Džordž III

Džordž III
Džordž III
Lični podaci
Datum rođenja	(1738-06-04)4. jun 1738.
Mesto rođenja	London, Velika Britanija
Datum smrti	29. januar 1820.(1820-01-29) (81 god.)
Mesto smrti	Vindzor, Ujedinjeno Kraljevstvo
Porodica
Supružnik	Šarlota od Meklenburg-Štrelica
Potomstvo	Džordž IV, Frederik, vojvoda od Jorka i Olbenija, Vilijam IV, Charlotte, Princess Royal, Edvard, vojvoda od Kenta i Strathorna, Augusta Sophia of the United Kingdom, Elizabeth of the United Kingdom, Ernest Avgust, Augustus Frederick, Duke of Sussex, Adolf, vojvoda od Kembridža, Mary, Duchess of Gloucester and Edinburgh, Sophia of the United Kingdom, Octavius of Great Britain, Alfred od Velike Britanije, Amelia of the United Kingdom
Roditelji	Frederik Avgusta Saskogotska
Dinastija	Hanover
Kralj Velike Britanije i Irske, knez-izbornik/kralj Hanovera
Period	25. oktobar 1760 — 29. januar 1820.
Prethodnik	Džordž II
Naslednik	Džordž IV
Potpis

Džordž III (engl. George III; Džordž Vilijam Frederik; 4. jun 1738 — 29. januar 1820) je bio kralj Velike Britanije i Irske, vojvoda od Braunšvajg-Lineberga i knez-izbornik Hanovera od 25. oktobra 1760. do 1. januara 1801. Elektorat je postao kraljevina Hanover 1814. Bio je treći monarh iz dinastije Hanover i prvi koji je rođen na tlu Engleske. Za vreme njegove vladavine kraljevine Velika Britanija i Irska su se ujedinile i formirano je Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske.

Njegov otac je bio Frederik, princ od Velsa (1707—1751), najstariji sin kralja Džordža II (1683—1760). Zbog rane očeve smrti presto je preuzeo direktno od dede Džordža posle njegove smrti 1760. sa svega 22 godine. Vladao je 60 godina, do smrti 1820.

Oženio se princezom Sofijom Šarlotom od Meklenburg-Štrelica i sa njom imao petnaestoro dece, devet sinova i šest kćeri, više nego bilo koji drugi vladar.

Za vreme njegove vladavine izbio je Američki rat za nezavisnost (1775—1783) kojim su trinaest severnoameričkih kolonija dobilo nezavisnost i formiralo SAD.

Za vreme njegove vladavine izbila je Francuska revolucija. Revolucionarna Francuska je objavila rat Engleskoj 1793. Engleska je bila dobro pripremljena, ali je Francuska bila jača. Prva koalicija (Engleska, Austrija, Pruska i Španija) je pobeđena 1798. Druga koalicija (Engleska, Austrija, Rusija i Turska) je pobeđena 1800. tako da je Engleska ostala sama u borbi protiv Francuske. Rat je nastavljen 1803, ali je Treća koalicija (Engleska, Austrija, Rusija, Švedska i Napuljska kraljevina) doživela istu sudbinu kao i dve prethodne i raspala se 1805. Invaziju Engleske je sprečila pobeda Horacija Nelsona nad špansko-francuskom flotom u bici kod Trafalgara 21. oktobra 1805.

Zbog bolesti 1811. je proglasio svog sina Džordža, princa od Velsa za regenta koji je posle smrti svog oca 1820. postao kralj Džordž IV.

Detinjstvo

Džordž je rođen u Londonu kao najstariji sin Frederika i Avguste, princa i princeze od Velsa. U vreme njegovog rođenja Velikom Britanijom vladao je Džordžov deda, Džordž II. Rođen je kao nedonošče dva meseca pre vremena i nije se očekivalo da će poživeti, pa je kršten istog dana kao Džordž Vilijam Frederik. Kada se uvidelo da šanse za njegovo preživljavanje nisu tako male, kršten je javno, 4. jula 1738. godine.

Džordž je vremenom izrastao u zdravo dete, ali njegovi deda i baba su bili u lošem odnosu sa Džordžovim ocem i nisu se zanimali za njegovu decu. Godine 1751. princ od Velsa je umro od ozljede pluća, pa je Džordž postao prestolonaslednik svom dedi. Džordž je nasledio očevu titulu vojvode od Edinburga, a deda ga je proglasio princom od Velsa tri sedmice kasnije, pa se počeo zanimati za njega i njegovu braću i sestre. U proleće 1756. Džordž je napunio osamnaest godina i deda mu je ponudio rezidenciju u palati Sent Džejms, ali Džordž je, na nagovor majke i Džona Stjuarta, 3. grofa od Bjuta, odbio kraljevu ponudu. Džordžova majka nije verovala svom svekru i svekrvi, pa je željela sina držati dalje od njih.

Brak

Godine 1759. Džordž se zainteresovao za ledi Saru Lenoks, kćerku vojvode od Ričmonda, ali grof od Bjuta nije se slagao sa ovom unijom i Džordž je stoga nije oženio. Sledeće godine Džordž je naslijedio krunu kada je njegov deda iznenada umro 25. oktobra 1760. godine. Potraga za odgovarajućom mladom sada je bila u punom jeku.

Dana 8. septembra 1761. godine novi kralj upoznao je i oženio vojvotkinju Sofiju Šarlotu od Meklenburg-Štrelica. Sledeće večeri Džordž i Šarlota su krunisani u Vestminsterskoj opatiji. Džordž nije nikada imao ljubavnice, što je bilo neobično za kraljeve toga doba, i par je uživao sretan brak. Imali su petnaestero dece - devet sinova i šest kćeri. Godine 1761. kralj je kupio Bakingemsku kuću kao porodičnu vikendicu, a koju je njegova unuka Viktorija učinila službenom rezidencijom monarha.

Vladavina

Iako su Džordžov dolazak na tron pozdravili političari iz svih partija, prve godine njegove vladavine bile su obeležene političkom nestabilnošću, uglavnom uzrokovanom neslaganjima po pitanju Sedmogodišnjeg rata. Džordž je pokazivao naklonost prema torijevcima, zbog čega je došao u sličan sukob sa vigovcima kao i Čarls I Stjuart. U maju 1762. godine Džordž je zamenio vigovske ministre predvođene Tomasom Pelam-Holsom torijevskim ministrima na čelu sa Džonom Stjuartom, grofom od Bjuta, koji nije bio član ni jednog Doma parlamenta. Stjuartovi protivnici u svojoj kampanji širili su glasine o njegovoj aferi sa kraljevom majkom i širenjem anti-škotskog raspoloženja među Englezima. Godine 1763. završio je Sedmogodišnji rat i grof od Bjuta je dao ostavku, dozvolivši vigovcima sa Džordžom Grenvilom na čelu da se vrate na svoje nekadašnje funkcije.

Nezadovoljstvo u kolonijama

Vilijam Pit Stariji, 1. grof od Čatama

Džordž III 1763. godine je izdao kraljevsku proklamaciju kojom se ograničava širenje američkih kolonija prema zapadu. Glavni cilj proklamacije bilo je naterati koloniste da kupuju zemlju od domorodaca i da tako smanje skupe ratove koji su se vodili oko teritorije. Proklamacija je, međutim, bila izuzetno nepopularna među kolonistima i na kraju je prouzrokovala još jedan sukob između kolonista i britanske vlade koji će na kraju dovesti do rata.

Kako su kolonisti uglavnom plaćali jako niske poreze, britanska vlada se ubrzo našla u nemogućnosti da brani kolonije od domorodačkih ustanaka i moguće invazije Francuza. Godine 1765. U međuvremenu su Džordžu dosadili Grenvilovi pokušaji da smanji njegov autoritet i pravo na uživanje kraljevskih prerogativa, pa je neuspešno pokušao nagovoriti Vilijama Pita Starijeg da prihvati mjesto premijera. Nakon kratke bolesti Džordž je otpustio Grenvila i dozvolio Čarlsu Votson-Ventvort, 2. markizu od Rokingama, da oformi kabinet.

Votson-Ventvort je, uz podršku Pita, povukao nepopularne aktove koje je Grenvil donio želeći povećati poreze u kolonijama, ali njegova vlada je bila slaba i 1766. godine zamenjen je Pitom. Zbog nastojanja Pita i kralja da ukinu nepopularni Akt o taksenim markama učinila su ih toliko popularnim među kolonistima da su oboma podignute statue u Njujorku. Pit se razbolio 1767. godine, dozvolivši Ogastusu Ficroju, 3. vojvodi od Graftona, da preuzme vladu, iako ovaj nije formalno postao premijer sve do 1768. godine. Njegova vlada je prestala funkcionisati 1770. godine, pa su je ponovo preuzeli torijevci.

Vlada novog premijera, Frederika Norta, lorda Norta, se uglavnom bila problemima oko nezadovoljstva u američkim kolonijama. Kako bi se ublažila situacija kolonistima, povučeni su svi porezi osim onoga na čaj, na kojem je kralj insistirao. Godine 1773. grupa pobunjenika bacila je 45 tona čaja vrijednog oko 10.000 funti u more, u znak političkog protesta, a taj događaj je ostao poznat kao Bostonska čajanka. U Britaniji se mišljenje o kolonistima pogoršalo i Pit se složio sa Nortom da je bacanje čaja u bostonsku luku bio "čisti kriminal". Nort je zatim uveo pravila koja nalažu šta je kolonistima zabranjeno, Bostonska luka je bila zatvorena i izbori u Masačusetsu su bili ukinuti. Džordžove nade tada su se centrirale na pronalaženje odgovarajućeg rešenja za situaciju u kolonijama.

Američka revolucija

Američki rat za nezavisnost započeo je oružanim konfliktom Britanaca i kolonista u Novoj Engleskoj u aprilu 1775. godine. Mesec dana kasnije delegati iz trinaest kolonija predložili su mirovni sporazum koji je u Londonu odmah odbijen, budući da su oružani sukobi bili sve češći. Već sledeće godine, u julu 1776. godine, kolonije su objavile svoju nezavisnost i stvorile SAD. Deklaracija nezavisnosti SAD je bila dugački spisak optužbi protiv Džordža III, koje su sa razbjesnile.

Britanci su u ratu zauzeli Njujork 1776. godine, ali veliki plan o invaziji na Sjedinjene Američke Države iz Kanade pao je u vodu kada se britanski general, Džon Bergojn, u bici kod Saratoge predao zajedno sa šest hiljada svojih vojnika.

Godine 1778. Francuska, veliki rival Britanaca, potpisao je sporazum o prijateljstvu sa Sjedinjenim Državama. Lord Nort je tražio od kralja da njegovu dužnost poveri Pitu, kojeg je smatrao sposobnijim od sebe o tom pitanju, ali Džordž III je to odbio - umesti toga, predložio je da Pit radi kao ministar u Nortovoj vladi. Pit je to odbio i umro iste godine. U trenutku njegove smrti Velika Britanija je bila u ratu sa Francuskom, a 1779. već u ratu sa Španijom.

Zamišljeni prikaz rušenja statue Džordža III u Njujorku

Džordž III je po svaku cenu želio nastaviti rat sa Sjedinjenim Državama, uprkos savetima svojih ministara. Grenvil Lusen-Gor, 1. markiz od Staforda, i Tomas Tajn, 1. markiz od Bata, podneli su ostavku jer nisu želeli da učestvuju u tom ratu. Nort se slagao sa svojim kolegama ministrima i svoje mišljenje je dao do znanja kralju, ali je ostao na svojoj funkciji. Džordž III je na kraju, međutim, shvatio da je beznadežno pokušavati preosvojiti Ameriku, ali je ipak odbio priznati nezavisnost Sjedinjenih Država i obećao da će voditi rat što je duže moguće. Njegov plan je bio da zatraži 30.000 vojnika u Njujorku, Rod Ajlendu, Kanadi i Floridi, dok bi ostatak armije bio čuvan za sukobe sa Francuzima i Špancima. Takođe je planirao uništiti trgovačke luke i priobalne gradove, i okrenuti Indijance protiv Amerikanaca. Očekivao je da će ovo ohrabriti rojaliste i podeliti Kontinentalni kongres, ali posledice su bile upravo suprotne, a šanse za skori kraj rata izgubljene.

Godine 1781. vesti o predaji kod Jorktauna Čarlsa Kornvolis, 1. markiza Kornvolisa, stigle su do Londona. Lord Nort je dao ostavku, ali je odvratio Džordža III od pomisli na abdikaciju. Džordž je priznao poraz i dozvolio početak mirovnih pregovora. Sporazum iz Pariza, kojim je Velika Britanija priznala nezavisnost Sjedinjenih Američkih Država, i Sporazum iz Versaja, kojim je Florida predata Španiji i vode Njufaundlenda Francuskoj, potpisani su 1783. godine. Kada je Džon Adams izabran za američkog ministra u Velikoj Britaniji Džordž je, neočekivano, izjavio da se veseli prijateljstvu sa Sjedinjenim Državama.

Problemi sa administracijom

Sa kolapsom Northove administracije 1782. godine, Čarls Votson-Ventvort, 2. markiz od Rokingama, postao je premijer po drugi put, ali je umro za samo nekoliko meseci. Kralj je zatim na mjesto premijera postavio Vilijama Petija, 2. grofa od Šelberna. Čarls Džejms Foks je odbio da sarađuje sa Pettyem, te je predložio Vilijama Cavendish-Bentincka, 3. vojvodu od Portlanda, za premijera.

Godine 1783. Dom komuna je prisilio Petija na ostavku, nakon čega je njegova vlada zamenjena koalicijom Foks-Nort. Vilijam Kevendiš-Bentink, 3. vojvoda od Portlanda je postao premijer, a Foks i Nort su dobili značajne pozicije u vladi i držali stvarnu moć, dok je Peti predstavljao njihovu marionetu.

Novčić sa likom Džordža III. Na novčiću piše "Georgius III Dei Gratia" - "Džordž III, milošću Božijom".

Džordž III je bio pod velikim stresom kada je bivao prisiljen postaviti za ministre ljude koji mu se nisu sviđali, ali Petijevi ljudi su ubrzo postali većina u Domu komuna i nije ga bilo lako smeniti. Nadalje, Džordž je bio veoma nezadovoljan kada je vlada uvela zakon kojim se politička moć u Indiji prebacuje iz Britanske istočnoindijske kompanije na parlamentarne komesare. Odmah nakon što je Dom komuna prihvatio predlog zakona, Džordž je preko Džordža Najdžent-Templ-Grenvila obavestio sve plemiće koji su glasali za zakon da će ih smatrati ličnim neprijateljima. Lordovi su odbili zakon, a tri dana kasnije Petijeva vlada je bila otpuštena. Vilijam Pit Mlađi je bio postavljen na funkciju premijera, a Najdžent-Templ-Grenvil za državnog sekretara. Templ je ubrzo bio prisiljen dati ostavku, nakon čega je vlada oslabila i izgubila svoju većinu. Parlament je ubrzo zatim bio raspušten, a naredni izbori dali su Pitu Mlađem nepoljuljan mandat.

Mandat Vilijama Pita Mlađeg

Za Džordža III, odabir Vilijama Pita Mlađeg za premijera je bila velika pobjeda jer mu je dokazala da još uvijek drži velike ovlasti kao monarh i da može postaviti premijera bez uplitanja parlementa. Preko Pita i njegove vlade Džordž je bio u mogućnosti ostvariti mnoge svoje zamisli. Kako bi pomogao Pitu i njegovoj vladi Džordž je podijelio ogroman broj plemićkih titula i stvorio veliki broj plemića koji su zatrpali Dom lordova i omogućili Pitu da zadrži većinu. Džordž je tokom Pitovog mandata bio izuzetno popularan u Velikoj Britaniji. Narod mu se divio, između ostalog, i zato što je bio veran svojoj supruzi, kraljici Šarloti, za razliku od njegovih prethodnika Hanoveraca. Postignut je veliki napredak u nauci i industriji, a podstaknute su i ekspedicije prema Tihom okeanu.

Mentalna onesposobljenost

Međutim, Džordžovo zdravlje počinje propadati u ovom periodu. Počeo je da pati od mentalne bolesti za koju se danas veruje da je bila porfirija. Godine 1765. prvi put je nakratko bio pogođen bolešću, ali duži period nastupio je u leto 1788. godine. Džordž je bio dovoljno priseban da otvori sjednicu parlamenta 25. septembra 1788. godine, ali mu se zdravstveno stanje u novembru iznenada pogoršalo i mogao je satima pričati bez prestanka. Tadašnji lekari nisu mogli da objasne njegovo stanje, što je dovelo do mnogih glasina, od kojih jedna kaže da se rukovao sa drvetom misleći da je to pruski kralj.

Kako Džordž već sledeće godine nije bio u stanju otvoriti sednicu parlamenta - a prema starom pravilu koje važi i danas, parlament ne može funkcionisati ukoliko ga ne otvori monarh. Iako teoretski nije bio ovlašten za to, parlament je počeo razmatrati mogućnost uvođenja regenta. U Domu komuna Čarls Džejms Foks je izjavio da sada sve suverene ovlasti pripadaju prestolonasledniku, kraljevom najstarijem sinu, Džordžu, princu od Velsa. Sa druge strane, premijer Vilijam Pit Mlađi držao je drugačije mišljenje. On je verovao da pravo na izbor regenta ima samo parlament. Iako je verovao da bez parlamentarnog pristanka princ od Velsa ima jednako pravo na regenstvo kao i svaka druga osoba u kraljevstvu, Vilijam Pit Mlađi se sa Čarlsom Džejmsom Foksom slagao da je Džordž najbolji za mesto regenta.

Princ od Velsa, iako uvređen od premijera Pita, nije se slagao ni sa Foksovom filozofijom. Njegov mlađi brat, Frederik, vojvoda od Jorka, izjavio je da princ od Velsa neće pokušavati preuzeti vlast bez odobrenja parlamenta. Pit je objavio da će ovlasti princa od Velsa, ukoliko bude proglašen regentom, biti veoma ograničene. Između ostalog, ne bi smio prodati kraljev posed niti dati titulu bilo kome osim kraljevom detetu (odnosno svom bratu ili sestri). Princ od Velsa se nije složio sa Pitovim zamislima. Dve frakcije su se na kraju složile na kompromis.

Važan tehnički nedostatak regentstva bio je taj što regent i dalje nije imao pravo da otvori sednicu parlamenta, bez čega je parlament bio u potpunosti nemoćan. Sednice je uglavnom otvarao monarh, ali to su mogli učiniti i njegovi ili njeni predstavnici, poznati kao lordovi komisioneri. Međutim, ni lordovi komisioneri nisu mogli djelovati ukoliko ne prime veliki pečat kraljevstva, a njega je mogao predati jedino suveren. Pit i njegovi sljedbenici bili su spremni ignorisati posljednju prepreku, ali su se njihovom naumu oštro suprotstavili Edmund Berk i vojvoda od Jorka. Bez obzira na njihove primjedbe, 3. februara 1789. godine parlament je otvorila grupa "ilegalnih" lordova komisionera. Akt o regentstvu je predložen, ali kralj se oporavio pre nego je mogao proći u parlamentu. Džordž III je zatim retroaktivno ovlastio lordove komisionere i dao im pečat kraljevstva.

Nakon što je ozdravio popularnost Džordža III i njegovog premijera, Pita Mlađeg, nastavila je rasti. Njegovoj popularnosti doprinio je humani i saosjećajni tretman mentalno obolelih ljudi.

Francuska revolucija

Francuska revolucija iz 1789. godine kojom je u Francuskoj bila zbačena monarhija zabrinula je mnoge britanske zemljoposednike. Francuska je 1793. godine objavila rat Velikoj Britaniji, pa je Džordž III ovlastio Pita da podigne poreze i okupi vojsku. Koliko god da je Velika Britanija bila spremna, Francuska je bila jača. Koalicija koja je ujedinila Veliku Britaniju, Austriju, Prusku i Španiju bila je poražena 1798. godine. Druga koalicija, koja je uključivala Veliku Britaniju, Austriju, Rusiju i Osmansko carstvo bila je poražena 1800. godine. Velika Britanije je zadnja ostala u ratu sa Napoleonom Bonapartom, tada prvim konzulom Francuske republike.

U ovom periodu Džejms Hedfild je, nevezano za političke okolnosti toga vremena, neuspješno pokušao da izvrši atentat na kralja pucajući u njega.

Nedugo nakon 1800. godine, kada su sukobi sa Francuskom nakratko prekinuti, Pit se mogao pobrinuti za ustanak koji je izbio u Irskoj još 1798. godine. Parlament je tada donio Akt o uniji iz 1800. godine, koji je 1. januara 1800. godine ujedinio Veliku Britaniju i Irsku u Ujedinjeno Kraljevstvo. Džordž je tada iskoristio priliku da odbaci titulu kralja Francuske koju je držao svaki kralj Engleske i Velike Britanije još od Edvarda III. Tada mu je bilo predloženo da se proglasi carem Britanskih i Hanoverskih dominiona, ali Džordž III je odbio, pošto je smatrao titulu kralja, iako nižu, istorijski primerenijom.

Kao deo svog delovanja u Irskoj, Pit je nakon ujedinjenja želio osloboditi rimokatolike nekih zakonskih prepreka. Džordž III se nije slagao, rekavši da bi emancipacija katolika značila kršenje njegove zakletve na krunisanju, prema kojoj je bio dužan da brani protestantizam.

Kako se suočio sa neslaganjem sa njegovim vjerskim reformama od strane kralja i većinske protestantske javnosti, Pit je prijetio da će dati otkaz. Nedugo zatim Džordžu se opet vratila porfirija, za što je on krivio zabrinutost za problem emancipacije katolika. Dana 14. marta 1801. godine Pita je formalno zamenio Henri Adington, Pitov blizak prijatelj, kojem je Pit ostao privatni savjetnik. Za vreme Adingtonovog mandata nije sprovedena skoro nijedna reforma, budući da je nacija bila protiv svake ideje o reformi, bojeći se ponavljanja Francuske revolucije u Ujedinjenom Kraljevstvu. Iako su tražili pasivno ponašanje u Ujedinjenom Kraljevstvu, javnost je želela jaku reakciju u Evropi, koju Addington nije potakao. U oktobru 1801. godine sklopljen je mir sa Francuzima, a potpisan 1802. godine.

Napoleonski ratovi

Karikatura koja prikazuje Džordža III kako posmatra niskog Napoleona na svom dlanu

Džordž nije smatrao mir sa Francuskom stvarnim, već ga je prije gledao kao pokušaj stvaranja mira. Već 1803. dvije nacije su opet bile u ratu jedna sa drugom. Godine 1804. Džordža je opet bio onesposobljen porfirijom, a kada se oporavio saznao je da je Adington dosta nepopularan u narodu i da javnost priželjkuje Pita nazad. Pit je želio dodati Foksa svojoj vladi, ali Džordžu se on nije sviđao jer je podsticao princa od Velsa da vodi ekstravagantan i rastrošan život, što Džordž III nije odobravao. Lord Grenvil je to smatrao nepravdom prema Foksu, pa je odbio da se pridruži novoj vladi.

Pit se koncentrisao na formiranje alijanse sa Austrijom, Rusijom i Švedskom. Ova koalicija je doživela istu sudbinu kao i prve dve - doživjela je 1805. godine. Invazija na Ujedinjeno Kraljevstvo od strane Napoleona se činila sve vjerovatnijom sve do pobede lorda Nelsona u bici kod Trafalgara.

Problemi u Evropi negativno su uticali na Pitovo zdravlje. Pit je umro 1806. godine, nakon čega je još jednom otvoreno pitanje ko će voditi vladu. Lord Grenvil je postao premijer u vladi koja je uključivala i Foksa, kojeg je Džordž počeo prihvatati. Nakon Foksove smrti u septembru 1806. godine, Džordž i administracija su bili u otvorenom sukobu. Kako bi povećali broj vojnika, predložena je mera koja bi omogućila katolicima da budu članovi svih rangova vojske. Džordž nije naredio samo da zaborave na tu mogućnost, već i da odustanu od svake pomisli na to budućnosti. Ministri su pristali na prvi kraljev zahtev, ali nisu mogli obećati za postupke u budućnosti. Godine 1807. svi su bili otpušteni i zamenjeni vojvodom od Portlanda kao nominalnim premijerom, čije je stvarne ovlasti držao Spenser Perseval. Parlament je bio raspušten i naredni izbori dali su administraciju snažnu većinu u Domu naroda. Ovo je bila posljednja od Džordžovih velikih političkih odluka - zamiena vojvode od Portlanda Percevalom 1809. godine bila je od malog značaja.

Kasniji život i smrt

Princ od Velsa, sin Džordža III, koji je nakon njegove smrti postao Džordž IV

Godine 1810. Džordž je bio na vrhuncu svoje popularnosti, ali već skoro potpuno slep i u bolovima od reumatizma, i teško bolestan. Smatra se da je njegovo slabo zdravlje uzrokovala smrt njegovog najmlađeg deteta, princeze Amelije. Priznao je da mu je potreban regent, pa je njegov najstariji sin ostao Džordžov regent do kraja njegovog života. Do kraja 1811. godine Džordž III je bio potpuno mentalno nesposoban i nikada se više nije oporavio. Živeo je zatvoren u dvorcu Vindzor do kraja života.

Spenser Perseval je bio ubijen 1812. godine, kao jedini britanski premijer koji je doživio tu sudbinu. Zamenio ga je Robert Dženkinson, 2. grof od Liverpula. Bečki kongres dodelio je teritorije Hanoveru, pa je princ od Velsa smatrao prigodnim da u tom trenutku Hanover uzdigne od nivoa elektorata na nivo kraljevstva.

U međuvremenu Džordžovo zdravstveno stanje se naglo pogoršalo. Potpuno je bio izgubio vid i polako gubio sluh. Nikada nije saznao da je postao kralj Hanovera 1814. godine, niti da je izgubio suprugu 1818. godine. Na Božić 1819. godine pričao je besmislice neprekidno 58 sati. Poslednjih nekoliko sedmica nije mogao hodati. Džordž III je umro 29. januara 1820. godine u dvorcu Vindzor, sa svojim najdražim sinom, vojvodom od Jorka, pored postelje. Naslijedio ga je sin, do tada njegov regent, koji je postao Džordž IV. Samo šest dana pre njega umro mu je sin Edvard, vojvoda od Kenta i Strathorna, čija je kćerka bila poslednji monarh iz dinastije Hanover.

U trenutku smrti Džordž III je imao 81 godinu i 239 dana starosti, a vladao je 59 godina i 96 dana - i njegov život i njegova vladavina bili su duži nego životi i vladavine prethodnih engleskih, škotskih i britanskih vladara. Njegovo mjesto najduže je preuzela njegova unuka, Viktorija Hanoverska, a kasnije je poziciju najstarijeg vladara preuzela Džordžova prapraprapraunuka, Elizabeta II.

Porodično stablo

16. Ernst Avgust, izbornik od Braunšvajg-Lineburga

8. Džordž I

17. Sofija Hanoverska

4. Džordž II

18. Georg Vilhelm, vojvoda od Braunšvajga-Lineburga

9. Sofija Doroteja od Cele

19. Éléonore Desmier d'Olbreuse

2. Frederik, princ od Velsa

20. Albert II, Margrave of Brandenburg-Ansbach

10. Johan Fridrih, markgrof od Brandenburg-Ansbaha

21. Countess Sophia Margaret of Oettingen-Oettingen

5. Karolina od Brandenburg-Ansbaha

22. Johan Georg I, vojvoda od Saks-Ajzenaha

11. Eleonora Erdmuta od Saks-Ajzenaha

23. Countess Johanetta of Sayn-Wittgenstein

1. Džordž III

24. Ernest I, Duke of Saxe-Gotha

12. Fridrih I, vojvoda Saks-Gota-Altenburga

25. Elisabeth Sophie of Saxe-Altenburg

6. Fridrih II, vojvoda Saks-Gota-Altenburga

26. Augustus, Duke of Saxe-Weissenfels (=30)

13. Magdalena Sibylle of Saxe-Weissenfels

27. Ana Marija od Meklenburg-Šverina (=31)

3. Augusta Saksogotska

28. John VI, Prince of Anhalt-Zerbst

14. Karl, Prince of Anhalt-Zerbst

29. Sophie Augusta of Holstein-Gottorp

7. Magdalena Augusta of Anhalt-Zerbst

30. Augustus, Duke of Saxe-Weissenfels (=26)

15. Sophia of Saxe-Weissenfels

31. Ana Marija od Meklenburg-Šverina (=27)

Literatura

• Luka, Zrnić (1927). Istorija novoga veka. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca. 
• Senjobos, Šarl (1908). Istorija savremene civilizacije. Beograd: Srpska književna zadruga.