Aleksandar Solženjicin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandar Solženjicin
Aleksandar Solženjicin 1974.
Lični podaci
Datum rođenja(1918-12-11)11. decembar 1918.
Mesto rođenjaKislovodsk, Ruska SFSR
Datum smrti3. avgust 2008.(2008-08-03) (89 god.)
Mesto smrtiMoskva, Ruska Federacija
ObrazovanjeSouthern Federal University
Književni rad
Najvažnija delaArhipelag Gulag, Jedan dan Ivana Denisoviča
NagradeNobelova nagrada za književnost
Potpis
Zvanični veb-sajt
www.solzhenitsyn.ru,%20www.solzhenitsyncenter.org/

Aleksandar Solženjicin (rus. Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008) bio je ruski pisac, dramaturg, istoričar i akademik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine).

Biografija[uredi | uredi izvor]

Studirao na Fizičko—matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Pruskoj, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanju.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najviši državni Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin. Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Odeljenje za rak“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva veka zajedno I-II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, ‘Parazit’.

Vladivostok 1994, posle dvadesetogodišnjeg izgnanstva, Solženjicin kreće na putovanje po Rusiji

Delo[uredi | uredi izvor]

Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabulacije ogledalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka“ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete.

Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića.

Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973-75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu.

Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz Sovjetskog Saveza. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste“, 1986. do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Džona Dos Pasosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela.

Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Solženjicin je poricao optužbe anti-semitizma.

Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Njegove „Priče” prevedene su na srpski jezik.[1]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „PRVI PUT NA SRPSKOM PRIČE ZBOG KOJIH JE SOLŽENjICIN PROTERAN IZ SSSR-A: Objavljena zbirka pripovetki čuvenog ruskog nobelovca”. Večernje novosti. 23. 3. 2023. Pristupljeno 25. 3. 2023. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnji video-zapis
Presentation by D. M. Thomas on Alexander Solzhenitsyn: A Century in His Life, February 19, 1998, C-SPAN

Biografije[uredi | uredi izvor]

  • Burg, David; Feifer, George (1972). Solzhenitsyn: A Biography. New York: Stein & Day. 
  • Glottser, Vladimir; Chukovskaia, Elena (1998). Slovo probivaet sebe dorogu: Sbornik stateй i dokumentov ob A. I. Solženicыne (Slovo probivaet sebe dorogu: Sbornik statei i dokumentov ob A. I. Solzhenitsyne), 1962–1974 [The word finds its way: Collection of articles and documents on AI Solzhenitsyn] (na jeziku: ruski). Moscow: Russkii put'. 
  • Korotkov, AV; Melchin, SA; Stepanov, AS (1994). Kremlevskiй samosud: Sekretnыe dokumentы Politbюro o pisatele A. Solženicыne (Kremlevskii samosud: Sekretnye dokumenty Politburo o pisatele A. Solzhenitsyne) [Kremlin lynching: Secret documents of the Politburo of the writer Alexander Solzhenitsyn] (na jeziku: ruski). Moscow: Rodina. 
  • ———; Melchin, SA; Stepanov, AS (1995). Scammell, Michael, ur. The Solzhenitsyn Files. Catherine A. Fitzpatrick (tr.). Chicago: Edition q. 
  • Labedz, Leopold, ur. (1973). Solzhenitsyn: A Documentary RecordNeophodna slobodna registracija. Bloomington: Indiana University. 
  • Ledovskikh, Nikolai (2003). Vozvraщenie v Matrenin dom, ili Odin denь' Aleksandra Isaeviča (Vozvrashchenie v Matrenin dom, ili Odin den' Aleksandra Isaevicha) [Return to Matrenin house, or One Day' Aleksandr Solzhenitsyn] (na jeziku: ruski). Riazan': Poverennyi. 
  • Ostrovsky Alexander (2004). Solženicыn: proщanie s mifom (Solzhenitsyn: Farewell to the myth) – Moscow: «Yauza», Presscom. ISBN 5-98083-023-5
  • Pearce, Joseph (2001). Solzhenitsyn: A Soul in Exile. Grand Rapids, MI: Baker Books. 
  • Reshetovskaia, Natal'ia Alekseevna (1975). V spore so vremenem (V spore so vremenem) [In a dispute over time] (na jeziku: ruski). Moscow: Agentsvo pechati Novosti. 
  • ——— (1975). Sanya: My Husband Aleksandr Solzhenitsyn. Elena Ivanoff transl. Indianapolis: Bobbs-Merrill. 

Referentni radovi[uredi | uredi izvor]

  • Askol'dov, Sergei Alekseevich; Struve, Petr Berngardovich; et al. (1918). Iz glubinы: Sbornik stateй o russkoй revolюcii (Iz glubiny: Sbornik statei o russkoi revoliutsii) [From the depths: Collection of articles on the Russian Revolution] (na jeziku: ruski). Moscow: Russkaia mysl'. 
  • ———; Struve, Petr Berngardovich (1986). Woehrlin, William F, ur. De Profundis [Out of the Depths]. William F. Woehrlin (tr.). Irvine, CA: C Schlacks, Jr. 
  • Barker, Francis (1977). Solzhenitsyn: Politics and Form. New York: Holmes & Meier. 
  • Berdiaev, Nikolai A; Bulgakov, SN; Gershenzon, MO; et al. (1909). Vehi: Sbornik stateй o russkoй intelligencii (Vekhi: Sbornik statei o russkoi intelligentsii) [Milestones: Collection of articles on the Russian intelligentsia] (na jeziku: ruski). Moscow: Kushnerev. 
  • ———; Bulgakov, SN; Gershenzon, MO; et al. (1977). Shragin, Boris; Todd, Albert, ur. Landmarks: A Collection of Essays on the Russian Intelligentsia. Marian Schwartz transl. New York: Karz Howard. 
  • Bloom, Harold, ur. (2001). Aleksandr Solzhenitsyn, Modern Critical Views. Philadelphia: Chelsea House. 
  • Brown, Edward J (1982), „Solzhenitsyn and the Epic of the Camps”, Russian Literature Since the Revolution, Cambridge, MA: Harvard University, str. 251—91 .
  • Daprà, Veronika (1991), AI Solzhenitsyn: The Political Writings, Università degli Studi di Venezia ; Prof. Vittorio Strada, Dott. Julija Dobrovol'skaja.
  • Ericson, Edward E jr (1980). Solzhenitsyn: The Moral VisionNeophodna slobodna registracija. Grand Rapids, MI: Eerdmans. 
  • ——— (1993). Solzhenitsyn and the Modern World. Washington, DC: Regnery Gateway. 
  • Feuer, Kathryn, ur. (1976). Solzhenitsyn: A Collection of Critical EssaysNeophodna slobodna registracija. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall. 
  • Golubkov, MM (1999). Aleksandr Solzhenitsyn. Moscow: MGU. 
  • Klimoff, Alexis (1997). One Day in the Life of Ivan Denisovich: A Critical Companion. Evanston, IL: Northwestern University Press. 
  • Kodjak, Andrej (1978). Alexander Solzhenitsyn. Boston: Twayne. 
  • Krasnov, Vladislav (1979). Solzhenitsyn and Dostoevsky: A Study in the Polyphonic NovelNeophodna slobodna registracija. Athens, GA: University of Georgia Press. 
  • Kopelev, Lev (1983). Ease My Sorrows: A MemoirNeophodna slobodna registracija. Antonina W. Bouis transl. New York: Random House. 
  • Anatoly Livry, « Soljénitsyne et la République régicide », Les Lettres et Les Arts, Cahiers suisses de critique littéraire et artistiques, Association de la revue Les Lettres et les Arts, Suisse, Vicques, 2011, pp. 70–72. http://anatoly-livry.e-monsite.com/medias/files/soljenitsine-livry-1.pdf
  • Lydon, Michael (2001), „Alexander Solzhenitsyn”, Real Writing: Word Models of the Modern World, New York: Patrick Press, str. 183—251 .
  • Mahoney, Daniel J (2001), Aleksandr Solzhenitsyn: The Ascent From Ideology, Rowman & Littlefield .
  • ——— (2002), „Solzhenitsyn on Russia's 'Jewish Question”, Society, str. 104—09 .
  • Mathewson, Rufus W jr (1975), „Solzhenitsyn”, The Positive Hero in Russian Literature, Stanford, CA: Stanford University Press, str. 279—340 
  • McCarthy, Mary (16. 9. 1972), „The Tolstoy Connection”, Saturday Review, str. 79—96 
  • „Special Solzhenitsyn issue”, Modern Fiction Studies, 23, proleće 1977 .
  • Nivat, Georges (1980). Soljénitsyne [Solzhenitsyn] (na jeziku: French). Paris: Seuil. 
  • ——— (2009), Le phénomène Soljénitsyne [The Solzhenitsyn phenomenon] (na jeziku: French), Fayard 
  • Nivat; Aucouturier, Michel, ur. (1971). Soljénitsyne [Solzhenitsyn] (na jeziku: French). Paris: L'Herne. 
  • Panin, Dimitri (1976). The Notebooks of SologdinNeophodna slobodna registracija. John Moore transl. New York: Harcourt Brace Jovanovich. 
  • Pogadaev, Victor A (2008), „Solzhenitsyn: Tanpa Karyanya Sejarah Abad 20 Tak Terbayangkan” [Solzhenitsyn: Without History of the 20th Century His work Unimaginable], Pentas (na jeziku: Indonesian), Kuala Lumpur, 3 (4), str. 60—63 .
  • Pontuso, James F (1990). Solzhenitsyn's Political Thought. Charlottesville: University of Virginia Press. 
  • ——— (2004), Assault on Ideology: Aleksandr Solzhenitsyn's Political Thought (2nd izd.), Lanham, MD: Lexington Books, ISBN 978-0-7391-0594-8 .
  • Porter, Robert (1997). Solzhenitsyn's One Day in the Life of Ivan Denisovich. London: Bristol Classical. 
  • Remnick, David (14. 2. 1994), „The Exile Returns”, New Yorker, str. 64—83 .
  • Rothberg, Abraham (1971). Aleksandr Solzhenitsyn: The Major NovelsNeophodna slobodna registracija. Ithaca, NY: Cornell University. 
  • Shneerson, Mariia (1984). Aleksandr Solženicыn: Očerki tvorčestva (Aleksandr Solzhenitsyn: Ocherki tvorchestva) [Alexander Solzhenitsyn: Essays on Art] (na jeziku: ruski). Frankfurt & Moscow: Posev. 
  • Shturman, Dora (1988). Gorodu i miru: O publicistike AI Solženicыna (Gorodu i miru: O publitsistike AI Solzhenitsyna) [Urbi et Orbi: About journalism. AI Solzhenitsyn] (na jeziku: ruski). Paris & New York: Tret'ia volna. 
  • Solzhenitsyn, Aleksandr; et al. (1980). Berman, Ronald, ur. Solzhenitsyn at Harvard: The Address, Twelve Early Responses, and Six Later ReflectionsNeophodna slobodna registracija. Washington, DC: Ethics & Public Policy Center. 
  • ——— (1975). Dunlop, John B; Haugh, Richard; Klimoff, Alexis, ur. Critical Essays and Documentary Materials. New York & London: Collier Macmillan. 
  • ——— (1985). Dunlop, John B; Haugh, Richard; Nicholson, Michael, ur. In Exile: Critical Essays and Documentary MaterialsNeophodna slobodna registracija. Stanford: Hoover Institution. 
  • Toker, Leona (2000), „The Gulag Archipelago and The Gulag Fiction of Aleksandr Solzhenitsyn”, Return from the Archipelago: Narrative of Gulag Survivors, Bloomington: Indiana University Press, str. 101—21, 188—209 
  • Tolczyk, Dariusz (1999), „A Sliver in the Throat of Power”, See No Evil: Literary Cover-Ups and Discoveries of the Soviet Camp Experience, New Haven, CT & London: Yale University Press, str. 253—310 
  • Transactions, 29, The Association of Russian-American Scholars in the USA, 1998 .
  • Urmanov, AV (2003). Tvorčestvo Aleksandra Solženicыna: Učebnoe posobie (Tvorchestvo Aleksandra Solzhenitsyna: Uchebnoe posobie) [Creativity Alexander Solzhenitsyn: A Tutorial] (na jeziku: ruski). Moscow: Flinta/Nauka. 
  • Urmanov, AV, ur. (2003), Odin denьь Ivana Denisoviča AI Solženicыna. Hudožestvennый mir. Poэtika. Kulьturnый kontekst (Odin den' Ivana Denisovicha. AI Solzhenitsyna: Khudozhestvennyy mir. Poetika. Kul'turnyy kontekst) [One den of Ivan Denisovich. AI Solzhenitsyn: Art world. Poetics. Cultural context] (na jeziku: ruski), Blagoveshchensk: BGPU .
  • Tretyakov, Vitaly (2. 5. 2006). „Aleksandr Solzhenitsyn: 'Saving the Nation Is the Utmost Priority for the State'”. The Moscow News. Arhivirano iz originala 27. 5. 2006. g. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Солжењицин&oldid=27550973”