Abdelkadir

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Abdelkadir
Lični podaci
Datum rođenja(1808-09-06)6. septembar 1808.
Mesto rođenjaMaskara,
Datum smrti26. maj 1883.(1883-05-26) (74 god.)
Mesto smrtiDamask,

Abdelkadir (arap. عبد القادر الجزائري, `Abd al-Qādir al-Jazā'irī; rođen 6. septembra 1808. — umro 26. maja 1883. Damask) je bio arabljanski emir iz Maskare (Alžir).[1] Uspešno je vodio džihad severnoafričkog plemena Kabila protiv Francuza od 1832 — 1847. godine (tzv. Abdelkadirov ustanak), ali je bio prinuđen da se preda posle osvajanja njegovog dela emirata od strane vojvode Omala (1843) i poraza njegovih marokanskih pristalica na Isli (1844). Predao se 1847. godine generalu Lamorisijeru. Kasnije je u Siriji postao prijatelj Francuske. Njegovo dosledno poštovanje onoga što bi se sada nazvalo ljudskim pravima, posebno kada je reč o njegovim hrišćanskim protivnicima, izazvalo je široko divljenje, a ključna intervencija da se hrišćanska zajednica u Damasku spase od masakra 1860. godien, i to je donelo počasti i nagrade iz celog sveta. Unutar Alžira, njegovi napori da ujedini zemlju protiv francuskih osvajača doveli su do toga da je slavljen kao „moderni Jugurta“,[2] a njegova sposobnost da kombinuje verski i politički autoritet dovela je do toga da je proglašen za „Sveca među prinčevima, princa među svecima“.[3]

Abdelkadir je bio veoma sposoban vojskovođa. Potiče iz poznate porodice alžirskih feudralaca. Godine 1832. plemena zapadnog Alžira su ga imenovala za sultana, a potom je dobio zvanje emira. Posle propasti ustanka protiv Francuza koji su hteli da okupiraju Alžir i Maroko zarobljen je i u zarobljeništvu je ostao sve do 1852. godine. Posle zarobljeništva boravio je u Damasku kao emigrant. Tu je 1860. godine istupio protiv pogroma hrišćana za šta je od Francuske dobio Veliki krst Legije časti.

Abdelkadir je napisao jedno delo religijsko-vojne sadržine. U Alžiru ga smatraju za narodnog heroja.

Rane godine[uredi | uredi izvor]

Abdelkadir je rođen u blizini grada Maskare 1808.[4] u religioznoj porodici. Njegov otac, Muhidin (ili „Muhi al-Din”) al-Hasani, bio je mukadam u verskoj instituciji povezanoj sa Kadirija tarika[5] i tvrdio je da potiče od Muhameda, preko dinastije Idrisid.[6] Abdelkadir je tako bio šarif i imao je pravo da svom imenu doda počasni patronim al-Hasani („potomak Hasana ibn Alija“).[5]

Odrastao je u zaviji svog oca, koja je početkom devetnaestog veka postala centar napredne zajednice na obalama Oued al-Hamama. Kao i drugi studenti, stekao je tradicionalno i zajedničko obrazovanje iz teologije, jurisprudencije i gramatike; govorilo se da je umeo da čita i piše do pete godine. Nadaren učenik, Abdelkadir je sa 14 godina uspeo da nauči Kuran napamet, čime je dobio titulu hafiz; godinu dana kasnije otišao je u Oran na dalje školovanje.[5] On je bio dobar govornik i mogao je da oduševi svoje vršnjake poezijom i verskim dijatrima.[7] Poznat je po brojnim objavljenim esejima o prilagođavanju islamskog prava modernom društvu.[8]

Francuska invazija i otpor[uredi | uredi izvor]

Rani uspeh (1830–1837)[uredi | uredi izvor]

Godine 1830, Francuska je izvršila invaziju na Alžir; Francuska kolonijalna dominacija nad Alžirom je na kraju potisnula dominaciju Otomanskog carstva i Kulouglisa. Kada su Francuzi stigli, bilo je dosta prigušenog negodovanja protiv Osmanlija, a zbog brojnih pobuna početkom 19. veka, Alžirci u početku uopšte nisu mogli da se suprotstave Francuzima. Kada je francuska afrička vojska stigla u Oran u januaru 1831, od Abdelkadirovog oca je zatraženo da vodi kampanju otpora protiv njih;[7] Muhidin je pozvao na džihad i on i njegov sin su bili među onima koji su bili uključeni u rane napade ispod zidina grada.[5]

U ovom trenutku je Abdelkadir došao do izražaja. Na sastanku zapadnih plemena u jesen 1832. godine, izabran je za Amira al-Muminina (obično skraćeno „Emir”) nakon što je njegov otac odbio položaj usled toga što je bio prestar. Imenovanje je potvrđeno pet dana kasnije u Velikoj džamiji Maskare. U roku od godinu dana, kombinacijom kaznenih napada i oprezne politike, Abdelkadir je uspeo da ujedini plemena u regionu i da ponovo uspostavi bezbednost – njegova oblast uticaja sada je pokrivala celu provinciju Oran.[5] Lokalni francuski glavnokomandujući, general Luj Aleksis Desmišel, smatrao je Abdelkadira kao glavnog predstavnika te oblasti tokom mirovnih pregovora, i 1834. potpisali su Desmišelov sporazum, kojim je Abdelkadiru prepuštena skoro potpuna kontrola nad provincijom Oran.[7] Za Francuze, ovo je bio način uspostavljanja mira u regionu uz istovremeno ograničavanje Abdelkadira na zapad; ali je njegov status supotpisnika takođe učinio mnogo da ga uzdigne u očima Berbera i Francuza.[5]

Koristeći ovaj ugovor kao početak, on je nametnuo svoju vlast plemenima Čelif, Milijana i Medea.[7] Francuska vrhovna komanda, nezadovoljna onim što su sada videli kao nepovoljne uslove Desmišelovog sporazuma, opozvala je generala Desmišelsa i zamenila ga generalom Kamijem Alfonsom Trezelom, što je izazvalo nastavak neprijateljstava. Abdelkadirovi plemenski ratnici susreli su se sa francuskim snagama u julu 1834. u bici kod Makte, gde su Francuzi pretrpeli neočekivani poraz.[5]

Odgovor Francuske bio je da pojača svoju vojnu kampanju, a pod novim komandantima Francuzi su pobedili u nekoliko važnih okršaja, uključujući bitku kod Sikaka 1836. Ali političko mišljenje u Francuskoj je postajalo ambivalentno prema Alžiru, i kada je general Toma-Rober Bižo raspoređen u regionu u aprilu 1837. godine, on je „ovlašćen da upotrebi sva sredstva da navede Abdelkadera da pristane na mir“.[9] Konsekventno, nakon dugotrajnih pregovora, potpisan je Ugovor iz Tafne 30. maja 1837. Ovim ugovorom je Abdelkadir dobio još veću kontrolu nad unutrašnjim delovima Alžira, ali uz priznanje francuskog prava na imperijalni suverenitet. Abdelkadir je tako osvojio kontrolu nad čitavom provincijom Oran i proširio svoj domet na susednu provinciju Titeri i šire.[7]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Abdelkader | Algerian Resistance Leader & Religious Reformer | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-29. 
  2. ^ Brower, Benjamin Claude (1. 1. 2011). „The Amîr ʿAbd Al-Qâdir and the "Good War" in Algeria, 1832-1847”. Studia Islamica. 106 (2): 169—195. ISSN 1958-5705. doi:10.1163/19585705-12341257 Slobodan pristup. Arhivirano iz originala 19. 1. 2021. g. Pristupljeno 19. 1. 2021. 
  3. ^ Bouyerdene 2012, chapter 3
  4. ^ Most modern sources give 6 September 1808; but the precise date is not clear. The earliest Arabic sources note his birth as taking place variously between 1221 and 1223 anno hegirae (i.e. AD 1806-1808), with biographical works written by his sons specifying Rajab 1222. For a full discussion of the problem, see Bouyerdene 2012, ch.1 note 14.
  5. ^ a b v g d đ e Ahmed Bouyerdene, Emir Abd el-Kader: Hero and Saint of Islam, trans. Gustavo Polit, World Wisdom 2012
  6. ^ Par Société languedocienne de géographie, Université de Montpellier. Institut de géographie, Centre national de la recherche scientifique (France) Publié par Secrétariat de la Société languedocienne de géographie, 1881. Notes sur l'article: v. 4, page 517
  7. ^ a b v g d „Abdelkader”. Encyclopædia Britannica. I: A-Ak - Bayes (15th izd.). Chicago, Illinois: Encyclopædia Britannica, Inc. 2010. str. 18–19. ISBN 978-1-59339-837-8. 
  8. ^ Encyclopedia of the Ottoman Empire. str. 43. 
  9. ^ Service Historique de l'Armée de Terre, Fonds Serie 1H46, Dossier 2, Province d'Oran, cited in Bouyerdene 2012.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Abdelkadir na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Абделкадир&oldid=27551851”