Albert Veliki

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Albert Veliki
Albert Veliki na fresci (1352), Trevizo, Italija)
Lični podaci
Datum rođenja1193. ili 1206.
Mesto rođenjaLauingen, Bavarska
Datum smrti15. novembar 1280.(1280-11-15) (86/87 god.)
Mesto smrtiKeln, Sveto rimsko carstvo
ObrazovanjeUniverzitet u Padovi
Filozofski rad
Epohasrednji vek
Škola filozofijesholastika
Idejemiroljubiva koegzistencija nauke i religije
Uticaji odAristotela
Uticao naTomu Akvinskog

Albert Veliki (lat. Albertus Magnus; rođen između 1193. i 1206, umro 15. novembar 1280), poznat i kao sveti Albert Veliki i Albert od Kelna, bio je diominikanski fratar i nemački filozof[1] koji je postao poznat po svom opsežnom znanju i zalaganjem za miroljubivu koegzistenciju nauke i religije. Smatra se najvećim nemačkim filozofom srednjeg veka.[2] Bio je prvi srednjovekovni intelektualac, koji je primenio Aristotelovu filozofiju na hrišćansko učenje svoga vremena. Toma Akvinski je bio njegov najslavniji učenik.

Prvi je veliki predstavnik sholastike.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je negde između 1193. i 1206 u Lauingenu u Bavarskoj. Savremenici poput Rodžera Bejkona nazvali su ga „Veliki“ još za njegova života, a to se odnosilo na njegovu ogromnu reputaciju kao intelektualca i filozofa. Najpre je studirao u Padovi[1], gde se upoznao sa Aristotelovom filozofijom. Postao je član dominikanskog reda 1223.[1] (ili 1229)[3] godine protivno želji svoje porodice. studirao je teologiju u Bolonji i drugde. Dominikanci su ga poslali u Keln, gde je predavao nekoliko godina. Držao je predavanja u Regenzburgu, Frajburgu, Strazburu i Hildeshajmu. U Pariz odlazi 1245, gde doktorira i gde predaje nekoliko godina teologiju. U to vreme Toma Akvinski je bio učenik Alberta Velikog.[4]

Papa Aleksandar IV ga je 1260. postavio da bude biskup u Regenzburgu. Tri godine kasnije tražio je da ga razreše dužnosti. Dok je bio biskup odbijao je da jaše na konju. Biskupiju je obilazio pešice. kasnije je bio na raznim funkcijama u dominikanskom redu. U Austriji je 1270. propovedao Osmi krstaški rat. Branio je i doktrinu svoga učenika Tome Akvinskoga, čija ga je smrt 1274. jako ražalostila. Albertovo zdravlje je bitno narušeno 1278, a umro je 1280. u Kelnu. Njegov grob je u kripti dominikanske crkve sveti Andreas u Kelnu.

Dante, koji je njegovu doktrinu slobodne volje postavio kao bazu svog etičkog sistema, često ga je spominjao. U Božanstvenoj komediji Dante stavlja Alberta i Tomu Akvinskog među velike ljubitelje mudrosti u raju. Proglašen je svecem 1622.

Platno Justusa od Genta, Urbino, 1475.

Dela[uredi | uredi izvor]

Albertova dela su 1899, sakupljena u 38 volumena. Pokazalo se da je imao enciklopedijsko znanje o mnogim predmetima kao što su logika, teologija, botanika, geografija, astronomija i astrologija, mineralogija, hemija, zoologija, fiziologija i drugo. Do svega je došao preko logike i posmatranja. Bio je verovatno najčitaniji autor svoga vremena. On je pročitao, interpretirao i sistematizovao sve Aristotelove radove, oslobodio ih latinskog prevoda i primedbi arapskih komentatora. Većina modernog znanja o Aristotelu očuvana je i predstavljena preko Alberta.

Albertova aktivnost bila je više filozofska, nego teološka. njegovi filozofski radovi zauzimali su 7 volumena i podeljeni su prema aristotelovoj shemi nauka i sastoje se od interpretacija i sažetaka Aristotelovih radova uključujući tu i diskusije savremenih tema.

Njegovi glavni teološki radovi su komentari u tri volumena na Knjigu rečenica Petra Lombarda i Summa Theologiae u dva volumena.

Albert kao naučnik[uredi | uredi izvor]

Albert Veliki u Kelnu

Njegovo znanje prirodnih nauka bilo je obimno i za to doba značajno tačno. Njegovo proučavanje Aristotela dalo mu je veliku moć sistematskog mišljenja i izlaganja. Mnogo vekova nakon njegove smrti pojavile su se priče o njemu kao alhemičaru i da se bavio magijom. Te priče su bile neosnovane, Verovao je da kamenje ima okultna svojstva, ali nikad nije izvodio alhemičarske eksperimente ili pisao o tome. Bio je zainteresovan za astrologiju. U srednjem veku se verovalo da nebeska tela imaju uticaj na ljude da se ponašaju na određeni način i da astrologija može odrediti verovatnu budućnost ljudskog bića.

Filozofiju je temeljio na prirodnoj svetlosti uma, koja dolazi od boga. Smatra da um može doći do mnogih istina, ali da su neke od boga objavljene istine razumski neshvatljive, kao npr istina o trojstvu. Albert između filozofije i teologije ne vidi sukob, jer su obe date od Boga. Po pitanju univerzalija smatra da je ono opšte u božjem umu pre stvari. Kasnije opšte je i u pojedinačnim stvarima, pa tako ljudski um spozanaje univerzalije, ali posle stvaranja stvari. Toma Akvinski je imao sličan pogled na univerzalije.

Spoznaju je tumačio kao otkrivanje opšteg u stvarima. Opšte je od Boga i daje bit stvarima. Čulima spoznajemo pojavu stvari, a to nas vodi ka opštem. Pošto je opšte od Boga Albert smatra da spoznajom na taj način dolazimo do Boga i to je po njemu dokaz postojanja Boga. Potpuna spoznaja Boga je po njemu samo plod vere.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 29. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Joachim R. Söder, "Albert der Grosse – ein staunen- erregendes Wunder," Wort und Antwort 41 (2000): 145; J.A. Weisheipl, "Albertus Magnus," Joseph Strayer ed., Dictionary of the Middle Ages 1 (New York: Scribner, 1982) 129.
  3. ^ Tugwell, Simon (1988). Albert and Thomas : selected writings. ISBN 9780809104178. OCLC 925161666. 
  4. ^ „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: St. Albertus Magnus”. www.newadvent.org. Pristupljeno 21. 08. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Albert Veliki na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алберт_Велики&oldid=27354610”