Jovan I Cimiskije

Jovan I Cimiskije
Jovan I Cimiskije
Lični podaci
Datum rođenja	925.
Mesto rođenja	Konstantinopolj,
Datum smrti	10. januar 976.
Mesto smrti	Carigrad, Vizantija
Prethodnik	Nićifor II Foka
Naslednik	Vasilije II Bugaroubica

Jovan I Cimiskije (jerm. Հովհաննես Ա Չմշկիկ, grč. Ιωάννης «Τσιμισκής» Κουρκούας) je bio vizantijski car (969—976).

Ljubavnik carice Teofane

Mada malog stasa, Jovan je bio veoma lep: imao je belu kožu, plave oči, zlatno plavu kosu koja je uokviravala njegovo lice, riđu bradu, tanak i vrlo lep nos, smeo pogled, koji se nije bojao ničega i nije se obarao ni pred kim. Jak, vešt, okretan, uz to plemenit i darežljiv, pored toga pomalo razvratnik, on je bio neobično privlačan. U dosadi kroz koju se vukao njen život, Teofani, supruzi Nićifora II Foke, se on prirodno dopao. Ona je bila roda Makedonske dinastije, pa se iz državnih potreba morala da se uda za starog Nićifora II. I tada je strast caričina prema Jovanu dovede do zločina. Cimiskije je bio slavoljubiv; on je sem toga bio vrlo ljut što je pao u nemilost; posle jednog ratnog neuspeha, njega car smeni sa položaja vrhovnog komandanta Istoka i naredi mu da se povuče na svoje zemlje; on je samo mislio kako da se: osveti za uvredu za koju je mislio da je nezaslužena. Teofana je, sa svoje strane, bila više nego umorna od Nićifora; za nekadašnjom slogom došla je mržnja, sumnje; carica je tako daleko išla da se pravila kao da se boji od muža kakvog napada na život njenih sinova. Još više, ona je nestrpljivo podnosila razdvajanje od svoga ljubaznika; Cimiskije izgleda da je zaista bio velika, i bez sumnje jedina prava ljubav njenog života. U takvim prilikama ona je neosetno klizila do pomisli na najstrahovitiji zločin.

Dolazak na presto

Otkako se Nićifor bio vratio iz Sirije,. 969. , uznemiravala su ga mračna predosećanja. On je osećao kako se oko njega pletu zavere u pomrčini. Smrt njegovoga staroga oca, Vardasa Foke, još je uvećala njegovu tugu. Ipak, još uvek je voleo Teofanu. Ova je verolomno upotrebljavala svoj upliv da povrati Cimiskija na dvor. Ona je predstavila caru koliko je nezgodno lišiti se usluga takvog jednog čoveka, i, vrlo vešto, da bi udaljila iz duha Nićiforovog sumnju koja je mogla probuditi ta suviše vidna simpatija prema Jovanu, ona je govorila da ga ožene jednom njenom rođakom. Kao uvek, vasileus popusti želji svoje žene. To je ona i čekala. Jovan se opet pojavi u Carigradu; blagodareći sporazumu vešto vođenom u Teofaninoj okolini, dvoje ljubavnika su se viđali u samom dvoru, a Nićifor nije ništa sumnjao, i oni su se dogovarali o pripremama za svoju zaveru. Među nezadovoljnim vojskovođama Jovan je lako našao saučesnike; među zaverenicima, među Cimiskijem i caricom, bivalo je čestih sastanaka radi dogovora; najzad, blagodareći saučesništvu ginekeja, oružani ljudi budu uvedeni u palatu i sakriveni u Avgustino odeljenje.

To je bilo, priča Lav Đakon, koji nam je ostavio vrlo dirljivu priču o toj drami, prvih dana meseca decembra. Ubistvo je bilo utvrđeno za,. noć između 10. i 11. Uoči toga dana, nekoliko zaverenika, sakrivenih pod ženskim haljinama, prodreše u Svetu Palatu pomoću Teofane. Toga puta, caru je bila data jedna tajanstvena opomena, i Nićifor naredi jednom svom oficiru da dâ pretresti žensko odeljenje; ali, bilo da su nehatno tražili, bilo da nisu hteli ništa da nađu, ne pronađoše nikoga. Za to vreme pala je bila noć: da se udari čekalo se samo na Cimiskija. Onda strah obuze zaverenike: ako se car zatvori u svojoj sobi, ako treba razvaliti vrata, ako se on probudi na lupu, zar neće sve biti promašeno? Teofana sa jezovitom hladnokrvnošću primi na sebe da otkloni smetnje. Ona dockan ode Nićiforu u njegovo odeljenje, i razgovarala je prijateljski s njim; zatim, pod izgovorom da ide da obiđe nekoliko mladih Bugarki, koje su bile gošće u dvoru, ona iziđe, rekavši da će se brzo vratiti i moleći svoga muža da ostavi vrata otvorena: ona će ih zatvoriti kad se vrati. Nićifor pristade, i ostavši sam, molio se malo Bogu, zatim zaspa.

Bilo je oko jedanaest sati noću. Napolju je padao sneg, a na Bosforu duvala je bura. U jednoj maloj barci, Jovan Cimiskije dođe na pustu obalu koja se pružala pod zidovima carskoga dvorca Bukoleona. Pomoću jedne korpe, utvrđene za kraj konopca, njega podigoše u ginekej, i zaverenici, sa svojim vođom na čelu, upadoše u carevu sobu. Tu je bio jedan kratak trenutak zaprepašćenja: postelja je bila prazna. Ali jedan evnuh iz ginekeja, koji je znao Nićiforove navike, pokaza zaverenicima vasileusa gde leži na svojoj panterskoj koži. Pomamno jurnuše na njega. Na larmu, Foka se probudi i uspravi. Jakim udarom mača, jedan od zaverenika rascepi mu glavu od vrha lobanje do obrva. Sav krvav, nesrećnik je vikao:

Bogorodice, pomozi mi!

Ne slušajući ga, ubice ga odvuku kod nogu Cimiskijevih, koji ga je grubo vređao, i jednim surovim pokretom iščupa mu bradu; i po primeru svoga starešine, svi se okome na nesrećnika, koji je polumrtav krkljao. Najposle, jednim udarom noge, Jovan ga obori, i izvukavši mač, zadade mu strašan udarac po lobanji; poslednjim udarcem drugi; ga jedan ubica dovrši. Car pade mrtav, kupajući se u svojoj krvi.

Na žagor borbe, vojnici garde najzad dotrče, suviše dockan. Kroz jedan prozor pokazaše im, među buktinjama, odsečenu i krvavu glavu njihovog gospodara. Taj tragični prizor odjednom umiri svaku želju za otporom. Narod uradi što i carica: predade se Cimiskiju i prizna ga za cara.

Teofanin progon

Teofana, koja je sve pripremila, koja je takoreći svojom rukom dovela ubice, računala je da će se izvesno koristiti ubistvom. Ali istorija ima katkad morala: vasilisa to uskoro iskusi.

Novac sa likom Jovana I

Još jedared je patrijarh Poliekt pokazao svoju neukrotivu energiju. On je bio u otvorenoj zavadi sa pokojnim vasileusom. Ipak, kad se Jovan pojavi pred vratima Svete Sofije da u Velikoj Crkvi metne carsku krunu, prvosveštenik, neumoljiv, ne dopusti mu da uđe, pošto je uprljan krvlju svoga rođaka i gospodara, i izjavi mu da neće moći prodreti pod svete svodove, dogod ubice ne budu kažnjene i dok Teofana ne bude isterana iz dvora. Između prestola i svoje milosnice, Cimiskije nije ni trenutka dvoumio. On je bezočno poricao svoje saučesništvo u zločinu, i, da se bolje opravda, po zapovesti Poliektovoj, prokaže svoje saučesnike i žrtvuje Teofanu. Ona je sanjala da se uda za čoveka koga je volela, da sa njime deli tu vlast koja joj je bila toliko draga, a sam njen milosnik reši se da je zbaci; on je pošlje u izgnanstvo na Prinčevska Ostrva, u jedan manastir.

Ali, energična kao što je bila i osećajući, se uvek lepom, — tek je imala dvadeset devet godina, — Teofana nije htela da se prikloni i da ostane u nemilosti. Nekoliko meseci docnije, ona pobeže iz svoga zatvora i otrča da se skloni u Svetu Sofiju. Da li je računala na ljubav svoga milosnika? Da li se nadala da će je, kad se jednom prve teškoće prebrode, Cimiskije iz zahvalnosti primiti natrag? Da li je sebi laskala daće ga jednim pogledom svojih lepih očiju opet osvojiti? Verovatno. Ali svemoćni ministar koji je vodio politiku nove vlade, Vasilije, brzo je svršio s drskim pokušajem zavodljive vladarke. Ne poštujući svetinju mesta, on je silom istrže iz Velike Crkve i reši da je pošlje u Jermensku, u najdalje progonstvo. Sve što je postigla bilo je, da pre polaska poslednji put vidi čoveka za koga je sve žrtvovala i koji ju je odbacio. To poslednje viđenje, kome je Vasilije iz opreznosti prisustvovao kao treći, bilo je, izgleda, vrlo burno. Teofana je svirepo vređala Cimiskija, zatim na vrhuncu besa, ustremi se sa stegnutim pesnicama na ministra. Trebalo ju je silom iščupati iz dvorane za primanje. Njen je život bio završen.

Preseljenje pavlićana

Oko 975. godine car Jovan I Cimiskije vrši veliko preseljenje pavlićana iz Male Azije u oblast oko Filipopolja (današnji Plovdiv) u Trakiji, koji kasnije postaje jedan od centara bogumilstva.

Balkanska politika

Jovan Cimishije osvaja Preslav.

God. 969. umro je naprasno u Bugarskoj car Petar. Već za njegove vlade Bugarska je počela naglo opadati, a posle njegove smrti raspad se ubrzao još više. Prvih godina Petrove vlade odmetnuli su se od njega Srbi iz Raške; a odmah po njegovoj smrti pokušali su odmetanje i Sloveni iz Maćedonije. Na čelu ustanka behu četiri sina brsjačkog kneza Nikole sa imenima starozavetnih lica: David, Mojsije, Aron i Samuilo. Sudeći po imenima iz njihove porodice (majka im se zvala Ripsimija, jedan sin Aronov Aluzijan) oni su bili jermenskog porekla, bar po ženskoj liniji; i to iz jermenskih kolonija sa Vardara, koje su bile naročito pojačane za vreme cara Teofila (829—842). Njihov ustanak nije uspeo, jer je zakonite naslednike Petrove pomagala Vizantija. Ali su doskora Bugarsku preplovile ruske čete kneza Svjatoslava. Da ih odagna odatle i iz Trakije, gde su bili opasnost za samu Vizantiju, krenuo je protiv njih car Jovan Cimishije. Kad je, posle katkog vojnog pohoda i opsade Silistrije, odbio Ruse, car nije hteo da vaspostavlja bugarsku državu, nego je prosto zaposeo svojim garnizonima, 971. god. Po Dukljanskoj Hronici vizantijska je vojska prešla iz Bugarske i u Rašku, pa pokorila i nju.

Istočna politika

Sastanak cara Jovana I Cimiskija ca velikim knezom Svjatoslavom , Madridcka Rukopisna knjiga Jovana Skilice.

Na istoku je vodio nekoliko uspešnih pohoda u gornju Mesopotamiju i Siriju, te je privremeno osvojio brojne gradove (Damask, Bejrut, Tir, Emesa, Sidon, Nazaret). Ova osvajanja nisu uzrokovala trajna osvajanja, ali su povećala i obezbedila osvajanja Nićifora Foke u Siriji.

Zapadna politika

U Italiji je uspeo da spreči sukobe sa carem Svetog rimskog carstva Otonom II tako što je udao svoju rođaku za carevog sina (čime je učinjena čast caru ali je istovremeno odbijen zahtev nemačkog cara za porfirogenom princezom).

Vidi još

• Istorija Vizantijskog carstva

Literatura

• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4. 
• Šarl Dil Istorija vizantijskog carstva — Vikizvornik
• Šarl Dil Vizantijske slike: Teofana — Vikizvornik
• Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda