se pobuna u Vandeji. Englezi na severu započinju borbu i preduzimaju opsadu Dankerka. Prusi na Rajni, pod vođstvom Braunšvajga, zauzimaju Majnc. Na Alpima je Kelermanova armija potisnuta od strane Pijemonteza, a Španci na Pirinejima prelaze u ofanzivu. Vrhunac krize je ubistvo Žan Pola Mare 13. jula 1793. godine. Ubila ga je mlada rojalistkinja iz Normandije, Šarlota Korde. Mara je predstavljao jednog od vođe Montanje, jednog od trijumvira (uz Dantona i Robespjera). Njegovo ubistvo postiglo je suprotan efekat; želju za osvetom. Pariz mu je priredio veličanstvenu sahranu 15. jula. Postao je „Mučenik slobode“, a njegovo poprsje zamenilo je kasnije krstove u crkvama. Postao je jedno od božanstava „svetog trojstva“ revolucionarnog Panteona.

Oko Marinog nasleđa otimaju se Eber i stranka Besnih. Robespjer dolazi na čelo Komiteta javnog spasa. On je rečit, nepristrasan, nosi nadimak „Nepotkupljivi“ i ima poverenja u sankilote. Otpočeo je borbu za naklonost sankilota protiv Besnih i oslobodio je Konvent njihovog pritiska. Glavni argument kod sankilota Besni su izgubili Robespjerovim zakonom o žitu koji je za Pariz nabavio dovoljnu količinu namirnica. Robespjer je istovremeno ustao i protiv umerenih boreći se da vlada ostane revolucionarna do zaključenja mira. Međutim, pritisak naroda bio je i dalje jak. Narod se bunio zbog ekonomske krize. Konvent i Komitet javnog spasa su teška srca prišli uvođenju terora.

Revolucionarni odbori počinju hapsiti sumnjive na podstrek Pariske komune. Usvojen je „zakon o sumnjivima“ koji je omogućavao jakobincima da udare na sve svoje neprijatelje. Sumnjiva je bila čak i rodbina emigranata ukoliko se otvoreno ne izjasni za revoluciju. Maksimizirane su cene životnih namirnica i plate. Savladani Konvent dao je poverenje Komitetu javnog spasa. Konačno, 10. oktobra 1793. godine, doneta je odluka kojom je francuska vlada revolucionarna do zaključenja mira. Ministri i sva tela stavljena su pod nadzor Komiteta javnog spasa. Posledica toga je izbijanje revolucionarnog terora – Jakobinske diktature.

Jakobinska diktatura

Svi napori jakobinaca i Komiteta usmereni su pobedi na frontovima i razbijanju kontrarevolucije u zemlji. Komitet je ozakonio represiju vlasti. To je i vreme najjačeg uticaja sankilota. Komitet je pokušao da ga oganiči što dovodi do postepenog rascepa između jakobinaca i sankilota. Teror je organizovan septembra 1793. godine. Osuđeno je na smrt 66 osoba (četvrtina od osoba izvedenih pred Revolucionarni sud). Oktobra počinje izvođenje žirondinaca pred Revolucionarni sud. Pokrenut je proces i protiv Marije Antoanete. Bivša kraljica je giljotinirana 16. oktobra 1793. godine. Procesuirani žirondinci pogubljeni su 31. oktobra. U poslednja tri meseca 1793. godine smrtnom kaznom osuđeno je 45% optuženih.

Druga tekovina jakobinskog terora je dehristijanizacija Francuske i uvođenja kulta Razuma. Prva mera je uvođenje revolucionarnog kalendara. Dana 16. brimera Konvent je doneo odluku da se svaka opština mora odreći katoličke vere. Crkva Notr Dam posvećena je Razumu. Razvija se kult mučenika, nastao od narodnog obožavanja Žan Pola Mare. Uz njega su stavljeni i Lepeletje i Šalije koje je giljotinirala lionska kontrarevolucija. Stvoreno je revolucionarno trojstvo. Njihove slike zamenjuju ikone u crkvama koje postaju hramovi Razuma. Robespjer je bio protiv dehristijanizacije i uspeo je u Konventu izdejstvovati slobodu ispovedanja vere. On je tvorac novog kulta, Kulta Vrhovnog bića. Kult Vrhovnog bića stvoren je kao pandant Kultu Razuma i postepeno stiče prednost. Oba kulta zabraniće Napoleon Bonaparta ustavom iz 1801. godine.

Sukob sa kordiljerima

Likvidacija Besnih i obustava dehristijanizacije podstakla su na jesen 1793. godine Komitet javnog spasa da se odvoji od narodnog pokreta, što je značilo da se mora prepustiti na milost i nemilost Konventu. Jedinstvo Montanje srušile su dve afere poznate kao „Zavera inostranstva“ i „Afera sa Indijskom kompanijom“. Revolucija je primala u svoje redove mnoge izbeglice iz drugih država. Stranci su bili povezani sa stranim poslovnim ljudima i njihova uloga je bila više nego sumnjiva. Oni su lihvarili prilikom snabdevanja armija i špekulisali s padom vrednosti asignata. Neki Dantonovi prijatelji uhapšeni su kao pripadnici ove zavere. Rascem Montanje prouzrokovala je druga afera, afera sa Indijskom kompanijom. Otkriveni su revolucionari koji su od Indijske kompanije primili 500.000 livara mita kako se ona ne bi likvidirala. Danton tada nije bio u Parizu; odmarao se na svojim posedima. Obavešten o aferama u kojima su kompromitovani njegovi prijatelji, on se naglo vratio u Pariz. Danton staje na stranu Robespjera protiv dehristijanizacije. Međutim, Dantovde je dovelo u loš položaj otkrivanje lažnog rešenja o likvidaciji Indijske kompanije. Dolazi do raskida Dantona i Robespjera, odnosno kordiljeraca (umerenih) i jakobinaca (levičara). Otpočinje borba između dvojice trijumvira. Komitet javnog spasa je izgubio strpljenje i naredio hapšenje vođa kordiljeraca na čelu sa Dantonom (13/14. mart 1794). Konvent je podigao optužnicu protiv učesnika afere Indijske kompanije; događaj poznat kao žerminalski procesi. Robespjer je u patetičnom govoru proglasio Dantona svojim neprijateljem. Danton je na procesu pokazao izuzetnu retoričnost i uspeo je oduzeti reč svim tužiteljima. To ga nije spaslo. Giljotiran je 5. aprila 1794. godine.

Institucije jakobinskog terora

Osnove nove jakobinske vlade izložene su u Robespjerovom izveštaju „O načelima revolucionarne vlade“ (oktobar 1793). Revolucionarna vlada je ratna vlada. Kada neprijatelj bude pobeđen, ona će ponovo postatu ustavna vlada. Budući da je u ratu, vlada deluje vanredno i ima pravo lomiti sve otpore. Ima u rukama prisilu, tj. teror. Konvent je čuvar najviše vlasti. Posle žerminalskih procesa, vlast je, međutim, u rukama Robespjerovih odbora: Komitet javnog spasa i Komitet javne bezbednosti (vladini odbori). Komitet javnog spasa (vrsta Ministarstva spoljnih poslova), do tada biran svakog meseca, sveden je na 11 članova, među kojima su Robespjer, Sen Žist i Kuton, vođe jakobinaca. Svi javni organi i službenici nalaze se pod rukovodstvom ovog Komiteta. On naređuje hapšenja i rukovodi privredom zemlje. Komitet javne bezbednosti takođe je biran svakog meseca. On se učvrstio kasnije. Pod njegovim nadzorom je, od septembra 1793, sve što se odnosi na ljud i opštu tajnu policiju. Komitet javne bezbednosti (vrsta Ministrarstva unutrašnjih poslova) zadužen je i za primenu zakona o sumnjivcima. Rukovodi policijom i revolucionarnim pravosuđem. Predstavlja ministarstvo terora.

Revolucionarni sud, imenovan od Konventa, sudi po kratkom postupku bez prava apelacije Vrhovnog suda. Sudio je pre svega emigrantima i vandejskim ustanicima. Prema njima postupa kao prema ljudima van zakona, a postupak se često sastoji samo u konstatovanju identiteta optuženog i izricanja smrtne kazne. Sudi se i sumnjivcima, u koju je kategoriju ubrajan širok sloj građana – od protivnika revolucija 10. avgusta i 31 maja - 2. juna, do porodica emigranata, bogataša koji gomilaju novac, proizvođača i trgovaca koji krše odredbe o maksimiziranju cena. Zakonom od 22. prerijala (10. juna 1794) legalizovan je jakobinski teror. Ukinuta je odbrana (advokati) i istražni postupak; porotnici se moraju zadovoljiti samo moralnim dokazima. Sudija ima dve opcije: sloboda ili smrt. Donald Grin je procenio da je u revolucionarnom teroru jakobinaca ubijeno između 35.000 i 40.000 ljudi. Prema socijalnom statusu, 85% osuđenih pripadalo je bivšem „trećem staležu“, a samo je 8,5% plemića i 6,5% sveštenika.

Pad jakobinaca

Glavni članak: Termidorska reakcija

Pogubljenje vođa montanjarskog Konventa

Maksimilijan Robespjer je, sa svojim sjajnim sposobnostima, u periodu 1793-1794. godine bio stvarni šef vlade u očima revolucionarne Francuske. Međutim, on nije pazio na osetljivost svojih kolega. Bio je strog prema drugima kao i prema samom sebi. To je izgledalo kao slavoljubivost za šta je Robespjer i optužen najpre od strane žirondinaca, a potom i od strane kordiljeraca. Jedan od protivnika Robespjera bio je i Karnot koji je kritikovao njegove vojne planove i izrugivao se kultu Vrhovnog bića. Robespjer je prestao dolaziti u Komitet sredinom mesidora. Sukob sa Karnoom, Koloom i Biljo-Varenom (podržavao ih i Plejn, odnosno buržoaski konzervativci) Robespjer je odlučio da iznese pred Konvent. Međutim, kobna greška bila je ta što je odbio da imenuje poslanike koje je optuživao. Svi koji su imali i malo greha osetili su se ugroženim. Ova greška koštala je Maksimijana Robespjera vlasti i života. Njegovi protivnici su radili. Devetog termidora (27. jul 1794) sednica Konventa počela je u 11 sati. Sen Žist je uzeo reč, ali su zaverenici onemogućili njega, a zatim i Robespjera da govore. Jedan od zaverenika, Luše, predložio je da se podigne optužnica protiv Robespjera. Odluka je jednodušno izglasana. Pored njega, optuženi su i Maksimilijanov brat, Avgustin Robespjer, kao i Kuton i Sen Žist; vođe jakobinskog terora. Lebas je zatražio da mu pripadne čast da bude uhapšen. Slabo je organizovan i loše vođen pokušaj podizanja ustanka Pariske komune. Ustaju i članovi pariske garde i sankiloti. Komuna je bila izrazito moćnija u artiljeriji (32 prema 17 topova), ali se nije našao neko ko će je voditi. Poslanici koji su uhapšeni su oslobođeni. Konvent se, međutim, ponovo sastao i stavio ustanike van zakona. Baras je zadužen da sakupi oružanu snagu. U dva sata ujutro, Baras je krenuo na Opštinsku većnicu i zauzeo je na prepad. Komuna je pobeđena bez borbe. Desetog termidora (28. jula 1794) uveče, bez suđenja, na giljotini su pogubljeni Maksimilinan Robespjer, Avgustin Robespjer, Luj Antoan Sen Žist, Žorž Kuton i devetnaest njihovih pristalica. Sledećeg dana pogubljeno je 71 osoba, najviše pogubljenih tokom revolucije u jednom danu. Moć Pariske komune i Robespjerovaca je okončana. Poslove Pariske komune 1795. godine je nasledio Direktorijum.

Jakobinci tokom vladavine termidoraca

Nakon pada Robespjera ponovo su prevlast uspostavili „umereni“, kao i 1791. godine. Pored „umerenih“, postojale su još dve političke struje: neoebertisti (okupljaju se u Izbornom klubu i predstavljaju težnje naroda) i jakobinci (pristalice starog poretka). Jakobinski polet dolazi meseca fruktidora kada su posmrtni ostaci Žan Pola Mare preneti u Panteon. U borbi protiv jakobinaca, monarhista, konstitucionalista i neoebertovaca, odnosno svih protivnika novog društvenog poretka, umereni su imali dva sredstva za akciju: štampu i bandu zlatne mladeži. Grupe mladića organizovao je učesnik termidorske reakcije, prebeg Freron (poznati su kao Freronova zlatna mladež). Regrutovani su među buržoaskom omladinom, prepoznavali su se po perčinima i četvrtastom okovratniku na svom odelu, naoružavali se kratkim toljagama i okupljali se uz povike „Dole jakobinci“ Živeo Konvent“. Mladići su izazivali tučnjave krajem fruktidora napadajući jakobince i druge ugledne ljude. U Komitetu javnog spasa zauzimaju prvo mesto.

Prekretnica termidorskog perioda je u brimeru III godine Republike. Jakobinski klub je zabranjen. Izborni klub neoebertovaca prestao je održavati sednice. Kraj jakobinaca može se objasniti time što nisu imali podršku naroda u poslednjim sedmicama svog postojanja. Nakon tučnjave koju je organizovao Freron, vladini odbori donose odluku kojom zatvaraju jakobinski klub. Konvent je odluku potvrdio sledećeg dana. Ubrzo nakon jakobinskog, nestao je i Izborni klub. Antiterorizam i desankilotizacija vršeni tokom zime 1794-1795. godine, poznati su kao beli teror. Beli teror pogodio je sve pristalice nekadašnje vlasti. Marseljeza je proskribovana, a jakobinci su prisiljavani da pevaju „Ustanak naroda protiv terorista“. Sankiloti protestuju pa su tučnjave sve češće. Maratove slike poskidane su iz Konventa i Panteona. Mnogi bivši teroristi su pohapšeni.

Jakobinci tokom vladavine Direktorijuma

Do obnavljanja jakobinskog kluba dolazi tokom vladavine Direktorijuma Direktorijum je vladao u slozi sa većinom koja ga je izabrala i pozvao je sve republikance na otpor. Rojalisti na zapadu izazivaju nerede pomognuti Engleskom. Jakobinci su delimično raspoređeni u upravnim organima, a njihova štampa je tolerisana. Ponovo se otvaraju klubovi. Jakobinci iz Italije uzeli su učešća u pobuni u vojnom logoru Grenelu koja je izbila usled pokušaja oslobađanja Graha Babefa iz zatvora. Zaverenici imaju podršku od jakobinaca iz Italije. Streljano je 30 pobunjenika. Do novog poleta jakobinaca dolazi usled neuspeha Direktorijuma u ratu Druge koalicije. Napoleon Bonaparta je nakon bitke kod Nila ostao zarobljen u Egiptu, a na evropskim frontovima francuske armije trpe poraze i bivaju primorane na defanzivu. Ratna kriza dovela je do pada uticaja Direktorijuma. Saveti su 18. juna 1799. godine otpočeli napad na Direktorijum. Dvojica direktora otpušteni su 19. i 20. juna i na njehovo mesto postavljen je general Mulin i kraljoubica Rože Diko.

Jakobinci doživljavaju nov uspon i nameću politiku javnog spasa. Njome bi se vlast ponovo našla u rukama sankilota, kao prilikom zbacivanja žirondinaca. Zatvaranje jakobinskog kluba označilo je prekid između jakobinaca i Direktorijuma. Jakobinci su optuženi da žele ponovo iskopati teror iz zaborava. Fuše je zatvorio klub 13. avgusta. Nije bilo nikakve reakcije. Rojalistička pobuna izbila je 5. avgusta. Rojalisti zauzimaju Tuluz. Poslednja ofanziva jakobinaca otpočela je povodom vojnih poraza. U Italiji je poražen i ubijen general Žuber. Englezi se iskrcavaju u Holandiji. Žurdan je predložio politiku javnog spasa, ali je ona odbijena. Poslednji jakobinski uspeh bio je taj da se izdejstvuje zakon o smrtnoj kazni svakome ko bi predložio mir.

Predsednici jakobinskog kluba

• 1789. - Antoan Barnav
• 1789. - Isak Rene Gaj le Šapelje
• 1789-1790. - Žak Frasoa Meno
• 1790-1791. - Onore Mirabo
• 1791-1792. - Pjer-Antoan Antonel
• 1792-1793. - Žan Pol Mara
• 1793-1794. - Maksimilijan Robespjer
• 1794-1795. - upražnjeno mesto predsednika

Vidi još

• Francuska revolucija
• Jakobinska diktatura
• Montanjari

Izvori

• Albert Sobul; Francuska revolucija, Naprijed, Zagreb (1966)
• Vojna enciklopedija, tom 3, Beograd (1971), 2. izdanje
• J. V. Tarle; Istorija novog veka, Naučno delo, Beograd (2008)
• Čedomir Popov; Građanska Evropa (1770-1914), Zavod za udžbenike (2010)