Džou Enlaj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

U kineskoj tradiciji prezime (Džou) prethodi imenu.[1]
Džou Enlaj
Džou Enlaj sa suprugom Deng Jingčao
Lični podaci
Datum rođenja(1898-03-05)5. mart 1898.
Mesto rođenjaProvincija Đangsu,
Datum smrti8. januar 1976.(1976-01-08) (77 god.)
Mesto smrtiPeking, Kina
UniverzitetHankai univerzitet
Porodica
SupružnikDeng Jingčao
Deca1
Politička karijera
Politička
stranka		Komunistička partija Kine (1921–1976)
Kuomitang (1923–1927)
1. Premijer državnog saveta Kine
1. oktobar 1949 — 8. januar 1976.
Prethodnikniko
NaslednikHua Guofeng
Potpis

Džou Enlaj (ranija transkripcija Ču Enlaj) (uprošćeni kineski: 周恩来; tradicionalni kineski: 周恩來; pinjin: Zhōu Ēnlái; romanizovani mandarinski: Chou En-lai) (5. mart 1898 — 8. januar 1976) je bio poznati i istaknuti kineski državnik i diplomata, jedan od najistaknutijih rukovodilaca Kineske revolucije, premijer od 1949. godine do smrti i šef diplomatije od 1949. godine do 1958. godine.

Džou Enlaj je rođen 5. marta 1898. godine.[2] Tokom građanskog rata dvadesetih i tridesetih godina 20. veka bio je najbliži saradnik Mao Cedunga. Zaslužan je za uspostavljanje jedinstvenog fronta kineskih komunista i Kuomintanga u borbi protiv japanskih okupatora. Posle proglašenja Narodne Republike Kine postao je prvi predsednik vlade od oktobra 1949. do januaru 1976. godine.[3] Do 1971. godine SAD su sprečavale da NR Kina bude priznata u UN, a njeno mesto u UN do tada je zauzimala delegacija kuomintanške Kine, tj. Tajvan.[4] Zbog toga, Enlai je inicirao normalizaciju odnosa sa SAD, pa je Kina od oktobra 1971. godine postala član Saveta bezbednosti UN umesto Tajvana.[5][6] Njegovom zaslugom došlo je 1972. godine do istorijske posete Ričarda Niksona Kini.[7]

Pomogao je da se Kina nakon Kulturne revolucije oslobodi radikalnih elemenata. Od oko 1971. godine narušeno zdravlje Mao Cedunga dovelo je do uspona žene Mao Cedunga i trojice preostalih pripadnika Četvoročlane bande. Čou Enlaj ih je otvoreno kritikovao poslednjih godina svoga života. Poslednjih godina svog života podržao je uspon Deng Sjaopinga, kasnijeg pokretača modernizacije Kine. Zamislio je Denga kao svog naslednika na mestu predsednika vlade, pa je 1974. godine nagovorio Mao Ceduna, da Denga postavi na mesto potpredsednika vlade. Na samrti u januaru 1976. godine je okupio većinu vojnih komandanata i tražio da spreče smenjivanje Deng Sjaopinga koje pripremaju njegovi protivnici.[8]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Džou Enlaj (1912)

Džou Enlaj je rođen u Huajanu, u provinciji Đangsu, 5. marta 1898. godine, kao prvi sin svog ogranka porodice Džou. Porodica Džou je poreklom iz Šaosinga u provinciji Džeđang. Tokom kasne dinastije King, Šaoksing je bio poznat kao dom porodica kao što je Džou, čiji su članovi radili kao vladini „činovnici“ (師爷, šije) generaciju za generacijom.[9] Da bi napredovali na lestvici u državnoj službi, muškarci u ovim porodicama često su morali da budu premešteni, a u kasnim godinama dinastije Ćing, ogranak porodice Džou Enlaja se preselio u Huajan. Čak i nakon preseljenja, međutim, porodica je nastavila da vidi Šaosing kao svoju pradomovinu.[10]

Džouov deda, Džou Panlong, i njegov rođak, Džou Đuenang, bili su prvi članovi porodice koji su se preselili u Huajan. Panlong je očigledno položio pokrajinske ispite, a Džou Enlaj je kasnije tvrdio da je Panlong služio kao sudija koji je upravljao okrugom Huajan.[11] Džouov otac, Džou Jineng, bio je drugi od četiri sina Džou Panlonga. Džouova majka, po prezimenu Van, bila je ćerka istaknutog zvaničnika Đangsua.[note 1]

Kao i mnogi drugi, ekonomsko bogatstvo Džouove velike porodice naučnika i zvaničnika je desetkovano velikom ekonomskom recesijom koju je Kina pretrpela krajem 19. veka. Džou Jineng je imao reputaciju poštenja, blagosti, inteligencije i brige za druge, ali je takođe smatran „slabim“ i sa „nedostatkom discipline i odlučnosti“. Bio je neuspešan u ličnom životu i lutao je po Kini radeći u razne poslove, boraveći u Pekingu, Šandongu, Anhueju, Šenjangu, Unutrašnjoj Mongoliji i Sečuanu. Džou Enlaj se kasnije sećao svog oca kako je uvek bio odsutan od kuće i generalno nesposoban da izdržava svoju porodicu.[13]

Ubrzo nakon rođenja, Džou Enlaja je usvojio najmlađi brat njegovog oca, Džou Jigan, koji je bio bolestan od tuberkuloze. Očigledno, usvojenje je dogovoreno zato što se porodica plašila da će Jigan umreti bez naslednika.[note 2] Džou Jigan je umro ubrzo nakon usvajanja, a Džou Enlaja je podigla Jiganova udovica, čije je prezime bilo Čen. Madam Čen je takođe bila iz naučničke porodice i stekla je tradicionalno književno obrazovanje. Prema Džouovom sopstvenom izveštaju, on je bio veoma blizak sa svojom usvojiteljskom majkom i od nje je stekao trajno interesovanje za kinesku književnost i operu. Gospođa Čen je naučila Džoa da čita i piše u ranom detinjstvu, a Džou je kasnije tvrdio da je sa šest godina pročitao čuveni narodni roman Putovanje na Zapad.[14] Sa osam godina je čitao druge tradicionalne kineske romane, uključujući „Vodena margina“, „Romansa o tri kraljevstva“ i „San o Crvenoj odaji“.[12]

Džouova majka Van umrla je 1907. kada je Džou imao 9 godina, a njegova usvojiteljica Čen 1908. kada je Džou imao 10 godina. Džouov otac je radio u Hubeju, daleko od Đangsua, tako da su se Džou i njegova dva mlađa brata vratili u Huajan i živeli sa očevim preostalim mlađim bratom Jikuj u naredne dve godine.[15] Godine 1910, Džouov ujak Jigeng, stariji brat njegovog oca, ponudio je da brine o Džou. Porodica u Huajanu se složila i Džou je poslat da ostane kod svog ujaka u Mandžuriji u Šenjangu, gde je Džou Jigeng radio u vladinoj kancelariji.

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Džou Enlaj kao student Nankajskoj srednjoj školi

U Šenjangu, Džou je pohađao Dongguansku modelnu akademiju, školu modernog stila. Njegovo prethodno obrazovanje se u potpunosti sastojalo od školovanja kod kuće. Pored novih predmeta kao što su engleski i nauka, Džou je takođe bio izložen spisima reformatora i radikala kao što su Lijang Ćičao, Kang Juvej, Čen Tijanhua, Cou Rong i Džang Binglin.[16][17] U uzrastu od četrnaest godina, Džou je izjavio da je njegova motivacija za obrazovanje bila da „postane veliki čovek koji će u budućnosti preuzeti teške odgovornosti u zemlji.“[18] Godine 1913, Džouov ujak je premešten u Tjenđin, gde je bio premešten u Tjenđin, gde je Džou je upisao u čuvenu srednju školu Nankaj.

Nankaj srednju školu je osnovao Jan Sju, istaknuti naučnik i filantrop, a na čelu sa Džhang Bolingom, jednim od najvažnijih kineskih prosvetnih radnika 20. veka.[19] Nankajeve metode podučavanja bile su neobične po savremenim kineskim standardima. U vreme kada je Džou počeo da pohađa, usvojio je obrazovni model koji se koristio na Filipsovoj akademiji u Sjedinjenim Državama.[20] Reputacija škole, sa „visoko disciplinovanom“ dnevnom rutinom i „strogim moralnim kodeksom“,[21] privukla je mnoge učenike koji su kasnije postali istaknuti u javnom životu. Džouovi prijatelji i drugovi iz razreda bili su od Ma Juna (ranog komunističkog vođe pogubljenog 1927) do K. C. Vua (kasnije gradonačelnika Šangaja i guvernera Tajvana pod Nacionalističkom partijom).[22] Džouovi talenti su takođe privukli pažnju Jan Sjua i Džanga Bolinga. Jan je posebno cenio Džoua, pomažući mu da plati studije u Japanu i kasnije Francuskoj.[23]

Jan je bio toliko impresioniran Džouom da je ohrabrio Džoua da oženi njegovu ćerku, ali je Džou odbio. Džou je kasnije izneo razloge za svoju odluku da ne oženi Janovu ćerku svom drugu iz razreda, Džangu Honghau. Džou je rekao da je odbio brak jer se plašio da njegovi finansijski izgledi neće biti obećavajući i da će Jan, kao njegov svekar, kasnije dominirati njegovim životom.[24]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Tokom Kulturne revolucije, kada je „crvena“ (siromašna) porodična pozadina postala esencijalna za sve, od prijema na fakultet do državne službe, Džou je morao da se vrati majci svoje majke za koju je tvrdio da je farmerova ćerka, da pronađe člana porodice koji se kvalifikovao kao „crven”.[12]
  2. ^ Ovo je razlog za usvajanje dato u Gao (23). Li (11) sugeriše da je to bilo zbog verovanja da bi rođenje sina moglo da izleči očevu bolest.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jerković, Jovan; Pižurica, Mato; Pešikan, Mitar (2010). Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. str. 201. t. 220. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191. 
  2. ^ Wenqian 2007, str. 21.
  3. ^ Arežina 2013, str. 37 i 48 sa napomenom 52.
  4. ^ Logos 2016, str. 747.
  5. ^ UN 1972, str. 2.
  6. ^ Wenqian 2007, str. 15-16.
  7. ^ Wenqian 2007, str. 16-19.
  8. ^ Arežina 2013, str. 48 i 52 sa napomenom 52.
  9. ^ Lee, str. 7
  10. ^ Lee, str. 6
  11. ^ Lee (180 n7) cites a recent study that claims Zhou Panlong did not actually serve as county magistrate.
  12. ^ a b Barnouin and Yu 11
  13. ^ Barnouin and Yu 9
  14. ^ Lee 17, 21
  15. ^ Lee, str. 16–17
  16. ^ Lee, str. 25–26
  17. ^ Barnouin and Yu 13–14
  18. ^ Barnouin and Yu 14
  19. ^ Boorman "Chang Po-ling" (101) calls him "one of the founders of modern education in China".
  20. ^ Lee 39, 46
  21. ^ Lee, str. 43
  22. ^ Lee 55 and 44
  23. ^ Lee 77 and 152
  24. ^ Barnouin and Yu 16

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • UN, General Assembly (1972). Resolutions adopted by the General Assembly during its TWENTY SIHT SESSION. New York. 
  • Arežina, Sanja Z. (2013). Odnosi NR Kine sa Jugoslavijom i Srbijom od 1977. do 2009. godine. Beograd. 
  • Wenqian, Gao (2007). Zhou Enlai: The Last Perfect Revolutionary, A Biography. New York. 
  • Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba. Beograd. 
  • Barnouin, Barbara and Yu Changgen. Zhou Enlai: A Political Life. Hong Kong: Chinese University of Hong Kong, (2006) ISBN 962-996-280-2.
  • Bonavia, David (1995). China's Warlords. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-586179-5. 
  • Boorman, Howard L. ed. Biographical Dictionary of Republican China. New York, NY: Columbia University Press, 1967–71.
  • Dillon, Michael. "Zhou Enlai: Mao's Enigmatic Shadow," History Today (May 2020) 79#5 pp. 50–63 online.
  • Dittmer, Lowell. Liu Shao-ch’i and the Chinese Cultural Revolution: The Politics of Mass Criticism, (U of California Press, 1974).
  • Dikotter, Frank (2010). Mao's Great Famine: The History of China's Most Devastating Catastrophe, 1958–62. Bloomsbury Publishing PLC, (2010) ISBN 0-7475-9508-9.
  • Garver, John W. China's Quest: The History of the Foreign Relations of the People's Republic (2nd ed. 2018) comprehensive scholarly history.
  • Gao Wenqian. Zhou Enlai: The Last Perfect Revolutionary. New York, NY: Public Affairs, 2007.
  • Goebel, Michael. Anti-Imperial Metropolis: Interwar Paris and the Seeds of Third World Nationalism (Cambridge University Press, 2015) excerpts
  • Han Suyin. Eldest Son: Zhou Enlai and the Making of Modern China. New York: Hill & Wang, 1994.
  • Hsu, Kai-yu. Chou En-Lai: China's Gray Eminence. Garden City, NY: Doubleday, 1968.
  • Kingston, Jeff. "Mao's Famine was no Dinner Party". Japan Times Online. 3 October 2010. Retrieved on 28 March 2011.
  • "Kissinger Describes Nixon Years". Daily Collegian. 25 September 1979.
  • Kissinger, Henry. "Special Section: Chou En-lai" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. август 2013). TIME Magazine. Monday, 1 October 1979. Retrieved on 12 March 2011.
  • Lee, Chae-jin. Zhou Enlai: The Early Years. Stanford, CA: Stanford University Press, 1994.
  • Lee, Lily Xiao Hong, and Stephanowska, A.D. Biographical Dictionary of Chinese Women: The Twentieth Century 1912–2000. Armonk, New York: East Gate Books. (2003) ISBN 0-7656-0798-0. Retrieved on 12 June 2011.
  • Li, Tien-min. Chou En-Lai. Taipei: Institute of International Relations, 1970.
  • Levine, Marilyn. The Found Generation: Chinese Communists in Europe during the Twenties. Seattle, WA: University of Washington Press, 1993.
  • Ritter, Peter. "Saint and Sinner" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. avgust 2013). TIME Magazine. Thursday, 1 November 2007. Retrieved on 11 March 2011.
  • Smith, Steve. "Moscow and the Second and Third Armed Uprisings in Shanghai, 1927." The Chinese Revolution in the 1920s: Between Triumph and Disaster. ed. Mechthild Leutner et al. London, England: Routledge, 2002. 222–243.
  • Spence, Jonathan D. (1999). The Search for Modern China. New York: W.W. Norton and Company. ISBN 0-393-97351-4. 
  • Sun, Warren. "Review: Zhou Enlai Wannian (Zhou Enlai's Later Years) by Gao Wenqian". The China Journal. No. 52, Jul. 2004. 142–144. Retrieved on 11 March 2011.
  • Trento, Joseph J. Prelude to Terror: Edwin P. Wilson and the Legacy of America's Private Intelligence Network Carroll and Graf, 2005. 10–11.
  • Tsang, Steve. "Target Zhou Enlai: The 'Kashmir Princess' Incident of 1955." China Quarterly 139 (Sep 1994):766–782.
  • Teiwes, Frederick C. & Sun, Warren. "The First Tiananmen Incident Revisited: Elite Politics and Crisis Management at the End of the Maoist Era". Pacific Affairs. Vol. 77, No. 2, Summer, 2004. 211–235. Retrieved on 11 March 2011.
  • Weidenbaum, Rhoda S. "Chou En-Lai, Creative Revolutionary." Ph.D. diss. University of Connecticut, 1981.
  • Whitson, William W. and Huang, Chen-hsia. The Chinese High Command: A History of Communist Military Politics, 1927–71. New York: Praeger, 1973.
  • Wilbur, C. Martin. The Nationalist Revolution in China: 1923–1928. Cambridge, England: Cambridge University Press, 1983.
  • Wilbur, C. Martin and Julie Lien-ying How. Missionaries of Revolution: Soviet Advisers and Nationalist China, 1920–1927. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1989.
  • Wilson, Dick. Zhou Enlai: A Biography. New York, NY: Viking, 1984.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Džou Enlaj na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џоу_Енлај&oldid=27549689”