Aleksandar Vučo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandar Vučo
Aleksandar Vučo
Lični podaci
Datum rođenja(1897-09-25)25. septembar 1897.
Mesto rođenjaBeograd, Kraljevina Srbija
Datum smrti21. jul 1985.(1985-07-21) (87 god.)
Mesto smrtiBeograd, SFR Jugoslavija
Književni rad
Najvažnija delaHumor Zaspalo
Podvizi družine Pet petlića

Aleksandar Vučo (Beograd, 25. septembar 1897 — Beograd, 21. jul 1985) bio je srpski i jugoslovenski romansijer, pesnik[1] i nadrealista.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Vučo rođen u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina (1915), pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Iz Drača, izmučen strahotama povlačenja, kao i dosta njegovih vršnjaka odlazi u Francusku.

Sledeće godine se našao u Nici i tamo završio gimnaziju a zatim upisao Pravni fakultet na Sorboni, u Parizu. Tamo je upoznao i svoju buduću ženu Julijanu Simeonović i već 1920. godine su se venčali. U Parizu su dobili i svoja dva sina Đorđa (1921) i Jovana (1922). Vučo se sa porodicom vratio u Beograd gde je po pravilu trebalo da nasledi porodičan posao, međutim Vuča je više zanimao intelektualni rad i tako je već 1923. godine počeo da sarađuje sa časopisom „Putevi“ a zatim i za „Svedočanstva“. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom „Krov nad prozorom“ a 1928. roman „Koren vida“. Sledeće godine izašla je knjiga „Ako se još jednom setim ili načela“.

Na Beograd je tih godina uticalo posleratno raspoloženje. Vučo, koji je tokom svoje mladosti dosta iskusio i dosta video boraveći u Evropi i školujući se u francuskim školama, ubrzo je postao nezadovoljan društvenim prilikama i stanjem duha u gradu. Sa prijateljima istomišljenicima osnovao je beogradsku grupu nadrealista i počeo da se aktivno uključuje u politički život. Kao jedan od osnivača i potpisnika manifesta postao je i jedan od urednika almanaha Nemoguće – L’impossible. Pored poezije objavio je i prvi scenario za film „Ljuskari na prsima“. Sarađivao je za časopis „Nadrealizam danas i ovde“ i pisao u „Politici“ priloge pod pseudonimom Askerland.

Spomen-tabla na zgradi u Beogradu, u kojoj je živeo

Javio se početkom 20-ih godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. Godina 1932. bila je veoma plodna za njega jer je iste izašla čuvena poema „Nemenikuće – Ćirilo i Metodije“ ali i poema „Humor Zaspalo“. U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma“, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo“ vrhunac je te poezije apsurda i alegoričnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija“ srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Iste godine organizovana je i čuvena izložba nadrealista u paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu, a već sledeće sa Dušanom Matićem izašli su „Podvizi družine Pet petlića“, delo namenjeno deci, sa fotografijama Vučovih sinova na naslovnoj strani knjige. Ovo je Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu.

Aleksandar Vučo imao je odličnu saradnju sa Dušanom Matićem sa kojim ga je vezivalo veliko dugogodišnje prijateljstvo. Sa njim je objavio i poemu „Marija Ručara“ ali i koju godinu kasnije roman „Gluvo doba“. U periodu od 1936. do 1940. Vučo je bio urednik časopisa „Naša stvarnost“, ali budući da su ta vremena bila veoma turbulentna i da su se nadrealisti držali principa marksizma i aktivnije učestvovali u politici, Vučo je u tom periodu čak dva puta hapšen, 1937. i 1939. godine.[2] Tokom narodnooslobodilačke borbe je takođe dva puta lišen slobode i poznato je da je tokom 1941. godine pet meseci proveo zatočen u banjičkom logoru.

Grob u Aleji zaslužnih na Novom groblju

Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma) „Mastodonti“, (1951), „Alge“ (1968), ronjenje u „prabiljna stanja“, u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978) povratak vlastitoj pesničkoj mladosti.

Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida“ (1928)[2] izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman „Gluvo doba“ (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, „Raspust“ (1954), „Mrtve javke“ (1957) i „Zasluge“ (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, „svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi“. Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva „unutrašnjim pisanjem“, „unutrašnjim zabeleškama“.

Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima „Omame“ (1973), „I tako, dalje Omame“ (1976) i „Omame, kraj“ (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu.

Posle rata Vučo se posvetio i filmskoj umetnosti i postao upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor Zvezda-filma i Avala-filma. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad bio je nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, nagradu saveza književnika (za roman „Raspust“) dok mu je roman „Mrtve javke“ bio proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednik SFR Jugoslavije Josip Broz Tito ga je odlikovao Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Godine 1982. dobio je nagradu “Aleksa Šantić” za knjigu „Pesme i poeme“. Do kraja života se bavio intelektualnim radom inspirišući i svoju ženu kao i najmlađeg brata Nikolu da se bave pisanjem. Bio je veliki prijatelj Ive Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči.

Arhiva Aleksandra Vuča[uredi | uredi izvor]

Njegova arhiva je deo Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. U arhivi se nalazi pedesetak važnih dokumenata, uključujući Vučove filmske kritike i tekstove, obračune autorskih honorara, dokumentaciju sa poslova i funkcija koje je obavljao, originalne tekstove, pisma razmenjena sa kolegama piscima Gustavom Krklecom, Todorom Manojlovićem, Miodragom Pavlovićem, Draškom Ređepom i drugima.[3][4]

Dela[uredi | uredi izvor]

Poezija[uredi | uredi izvor]

  • Krov nad prozorom (poema)
  • Nemenikuće (1932)
  • Ćirilo i Metodije (1932)
  • Humor Zaspalo (1930)
  • Podvizi družine „Pet petlića” (1933)
  • Marija Ručara (1935)
  • Mastodonti (1951)
  • Alge (1968)
  • Nepovrat Humora Zaspalog (1978)
  • Moj otac tramvaj vozi (1945)

Proza[uredi | uredi izvor]

  • Koren vida (1928)
  • Ako se još jednom setim ili načela (roman)
  • Gluvo doba (1940)
  • Trilogija:
    • Raspust (1954)
    • Mrtve javke (1957)
    • Zasluge (1966)
  • Trilogija:
    • Omame (1973)
    • I tako, dalje Omame (1976)
    • Omame, kraj (1980)

Scenarista[uredi | uredi izvor]

Dugometražni film
Naziv
1948 Sofka

1950-te

1953 Ciganka
1959 Vetar je stao pred zoru
TV film
Naziv
1972 Zasluge
TV mini serija
Naziv
1982 Podvizi družine „Pet petlića”

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 83. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ a b „Aleksandar Vučo”. Avantgarde-museum. Pristupljeno 19. 1. 2019. 
  3. ^ Lazić, Viktor (februar 2019). „Srbija među knjigama”: 16. 
  4. ^ „Arhiva Aleksandra Vuča od sada u „Adligatu””. Presstiž internet magazin... (na jeziku: engleski). 2019-02-27. Pristupljeno 2023-01-25. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Вучо&oldid=26108972”