Advokat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

„Advokatura” preusmerava ovde. Za TV seriju pogledajte stranicu Advokatura (TV serija).
Skica engleskog advokata

Advokat je titula koja se danas koristi u velikom broju evropskih zemalja, pogotovo u romanskim i slovenskim, ali i u skandinavskim, i predstavlja lice koje je ovlašćeno da daje pravne savete, piše različite podneske i zastupa fizička i pravna lica, te je i član određenog udruženja, tj. komore. Česta greška je što ih poistovećuju nekad sa pravnicima i diplomiranim pravnicima. Advokate treba razlikovati i od postdiplomskih zvanja tipa magistar i doktor nauka. Zabuna potiče i od samih advokata, jer oni ponekad nazivaju dipl. pravnike kolegama, ali ih ne smatraju za kolege, već insistiraju na svojoj tituli, a na to gledaju kao na upućivanje komplimenta, slično kao što profesori zovu studente kolegama.

Uloga advokata se u velikoj meri razlikuje među pravnim nadležnostima, tako da se ovde može tretirati samo na najopštiji način.[1][2]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Advokat (m. lat. advocatus, od voco ad što znači pozivam, u smislu pozivam u pomoć.) je lice koje je se, skladno propisima države u kojoj obavlja delatnost, bavi advokaturom. To najčešće podrazumeva zastupanje i savetovanje fizičkih i pravnih lica pred državnim organima i različitim institucijama.[3]

Pravosudni sistem većine zemalja se sastoji od tri međusobno nezavisna ali usko vezana člana, to su sudije, tužioci i advokati, s tim da ovaj poredak postoji samo u krivičnim i predkrivičnim procesima, dok u drugim nema tužioca, u obliku javne funkcije. Iz ovih razloga u nekim zemljama došlo je do spajanja advokata i tužioca.

Advokatska služba u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Advokatura je obavljanje advokatske službe. Advokatura je nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima.

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Savremena advokatura ustanovljena je u Srbiji Zakonom o javnim pravozastupnicima donetim na predlog Vlade Ilije Garašanina 28. februara 1862. godine za vreme vladavine Kneza Mihaila Obrenovića. Donošenjem tog zakona pravna pomoć je poverena samo školovanim pravnicima, koje u ovo zvanje upiše Ministarstvo pravde.

Svoje prvo Udruženje javni pravozastupnici su osnovali 1886. godine a već 1. januara 1887. godine pokrenuli prvi stručni časopis u Srbiji pod imenom Branič. Časopis od tada sa izvesnim prekidima izazvanim ratovima i nedostatkom finansijskih sredstava izlazi do danas, s tim što je u jednom periodu posle Drugog svetskog rata izlazio pod nazivom Advokatura. Ovaj časopis objavio je radove najpoznatijih pravnih teoretičara i praktičara iz Jugoslavije i sveta.

Savremeni komorski sistem uveden je u Srbiji Zakonom o advokaturi 1929. godine kada je i osnovana Advokatska komora Beograda, kao obavezna asocijacija advokata, koja autonomno odlučuje o upisu novih članova, vodi njihov Imenik, propisuje norme profesionalnog ponašanja i izriče sankcije za njihovo nepoštovanje, kao i da vodi brigu o edukaciji budućih advokata.

Poslednji zakon koji uređuje ovu oblast donet je 2011. godine i objavljen je u Službenom glasniku RS br.31/2011, pod nazivom Zakon o Advokaturi.

Uslovi za sticanje zvanja[uredi | uredi izvor]

Da bi neko postao advokat mora da ispuni sledeće uslove:

  • Da stekne diplomu Pravnog fakulteta;
  • Da posle završenog pravnog fakulteta steklo radno iskustvo na poslovima pravne struke i to:
  1. dve godine u sudu, javnom tužilaštvu, javnom pravobranilaštvu i advokaturi;
  2. tri godine u organu za prekršaje, drugom državnom organu, organu teritorijalne autonomije i lokalne samouprave;
  3. četiri godine u preduzeću, ustanovi ili drugoj organizaciji;
  • Nakon stečenog radnog iskustva potrebno je da dobije od sudije, zamenika tužioca, pravobranioca, advokata, odnosno Suda, Javnog tužilaštva, Javnog pravobranilaštva, Advokatske komore ili organa, preduzeća, ustanove ili druge organizacije, Potvrdu o radnom iskustvu sa bližim opisom poslova pravne struke koje je kandidat obavljao.
Ako je ispunio prethodne uslove onda može da se kandiduje za polaganje pravosudnog ispita.
  • Ako je položio pravosudni ispit, obraća se pomesnoj Advokatskoj komori sa molbom za prijem u istu i upis u imenik advokatske komore.
  • U slučaju pozitivne odluke komore, kandidat dobija Rešenje o upisu u imenik, Kodeks, i nakon svečanog polaganja zakletve konačno postaje advokat.

Advokatska tajna[uredi | uredi izvor]

Advokat ima obavezu i pravo da sve što čuje od svog klijenta tretira kao službenu tajnu i nije obavezan ikome da je saopšti. Iz tog razloga se advokat ne može uvek pozivati kao svedok, a advokatske kancelarije imaju poseban status.

Iz Zakona o advokaturi:

Advokat je dužan da, u skladu sa statutom advokatske komore i kodeksom, čuva kao profesionalnu tajnu i da se stara da to čine i lica zaposlena u njegovoj advokatskoj kancelariji, sve što mu je stranka ili njegov ovlašćeni predstavnik poverio ili što je u predmetu u kome pruža pravnu pomoć na drugi način saznao ili pribavio, u pripremi, tokom i po prestanku zastupanja. Obaveza čuvanja advokatske tajne nije vremenski ograničena. Način čuvanja advokatske tajne i postupanje u vezi sa advokatskom tajnom uređuju se statutom advokatske komore i kodeksom.

Advokat, pored lekara, je osoba koju, po narodnom verovanju, nikad ne treba lagati.

Tokom prakse advokati se obično specijalizuju za određenu oblast prava, parnicu, krivicu, vanparnicu, izvršenje, privredu, ili neki drugi postupak.

Nadripisarstvo[uredi | uredi izvor]

Je krivično delo koje se kažnjava zatvorskom kaznom, a to delo čini svako ko daje pravne savete ili pruža druge pravne usluge uz naknadu, a nema odgovarajuću stručnu spremu. Ovde treba voditi računa o nekoliko stvari. Na primer, dipl. pravnik može besplatno davati savete ili u okviru svog radnog mesta. Ne može zvanično pisati ni jedan podnesak za potrebe drugih lica, koja mu za tu uslugu plaćaju, takođe ne može da zastupa ikog kao punomoćnik pred sudom ili drugim organom. Lice koje ima položen pravosudni ispit nikada ne može počiniti delo nadripisarstva.

U određenim slučajevima kao što je revizija, ne može ista biti ni podneta ako nije potpisana i overena pečatom od strane advokata isključivo.

Advokatske komore[uredi | uredi izvor]

Advokati se udružuju u advokatske komore.

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Pravni fakultet Univerziteta Komenski u Bratislavi (Slovačka).

Obrazovni preduslovi da se postane advokat uveliko se razlikuju od zemlje do zemlje. U nekim zemljama, pravo predaje pravni fakultet, koji je odsek opšteg koledža univerziteta.[4] Studenti prava u tim zemljama stiču diplomu magistra ili diplomiranog pravnika. U nekim zemljama je uobičajeno ili čak neophodno da studenti steknu još jednu diplomu u isto vreme. Studiranje prava je često praćeno nizom naprednih ispita, pripravništva i dodatnih kurseva na posebnim državnim institutima.[5]

U drugim zemljama, posebno u Velikoj Britaniji i SAD, pravo se prvenstveno predaje na pravnim fakultetima.[6] U Americi, Američka advokatska komora odlučuje koje pravne fakultete će odobriti i na taj način koji se smatraju najuglednijim.[7] U Engleskoj i Velsu[8] mora se pohađati kurs za profesionalnu obuku advokata (BPTC) da bi se steklo pravo na rad i imenovanje za baristera. Studenti koji odluče da se bave nepravnim predmetom na nivou stepena mogu umesto toga da studiraju za diplomu iz prava (GDL) nakon diplomiranja, pre nego što započnu kurs pravne prakse (LPC) ili BPTC. U Sjedinjenim Državama[9] i zemljama po američkom modelu (kao što je Kanada[10] sa izuzetkom provincije Kvebek) pravni fakulteti su diplomske/profesionalne škole gde je diploma bačelor preduslov za prijem. Većina pravnih fakulteta je deo univerziteta, ali nekoliko su nezavisne institucije. Pravni fakulteti u Sjedinjenim Državama[11] i Kanadi (sa izuzetkom Univerziteta Makgil) dodeljuju diplomiranim studentima diplomu J.D. (doktor prava/doktor pravnih nauka) (za razliku od diplomiranog pravnika) kao diploma praktičara. Mnoge škole takođe nude postdoktorske diplome prava, kao što su LL.M (Legum Magister/magistar prava) ili S.J.D. (Scientiae Juridicae Doctor/doktor pravnih nauka) za studente zainteresovane da unaprede svoja istraživačka znanja i akreditive u određenoj oblasti prava.[12]

Metode i kvalitet pravnog obrazovanja se veoma razlikuju. Neke zemlje zahtevaju opsežnu kliničku obuku u obliku pripravništva ili specijalnih kliničkih kurseva.[13] Drugi, poput Venecuele, nemaju taj zahtev.[14] Nekoliko zemalja radije predaje kroz dodeljeno čitanje sudskih mišljenja (metod knjige slučajeva) praćeno intenzivnim unakrsnim ispitivanjem od strane profesora (Sokratov metod).[15][16] Mnogi drugi imaju samo predavanja o veoma apstraktnim pravnim doktrinama, što primorava mlade advokate da shvate kako da zapravo razmišljaju i pišu kao advokat na svom prvom šegrtovanju (ili poslu).[17][18][19] U zavisnosti od zemlje, tipična veličina razreda mogla bi da se kreće od pet studenata na seminaru do pet stotina u ogromnoj predavaonici. U Sjedinjenim Državama, pravni fakulteti održavaju malu veličinu odeljenja i kao takvi odobravaju prijem na ograničenijoj i konkurentnijoj osnovi.[20]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hazard & Dondi 2004, str. 20–23
  2. ^ John Henry Merryman and Rogelio Pérez-Perdomo (2007). The Civil Law Tradition: An Introduction to the Legal Systems of Europe and Latin America (3rd izd.). Stanford: Stanford University Press. str. 102—103. 
  3. ^ Henry Campbell Black, Black's Law Dictionary, 5th ed. (St. Paul: West Publishing Co., 1979), 799.
  4. ^ Lawrence M. Friedman and Rogelio Pérez-Perdomo, "Latin Legal Cultures in the Age of Globalization," in Legal Culture in the Age of Globalization: Latin America and Latin Europe, eds. Lawrence M. Friedman and Rogelio Pérez-Perdomo, 1–19. . Stanford: Stanford University Press. 2003. pp. 6. 
  5. ^ Abel, England and Wales, 45–59; Rokumoto, 165; and Schuyt, 204.
  6. ^ „Thinking About Law School?” (PDF). Law School Admission Council. 11. 3. 2016. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 2. 2017. g. Pristupljeno 22. 7. 2017. 
  7. ^ „ABA-Approved Law Schools”. American Bar Association. Arhivirano iz originala 2018-10-08. g. Pristupljeno 2015-04-18. 
  8. ^ „The Bar Professional Training Course (BPTC)”. Chambers Student. Arhivirano iz originala 2012-03-23. g. Pristupljeno 2012-02-23. 
  9. ^ Anderson & Headrick 1996, str. 52–53
  10. ^ Anonymous, "Careers in the legal profession offer a variety of opportunities: While we may not think about it often, the legal system affects us every day," The Telegram, 14 April 2004, D8.
  11. ^ „ABA-Approved Law Schools”. ABA. American Bar Association. Arhivirano iz originala 22. 11. 2017. g. Pristupljeno 18. 11. 2017. 
  12. ^ Carey & Adams 2003, str. 525
  13. ^ Hazard, str. 127–129; Merryman, 103; and Olgiati, 345.
  14. ^ Pérez-Perdomo, "Venezuelan Legal Profession," 384.
  15. ^ Miller 2000, str. 25–27
  16. ^ Anderson, str. 4–10
  17. ^ Blankenburg, str. 132; Friedman and Pérez-Perdomo, 6; Hazard, 124–128; and Olgiati, 345.
  18. ^ Sergio Lopez-Ayllon and Hector Fix-Fierro, " 'Faraway, So Close!' The Rule of Law and Legal Change in Mexico: 1970–2000," in Legal Culture in the Age of Globalization: Latin America and Latin Europe, eds. Lawrence M. Friedman and Rogelio Pérez-Perdomo, 285–351. . Stanford: Stanford University Press. 2003. pp. 324. 
  19. ^ Herbert Hausmaninger, "Austrian Legal Education," 43 S. Tex. L. Rev. 387, 388 and 400 (2002).
  20. ^ Miller 2000, str. 42–60

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Zvanične strane nekih Advokatskih komora u Srbiji:


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Адвокат&oldid=27548512”