Jevanđelje po Mateju

Jevanđelje po Mateju (grč. Κατὰ Ματθαῖον εὐαγγέλιον Kata Matthaion euangelion) je jedno od četiri kanonska jevanđelja i prva knjiga Novog zaveta. Skraćenica za ovo jevanđelje je Mt.

Matejevo jevanđelje je napisano kasnije od Markovog jevanđelja, koje koristi kao izvor. Napisano je na grčkom, oko 85-95. godine i uglavnom obuhvata tematiku Markovog jevanđelja kao i drugu građu. Tek jedna četvrtina Matijinog jevanđelja je jedinstvena po svom prikazu i uglavnom se tiče odnosa između Isusa i drugih Jevreja. Hebrejska Biblija se citira s poštovanjem, ali su neki savremeni učitelji negativno okarakterisani kao „slepe vođe“. Isus propoveda novi vid moralnosti (vidi Bjeseda na Gori) i osnivač je nove zajednice.

Predanje kaže da je autor apostol Matej, što i neki naučnici podržavaju. Međutim, većina današnjih naučnika veruje da Jevanđelje po Mateju nije sastavio apostol Matej niti bilo ko od očevidaca. Njegov urednik (ili urednici) su zavisili od ranijih izvora kao što su Jevanđelje po Marku i pretpostavljeni Q dokument.

Književna vrsta

Matej prenosi tradiciju koju je primio od prve Crkve o Isusu i hršćanskom životu te u isto vreme stvaralački oblikuje te tradicije u nove, s novim naglascima. Pri pisanju ima nekoliko ciljeva: poučiti i osokoliti članove svoje zajednice, dati građu za liturgijska čitanja i propovedi, uputiti misionarski poziv onima koji su dobre volje, braniti veru hrišćana od neprijateljski nastrojenih kritičara i braniti je od suparnika. Poslužio se s dve velike vrste građe da postigne te ciljeve, a to su prikazi o događajima i govori.

Autor i vreme nastanka

Prema hipotezi dvaju izvora, Evanđelja po Mateju i Luki su pisana odvojeno, oba koristeći Marka i „Q dokument“ kao izvore.

Matejevo jevanđelje ne govori ništa o svom piscu. Najstarija crkvena predanja (Papija, biskupa iz Hijerapolisa u prvoj polovini 2. veka) pripisuju jevanđelje apostolu Mateju Leviju. Mnogi crkveni oci (Origen, Jeronim, Epifanije) idu u istom pravcu. Neki su pisci hteli pronaći dokaze kako bi se apostolu mogao pripisati prvobitni, aramejski ili hebrejski oblik iz kojeg je nastao, grčki Matej. Stoga, ne znajući tačno ime pisca, valja se zadovoljiti sa nekoliko crta koje se nalaze u samom Jevanđelju: pisac se razume u svoj posao, vrstan je poznavalac Pisma i jevrejskih predanja, poznaje i poštuje verske vođe svog naroda, ali im se sirovo obraća, razumije se u Isusovo umeće poučavanja i u njegov način urazumljivanja svojih slušatelja te uvek naglašava praktične posledice njegova učenja.

Prema hipotezi o aramejskom Mateju, jevanđelje je bilo namenjeno Jevrejima i preobraćenicima koji su govorili aramejski. Po hipotezi o grčkom Matejevom jevanđelju, ono je upućeno Jevrejima koji su govorili grčki i hrišćanima jevrejskog porekla.

S obzirom da je bilo potrebno određeno vreme za nastajanje, te oblikovanje usmenog nauka, neki pretpostavljaju da je aramejski Matej nastao oko 40—50. godine. Istovremeno su nastali i prevodi na grčki. Kanonski Matej bio je u izvesnoj meri zavisan o Marku, te se pretpostavlja da nije mogao biti napisan pre 65. godine, koja je najverojatnije vreme postanka Markovog jevanđelja. Deo katoličkih stručnjaka smatra da je Matej napisan pre 70. godine, kad su Rimljani razorili Jerusalim, no ima takođe vrsnih stručnjaka koji smatraju da je grčki Matej nastao nešto nakon 70. godine.

Struktura

Jevanđelje po Mateju sastoji se od sedam skladnih delova:

1. Detinjstvo obećanog mesije Isusa Hrista (Mt 1-2),
2. Proglas načela carstva nebeskog (Mt 3-7),
3. Propovedanje carstva nebeskog (Mt 8-10),
4. Skromna i tajanstvena narav carstva nebeskog (Mt 11-13),
5. Počeci carstva nebeskog: osnivanje crkve (Mt 14-18),
6. Priprema za dolazak carstva nebeskog (Mt 19-25) i
7. Muka i uskrsnuće Isusovo (Mt 26-28).

Sadržaj

Sveti Matej, ilustracija iz 9. veka

Matejevo jevanđelje je poput neke vrste katekizma o Carstvu nebeskom, naročito po svojoj strukturi. Sadrži pet velikih beseda:

1. Beseda na gori (Mt pogl. 5-7),
2. Beseda o misiji, poslanju apostola (Mt pogl. 10),
3. Beseda u parabolama (Mt pogl. 13),
4. crkvena beseda (Mt pogl. 18) i
5. eshatološka (Mt pogl. 24-25).

Jevanđelje po Mateju započinje Isusovim rodoslovljem i Rođenjem (Mt 1,1-2,4) te se nastavlja pohodom maga i begom u Egipat (Mt 2,1-15). Drugi deo počinje propovedanjem Jovana Krstitelja, Isusovim krštenjem, te Sotoninim iskušavanjem Isusa u pustinji. Nastavlja se Isusovom Besedom o blaženstvima, izricanjem stava prema Starom zavetu, govorima o ubistvu, preljubi, zakletvi, odmazdi, ljubavi prema neprijatelju, milostinji, molitvi, pravoj molitvi – Očenaš, moći molitve, o postu, pouzdanju u Božje proviđenje, izboru između Boga ili bogatstva, lažnim prorocima (Mt 3-7).

Treći deo govori o ozdravljenju gubavca (Mt 8,1-4), sluge rimskog oficira i ozdravljenjima u Petrovoj kući (Mt 8,5-22), zatim o oluji na moru koju Isus stišava i ozdravljenju uzetoga (Mt 9,18). Nadalje se govori o ozdravljenju dvojice slepaca, te nemog i opsednutog čoveka (Mt 9,27-34). Zatim Isus daje vlast apostolima da isteruju nečiste duhove i leče od svake bolesti (Mt 10,12). U četvrtom delu Isus govori o Jovanu Krstitelju (Mt 11,11-12), daje svoj sud o savremenicima, ozdravlja opsednutog čoveka (Mt 12,22-37), te uči da Hristovim dolaskom pada sotonino kraljevstvo. Isus nadalje govori o svrsi priča (Mt 13,10-16), o gorušičinom zrnu (Mt 13,31-32), kvascu i o ribarskoj mreži (Mt 13,33-50) bačenoj u more.

Peti deo je o povratku u Nazaret, Herodovom ubistvu Jovana Krstitelja i Isusovom čudu kojim je nahranio pet hiljada ljudi s pet hlebova i dve ribe (Mt 13,53-14,21). Isus postavlja temelje svoje Crkve na veri, govoreći Petru: „A i ja tebi kažem: Ti si Petar, i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.“ (Mt 16,18). Nakon toga Isus po prvi put nagoveštava svoju smrt na krstu i vaskrsenje.

U šestom delu Isus govori o nerazrešivosti braka, o devičanstvu, o porezu, uskrsnuću, o najvećoj zapovijedi, koja je ljubav prema bližnjem (Mt 19,1-22,46) i sada već treći put nagovešta svoju smrt. U konačnim događajima tema su govor o razaranju hrama, progonstvu, dolasku Sina čovečjeg (Isusovom ponovnom dolasku), o budnom upravitelju, o talentima (Mt 24,1-25,44). Zadnji deo govori o zaveri protiv Isusa, Judinoj izdaji, pripremi pashalne večere, smrtnoj borbi u Getsemanskom vrtu, Petrovoj izdaji Isusa, Judinom samoubistvu, Isusovoj smrti, njegovom vaskrsenju, te slanju apostola u svet da propovedaju (Mt 26,1-28,20).

Poruka knjige

Ovo jevanđelje ima dva žarišta: Isusa kao Hrista i skori dolazak Božjeg carstva koje Isus nagoveštava. Ove dve teme vrlo su usko povezane na početku jevanđelja, gde je Isus predstavljen kao kraljevski Sin Božji i Bog s nama, te na kraju gde je Isusu kao Sinu Čovečjem data sva (božanska) vlast nad Casrtvom Božjim, na nebu i na zemlji. Kraljevstvo Božje veliki je predmet nade, molitve i nagoveštavanja koji povezuje celo ovo jevanđelje, posebno pet velikih govora te daje eshatološki vidik i cilj. Jevanđelje sadrži Božje konačno i poslednje obećanje spasenja otkupljenom čovečanstvu, na zemlji kao i na nebu, u vremenu i večnosti, socijalno i politički kao i lično, te uključuje pravdu, mir i radost.

Poređenje sa drugim kanonskim jevanđeljima

Jevanđelje po Mateju, slično kao i Jevanđelje po Luki, obuhvata skoro celo Jevanđelje po Marku, zadržavši netaknutu okosnicu, ali dodaje Isusov rodoslov i priče o Isusovom rođenju i mladosti na početak jevanđelja i događanje posle vaskrsenja na kraju jevanđelja. Mnogi naučnici veruju da je Jevanđelje po Mateju proširena verzija Jevanđelja po Marku, kao i kreativna reinterpretacija izvora, koja naglašava Isusovo učenje isto koliko i njegova dela, i čini suptilne promene da naglasi Isusovu božansku prirodu - na primer, Markov mladić koji se pojavljuje u Isusovom grobu je postao anđeo u Jevanđelju po Mateju. Priče o čudima u Jevanđelju po Marku ne pokazuju božansku prirodu Isusa, pošto ta ideja nije pronađena u tom jevanđelju, već potvrđuju Isusov status božjeg izaslanika (kako je Marko shvatio pojam mesije).

Postoji veliko neslaganje oko hronologije opisane u jevanđeljima po Mateju, Marku i Luki sa jedne strane i hronologije u jevanđelju po Jovanu na druge: sve četiri slažu da je Isusova javno propovedanje počelo nakon susreta sa Jovanom Krstiteljem, ali Matej, Marko i Luka nastavljaju ovu priču sa propovedanjem i lečenjem po Galileji, a potom putovanjem u Jerusalim gde se dešava incident u hramu, a završavaju se raspećem na dan Pashe. Jovan, s druge strane, stavlja incident u hramu na početak Isusovog propovedanja, Isus nekoliko puta putuje u Jerusalim, i stavlja raspeće neposredno pre praznika Pashe, na dan kada se jagnjad žrtvuju u Hramu. Matej se slaže sa Pavlom da neznabošci ne moraju da budu obrezani da bi ušli u Crkvu, ali za razliku od Pavla (i slično Luki) je verovao da je Mojsijev zakon još uvek na snazi, što bi značilo da su Jevreji unutar Crkve morali da ga poštuju.

Jevanđelje po Mateju je jedino jevanđelje koje pominje Josifovo i Marijino bekstvo sa mladim Isusom u Egipat. Naučnici veruju da je Matej uvrstio ovaj odeljak kako bi se činilo da je ispunjeno proročanstvo iz Knjige Osijeve o Isusovom povratku iz Egipta. Međutim, Knjiga Osijeva govori o izlasku Jevreja iz Egipta pod Mojsijem. Jevanđelja po Mateju i Luki navode Hristov rodoslov po kom je Josif potomak kralja Davida kako bi se činilo da je ispunjeno proročanstvo da će mesija biti kraljevskog roda, kako je opisano Knjizi proroka Danila. Međutim, ova dva jevanđelja se drastično razlikuju po broju generacija i po liniji nasleđivanja.

Istoričnost i kontroverze

Replika Pilatovog kamena izložena na otvorenom u Caesarea Maritima, Izrael

Kao i ostale ispovesti o životu Mesije, Jevanđelje po Mateju sadži kontroverzne opise, koje privlače pažnju skeptičnih. Sveti spisi u sebi nose tako značajnu moralnu poruku, da bi nedoslednosti – kao što su recimo istorijske – bile fatalne, ukoliko bi se protumačile kao laž. Kako može sveta i moralna pouka da ujedno iznosi i banalnosti? Biblija je jedna od onih drevnih knjiga (uključujući i klasike kao što su Herodot, Maneton, Josif Flavije ili Plinije; vidi: Istoriografija) koje sadrže mnoštvo proverljivih istorijskih podataka.

Od klasičnih poteškoća kojima su teologe suočili arheolozi, a vezano za Matejevo jevanđelje je postojanje ili nepostojanje dokaza da je sam Pilat koji je osudio Isusa Hrista uopšte i bio rimski prokurator Judeje. Naime, to osim Biblije, drugi drevni spisi nisu tvrdili, niti su za to arheolozi imali opipljivih dokaza. Sve dok 1961. godine u Cezareji nije otkriven Pilatov kamen.

Skeptici se pozivaju između ostalog i na činjenicu da je Jevanđelje po Mateju jedino jevanđelje koje pominje pokolj dece u Vitlejemu koje je naredio kralj Irod Veliki. Međutim, pokolj dece u Vitlejemu i okolini nigde se u rimskim ili jevrejskim izvorima ne spominje. Teško je verovati da bi Irodovi neprijatelji, koji su napisali većinu sačuvanih svedočenja o njemu, tako nešto propustili.

Ti još nepotvrđeni detalji ni u čemu ne ruše integritet i kredibilitet Svetih spisa, jer je proučavanje istorije dinamična oblast, u kojoj – uz pomoć njenih primenjenih oblasti, kao što je arheologija – još ima toga da se otkrije. Za to vreme i dalje neopozivo stoji moralna poruka Matejevog jevanđelja, i ostalih delova Svetog pisma.

Литература

• Viviano, B.T., '"Evanđelje po Mateju", u: Tomo Vukšić (ur.), Komentar evanđelja i Djela apostolskih, Sarajevo: Vrhbosanska katolička teologija, (1997). стр. 129-255.
• Harrington, W.J., "Evanđelje po Mateju", u: Uvod u Novi zavjet, Zagreb: Kršćanska sadašnjost, (1993). стр. 161-185.
• Raymond E. Brown (1997). Introduction to the New Testament. Anchor Bible. ISBN 978-0-385-24767-2. 
• Ehrman, Bart D. New Testament: A Historical Introduction to the Early Christian Writings (2004). The. New York: Oxford. ISBN 978-0-19-515462-7. 
• Amy-Jill Levine (2001). The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. 
• Howard W. Clarke (2003). The Gospel of Matthew and Its Readers. Indiana University Press. 

Спољашње везе

• Јеванђеље по Матеју Архивирано на сајту Wayback Machine (3. decembar 2013) — prevod Emilijan M. Čarnić
• Sveti Teofilakt Ohridski, Tumačenje svetog evanđelja po Mateju