Adolf Hitler

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Adolf Hitler

Adolf Hitler, 1937. godine.
Adolf Hitler, 1937. godine.

Biografija
Datum rođenja 20. april 1889.
Mesto rođenja Braunau na Inu (Austrougarska)
Datum smrti 30. april 1945.
Mesto smrti Berlin (Nacistička Nemačka)
Državljanstvo Zastava Austrougarske Austrougarska
od rođenja
Zastava Nemačkog carstva Nemačko carstvo
od 25. februara 1932. godine
Narodnost Nemac
Veroispovest Rimokatolik
Politička partija Nemačka radnička partija
(1919—1921)
Nacional-socijalistička nemačka radnička partija
(1921—1945)
Supružnik Eva Braun
2930. april 1945.
Profesija političar, vojnik, umetnik, pisac
Mandat(i)
Firer
2. avgust 193430. april 1945.
Prethodnik Paul fon Hindenburg
predsednik
Naslednik Karl Denic
predsednik
Kancelar Nemačke
30. januar 193330. april 1945.
Predsednik Paul fon Hindenburg
Prethodnik Franc fon Papen
Naslednik Jozef Gebels

NSDAP-Logo.svg

Adolf Hitler (nem. Adolf Hitler; Braunau na Inu, 20. april 1889Berlin, 30. april 1945) je bio nemački političar i vođa Nacističke partije koji je 1933. postao nemački kancelar (premijer, predsednik vlade). Posle smrti nemačkog predsednika Paula fon Hindenburga 1934. Hitler je proglasio sebe za firera (vođu), zvanje u kojem je, zahvaljujući uredbi (nem. Ermächtigungsgesetz) iz 1933, objedinio ovlašćenja predsednika i kancelara i uspostavio totalitarni režim u Nemačkoj pod njegovom vlašću koji je trajao sve do smrti samoubistvom 1945. godine.

Nacistička partija je značajno ojačala svoju poziciju tokom perioda krize u Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata, zahvaljujući odličnoj propagandi i Hitlerovoj harizmi i govorničkoj sposobnosti kojom je lako pridobijao mase. Partija je isticala nacionalizam i antisemitizam kao svoje osnovne oblike izražavanja političkih stavova, i ubrzo je pribegla i fizičkom uklanjanju svojih političkih protivnika kako bi osigurala uspeh.

Nakon obnove nemačke ekonomije i ponovnog naoružavanja Vermahta, u Nemačkoj je uspostavljena diktatura pod Hitlerom koji je vodio agresivnu spoljnu politiku sa ciljem osvajanja „životnog prostora“. Kao logični nastavak ovakve spoljne politike usledio je nemački napad na Poljsku 1939, zbog čega su Velika Britanija i Francuska objavile rat Nemačkoj, čime je i zvanično počeo Drugi svetski rat.

Na početku Drugog svetskog rata Vermaht je postigao odlične uspehe i Sile Osovine su okupirale najveći deo evropskog kopna i delove Azije. Međutim, zajednički napor savezničkih sila doveo je do poraza Vermahta. Do 1945. Hitlerova politika je pretrpela poraz, a Nacistička partija je bila pred raspadom. Hitlerov rat za teritorije i pročišćenje rase prouzrokovo je smrt desetina miliona ljudi, uključujući i genocid nad oko 6.000.000 Jevreja,[1] poznatiji kao holokaust.

U poslednjim danima rata 1945, dok je nemačka prestonica Berlin pružala poslednji otpor sovjetskoj Crvenoj armiji, Hitler se oženio Evom Braun, da bi za manje od 24 sata kasnije njih dvoje izvršili samoubistvo u firerovom bunkeru.

Detinjstvo[uredi]

Hitler kao jednogodišnje dete
Spomenik koji obeležava mesto na kojem je rođen Adolf Hitler. Tekst glasi: Za mir, slobodu i demokratiju, nikada više fašizam, milioni mrtvih nas podsećaju.Natpis je uklesan na kamenu iz kamenoloma koncentracionog logora Mathauzen.

Adolf Hitler je rođen u austrijskom graničnom gradu Braunauu, kao četvrto od šestoro dece carinika Alojza Hitlera i njegove žene Klare (rođene Pelcl). Od sve dece samo su preživeli Adolf i njegova sestra Paula.

Klara Hitler, majka

U knjizi „Moja borba“ (nem. Mein Kampf), Hitler opisuje svog oca kao naprasitog tiranina. Hitler je svom ocu jako zamerio to što je otac bio vanbračni sin Ane Marije Šiklgruber (Hitlerova baba) i 1876. Alojz je promenio svoje prezime u Hitler. Da li je kasniji muž Alojzove majke u stvarnosti bio Hitlerov deda, to nikada nije bilo dokazano. Johan Georg Hajdler je tek pred smrt priznao očinstvo nad Hitlerovim ocem.

Zbog prirode posla Alojza Hitlera morali su često da se sele — iz Braunaua je porodica prešla u Pasau, zatim u Lambah i potom Leonding kod Linca.

Rane godine[uredi]

Od 1905. Hitler je živeo boemskim životom u Beču izdržavajući se od penzije koja mu je pripadala kao siročetu i od novca koji mu je majka slala. Dva puta je pokušao da upiše Akademiju primenjenih umetnosti u Beču (1907. i 1908) ali je oba puta odbijen uz komentar da je „nesposoban za slikarstvo“ i da njegov talenat može najbolje doći do izražaja u arhitekturi.[2] Njegova sećanja odražavaju opsednutost ovom temom:

Cilj mog putovanja je bila poseta galeriji slika u dvorskom muzeju, ali su moje oči jedva zapazile šta drugo osim samog muzeja. Od jutra do kasne večeri obilazio sam mesta koja su bila predmet mog interesovanja ali uvek su zgrade bile te koje su privlačile moju pažnju.[3]

Sledeći preporuku školskog rektora i sam je postao ubeđen da je to pravi put koji mora da sledi, iako je bio nedovoljno akademski spreman za arhitektonsku školu:

U samo nekoliko dana postalo mi je jasno da ću jednog dana postati arhitekta. Zasigurno, u pitanju je veoma težak put; sva predavanja koja sam propustio u realnoj školi bila su mi preko potrebna. Neko ne može upisati arhitektonski fakultet ako prethodno nije pohađao građevinsku školu na tehničkoj akademiji i ukoliko nema diplomu srednje škole. Nisam imao ništa od toga. Ispunjenje mojih umetničkih snova delovalo je fizički nemoguće.[4]

Dana 21. decembra 1907. Hitlerova majka je umrla u 47 godini od raka dojke. Po odluci suda u Lincu, Hitler je bio u obavezi da polovinu svoje penzije ustupi svojoj sestri Pauli. Kada je napunio 21 godinu nasledio je novac od svoje tetke. U Beču je zarađivao za život kao slikar, tako što je kopirao scene sa razglednica i prodavao slike trgovcima i turistima.

Nakon što je po drugi put odbijen na umetničkoj akademiji, Hitler je ostao bez novca. Godine 1909. potražio je utočište u prihvatilištu za siromašne. Od 1910. živeo je u kući za siromašne radnike.

Hitler je tvrdio da je antisemita postao u Beču[5] gde je živela brojna jevrejska populacija među kojima je bilo i ortodoksnih Jevreja izbeglih iz Rusije. Međutim, prema njegovom prijatelju iz detinjstva Avgustu Kubičeku, Hitler je bio „ubeđeni antisemita“ i pre nego što je napustio Linc u Austriji.[6] Beč je u to vreme bio kolevka tradicionalnih religijskih predrasuda i rasizma 19. veka. Hitler je možda bio pod uticajem dela ideologa i antisemite Lanca fon Libenfelsa i rasprava političara kao što su Karl Luger, osnivač Hrišćanske socijalističke partije i gradonačelnika Beča, kompozitora Riharda Vagnera i Georga Ritera fon Šenerera, vođe pan-germanskog pokreta „Dalje od Rima!“. Hitler je izjavio u „Majn kampfu“ da je njegova transformacija od protivnika antisemitizma na religijskoj osnovi do njegovog zagovornika na rasnoj osnovi nastala kao posledica kontakta sa ortodoksnim Jevrejima, ali u ovom periodu života, Hitlerova antisemitska osećanja nisu bila naročito ispoljena. Bio je čest gost na večerima u uglednoj jevrejskoj kući, a jevrejski trgovci su prodavali njegove slike.[7]

Hitler je verovatno bio i pod uticajem dela Martina Lutera „O Jevrejima i njihovim lažima“. Kristalna noć odigrala se 10. novembra, na rođendan Martina Lutera.

U Lincu je bilo malo Jevreja. Tokom vekova, Jevreji koji su živeli tamo su se evropeizovali u spoljašnjem izgledu i toliko su ličili na druga ljudska bića da sam ih čak posmatrao kao Nemce. Razlog zbog kojeg tada nisam razumeo apsurdnost ove zablude bio je taj što je jedini vidljivi znak koji sam prepoznao i koji je odvajao njih od nas bilo upražnjavanje njihove čudne religije. Kada bih pomislio da su proganjani samo zbog njihove religije, moj otpor prema izjavama protiv njih koje bi čuo, pretvarao se u gađenje. Nisam ni pretpostavljao da je moguće da postoji takva stvar kao što je sistematski antisemitizam.

Jednom kada sam prolazio kroz centar grada, iznenada sam naišao na pojavu u dugom kaftanu i sa crnim loknama. Moja prva misao je bila: „Da li je to Jevrejin?“ Oni svakako nisu ovako izgledali u Lincu. Krišom sam nastavio da pažljivo posmatram čoveka i što sam duže gledao u čudnu pojavu i ispitivao je detalj po detalj, to se sve više oblikovalo pitanje u mojoj glavi: „Da li je to Nemac?“[8]

U „Majn kampfu“ Hitler je opisao Martina Lutera kao velikog ratnika, pravog državnika i velikog reformatora, rame uz rame sa Vagnerom i Fridrihom Velikim.[9] Vilhelm Repke je u svojim delima nakon holokausta došao do zaključka da je „bez ikakve sumnje luteranizam uticao na političku, duhovnu i društvenu istoriju Nemačke na takav način, koji se nakon pažljivog razmatranja može samo okarakterisati kao sudbonosan.“[10][11]</ref>

Hitler je tvrdio da su Jevreji neprijatelji arijevske rase. Smatrao ih je odgovornim za austrijsku krizu. Takođe je identifikovao određene oblike socijalizma i boljševizma, sa velikim brojem jevrejskih lidera kao jevrejske pokrete, sjedinjavajući svoj antisemitizam sa antimarksizmom. Krivio je revolucije iz 1918. za vojni poraz Nemačke, smatrao je da su Jevreji glavni krivci za propast Nemačkog carstva i ekonomske probleme koji su potom nastupili.

Generalizujući na osnovu burnih scena iz parlamenta višenacionalne austrougarske monarhije, zaključio je da je demokratski sistem nedelotvoran. Ipak, prema Avgustu Kubišeku, njegovom nekadašnjem cimeru, bio je više zainteresovan za Vagnerove opere nego za politiku.

Hitler je u maju 1913. nasledio poslednji deo očevog imanja i preselio se u Minhen. U „Majn kampfu“ je napisao da je oduvek želeo da živi u „pravom“ nemačkom gradu. U Minhenu se ponovo zainteresovao za arhitekturu i kako je sam rekao za delo Hjustona Stjuarta Čemberlena. Preseljenje u Minhen mu je takođe pomoglo da izbegne vojnu obavezu u Austriji, ali ga je austrijska vojska ipak uhapsila. Nakon sistematskog pregleda i prigovora savesti, ustanovljeno je da je nesposoban za vojnu službu i dozvoljeno mu je da se vrati u Minhen. Ipak, kada je Nemačka ušla u Prvi svetski rat u avgustu 1914, uputio je peticiju kralju Ludvigu III od Bavarske u kojoj je zatražio dozvolu da stupi u bavarski puk[12].

Prvi svetski rat[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Prvi svetski rat
Hitler (skroz desno) kao vojnik u Prvom svetskom ratu

Dana 1. avgusta 1914. nemački car Vilhelm II objavio je opštu mobilizaciju. Budući da je bio austrijski državljanin, zakon je onemogućavao Adolfu Hitleru da se prijavi u nemačku vojsku kao dobrovoljac. Zbog toga je 3. avgusta uputio peticiju bavarskom kralju Ludvigu III u kojoj je zatražio da mu se omogući da dobrovoljno stupi u nemačku vojsku. Nakon što je njegova molba uvažena, Adolf Hitler se 16. avgusta prijavio kao dobrovoljac i raspoređen je u 16. bavarski pešadijski puk. Posle osnovne pešadijske obuke, njegov puk je 21. oktobra upućen na zapadni front. Dana 3. novembra 1914. unapređen je u čin kaplara.[13] Po unapređenju Hitler je obavljao dužnost kurira puka i često se pod žestokom neprijateljskom vatrom kretao na relaciji front-pozadina.

Tokom Bitke na Somi, Hitler je 5. oktobra 1916. ranjen u levu butinu zbog čega je prebačen na lečenje u vojnu bolnicu u Belicu, blizu Berlina, u kojoj je ostao do početka decembra. Po otpuštanju iz bolnice, raspoređen je u 4. četu, 1. bataljona 16. puka koja je bila stacionirana u Minhenu. Zgrožen stanjem u bavarskoj prestonici i niskim moralom civilnog stanovništva, zatražio je od svog pretpostavljenog, poručnika Videmana, da se vrati na front. Dana 5. marta 1917. ponovo se pridužio svojoj jedinici na frontu. Tokom jula 1918. u više navrata pokazao je izuzetnu hrabrost. Spasao je život ranjenom komandiru čete, iznevši ga iz zone dejstva američke artiljerije, a zatim je blagovremenom intervencijom sprečio nemačku artiljeriju da greškom otvori vatru na sopstvenu pešadiju.[13] Savesno obavljajući svoju dužnost, privukao je pažnju nadređenih oficira koji su ga predložili za odlikovanje. Dana 4. avgusta odlikovan je Gvozdenim krstom I klase. Neposredno pred kraj rata, 14. oktobra 1918. Hitler je zajedno sa grupom vojnika iz svog puka nastradao tokom britanskog napada bojnim otrovima. Nakon što mu je u frontovskoj bolnici ukazana prva pomoć, prebačen je na lečenje u rezervnu vojnu bolnicu u Pazevalku. Lekar koji je bio zadužen za njegovo lečenje konstatovao je da Hitler nije pretrpeo ozbiljne povrede očiju i disajnih puteva, već da je do privremenog gubitka vida došlo usled „histeričnog slepila“, a da je gubitak moći govora bio posledica „histerične onemelosti“. Međutim, prava priroda Hitlerovog slepila i gubitka moći govora ne može se sa sigurnošću utvrditi jer je kompletna bolnička dokumentacija bolnice u Pazevalku nestala.[14] Po završetku Prvog svetskog rata Hitler se vratio u Minhen gde je ostao u vojnoj službi sve do otpuštanja 31. marta 1920.

Hitler se dugo divio Nemačkoj i tokom rata je postao strastveni nemački patriota, iako je nemački državljanin postao tek 1932. Bio je šokiran kapitulacijom Nemačke u novembru 1918. uprkos tome što je Nemačka vojska još uvek bila na stranoj teritoriji.[15] Kao i mnogi drugi nemački nacionalisti, Hitler je verovao u legendu o „ubodu u leđa“ (nem. Dolchstoßlegende) po kojoj je vojska, iako „neporažena na bojnom polju“, bila „ubodena u leđa“ od strane civilnih lidera i marksista iz pozadine. Ovi političari su kasnije nazvani „novembarskim kriminalcima“.

Versajski sporazum lišio je Nemačku brojnih teritorija, demilitarizovana je Rajnska oblast i nametnute su joj ekonomski štetne sankcije. Sporazumom je ponovo uspostavljena Poljska država na šta su čak i umereni Nemci reagovali sa zgražavanjem. Sporazum je takođe okrivio Nemačku za sve užase rata, što neki ugledni istoričari kao Džon Kigan danas smatraju barem delimično „pobedničkom pravdom“; mnoge evropske nacije su pred kraj Prvog svetskog rata postale značajno militarizovane i spremne za borbu. Nemačka krivica je iskorišćena da joj se nametnu ratne reparacije (iznos reparacija je više puta obnovljen Davovim planom, Jangovim planom i Huverovim moratorijumom). Nasuprot tome, Nemačka je sam sporazum, a naročito tačku u kojoj se ističe nemačka krivica za rat, smatrala ponižavajućim. Na primer, u skladu sa sporazumom, u Nemačkoj je sprovedena skoro potpuna demilitarizacija i njene oružane snage ograničene su na šest bojnih brodova, bez podmornica, bez avijacije, bez tenkova i sa vojskom ne većom od 100.000 ljudi. Sporazum je bio jedan od značajnih činilaca u formiranju društvene i političke situacije u Nemačkoj koja je prethodila dolasku Hitlera i nacista na vlast. Hitler i njegova partija iskoristili su potpisivanje Versajskog sporazuma od strane „novembarskih kriminalaca“ i poniženje koje je on doneo nemačkom narodu kao jedan od najjačih argumenata u borbi za vlast. „Novembarski kriminalci“ iskorišćeni su kao žrtveni jarci iako ni jedan od nemačkih političara koji je učestvovao na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. nije imao punu slobodu izbora pri donošenju ovakve odluke.

Ulazak u politiku[uredi]

Članska karta Nemačke radničke partije na ime Adolfa Hitlera.

Posle Prvog svetskog rata, Hitler je ostao u vojsci i vratio se u Minhen gde je — suprotno njegovim kasnijim izjavama — učestvovao u pogrebnoj ceremoniji ubijenog bavarskog premijera Kurta Ejznera.[16] Nakon suzbijanja Bavarske sovjetske republike, učestovao je u kursevima „nacionalnog mišljenja“ u organizaciji Obrazovnog i propagandnog odeljenja bavarske Rajhsver grupe, Štab 4 pod komandom kapetana Karla Majera. „Žrtveni jarci“ pronađeni su među „međunarodnim Jevrejima“, komunistima i političarima različitih opredeljenja, a naročito unutar političkih stranaka Vajmarske koalicije.

U julu 1919. Hitler je postavljen za policijskog špijuna (nem. Verbindungsmann) u sastavu obaveštajne komande (nem. Aufklärungskommando) Rajhsvera sa zadatkom da vrši uticaj na vojnike i da se infiltrira u malu političku stranku po imenu Nemačka radnička partija. Tokom inspekcije Nemačke radničke partije, Hitler je bio impresioniran antisemitskim, nacionalističkim i antimarksističkim idejama njenog vođe Antona Drekslera koji je zagovarao snažnu i aktivnu vladu, ne-jevrejsku varijantu socijalizma i uzajamnu solidarnost svih članova društva.

Hitler je takođe upoznao i Ditriha Ekarta, jednog od prvih osnivača partije i člana okultnog društva Tula.[17] Ekart je postao Hitlerov mentor i često je razmenjivao ideje sa njim, učeći ga kako da se oblači i govori i upoznajući ga sa velikim brojem ljudi iz svog okruženja. Svoju zahvalnost Ekartu, Hitler je izneo u drugom tomu svog dela „Majn kampf“.

Hitler je otpušten iz armije u martu 1920, nastavljajući, uz punu podršku svojih nekadašnjih pretpostavljenih, učešće u svim partijskim aktivnostima. Početkom 1921. postao je veoma vešt u držanju govora pred velikim brojem ljudi. U februaru je održao govor u Minhenu pred skoro 6.000 ljudi. Da bi najavio miting, poslao je dva kamiona puna partijskih članova da se voze kroz grad sa istaknutim svastikama, deleći propagandni materijal i bacajući letke. U ovom periodu političke aktivnosti Hitler je stekao lošu reputaciju izvan partije zbog svojih vatrenih, polemičkih govora protiv Versajskog sporazuma i političkih suparnika (monarhista, nacionalista, socijalista i dr.) a naročito protiv marksista i Jevreja.

Rukovodstvo Nemačke radničke partije činio je izvršni komitet sastavljen od starih članova koji su smatrali da je Hitlerov uticaj suviše ojačao. Iskoristivši njegovu odsutnost, članovi komiteta su se pobunili protiv njegovog rukovođenja partijom i udružili su se sa grupom socijalista iz Augzburga. Hitler se u Minhen vratio 11. jula 1921. i zapretio je članovima komiteta da će napustiti partiju. Znajući da bi njegov odlazak značio raspad partije, iskoristio je priliku da svoj povratak uslovi davanjem najširih „diktatorskih“ ovlašćenja. Razljućeni članovi komiteta, uključujući i Drekslera, snažno su se usprotivili ovom Hitlerovom zahtevu. U međuvremenu, u javnosti se pojavio anonimni letak na kojem je pisalo „Adolf Hitler: Da li je on izdajnik?“, u kojem je kritikovana njegova žudnja za vlašću kao i siledžije koje je okupio oko sebe. Hitler je na objavljivanje ovog članka u Minhenskim novinama reagovao tužbom i nakon što je sud presudio u njegovu korist, isplaćena mu je određena skromna suma na ime odštete.

Naposletku, izvršni komitet DAP je popustio pred Hitlerovim zahtevima koji su nakon glasanja članova partije usvojeni sa 543 glasa za i samo jednim protiv. Na sledećem skupu održanom 29. jula 1921. Adolf Hitler je predstavljen kao firer Nacional-socijalističke partije, što je bila prva javna upotreba ove titule. Hitler je promenio ime partije u Nacional-socijalistička nemačka radnička partija (nem. Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei).

Hitlerovi vatreni govori koje je držao u pivnici, napadajući Jevreje, socijal-demokrate, liberale, reakcionarne monarhiste, kapitaliste i komuniste, počeli su da privlače sve veću pažnju javnosti. Njegovi rani sledbenici postali su Rudolf Hes, bivši pilot ratnog vazduhoplovstva Herman Gering i armijski kapetan Ernst Rem, koji je postao vođa nacističke paramilitarne organizacije pod nazivom SA odredi (nem. Sturmabteilung ili „jurišni bataljon“), koja je imala zadatak da obezbeđuje održavanje mitinga i napada političke protivnike. Hitler je takođe asimilirao i nezavisne grupe, kao što je bila nirnberška (nem. Deutsche Werkgemeinschaft) pod vođstvom Julijusa Štrajhera koji je kasnije postao gaulajter Frankonije. Njegova politička aktivnost privukla je pažnju lokalnih poslovnih ljudi koji su ga primili u svoje okruženje što mu je omogućilo da dođe u kontakt i sa ratnim herojem generalom Erihom Ludendorfom.

Pivnički puč[uredi]

Hitler, neposredno pre puča

Ohrabren podrškom uglednih krugova nemačkog društva Hitler je odlučio da iskoristi generala Ludendorfa kao paravan za državni udar koji će kasnije postati poznat kao Pivnički puč (u upotrebi su i nazivi „Hitlerov puč“ ili „Minhenski puč“). Nacistička partija kopirala je ikonografiju italijanskih fašista i prihvatila je neke tačke njihovog programa pa je Hitler, 1923. odlučio da, slično Musolinijevom maršu na Rim, pokrene svoju kampanju „Na Berlin“. Hitler i Ludendorf mogli su da računaju na tajnu podršku Gustava fon Kara, tadašnjeg de facto vladara Bavarske, kao i vodećih ljudi Rajhsvera i policije.

Hitler je 8. novembra 1923. zajedno sa pripadnicima SA upao na javni skup koji je vodio Kar, u pivari Birgerbrojkeler (nem. Bürgerbräukeller) izvan Minhena. Objavio je da je osnovao novu vladu sa Ludendorfom i zatražio je, pod pretnjom vatrenim oružjem, od Karovih pristalica i lokalnog oficirskog kora da mu pomognu u svrgavanju vlade u Berlinu.[18] Kar je iskoristio prvu priliku kako bi napustio Hitlera i pridružio se njegovim protivnicima.[19] Sledećeg dana, Hitler i njegove pristalice napustili su pivnicu i uputili se ka bavarskom ministarstvu rata kako bi svrgli Bavarsku vladu i započeli svoj „Marš na Berlin“, ali su se sukobili sa vojskom i policijom. Došlo je do kraće razmene vatre nakon koje su se pučisti razbežali. U sukobu je nastradalo šesnaest članova i simpatizera NSDAP.[20]

Hitler je u razmeni vatre bio ranjen u ruku, ali je uspeo da pobegne i da se sakrije u kuću Ernsta Hanfštengla, gde je za kratko razmišljao o samoubistvu. Ubrzo je uhapšen zbog izdaje, a Alfred Rozenberg je postao privremeni vođa partije. Tokom suđenja Hitleru je dozvoljeno da koristi sudnicu kao govornicu za iznošenje političkih stavova i ubrzo je stekao veliku popularnost u nemačkoj javnosti vešto artikulišući i manipulišući njenim nacionalističkim osećanjima. Njegova popularnost pravazišla je okvire Minhena i stekla je nacionalni karakter. Hitler je 1. aprila 1924. osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina i upućen je na njeno izdržavanje u zatvor Landsberg. U zatvoru je Hitler imao povlašćen položaj i primao je veliki broj pisama od svojih obožavalaca.[21] Pomilovan je i pušten iz zatvora decembra 1924. u sklopu opšte amnestije za sve političke zatvorenike. Računajući i vreme provedeno u pritvoru, ukupno je odslužio nešto više od godinu dana zatvorske kazne.[21]

Majn kampf[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Majn kampf
Prvo izdanje „Majn kampfa“ iz 1925.

Dok je bio na izdržavanju zatvorske kazne u zatvoru Landsberg, Hitler je izdiktirao „Majn kampf“ (srp. Moja borba, dok je prvobitni naziv knjige bio „Četiri godine borbe protiv laži, gluposti i kukavičluka“) svom zameniku Rudolfu Hesu.[21] Knjigu koju je posvetio članu tajnog društva Tula, Ditrihu Ekartu, predstavljala je njegovu autobiografiju prožetu ideološkim stavovima i načelima. Objavljena je u dva dela 1925. i 1926. i u periodu 1925—34. godine prodato je oko 240.000 primeraka. Do kraja rata ukupno je prodato ili distribuirano (svaki vojnik koji bi se oženio kao bračni poklon dobijao je jedan primerak knjige) preko osam miliona primeraka.[22]

Hitler je godinama izbegavao da plati porez na prihode od prodaje knjige i njegov dug prema državi je, do njegovog imenovanja za kancelara, dostigao cifru od 405.500 nemačkih rajhsmaraka (oko šest miliona evra) ali mu je ovaj dug oprošten.[23][24]

Obnova partije[uredi]

Rajhstag, Hitler i Gering

U vreme Hitlerovog puštanja iz zatvora, politička situacija u Nemačkoj se smirila, a ekonomska situacija značajno popravila zbog čega je znatno umanjen prostor za Hitlerovu političku agitaciju. Iako je Hitlerov puč imao nacionalni odjek, uporište partije je i dalje bilo u Minhenu.

Pošto mu je bilo zabranjeno da drži govore u javnosti, Hitler je imenovao Georga Štrasera, koji je 1924. izabran u Rajhstag, za organizacionog vođu partije (nem. Reichsorganisationsleiter) i poverio mu je organizaciju partije u severnoj Nemačkoj. Štraser je zajedno sa svojim mlađim bratom Otom Štraserom i Jozefom Gebelsom, forsirao nezavisne političke stavove unutar partije, insistirajući na socijalističkim načelima unutar partijskog programa. Potpartija „Arbeitsgemeinschaft der Gauleiter Nord-West“ je postala unutrašnja opozicija, koja je značajno ugrozila Hitlerov autoritet ali je ova frakcija poražena tokom Bamberške konferencije 1926. tokom koje se Gebels pridružio Hitleru.

Hitler u novembru 1935. na paradi u Nirnbergu

Posle ovog susreta, Hitler je još više centralizovao upravljanje partijom u koje je uveo „princip vođe“ (nem. Führerprinzip) kao osnovni princip partijske organizacije. Lideri nisu bili birani od strane svoje organizacije već su ih imenovali njihovi pretpostavljeni kojima su bili odgovorni dok su, od ljudi njima potčinjenih mogli da zahtevaju apsolutnu poslušnost. U skladu sa Hitlerovim gađenjem nad demokratijom, vlast unutar partije progresivno je slabila od vrha ka dnu.

Ključni činilac Hitlerove privlačnosti bila je njegova sposobnost da u narodu probudi osećaj povređenog nacionalnog ponosa čiji je uzrok bio Versajski sporazum nametnut poraženom Nemačkom carstvu od strane zapadnih saveznika. Nemačka je izgubila ekonomski veoma značajne teritorije u Evropi, zajedno sa njenim kolonijama i priznala je isključivu odgovornost za izbijanje rata zbog čega je bila prinuđena da plati ogromne ratne reparacije u ukupnom iznosu od 132 milijarde zlatnih maraka. Većina Nemaca nije se slagala sa ovim uslovima ali su prvobitni nacistički pokušaji da pridobiju podršku naroda svaljujući krivicu za ovako teške uslove mira na „međunarodno jevrejstvo“ bili relativno neuspešni. Partija je brzo učila na svojim greškama i uskoro je počela da primenjuje novu propagandnu praksu kombinujući antisemtizam sa napadima na nedostatke Vajmarskog sistema i partija koje su ga podržavale.

Posle neuspelog pokušaja svrgavanja republike, Hitler se u daljim političkim aktivnostima rukovodio „legalitetnom strategijom“ — ova strategija podrazumevala je formalno poštovanje zakona Vajmarske republike u cilju legalnog dolaska na vlast. Neki od članova stranke, naročito unutar SA, protivili su se ovakvoj strategiji — Rem se podrugivao Hitleru nazivajući ga Adolf Legalite.

Dolazak na vlast[uredi]

Izborni rezultati nacističke partije
Vreme Glasovi Procenti Mesta u Rajhstagu Pozadina
maj 1924. 1.918.300 6,5 32 Hitler u zatvoru
decembar 1924. 907.300 3,0 14 Hitler je pušten iz zatvora
maj 1928. 810.100 2,6 12  
septembar 1930. 6.409.600 18,3 107 posle ekonomske krize
juli 1932. 13.754.800 37,4 230 nakon Hitlerove kandidature za predsednika
novembar 1932. 11.737.000 33,1 196  
mart 1933. 17.277.000 43,9 288 za vreme Hitlerovog mandata kao kancelara Nemačke

Međuratni period[uredi]

Hitler u svom kabinetu, kao kancelar Nemačke

U posleratnom periodu Hitler je dobio posao u pokrajini Bavarska kao istraživač političkih grupacija. Ubrzo je primetio Nemačku radničku partiju (nem. Deutsche Arbeiterpartei) i bio fasciniran njenim programom i žarom njenih članova. Učlanio se, ubrzo postao odgovoran za propagandu, a nedugo zatim i predsednik. Partija je promenila ime u Nacionalsocijalistička Nemačka partija (nem. Nationalsocialistische Deutsche Arbeiterpartei) — NSDAP, ili u običnom govoru „nacisti“.

Nakon neuspešnog pokušaja puča 8. i 9. novembra 1923. (nem. Hitlerputsch), Hitler je osuđen na pet godina zatvora. Pušten je nakon 9 meseci provedenih u tvrđavi Landsberg (od aprila do decembra 1924). Hitler je smatran bezopasnim, a nacisti kao politička partija su jedva i postojali, razbijeni nakon neuspelog puča.

Hilter je 1925. osnovao SS, odred svojih ličnih telohranitelja. Na čelu ove elitne jedinice u crnim uniformama je bio Hajnrih Himler, kasnije glavni izvršitelj Hitlerovih planova za „Jevrejsko pitanje“.

U svojim govorima Hitler je igrao na kartu izgubljenog ponosa kod nemačkog naroda, koji je nakon Versajskog mira izgubio teritorije i isplaćivao velike odštete napadnutim državama. Takva istupanja su naročito došla do izražaja u ranim tridesetim kada je Nemačku pogodila finansijska kriza i depresija. Na izborima u septembru 1930, nacisti su od partije izvrgnute podsmehu izrasli u važan činilac u političkom životu Nemačke, osvojivši preko 18% glasova i 107 mesta u Rajhstagu. Nacisti su postali druga po veličini partija u Nemačkoj[25].

U nemačkim parlamentarnim izborima u martu 1933, nacisti su osvojili 44% glasova i kroz koaliciju sa DNVP (Nemačka narodna partija) imali parlamentarnu većinu u Rajhstagu[26]. Hilter je bio izabran za državnog sekretara. Ubrzo su zabranjene ostale partije, a nakon smrti predsednika Hindenburga Hitler je, umesto novih izbora, promenio zakon i uzeo upražnjeno mesto.

Atentat na Hitlera 8. novembra 1939.[uredi]

Hitler je imao običaj da svake godine, na dan 8. novembra obeleži godišnjicu Pivničkog puča iz 1923. držeći govor svojim saborcima u pivnici Birgerbrojkeler u Minhenu, iz koje su pučisti krenuli u akciju. Svake godine njegov govor počinjao bi oko 20.30 i potrajao bi nešto malo duže od sat vremena. Međutim, zbog mnoštva obaveza Hitler je 8. novembra 1939. stigao u pivnicu oko 20.00, a govor je počeo u 20.10. Žureći da stigne na specijalni voz za Berlin, Hitler je održao kraći govor i brzo napustio pivnicu. Samo deset minuta nakon njegovog odlaska, u pivnici je odjeknula eksplozija. Bomba koja je bila postavljena u stubu iza podijuma za govornike ubila je sedmoricu i ranila više desetina prisutnih nacističkih veterana.[27]

Istraga je brzo utvrdila da je za atentat odgovoran tridesetogodišnji Georg Esler, po zanimanju stolar. Esler je malo pre ekslozije priveden u Konstancu od strane carinskih službenika kojima se učinio sumnjiv i koji su ga predali graničarima. Prilikom pretresa kod njega su pronađeni značka „Rotkempferbunda“ (komunističke organizacije), eksploziv, podaci o firmama specijalizovanim za prodaju oružja i eksploziva i razglednica Birgerbrojkelera. Tokom saslušanja Esler je priznao da je podmetnuo bombu, ali je tvrdio da je to učinio samostalno, bez pomoći saučesnika. Esler je bez suđenja upućen u koncentracioni logor Dahau gde je i pogubljen 9. aprila 1945.[27]

Drugi svetski rat[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Drugi svetski rat
Saveznici: Adolf Hitler i Benito Musolini, koji je od Hitlera bio stariji i iskusniji

Dana 12. marta 1938, Hitler je proglasio Austriju i Nemačku jednom državom (Anšlus) i trijumfalno umarširao u Beč. Sledeći korak je bio izazivanje krize oko Sudetske oblasti, većinski nemačke oblasti u Čehoslovačkoj. Na Minhenskim pregovorima u septembru, Velika Britanija i Francuska su popustile njegovim zahtevima, rat je izbegnut na štetu Čehoslovačke. Sudetska oblast je pripala Nemačkoj. Kao rezultat tih događaja, Hitler je izabran za „Osobu godine“ (engl. Man of the year) 1938. u magazinu Tajm.

Hitler je naredio invaziju na Čehoslovačku 10. marta 1939. i istovremeno zatražio od Poljske da vrati teritoriju oduzetu Nemačkoj u Versaju. Evropske sile su se protivile ali i bile nemoćne da formiraju zajednički stav sa Sovjetskim Savezom. Hitler ih je izmanevrisao sklopivši tajni pakt sa Rusima 23. avgusta 1939. (MolotovRibentrop). Dana Prvog septembra 1939, Nemačka je napala Poljsku. Velika Britanija i Francuska su objavile rat Nemačkoj.

Poljska je pala do kraja septembra, a Hitler je nastavio sa mobilizacijom. U martu 1940, nemačke snage su umarširale u Dansku i Norvešku a nakon dva meseca napale su i Francusku osvojivši usput Holandiju i Belgiju. Francuska je potpisala primirje 22. juna 1940, a Musolini i Italija, politički bliski Hitleru, stali su na nemačku stranu u ratu. Da bi nemačka pobeda na zapadu bila kompletna, kao i da bi osigurao svoju pozadinu pred početak pohoda na Istok, Hitler je morao da uništi Britaniju. Nemački ratni plan za napad na Britaniju nosio je naziv Operacija Morski lav. Osnovni preduslov za uspešno iskrcavanje nemačkih trupa na britansko tlo bio je da Luftvafe ostvari vazdušnu premoć na nebu iznad Engleske. U tu svrhu, nemačko ratno vazduhoplovstvo pokrenulo je veliku operaciju nazvanu operacija „Orao“, koja će u istoriji ostati zapamćena kao bitka za Britaniju. Bitka za Britaniju je trajala od avgusta 1940. godine do maja 1941. godine, ali su najžešći sukobi okončani do novembra 1940. godine. Luftvafe nije uspela da uništi RAF zbog čega je Operacija Morski lav otkazana. Aprila 1941, Nemačka je napala Jugoslaviju i Grčku i uskoro zauzela skoro celi Balkan. Dana 22. juna 1941, Hitler je poslao 5 miliona vojnika na Sovjetski Savez. Pohod na Sovjetski Savez, Operacija Barbarosa, u prvi mah je bila uspešna jer je Hitler dodao Baltičke zemlje i Ukrajinu na svoju mapu osvojenih zemalja. U blizini Moskve, nemačke snage su zaustavljene veoma oštrom zimom i dobro organizovanom odbranom. To je bio prvi veći Hitlerov neuspeh u Drugom svetskom ratu, jer je planirao da osvoji Rusiju u kratkom periodu.

Holokaust[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Holokaust

Između 1942, i 1945. „SS“ i saučesnici, tj. kolaboratori, sistematski su ubili oko 3,5 miliona Jevreja u koncentracionim logorima. Takođe ogroman broj Jevreja je ubijen manje sistematski, ili je umrlo od izgladnjenosti ili iznemoglosti radeći u radnim kampovima. Pretpostavlja se da je između 5 i 6 miliona Jevreja ubijeno ili umrlo od navedenih razloga u Drugom svetskom ratu.

Osim Jevreja, Sloveni, komunisti, homoseksualci, Romi, hendikepirane osobe, mentalno zaostale osobe, Jehovini svedoci, antinacisti, poljski intelektualci, i drugi, su bili ciljevi u ovom zločinačkom projektu. Eliminacija svih ovih, za naciste nepoželjnih, grupa se generalno naziva Holokaust. Smatra se da je Hitler, zajedno sa Himlerom, bio idejni tvorac ovog projekta iako nema mnogo dokumenata koji to potvrđuju. To su bili nezvanični razgovori posle kojih nisu ostajali tragovi. Na konferenciji u Vanseu u blizini Berlina, 20. januara 1942. Hitler je snimljen kako govori: „Jedino eliminacijom Jevreja možemo vratiti sebi zdravlje“. Ovakav stav se ogledao i u odnosu prema ratnim zarobljenicima. Zapadni ratni zarobljenici su tretirani shodno Ženevskoj konvenciji, dok su ratni zarobljenici istočno od Beča imali isti tretman kao i Jevreji.

Hitler je živeći u strahu od trovanja hranom, imao 15 devojaka koje su pre njega probale hranu pre svakog obroka.[28]

Poraz i smrt[uredi]

"Hitler je mrtav“, naslovna strana časopisa „Zvezde i pruge“, april 1945. god.

Nemačke snage su prvi veliki poraz doživele u Staljingradu, zime 1942/43. U severnoj Africi, saveznici su zaustavili Nemce u njihovom pokušaju da osvoje Suecki kanal i Bliski istok. Ovi porazi su bili glavne prekretnice u II svetskom ratu. Posle toga, Hitlerovi vojno-taktički potezi su postali iracionalni. Nemačka vojna i finansijska pozicija je uzdrmana, kao i Hitlerovo zdravlje. Leva ruka mu je počela nekontrolisano drhtati; neki istoričari smatraju da je bolovao od Parkinsonove bolesti.

Proglašenje rata Sjedinjenim Američkim Državama 11. decembra 1941. dovelo je Hitlera u nezavidnu poziciju. Ratovao je sa najvećom i vojnički najbrojnijom državom (Sovjetski Savez), najvećom industrijskom i finansijskom silom (SAD) i najvećom imperijom (Britanska imperija). Kada je 1943. njegov saveznik Musolini zbačen sa vlasti, američke snage su zauzele Siciliju. Sovjeti su napredovali na Istočnom frontu. Konačno, 6. juna 1944. savezničke snage su se iskrcale u severnoj Francuskoj (Operacija Overlord). Realisti u Nemačkom vojnom vrhu su videli da je poraz neminovan, nekoliko njih je odlučilo smaknuti Hitlera. Krajem jula 1944. jedan od njih, Klaus fon Štaufenberg, podmetnuo je bombu u Hitlerov vojni štab, ali je Hitler preživio. Usledila su ispitivanja i streljanja, oko 4.000 osoba je pogubljeno - i pokret otpora je slomljen.

Do kraja 1944. Sovjeti su potpuno oslobodili državu i počeli prodirati u centralnu Evropu. Saveznici su nadirali u Nemačku sa zapada. Nemačka je vojno poražena, ali Hitler je odbijao pomisao na predaju ili pregovore o predaji. To je dovelo do daljeg ratovanja i razaranja Nemačke. U aprilu 1945, Sovjeti su bili pred Berlinom. Hitlerovi saradnici su savetovali beg u Austriju ili Bavarsku, ali on je bio odlučan da umre u glavnom gradu. Odbijao je svaku pomisao na izbeglički, neizvesni status, i kao što je obećavao od samog početka rata, izvršio je samoubistvo u trenucima bezizlaza i poraza.

Naime, septembra 1939. u Krol Operi, obraćajući se nemačkoj naciji, Hitler je između ostalog rekao da je ponovo obukao uniformu, koja mu je između 1914—1918. bila najsvetija i da je neće skinuti dok ne dobije rat, a ako izgubi - on taj kraj neće dočekati. Nešto posle ponoći 29. aprila, završio je diktiranje svog privatnog i političkog testamenta i potom odlučio da se oženi svojom ljubavnicom Evom Braun, sa kojom je bio u vezi bez prekida od 1932. godine.

Samoubistvo su izvršili zajedno, oko 15:30 časova, 30. aprila. Adolf Hitler je zagrizao ampulu cijanida i pucao sebi u glavu, dok je Eva Hitler popila samo otrov. Njihova tela par minuta kasnije iznesena su u dvorište Rajhstaga, polivena sa 200 litara benzina i spaljena.

Osim zvanične verzije smrti pojavljuju se tvrdnje da je umro u Argentini.[29][30]

Kritike[uredi]

Sebastijan Hafner je u svom delu „Anmerkungen zu Hitler - Primedbe o Hitleru“ pisao o prelomu Hitlerovog života. „Trideset godina neuspeli čovek, onda iz istog momenta politička lokalna ličnost a na kraju čovek oko kog se svetska politika okreće“. Filozof Karl Jaspers je nazvao istoriju o nacionalnom socijalizmu kao opomenu. „Bilo je moguće da se to dogodi, i može u svako doba da se desi“.

Reference[uredi]

  1. ^ United States Holocaust Memorial Museum, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  2. ^ Bullock (1962), str. 30-31.
  3. ^ Mein Kampf, Chapter II, paragraph 3)
  4. ^ Mein Kampf, Chapter II, paragraph 5 & 6.
  5. ^ Mein Kampf, vol. 1, chap. 2: "Years of study and suffering in Vienna"
  6. ^ Mein Kampf, vol. 1, chap. 2: "Years of study and suffering in Vienna"}-
  7. ^ Hamann (2010).
  8. ^ Mein Kampf, vol. 1, chap. 2: "Years of study and suffering in Vienna
  9. ^ Hitler, Adolf. Mein Kampf, Volume 1, Chapter VII}-
    Među njih se moraju ubrojati i veliki ratnici ovog sveta, koji su iako neshvaćeni u sadašnjosti, uvek bili spremni da iznesu borbu za svoje ideje i ideale do samog kraja. Oni su ljudi koji će jednog dana biti najbliži duši naroda; skoro da svaki pojedinac ima potrebu da potraži opravdanje u prošlosti za grehe počinjene u sadašnjosti prema velikanima. Njihov život i rad prate se sa divljenjem, zahvalnošću i emocijom, a naročito u zlokobnim danima kada su imali moć da izleče slomljena srca i duše očajnika. Njima pripada ne samo zvanje velikih državnika već i zasluga sa sve velike reforme. Pored Fridriha Velikog stoji Martin Luter kao i Rihard Vagner.
  10. ^ Röpke (1947), str. 117.
  11. ^ Waite (1993), str. 251.
  12. ^ Shirer (1960).
  13. ^ a b Dejvid Luis. Čovek koji je stvorio Hitlera. Okean, Beograd, 2004. ISBN 978-86-7752-002-1.
  14. ^ Nojmajer (2004).
  15. ^ Bullock (1962), str. 60.
  16. ^ „1919 Picture of Hitler“. 
  17. ^ Fest (1970), str. 21.
  18. ^ Shirer (1960), str. 104-106.
  19. ^ Shirer (1960), str. 109.
  20. ^ Shirer (1960), str. 111—113.
  21. ^ a b v Bullock (1962), str. 121.
  22. ^ Mein Royalties, Jay Worthington, Issue 10 Spring 2003., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  23. ^ Hitler dodged taxes, expert finds. BBC News, 17. 12. 2004. pribavljeno 22. 1. 2007.
  24. ^ Mythos Ladenhüter Spigel onlajn
  25. ^ Nemački istorijski muzej - Rezultat izbora 14. septembra 1930., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  26. ^ Nemački istorijski muzej o izborima 1933., Pristupljeno 24. 4. 2013.
  27. ^ a b Drugi svetski rat, knjiga 1. IRO Narodna knjiga, Beograd, 1982.
  28. ^ Bila sam Hitlerov degustator (B92, 26. april 2013)
  29. ^ Izneo sam dokaze da je Hitler umro u Argentini („Blic“, 11. decembar 2012), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  30. ^ Hitler je sa Evom pobegao u Argentinu, dobio dve ćerke i živeo 73 godine? („Blic“, 28. oktobar 2013)

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :


Dobar članak Članak Adolf Hitler je izabran u kategoriju dobrih članaka.
Pozivamo Vas da ga unapredite i potom predložite kao kandidata za sjajan članak.