Abel Tasman

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Abel Tasman
Abel Tasman
Ime po rođenjuAbel Janson Tasman
Datum rođenja1603.
Mesto rođenjaLutjegast
 Nizozemska republika
Datum smrti10. oktobar 1659.(1659-10-10) (55/56 god.)
Mesto smrtiBatavija
 Holandska Istočna Indija

Abel Janson Tasman (hol. Abel Janszoon Tasman; rođen 1603, Lutjegast Holandija — 10. oktobar 1659, Batavija na ostrvu Java) bio je holandski istraživač i pomorac.

Rođen je u Lutjegastu, selu u pokrajini Hroningen. Poznat po svojim putovanjima 1642.[1] i 1644, u službi holandske istočnoindijske kompanije. Njegova ekspedicija je činila prve Evropljane koji su došli do ostrva Van Dimenove zemlje (danas Tasmanija i Novi Zeland). Zaslužan je za izradu geografskih karata značajnih delova Australije.

Kao i kod drugih istraživača, Tasmanu u čast su imenovana mnoga mesta. To su: ostrvo Tasmanija, poluostrvo Tasman, Tasmanov most, Tasmanov auto-put, trajekt Abel Tasman, Tasmanovo more i na Novom Zelandu, Tasmanov lednik i Nacionalni park Abel Tasman

Mladost[uredi | uredi izvor]

Portret Abela Tasmana, njegove žene i ćerke. Ovo delo je pripisano Jakobu Gericu Kupu, 1637 (nije potvrđeno).[2][3]
Rute koje je Tasman vodio u regionu Australije, na svom prvom i drugom putovanju.

Abel Tasman je rođen oko 1603. godine u Lutjegastu, malom selu u pokrajini Groningen, na severu Holandije. Najstariji dostupni izvor koji ga pominje datira od 27. decembra 1631. godine kada se, kao moreplovac koji je živeo u Amsterdamu, 28-godišnjak verio da oženi 21-godišnju Janeće Ćars, iz Palmstrata u gradskoj četvrti Jordan.[4][5][6]

Preseljenje u Holandsku istočnu Indiju[uredi | uredi izvor]

Zaposlen u Holandskoj istočnoindijskoj kompaniji (VOC), Tasman je 1633. plovio iz Teksela (Holandija) u Bataviju, sadašnju Džakartu, južnim putem Brauera. Tokom ovog perioda, Tasman je učestvovao u putovanju do ostrva Seram; meštani su prodavali začine pripadnicima drugih evropskih nacija, ali ne i Holanđanima. Jedva da je ostao živ, kada su pri neopreznom iskrcavanju nekoliko njegovih drugova ubili ljudi iz Serama.[7]

U avgustu 1637, Tasman se vratio u Amsterdam, a sledeće godine je potpisao ugovor na još deset godina i poveo svoju ženu sa sobom u Bataviju. Dana 25. marta 1638. pokušao je da proda svoju imovinu u Jordanu, ali je kupovina otkazana.

On je bio drugi komandant istraživačke ekspedicije iz 1639. na severnom Pacifiku pod vođstvom Matije Kvasta. Flota je uključivala brodove Engel i Graht i stigla je do tvrđave Zelandija (Holandska Formoza) i Dešime.

Prvo veliko putovanje[uredi | uredi izvor]

U avgustu 1642. Savet Indije, koji su činili Antoni van Dimen, Kornelis van der Lijn, Joan Mecuiker, Justus Šouten, Salomon Svirs, Kornelis Vicen i Piter Boril u Bataviji, poslao je Tasmana i Franhoja Jakobszona Vashera na istraživačko putovanje do malo istraženih područja istočno od Rta dobre nade, zapadno od Staten zemlje (u blizini Rta Horn u Južnoj Americi) i južno od Solomonovih ostrva.[8]

Jedan od ciljeva je bio sticanje znanja o „svim potpuno nepoznatim” provincijama Biča.[9] Ovo su bila pretpostavljena, još nepostojeća kopna za koja se govorilo da imaju izobilno zlato, a koja su se pojavljivala na evropskim mapama od 15. veka, kao rezultat greške u nekim izdanjima dela Marka Pola.

Ekspedicija je trebalo da koristi dva mala broda, Hemskerk i Zehan.

Mauricijus[uredi | uredi izvor]

U skladu sa Višerovim uputstvima, Tasman je 14. avgusta 1642. isplovio iz Batavije[10] i stigao na Mauricijus 5. septembra 1642. godine, prema kapetanovom dnevniku.[11] Razlog za to je bio da se posada na ostrvu mogla dobro nahraniti; bilo je dosta sveže vode i drveta za popravku brodova. Tasman je dobio pomoć guvernera Adrijana van der Stela.

Zbog preovlađujućih vetrova, Mauricijus je izabran kao prekretnica. Posle četvoronedeljnog boravka na ostrvu, oba broda su otišla 8. oktobra koristeći Burne četrdesete da otplove na istok što je brže moguće. (Niko nije otišao tako daleko kao Piter Nujts 1626/27). Dana 7. novembra, sneg i grad uticali su na brodsko veće da promeni kurs ka severoistočnom pravcu,[12] očekujući da jednog dana stignu na Solomonska ostrva.

Tasmanija[uredi | uredi izvor]

Obalske litice Tasmanskog poluostrva

Dana 24. novembra 1642, Tasman je dosegao i ugledao zapadnu obalu Tasmanije, severno od luke Makvori..[13] Svoje otkriće nazvao je Van Dimenova zemlja, po Antoniju van Dimenu, generalnom guverneru Holandske Istočne Indije.

Nastavljajući prema jugu, Tasman je zaobišao južni kraj Tasmanije i skrenuo na severoistok. Zatim je pokušao da sa svoja dva broda uplovi u Avanturski zaliv na istočnoj obali ostrva Južni Bruni, gde ga je oluja odnela na more. Ovu oblast je nazvao Olujni zaliv. Dva dana kasnije, 1. decembra, Tasman se usidrio severno od rta Frederik Hendrik, severno od poluostrva Forestir. Dana 2. decembra, dva brodska čamca pod komandom kormilara, majora Višera, veslala su kroz Marion Narovs u zaliv Blekman, i preko zapada do ušća Bumer Krika gde su sakupili nešto jestivog „zelenila”.[14] Tasman je nazvao zaliv Frederik Hendrik, i on je obuhvatao sadašnji Severni zaliv, zaliv Marion i zaliv Blekman (ime Frederik Henrijev zaliv je greškom preneto na sadašnju lokaciju od strane Marion Dufresne 1772). Sledećeg dana pokušano je iskrcavanje u Severni zaliv. Međutim, pošto je more bilo previše uzburkano, jedan stolar je preplivao kroz talase i postavio holandsku zastavu. Tasman je potom 3. decembra 1642. godine objavio formalni posed nad tom zemljom.[15]

Još dva dana je nastavio da prati istočnu obalu ka severu da vidi dokle ide. Kada je kopno skrenulo ka severozapadu kod Ediston Pojnta,[16] pokušao je da se održi sa njim, ali su njegove brodove iznenada pogodili jaki vetrovi koji su zavijali kroz Basov prolaz.[17] Tasman je bio na misiji da pronađe južni kontinent, a ne još ostrva, te je naglo skrenuo na istok i nastavio svoj lov na kontinent.[18]

Novi Zeland[uredi | uredi izvor]

Zaliv ubica, crtež Isaka Gilsemansa[19]
Maori haka

Posle izvesnog istraživanja, Tasman je nameravao da nastavi u severnom pravcu, ali pošto je vetar bio nepovoljan, usmerio je na istok. Ekspedicija je podnosila izuzetno teško putovanje i u jednom od svojih dnevničkih zapisa Tasman je pomenuo svoj kompas, tvrdeći da je to bila jedina stvar koja ga je održala u životu.

Dana 13. decembra 1642. ugledali su zemlju na severozapadnoj obali Južnog ostrva, Novi Zeland, postavši prvi Evropljani koji su ugledali Novi Zeland.[20] Tasman ga je nazvao Staten Landt „u čast Generalnih država“ (holandski parlament).[21] Napisao je, „moguće je da se ova zemlja pridruži Staten Landtu, ali je neizvesno“,[22] misleći na ostrvo Estados, istoimenu kopnenu masu na južnom delu Južne Amerike, na koju je naišao holandski moreplovac Jakob Le Maire 1616. godine.[23] Međutim, 1643. godine Brouverova ekspedicija u Valdiviji otkrila je da je Staaten Landt morem odvojen od hipotetičke Južne zemlje.[24][25][26] Tasman je nastavio: „Verujemo da je ovo kopnena obala nepoznate Južne zemlje.“[27] Tasman je smatrao da je pronašao zapadnu stranu dugo zamišljene Tera Australis koja se protezala preko Pacifika do blizu južnog vrha Južne Amerike.[28]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Original map of Tasmania in December 1642”. Arhivirano iz originala 29. 06. 2011. g. Pristupljeno 11. 01. 2014. 
  2. ^ „Treasures: Home”. pandora.nla.gov.au. 20. 8. 2006. Arhivirano iz originala 22. 7. 2008. g. Pristupljeno 4. 7. 2019. 
  3. ^ Cuyp, Jacob. „Portrait of Abel Tasman, his wife and daughter”. Item held by National Gallery of Australia. Arhivirano iz originala 5. 3. 2017. g. Pristupljeno 23. 5. 2019. 
  4. ^ „Ondertrouwregisters 1565–1811, Zoek”. 2017-12-01. Arhivirano iz originala 2017-12-01. g. Pristupljeno 2021-07-04. 
  5. ^ „Groom Abel Jansen Tasman”. Municipality of Amsterdam City Archives. Pristupljeno 2021-07-04. 
  6. ^ Pera, Klaas. „Abel Janszoon Tasman (1603–1659) » Stamboom Helmantel”. Genealogie Online. Arhivirano iz originala 23. 7. 2018. g. Pristupljeno 19. 10. 2019. 
  7. ^ Forsyth, J. W. Tasman, Abel Janszoon (1603–1659). National Centre of Biography, Australian National University. Arhivirano iz originala 30. 7. 2016. g. Pristupljeno 8. 8. 2016 — preko Australian Dictionary of Biography. 
  8. ^ Andrew Sharp, The Voyages of Abel Janszoon Tasman, Oxford, Clarendon Press, 1968, p. 25.
  9. ^ J.E. Heeres, "Abel Janszoon Tasman, His Life and Labours", Abel Tasman's Journal, Los Angeles, 1965, pp. 137, 141–42; cited in Andrew Sharp, The Voyages of Abel Janszoon Tasman, Oxford, Clarendon Press, 1968, p. 24.
  10. ^ „Abel Janszoon Tasman, the first known European explorer to reach Tasmania and New Zealand and to sight Fiji”. robinsonlibrary.com. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 31. 8. 2015. 
  11. ^ „Tasman Journal”. Arhivirano iz originala 29. 8. 2016. g. Pristupljeno 10. 8. 2016. 
  12. ^ „ebooks06/0600611”. gutenberg.net.au. Arhivirano iz originala 8. 10. 2020. g. Pristupljeno 31. 8. 2015. 
  13. ^ „Monumenta cartographica [cartographic material] : reproductions of unique and rare maps, plans and views in the actual size of the originals : accompanied by cartographical monographs | Original map of Tasmania in December 1642”. nla.gov.au. Arhivirano iz originala 29. 6. 2011. g. Pristupljeno 31. 8. 2015. 
  14. ^ Burney, J (1813) A Chronological History of the Voyage and Discoveries in the South Sea of Pacific Ocean L Hansard & Sons, London, p. 70, cited in Potts, B.M. et al (2006) Janet Sommerville's Botanical History of Tasmania University of Tasmania and TMAG
  15. ^ Beazley 1911.
  16. ^ Schilder, Günter (1976). Australia unveiled : the share of the Dutch navigators in the discovery of Australia. Amsterdam: Theatrum Orbis Terrarum Ltd. str. 170. ISBN 9022199975. 
  17. ^ Valentyn, Francois (1724—1726). Oud en nieuw Oost-Indien. 3. Dordrecht: J. van Braam. str. 47. ISBN 9789051942347. 
  18. ^ Cameron-Ash, M. (2018). Lying for the Admiralty. Sydney: Rosenberg. str. 105. ISBN 9780648043966. 
  19. ^ „A view of the Murderers' Bay – History – Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand”. teara.govt.nz. Arhivirano iz originala 5. 12. 2012. g. Pristupljeno 31. 8. 2015. 
  20. ^ „European discovery of New Zealand”. Encyclopedia of New Zealand. 4. 3. 2009. Arhivirano iz originala 10. 11. 2010. g. Pristupljeno 9. 12. 2010. 
  21. ^ John Bathgate. „The Pamphlet Collection of Sir Robert Stout: Volume 44. Chapter 1, Discovery and Settlement”. NZETC. Arhivirano iz originala 24. 7. 2020. g. Pristupljeno 17. 8. 2018. „He named the country Staaten Land, in honour of the States-General of Holland, in the belief that it was part of the great southern continent.” 
  22. ^ Tasman, Abel. „Journal or Description by me Abel Jansz Tasman, Of a Voyage from Batavia for making Discoveries of the Unknown South Land in the year 1642.”. Project Gutenberg Australia. Arhivirano iz originala 8. 10. 2020. g. Pristupljeno 26. 3. 2018. 
  23. ^ Wilson, John (mart 2009). „European discovery of New Zealand – Tasman's achievement”. Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand. Arhivirano iz originala 6. 1. 2012. g. Pristupljeno 24. 1. 2011. 
  24. ^ Lane, Kris E. (1998). Pillaging the Empire: Piracy in the Americas 1500–1750. Armonk, N.Y.: M.E. Sharpe. str. 88. ISBN 978-0-76560-256-5. 
  25. ^ Kock, Robbert. „Dutch in Chile”. Colonial Voyage.com. Arhivirano iz originala 29. 2. 2016. g. Pristupljeno 23. 10. 2014. 
  26. ^ Barros Arana, Diego (2000) [1884]. Historia General de Chile (na jeziku: španski). IV (2 izd.). Santiago, Chile: Editorial Universitaria. str. 280. ISBN 956-11-1535-2. Arhivirano iz originala 31. 8. 2019. g. Pristupljeno 31. 8. 2019. 
  27. ^ Tasman, Abel Jansz. The Huydecoper Journal, 1642–1643. Sydney: Mitchell Library, SLNSW. str. 43. 
  28. ^ Cameron-Ash, M. (2018). Lying for the Admiralty. Sydney: Rosenberg. str. 21—22. ISBN 9780648043966. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Abel Tasman na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Абел_Тасман&oldid=27551141”