Aero-2

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ikarus Aero-2D
Avioni Aero-2D sa zatvorenom kabinom za osnovnu obuku na stajanci 1950-ih. Fotografija Dušana Radašinovića.
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje1946.
Dužina8,23
Razmah krila10,50
Visina2,64
Površina krila17,4
Prazan564
Normalna poletna978
Klipno-elisni motor1 motor De Haviland Džipsi Major
Snaga108 kW
Maks. brzina na H=0224 km/h
Dolet745 km
Plafon leta4.930 m

Ikarus Aero-2 je jugoslovenski vojni školski niskokrilni avion modernih aerodinamičkih linija za osnovnu letačku obuku pilota sa zatvorenom kabinom i tandem sedištima. Prototip je imao uspešan let 1940. godine, a serijska proizvodnja je ostvarena nakon Drugog svetskog rata u Ikarusu iz Zemuna u periodu od 1946. do 1950. godine, čime je označio oporavak i uspešan novi početak domaće avio-industrije. Ukupno je napravljeno 271 avion Aero-2 u osam verzija, a pored vojnog vazduhoplovstva bio je u upotrebi i u civilnoj avijaciji, u Vazduhoplovnom savezu Jugoslavije i privrednoj avijaciji JAT-a. Naslednik ovog aviona iste klase i namene za osnovno letenje je bio Aero-3.

Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

Inž. Boris Cijan koprojektant Trojke
Inž. Đorđe Petković koprojektant Trojke
Motor de Hevilend Gipsy Major ugrađen na avion Aero-2
Motor Walter Minor ugrađen na avion Aero-2

Aero-2 je konstruisan na osnovu zahteva Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva (JKRV) za modernim trenažnim avionom kao zamena za Fizir FN dvokrilce. Motor je bio De Haviland Džipsi Major pošto je to bio veoma uspešan motor za trenažne lake avione.

Ikarusov predlog, su konstruisali Boris Cijan i Đorđe T. Petković (Brale) na bazi svog projekta Aero-1 koji je rađen za konkurs Aerokluba raspisan 1938. godine na kome je ovaj projekt dobio prvu nagradu. Prototip aviona Aero-2 je poleteo 24. 04. 1940, fabričko ispitivanje je obavio fabrički pilot Vasilije Stojanović i ono je trajalo mesec dana kada je avion predat na ispitivanje Opitnoj grupi. Nakon detaljnog ispitivanja u Opitnoj grupi i pilotskim školama u Pančevu i Kraljevu, Aero-2 je izabran ispred dva konkurentska predloga (Rogožarski Brucoš i Albatros-Alka), ali proizvodnja nije započela zbog izbijanja Drugog svetskog rata iako je planirana serija od 50 primeraka.

U Aprilskom ratu prototip aviona Aero-2 su zaplenili Nemci i predali ga svojim saveznicima Hrvatima, koji su ga koristili do kraja rata. Jedan hrvatski pilot je ovim avionom 7. maja 1945. godine preleteo iz Zagreba u Klagenfurt (Austrija) i tamo ga ostavio.

Posle rata je proizvedeno 271 primerak aviona Aero-2 u nekoliko tipova:

  • Aero-2B - Osnovni školski dvosed niskokrilac drvene konstrukcije sa motorom de Hevilend Džipsi Majdžor snage 108kW (145 KS),
  • Aero-2C - Osnovni školski dvosed niskokrilac drvene konstrukcije sa motorom Valter - Minor snage 117kW (160 KS),
  • Aero-2D - Osnovni školski dvosed niskokrilac drvene konstrukcije sa zatvorenom kabinom a proizvedeno ga je u rekordnih 192 primeraka,
  • Aero-2H - Osnovni školski hidroavion dvosed niskokrilac drvene konstrukcije sa motorom Valter - Minor snage 117kW (160 KS) proizveden samo u 4 primerka,
  • Aero-2F - Privredni avion jednosed, kod koga je umesto drugog sedišta bio ugrađen rezervoar sa uređajima za zaprašivanje.

Na avionu Aero-2 se, u letu, teško uočavao trenutak prelaska na režim aerodinamičkog „prevlačenja“ (kritični napadni ugao, gubitak uzgona, posledično pad aviona u nepravilni položaj). Avion Aero-2 nije davao nikakav predznak, pred prevlačenje. To je nedopustivo za ovu kategoriju avina, za osnovnu obuku pilota. Nedostatak je otklonjen sa postavljanjem „L“ profila duž napadne ivice, korenog dela, krila. To je izazivalo otcepljenje vazdušnog strujanja u korenom delu krila, praćeno je trešenjem aviona, „opomenom“ da je blizu kritični napadni ugao.

Opis, proizvodnja, korišćenje[uredi | uredi izvor]

Avion Aero-2D sa zatvorenom kabinom i civilnim oznakama u Muzeju vazduhoplovstva — Beograd.

Aero-2 je niskokrilac sa sedištima za učenika i nastavnika u tandemu, sa otvorenom kabinom (kasnije verzije su imale poklopac). Stajni trap je bio fiksan, neuvlačeći, a na repu je imao skiju, (dok su kasniji modeli umesto skije imali točkić).

Priozvodnja ovih aviona s obzirom da je počela 1946. godine bila je propraćena mnogim teškoćama, pre svega to je bila otežana nabavka motora iz Engleske, zatim nabavka stajnih trapova koji se takođe nisu proizvodili u zemlji. Alternativa Džipsi motorima je bio motor Valter-Minor a elastični stajni trap je konstruisan i proizveden u Ikarusu čija je proizvodnja preneta kasnije u Prvu Petoljetku u Trsteniku. Na taj način se domaća vazduhoplovna industrija oslobađala zavisnosti od uvoza bitnih delova za vazduhoplove. Avion Aero-2 je proizveden ukupno u 280 primeraka (svih tipova).

U Ratnom vazduhoplovstvu je korišćen do kraja 50. tih godina za osnovnu obuku vojnih pilota a nakon toga su ovi avioni nastavili da se koriste po aero klubovima Vazduhoplovnog Saveza Jugoslavije širom zemlje. Ovaj avion je bio „leteća klupa“ jugoslovenskog posleratnog vazduhoplovstva. Dosledno je zamenio svoga predratnog pretnodnika Fizir FN. Jedan od ovih aviona je 1961. godine predat Muzeju Vazduhoplovstva na aerodromu Beograd, gde se čuva kao muzejski eksponat.

Zemlje koje su koristile ovaj avion[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • O. Petrović., Vojni aeroplani Kraljevine SHS/Jugoslavije (Deo II: 1931 – 1941), Let 3/2004. Beograd, 2004.
  • Žutić. N. i Bošković. L., Ikarus - Ikarbus: 1923 - 1998, Ikarbus, Beograd, 1999.
  • V. Mikić; Zrakoplovstvo NDH 1941 - 1945, VIIVJ, Beograd, 2000.
  • Janić, Čedomir (oktobar 1999). „Ikarusov AERO-2”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: BB Soft. 11: 32—33. ISSN 1450-6068. 
  • Đokić, Nebojša (jul/avgust 2004). „Školski avion Aero-2 (I Deo)”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: BB Soft. 60: 34—38. ISSN 1450-6068. 
  • Đokić, Nebojša (septembar 2004). Predrag Miladinović. „Školski avion Aero-2 (II Deo)”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: BB Soft. 61: 36—38. ISSN 1450-6068. 
  • Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910-2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Janić, Čedomir (2011). The Century of Sport Aviation in Serbia (na jeziku: (jezik: engleski)). Ognjan Petrović. Beograd: Aerokomunikacije. 
  • Rendulić, Zlatko (1996). Avioni domaće konstrukcije posle Drugog svetskog rata. Beograd: Institut Lola. 
  • Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068. 
  • Bosnić, Petar (2003). „Domaći školski i prelazni avioni 1924-1941. godine”. Naša krila (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Jugoslovenski Aeroklub "Naša krila". 36: 7—9. ISSN 0354-5121. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аеро-2&oldid=27548942”