Abdul Hamid II

Abdul Hamid II
Abdul Hamid II
Lični podaci
Puno ime	Abdul Hamid od Abdul Medžida
Datum rođenja	(1842-09-21)21. septembar 1842.
Mesto rođenja	Istanbul, Osmansko carstvo
Datum smrti	10. februar 1918.(1918-02-10) (75 god.)
Mesto smrti	Istanbul, Osmansko carstvo
Porodica
Supružnik	Nazikedâ Kadın Efendi, Safinaz Nurefzun Kadın Efendi, Bedrifelek Kadınefendi, Biydâr Kadın Efendi, Dilpesend Kadın Efendi, Mezide Mestan Kadınefendi, Emsalinur Kadınefendi, Müşfika Kadın Efendi, Sazkâr Hanım Efendi, Peyveste Emukhvari, Fatma Pesend Hanım, Behice Maan, Saliha Naciye Hanım
Potomstvo	Ulviye Sultan, Mehmet Selim Efendi, Zekiye Sultan, Fatma Naime Sultan, Naile Sultan, Mehmed Burhaneddin Efendi, Şadiye Sultan, Hamide Ayşe Sultan, Refia Osmanoglu, Abdürrahim Hayri Efendi, Mehmet Abid Efendi
Roditelji	Abdulmedžid I Tirimüjgan Sultan, Rahime Perestu
Dinastija	Osmanska dinastija
34. Sultan Osmanskog carstva
Period	31. avgust 1876 — 10. februar 1909.
Prethodnik	Murat V
Naslednik	Mehmed V

Abdul Hamid II (tur. İkinci Abdülhamit, osmanski turski:عبد الحميد ثانی) (Carigrad; 21. septembar 1842 — 10. februar 1918), je bio 34. sultan Osmanskog carstva. Vladao je od 31. avgusta 1876. godine dok nije zbačen sa vlasti 10. februara 1909. godine. Bio je poslednji osmanski sultan koji je vladao apsolutistički. Poznat je pod nadimkom ,,Veliki kan" i ,,Crveni sultan". Na prestolu je nasledio svoga brata, sultana Murata V, koji je vladao svega 3 meseca. Odmah po nasleđivanju prestola dogodilo se nekoliko važnih događaja, a jedan od njih jeste izgradnja Hidžaz železnice koja je povezivala Damask, Medinu, Bagdad i Rumeliju.

Za vreme njegove vladavine došlo je do značajnih gubitaka teritorije. Izgubljen je Kipar, Egipat, Tunis, Srbija, Crna Gora, dok je kontrola nad Bosnom i Bugarskom sasvim izgubljena.

Mladost i dolazak na presto

Sultan Abdul Hamid II 1876. godine

Sultan Abdul Hamid II rođen je u sredu 21. septembra 1842. godine u Topkapi palati, kao sin sultana Abdulmedžida I i Tirimujgan sultanije, koja je preminula kada je Abdul Hamid imao svega 10 godina. Njega je nakon toga usvojila valide sultanija Rahime Perestu. Bio je veoma umešan stolar, a njegovi radovi od drveta mogu se i danas videti u Jildiz palati. Takođe, bio je veliki ljubitelj opere, a čak je i sam prvi u Osmanskom carstvu prevodio libreta poznatih svetskkih operskih komada. On je i sam bio kompozitor, kao i domaćin mnogim evropskim izvođačima u palati Jildiz i Osmanskoj operskoj kući. Abdul Hamid je voleo da putuje. On se 1867. godine pridružio svom stricu, sultanu Abdulazizu, na njegovoj poseti Evropi, te je posetio Pariz, London i Beč, kao i druge evropske prestonice.

Na presto je došao nakon svrgavanja njegovog brata Murata V 31. avgusta 1876. godine. Mnogi su mislili da će novi sultan imati liberalne ideale, međutim konzervativci su ga videli kao veoma opasnog reformatora.

Prva ustavna era (1876—1878)

Novi sultan nije definisao nikakve planove na svom govoru prilikom ustoličenja, mada je radio sa Mladoturcima na realizaciji ustavnih aranžmanima. Ova nova forma stvorila je prostora da se liberalnom pokušaju tranzicije dodaju elementi islama, te je tako pronađen balans izmeđuTanzimatske reforme i religije. Politička struktura reformi nije odgovarala vekovima staroj osmanskoj političkoj kulturi, uprkos ogromnom pritisku zapada na sprovođenje datih reformi i na usvajanje zapadnog sistema političkog odlučivanja. Decembra 26. godine 1876. usled ustanka u Hercegovini 1875. godine, rata sa Srbijom i Crnom Gorom, kao i brutalno ugušenog ustanka u Bugarskoj, dolazi do proglašavanja ustava i otvaranja parlamenta.

Internacionalna konferencija, koja se održala u Carigradu krajem 1876. godine sa iznenađenjem je primila vest o objavi ustava, ali su evropske sile nisu prihvatale ustav kao značajnu promenu, pošto im je više odgovarao ustav iz 1856. godine, a dovedena je u pitanje činjenica da parlament predstavlja narodnu volju.

U svakom slučaju, reformisanje Osmanskog carstva pokazalo se kao nemoguće. Rusija je nastavila sa mobilizacijom trupa za rat. Međutim, sve se promenilo kada se britanska flota sa Mramornog mora približila glavnom gradu. Početkom 1877. godine Osmansko carstvo ulazi u rat sa Rusijom.

Dezintegracija

Karta Osmanskog carstva 1878.

Sultanovi najveći strahovi postali su java kada je Rusija objavila rat Osmanskom carstvu 24. aprila 1877. godine. U ovom konfliktu, Osmansko carstvo se borilo bez pomoći svojih evropskih saveznika. Ruski kancelar knez Gorčakov Rajhštatski sporazum lako je obezbedio neutralnost Austrije. Britansko carstvo je smatralo da Rusija ugrožava njegovu dominaciju u južnoj Aziji, ali usled negativnog stava javnog mnjenja prema Osmanlijama usled brutalnosti prilikom suzbijanja bune u Bugarskoj nije ušlo u rat protiv Rusije, već je ostalo neutralno. Ruska pobeda bila je neminovna. Rat se završio u februaru 1878. godine. Sanstefanski mir, sklopljen krajem rata, postavio je Osmanlijama vrlo nezgodne uslove: Osmansko carstvo moralo je da prizna nezavisnost Srbije, Crne Gore i Rumunije, da autonomiju Bugarskoj, primeni reforme u Bosni i Hercegovini, kao i da Dobrudžu i delove Jermenije pripoji Rusiji. Nakon rata sa Rusijom, sultan je ukinuo ustav i raspustio parlament. Narednih 30 godina, sultan Abdul Hamid II vladaće apsolutistički iz svoje nove rezidencije, palate Jildiz.

Berlinski kongres 1878. godine

Kako je Rusija lako uspostavila dominaciju nad novoformiranim državama, njena moć u Evropi drastično je povećana usled potpisivanja Sanstefanskog mira. Na insistiranje velikih sila, kako bi se smanjio uticaj Rusije, sazvan je Berlinski kongres na kome su izmenjene pojedinosti Sanstefanskog mira. Kao zamenu za ove usluge, Kipar je "pozajmljen" Velikoj Britaniji 1878. godine. Bilo je i nevolja u Egiptu, gde su nelojalne kedive morale da budu smenjene. Sultanovi odnosi sa Urabi-pašom drastično su se pogoršali usled britanske virtualne kontrole nad Sudanom i Egiptom, koja je uspostavljena intervencijom britanske vojske 1882. godine, kako bi se u njima "uspostavio red". Sudan, Egipat i Kipar biće osmanske provincije " na papiru" sve do 1914. godine, kada ih je Britanija zvanično aneksirala kao odgovor učestvovanju Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu na strani Centralnih sila.

Jedan od ključnih problema bilo je albansko pitanje.

Sjedinjenje Bugarske i istočne Rumelije 1885. godine bilo je još jedan u nizu teških udaraca nanetih Osmanskoj imperiji. Stavaranje nezavisne i moćne Bugarske predstavljalo je veliku pretnju po Osmansko carstvo. Mnogo godina sultan je morao da se dogovara sa Bugarskom, kako ne bi antagonizovao ni ruske, a ni nemačke želje.

Krit je dobio proširene privilegije, ali to nije zadovoljilo lokalno stanovništvo koje je želelo sjedinjenje s Grčkom. Početkom 1897. godine poslata je grčka ekspedicija s namerom da se ukloni osmanska vladavina na Kritu. Ovaj potez doveo je do rata između Grčke i Osmanskog carstva, iz koga je Osmansko carstvo izašlo kao pobednik. Međutim, Krit je pao u ruke Britanije, Francuske i Rusije.

Osiguravanje podrške Nemačkog carstva

Nemački car Vilhelm II (1888-1918), saveznik Osmanlija

Sile antante i Osmansko carstvo bili su u veoma zategnutim odnosima. Sultan Abdul Hamid II smatrao je da Osmansko carstvo zaslužuje mesto među velikim evropskim silama. On i njegov divan smatrali su da je Osmansko carstvo moderno i da je to evropska imperija, koja ima više muslimana nego hrišćana. Međutim, njihove akcije često su bile osuđivane od strane Evrope i kotirane kao egzotične i necivilizovane.

Francusko preuzimanje Tunisa 1881. i britansko preuzimanje Egipta 1882. godine, izazvalo je osmansko okretanje ka Nemačkoj. Nemački car Vilhelm II dva puta je bio gost sultana Abdul Hamida II u Istanbulu; prvi put 21. oktobra 1889. godine i devet godina kasnije 5. oktobra 1898. godine (treći put ga je posetio 1917. godine kao gost sultana Mehmeda V). Nemački oficiri pozivani su da vrše reorganizaciju osmanske armije.

Nemački državni zvaničnici su dovedeni kako bi reorganizovali osmanske finansije. Sultan Abdul Hamid II pokušao je da uzde moći uzme u svoje ruke, te zato nije verovao svojim ministrima. Nemačko prijateljstvo nije bilo nesebično; moralo je da se podstakne sa železnicom i koncesijom pozajmica. Godine 1899. odobrena je konstrukcija pruge Berlin- Bagdad, na insistiranje Nemačke imperije.

Kajzer Vilhelm takođe je tražio sultanovu pomoć za suzbijanje pobune kineskih muslimana. Sultan je prihvatio poziv za pomoć, te je poslao Enver-pašu u Peking 1901. godine, ali kada je on stigao buna je već bila gotova.

Druga ustavna era 1908.

Usvajanje Druge osmanske konstitucije 1908. godine

Nacionalno poniženje nastalo situacijom u Makedoniji, kao i nezadovoljstvo vojske prisustvom špijuna i reformatora iz palate, dovelo je do krize unutar imperije.

U leto 1908. godine, izbila je mladoturska revolucija, pa sultan Abdul Hamid kapitulirao kada je saznao da trupe iz Soluna marširaju ka Carigradu. 26. jula 1908. izvršena je restauracija ustava iz 1876. godine. Već narednog dana ukinuta je špijunaža i cenzurisanje, a svi politički zatvorenici su pušteni na slobodu.

Decembra 17. godine 1908. sultan je u svom govoru prilikom otvaranja parlamenta kazao: „Ustav iz 1876. godine privremeno je suspendovan kako bi obrazovanje ljudi bilo dovedeno na visok nivo”.

Protivudar 1909.

Iako je promenio svoje držanje prema Mladoturcima, to nije spasilo sultana Abdul Hamida II svrgavanja. 31. marta 1909. godine, po nalogu parlamenta, sultan Abdul Hamid II je svrgnut sa vlasti, a na njegovo mesto dolazi njegov brat, sultan Mehmed V Rešad.

Sultanov protivudar 1909. godine doveo je do sukoba konzervativnih muslimanskih krugova i liberalnih reformatora iz redova Mladoturaka, koji je doveo do masakra desetina hiljada jermenskih hrišćana u provinciji Adana.

Delfa Ivanić je tada sa mužem Ivanom Ivanićem stanovala u Carigradu. O tome je zapisala da je ta kontrarevolucija Abdul Hamida trajala je punih 12 dana, počev od 31. marta 1909. Ovaj 31. mart dobro je zapamtila, jer je u tome njihovom međusobnom puškaranju nekoliko kuršuma bilo zalutalo u njihovu sobu, gde se ona baš tada tu nalazila, tako da je imala sreću i izbegla smrt. U toj kontrarevoluciji govorilo se tada u Carigradu, da je poginulo oko 6.000 oficira. Oni su prisustvovali prvom ubijanju 6.000 mladoturskih oficira, njihovom sahranjivanju i nošenju tramvajima na groblje, bez sanduka i bez ičega.

Svrgavanje i posledice

Bivši sultan je osuđen na pritvor u Solunu. Godine 1912. kada je Solun postao deo Grčke, njegov pritvor se nastavio u Carigradu. Poslednje dane provodio je učeći, radeći stolariju i pišući memoare iz Beglerbeg palate u kojoj je i preminuo 10. februara 1918. godine, svega nekoliko meseci pre svoga brata, Mehmeda V. Sahranjen je u Carigradu. Sultan Abdul Hamid II bio je poslednji osmanski vladar koji je imao apsolutnu vlast. On je 33 godine sprečavao pad Osmanskog carstva. Osmansko carstvo je već uveliko nosilo nadimak „bolesnika Evrope”.

Političke odluke i reforme

Mnogi ljudi su očekivali od novog sultana da će on imati liberalna načela, dok su ga konzervativci smatrali veoma opasnim reformatorom. Međutim, iako je sarađivao sa liberalnim Mladoturcima, Abdul Hamid II je sve više postajao konzervativan odmah nakon stupanja na presto. Prazna državna kasa, ustanak u Bosni i Hercegovini, rat sa Srbijom i Crnom Gorom, krvavo gušenje ustanka u Bugarskoj bili su događaji koji su sultana naveli da napravi neophodne promene unutar carstva.

Bilo je mnogo daljih neuspeha. Zbog sramne finansijske situacije, javni dug Osmanskog carstva morao je da dođe pod stranu kontrolu. Ukazom su u decembru 1881. godine prihodi Osmanskog carstva prepušteni administraciji za javni dug, zarad benefita, u glavnom stranih, vlasnika obaveznica.

Tokom godina, sultan je uspeo da svoje ministre dovede do nivoa sekretara, te je sva uprava nad administracijom carstva bila koncentrisana u njegovim rukama, u palati Jildiz. Međutim, nesloga u unutrašnjosti carstva nije smanjena. Krit je bio u konstantnom metežu. Grci koji su živeli pod Osmanlijama bili su nezadovoljni, kao i Jermeni.

Sultanovo nepoverenje prema reformatorskom admiralu, koji je radio protiv njega i pokušao da povrati ustav iz 1876. godine, izazvalo je to da sultan naredi da se flota (treća najjača mornarica na svetu) drži zaključana u Zlatnom rogu. Kao posledica te odluke usledio je gubitak osmanskih prekomorskih teritorija u severnoj Africi, Sredozemnom moru i Egejskom moru za vreme nakon njegove vladavine.

Njegovo forsiranje obrazovanja izazvalo je stvaranje 18 profesionalnih škola, a 1900. godine izgrađen je univerzitet u Istanbulu. Izgradio je sistem osnovnih i srednjih škola širom Osmanskog carstva. Za 12 godina (1882—1894) izgrađena je 51 srednja škola. Cilj ovih prosvetnih reformi bio je suzbijanje stranog uticaja u Osmanskom carstvu. Iako su ove škole predavanja sprovodile zapadnim metodama, njima su u studente usađivani ideali osmanskog identiteta, islamski moral, a naročito odanost sultanu. Prioritet ovih reformi jeste da se školstvo "otomanizuje", te da se njime stvori klasa studentskog građanstva.

Abdul Hamid II je izvršio reorganizaciju pravnog sistema, a uspostavio je i sistem železnica, kao i telegrafski sistem. Sistem telegrafa raširio se u svim krajevima carstva. Železnice koje su spajale Beč i Istanbul 1883. godine, Orijent Ekspres, ubrzo su spajale Pariz i Istanbul, takođe. Povećana sposobnost putovanja uspostavila je znatno čvršće veze između Istanbula i ostatka carstva, kao i mnogo veći uticaj Osmanlija na svoje podanike širom imperije.

Porodično stablo

2. Abdulmedžid I

1. Abdul Hamid II

3. Tirimüjgan Sultan, Rahime Perestu

Vidi još

• Hamidije