Aleksandar Hercen

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandar Hercen
Aleksandar Hercen, slika Sergeja Lavoviča Levickog (1860)
Lični podaci
Puno imeAleksandar Ivanovič Hercen
Datum rođenja(1812-04-06)6. april 1812.
Mesto rođenjaMoskva, Ruska Imperija
Datum smrti21. januar 1870.(1870-01-21) (57 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
ObrazovanjeMoskovski državni univerzitet Lomonosov

Aleksandar Ivanovič Hercen (rus. Александр Иванович Герцен; Moskva, 6. april 1812 — Pariz, 21. januar 1870) je bio ruski filozof, književnik i publicista. Pripadao je osnivačima pokreta agrarnog populizma i smatra se „ocem ruskog socijalizma“. Njegov rad je doprineo političkom procesu oslobađanja kmetova 1861.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Hercen (ili Gertsen) je rođen van braka od oca bogatog ruskog zemljoposednika Ivana Jakovljeva i mlade protestantkinje jevrejskog porekla[1] Henrijete Vilhelmine Luize Hag iz Štutgarta. Jakovljev je svom sinu navodno dao prezime Hercen jer je bio „dete njegovog srca“ (nemački Herz).[2]

Bio je prvi rođak grofa Sergeja Lvoviča Levickog, koji se smatra osnivačem ruske fotografije i jednim od najvažnijih pionira, pronalazača i inovatora u Evropi. Godine 1860. Levicki će ovekovečiti Hercena na čuvenoj fotografiji.

Rođen je u Moskvi, neposredno pre Napoleonove invazije na Rusiju i kratke okupacije grada. Njegovom ocu je, nakon ličnog razgovora sa Napoleonom, dozvoljeno da napusti Moskvu pošto je pristao da ponese pismo Francuza ruskom caru u Sankt Peterburg. Do ruskih linija pratila ga je porodica.[3]

Godinu dana kasnije, porodica se vratila u Moskvu i ostala tamo sve dok Hercen nije završio studije na Moskovskom univerzitetu. Godine 1834, Hercen i njegov doživotni prijatelj Nikolaj Ogarev su uhapšeni i suđeni su zbog prisustvovanja festivalu na kome su se pevali stihovi Sokolovskog, koji nisu bili pohvalni za cara. Proglašen je krivim i 1835. proteran u Vjatku, sada Kirov, u severoistočnoj evropskoj Rusiji. Tu je ostao do 1837. godine, kada je carski sin, veliki knez Aleksandar (koji je kasnije postao car Aleksandar II), u pratnji pesnika Žukovskog, posetio grad i intervenisao u njegovo ime. Hercenu je dozvoljeno da napusti Vjatku u Vladimir, gde je postavljen za urednika gradskog službenog lista.[4] Godine 1837. pobegao je sa svojom rođakom Natalijom Zaharinom,[5] tajno stupajući u brak.

Oslobođen je 1839. i vratio se u Moskvu 1840. gde je upoznao književnog kritičara Visariona Bjelinskog, koji je bio pod njegovim snažnim uticajem. Po dolasku, postavljen je za sekretara grofa Aleksandra Stroganova[6] u ministarstvu unutrašnjih poslova u Sankt Peterburgu; ali je zbog pritužbi na smrt policajca poslat u Novgorod gde je bio državni savetnik do 1842. godine. Godine 1846. njegov otac je umro, ostavivši mu veliko nasledstvo.[4]

Godine 1847. Hercen je emigrirao sa ženom, majkom i decom u Italiju. Više nikada se nije vratio u Rusiju. Iz Italije, čuvši za revoluciju 1848, požurio je u Pariz, a zatim u Švajcarsku.[4] Podržavao je revolucije 1848, ali je bio gorko razočaran evropskim socijalističkim pokretima nakon njihovog neuspeha. Hercen je stekao reputaciju političkog pisca. Njegova imovina u Rusiji bila je zamrznuta zbog emigracije, ali je baron Rotšild, sa kojim je njegova porodica imala poslovnu vezu, pregovarao o oslobađanju imovine, koja je nominalno preneta Rotšildu.

Hercen i njegova supruga Natalija imali su četvoro dece. Njegova majka i jedan od sinova poginuli su u brodolomu 1851. godine. Njegova žena je imala aferu sa nemačkim pesnikom Georgom Hervegom[7] i umrla je od tuberkuloze 1852.[8] Iste godine, Hercen je otišao iz Ženeve u London, gde je dugo živeo.[4] Angažovao je Malvidu fon Majzenbug da obrazuje njegove ćerke. Publikacijama svoje Slobodne ruske štampe, koju je osnovao u Londonu 1853. godine, pokušao je da utiče na situaciju u Rusiji i da poboljša položaj ruskog seljaštva koje je obožavao.

Godine 1856. u Londonu mu se pridružio stari prijatelj Nikolaj Ogarev. Zajedno su radili na svom ruskom časopisu Kolokol (Zvono). Ubrzo je Hercen započeo aferu sa Ogarjevom suprugom Natalijom Tučkovom, ćerkom generala i ratnog heroja Tučkova. Tučkova je Hercenu rodila još troje dece. Ogarev je pronašao novu ženu i prijateljstvo između Hercena i Ogareva je opstalo.[9]

Hercen je proveo vreme u Londonu organizujući se sa Međunarodnim radničkim udruženjem, i dobro se upoznao sa revolucionarnim krugovima, uključujući Bakunjina i Marksa.[10] Hercen je tokom svog boravka u Londonu počeo da gradi nekoga ko je vičan „podmetanju skandala“ kada je rekao Bakunjinu, koji je tek stigao nakon što je izbegao zatvor u Sibiru, da ga je Marks optužio da je ruski agent; u stvarnosti, njih dvoje su bili u veoma dobrim odnosima.[11]

Godine 1864. Hercen se vratio u Ženevu i posle izvesnog vremena otišao u Pariz gde je 1870. umro od komplikacija tuberkuloze. Prvobitno je sahranjen u Parizu. Njegovi ostaci su odneti u Nicu mesec dana kasnije.[12]

Političke pozicije[uredi | uredi izvor]

Hercen je promovisao ideje zapadnjaka Visariona Belinskog nakon njegove smrti 1848.

Na njega su uticali Volter, Šiler, Sen Simon, Prudon, a posebno Hegel i Fojerbah. Hercen je počeo kao liberal, ali je vremenom sve više usvajao socijalizam. Zauvek je napustio Rusiju 1847. godine, ali je njegovo glasilo Kolokol objavljivano u Londonu od 1857. do 1867. bilo je veoma čitano. Hercen je kombinovao ključne ideje Francuske revolucije i nemačkog idealizma. Nije voleo buržoaske ili srednjoklasne vrednosti i tražio je autentičnost među seljaštvom. Borio se za emancipaciju ruskih kmetova a nakon toga 1861. eskalirao je svoje zahteve u pogledu ustavnih prava, zajedničkog vlasništva nad zemljom i vlasti naroda.[13]

Hercen je bio razočaran ishodom revolucija 1848-1849, ali ipak nije bio razočaran revolucionarnom mišlju. Postao je kritičan prema onim revolucionarima iz 1848. koji su bili „toliko revoltirani reakcijom posle 1848, toliko ogorčeni svim evropskim, da su požurili u Kanzas ili Kaliforniju“.[14] Hercen se oduvek divio Francuskoj revoluciji i široko je prihvatao njene vrednosti. U svojim ranim spisima, on je Francusku revoluciju posmatrao kao kraj istorije, završnu fazu društvenog razvoja društva zasnovanog na humanizmu i harmoniji. Tokom svog ranog života, Hercen je sebe video kao revolucionarnog radikala pozvanog da se bori protiv političkog ugnjetavanja Nikolaja I u Rusiji. U suštini, Hercen se borio protiv vladajućih elita u Evropi, protiv hrišćanskog licemerja i za slobodu pojedinca i samoizražavanje.

On je promovisao i socijalizam i individualizam i tvrdio da se puni procvat pojedinca najbolje može ostvariti u socijalističkom poretku.

Pisanje[uredi | uredi izvor]

Njegova književna karijera započela je 1842. godine objavljivanjem eseja na ruskom jeziku O diletantizmu u nauci, pod pseudonimom Iskander, turskim oblikom njegovog hrišćanskog imena. Njegovo drugo delo, takođe na ruskom jeziku, bila su Pisma o proučavanju prirode (1845–46). Godine 1847. pojavio se njegov roman Ko je kriv? Ovo je priča o tome kako domaću sreću mladog učitelja, koji se udaje za nepriznatu ćerku ruskog senzualiste starog tipa, tupe, neuke i genijalne, muči ruski senzualista nove škole, inteligentan, umešan i bešćutan, bez mogućnosti da se kaže ko je najviše kriv za tragični kraj.[15]

Takođe 1847. godine su u ruskim časopisima objavljene priče koje su kasnije sakupljene i štampane u Londonu 1854. godine, pod naslovom Prervannie razskazi (Prekinute priče). Godine 1850. pojavila su se dva dela, prevedena sa ruskih rukopisa, Sa druge obale i Lettres de France et d'Italie. Na francuskom je takođe izašao njegov esej Du Developpement des idées revolutionnaires en Russie i njegovi Memoari, koji su nakon štampanja na ruskom jeziku prevedeni pod naslovom Le Monde russe et la Révolution (3 sveske, 1860–1862), i delom prevedeno na engleski kao Moj egzil u Sibir (2 sveske, 1855).[15]

Besplatna ruska štampa[uredi | uredi izvor]

Osnovavši u Londonu 1853. svoju Slobodnu rusku štampu,[16] objavio je veliki broj dela na ruskom, sve protiv sistema vladavine koji je preovladavao u Rusiji. Neka od dela su bili eseji i delimično periodične publikacije.[15]

Kao prvi nezavisni ruski politički izdavač, Hercen je počeo da objavljuje Polarnu zvezdu, recenziju koja se retko pojavljivala, a kasnije joj se pridružio i The Bell, časopis koji je izlazio između 1857. i 1867. o Hercenovom ličnom trošku. Obe publikacije su stekle veliki uticaj ilegalnim prometom na ruskoj teritoriji; govorilo se da ih je čitao sam car. Obe publikacije dale su Hercenu uticaj u Rusiji izveštavajući iz liberalne perspektive o nesposobnosti cara i ruske birokratije.

Prve tri godine Ruska slobodna štampa je izdavala publikacije bez ijednog prodatog primerka i jedva da je uspela da unese svoja izdanja u Rusiju. Smrt cara Nikolaja 1855. godine dovela je do potpune promene. Hercenovi spisi i časopisi koje je uređivao krijumčareni su na veliko u Rusiju, a njihove reči odjeknule su širom zemlje i širom Evrope i njihov uticaj je rastao.[15]

Godina 1855. dala je Hercenu razloga da bude optimista; Aleksandar II je stupio na presto i reforme su izgledale moguće. Hercen je u Polarnoj zvezdi 1856. pozvao carski režim 'Napred, napred' ka reformi. On je tokom 1857. postao uzbuđen mogućnošću društvenih promena pod Aleksandrom II: „Novi život nepogrešivo kipi u Rusiji, čak se i vlada njime zanosi“.[17] Zvono je u julu 1857. razbilo priču da je vlada razmatrala emancipaciju kmetova, dodajući da vlada nije bila u stanju da reši to pitanje. Ipak, do 1858. potpuna emancipacija kmetova nije postignuta i Hercen je postao nestrpljiv u čekanju reformi. Do maja 1858. Zvono je ponovo pokrenulo kampanju za sveobuhvatnu emancipaciju kmetova. Kada je reforma emancipacije iz 1861. u Rusiji postignuta, kampanja Zvona je promenjena u 'Sloboda i zemlja', program koji je pokušao da postigne dalju društvenu promenu u podršci pravima kmetova. Aleksandar II je dao kmetovima slobodu, preuređeni su sudovi, uspostavljeno je suđenje pred porotom, a sloboda je u velikoj meri ustupljena štampi.[4]

Reputacija među savremenicima[uredi | uredi izvor]

Hercen je izazvao kritike i od liberala koji su se protivili nasilju i od radikala koji su smatrali da je Hercen previše mekan.[18] Liberali predvođeni Borisom Čičerinom i Konstantinom Kavelinom verovali su da će se individualna sloboda postići racionalizacijom društvenih odnosa. Hercen se suprotstavio njihovoj etatističkoj raznolikosti liberalizma jer je pretpostavljao da će rusko društvo evoluirati do idealne države zasnovane na hegelijanskom pogledu na razum. Oni su verovali da će revolucionari samo odložiti uspostavljanje idealne države, dok je Hercen smatrao da su, naprotiv, oni slepi za istorijsku stvarnost.

Ruski radikali nisu voleli Hercena kao previše umerenog. Radikali kao što su Nikolaj Černiševski i Nikolaj Dobroljubov želeli su veću posvećenost nasilnoj revoluciji i povlačenje svake nade u reformističkog cara. Radikali su tražili od Hercena da koristi Zvono kao glasnogovornik za nasilnu radikalnu revoluciju, ali je Hercen odbio ove zahteve. On je tvrdio da ruski radikali nisu bili dovoljno ujedinjeni i jaki da kreiraju uspešnu političku promenu, navodeći: „Pretpostavljam da želite sreću? Usuđujem se reći da znaš! Sreću treba pobediti. Ako si jak, uzmi je. Ako si slab, drži jezik za zubima.“[19] Hercen se plašio da će nova revolucionarna vlada samo zameniti jednu diktaturu drugom diktaturom.

Radikali su opisivali Hercena kao liberala koji ne želi trenutne promene, ali Hercen je odbacivao njihove molbe zalažući se za promenu tempom koji će obezbediti uspeh. Hercen se nakratko pridružio drugim ruskim liberalima kao što je Kavelin da bi promovisao seljačko „buđenje“ u Rusiji.[20] Hercen je nastavio da koristi Zvono kao izlaz za promovisanje jedinstva sa svim delovima ruskog društva koji stoje iza zahteva za nacionalnim parlamentom.

Međutim, njegove nade da će delovati kao ujedinjena sila prekinule su Januarski ustanak 1863/1864, kada je liberalna podrška carskoj osveti protiv Poljaka prekinula Hercenovu vezu sa njima; Hercen se izjasnio za ustanike. Ovo kršenje je dovelo do opadanja čitanosti Zvona, koje je prestalo da izlazi 1867. Do smrti 1870. godine, Hercen je bio skoro zaboravljen.

Uticaj u 19. i 20. stoleću[uredi | uredi izvor]

On se protivio aristokratiji koja je vladala Rusijom u 19. veku i podržavao agrarni kolektivistički model društvene strukture.[21] Porast populizma do 1880. godine doveo je do povoljne ponovne procene njegovih spisa. U Rusiji je izrazito zapadni pojam „progresa“ zamenjen konzervativnim obećanjem modernizacije zasnovane na inkorporaciji moderne tehnologije koja će služiti uspostavljenom sistemu. Obećanje modernizacije u službi autokratije uplašilo je Hercena koji je upozorio na Rusiju kojom će upravljati „Džingis-kan sa telegrafom“.[22]

Pored populizma, Hercen je upamćen i po odbacivanju korumpirane vlade ma kakvog političkog ubeđenja i po podršci individualnim pravima. Bio je hegelijanac u mladosti, što se nije prevelo ni u jednu specifičnu teoriju ili jednu doktrinu koja bi dominirala njegovom mišlju.[23] Hercen je verovao da se na složena pitanja društva ne može odgovoriti i da Rusi moraju da žive za trenutak, a ne za uzrok; život je u suštini cilj sam po sebi. Hercen je pronašao veće razumevanje tako što se nije zalagao za ekstreme, već je živeo nepristrasno omogućavajući mu da podjednako kritikuje međusobno suprostavljene ideologije. Hercen je verovao da velike doktrine na kraju rezultiraju porobljavanjem, žrtvovanjem i tiranijom.

Tolstoj je izjavio da nikada nije sreo drugog čoveka „sa tako retkom kombinacijom blistave briljantnosti dubine“. Hercen je bio heroj filozofa 20. veka Ijzaja Berlina. Hercenove reči koje je Berlin najoštrije ponavljao bile su one koje osuđuju žrtvovanje ljudskih bića na oltaru apstrakcija, podređivanje realnosti individualne sreće ili nesreće u sadašnjosti slavnim snovima o budućnosti. Berlin je, kao i Hercen, verovao da je „kraj života sam život“ i da svaki život i svako doba treba posmatrati kao svoj cilj, a ne kao sredstvo za neki budući cilj. Berlin je Hercenovu autobiografiju nazvao „jednim od velikih spomenika ruskom književnom i psihološkom geniju, dostojnim da stane pored velikih romana... Turgenjeva i Tolstoja.“[24]

Ruski mislioci (Hogart Pres, 1978), zbirka berlinskih eseja u kojima se pojavljuje Hercen, bila je inspiracija za Obala utopije Toma Stoparda, trilogiju drama izvedenih u londonskom Nacionalnom pozorištu 2002. i u njujorškom Linkoln centru 2006–2007. Dela su postavljena u pozadini ranog razvoja ruske socijalističke misli, revolucija 1848. i kasnijeg egzila, drame ispituju živote i intelektualni razvoj, između ostalih Rusa, anarhiste Mihaila Bakunjina, književnog kritičara Visariona Bjelinskog, romanopisca Ivana Turgenjeva i Hercena, čiji lik dominira u komadima.

Spomen-ploča Aleksandra Hercena u londonskoj ulici Džud.

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Legend (Legenda, 1836)[25]
  • Elena (Elena, 1838)[25]
  • Notes of a Young Man (1840)[25]
  • Diletantism in Science[26] (1843)[25]
  • Who is to Blame? (Kto vinovat?, 1846)[25]
  • Mimoezdom (Mimoezdom, 1846)[25]
  • Dr. Krupov (Doktor Krupov, 1847)[25]
  • Thieving Magpie (Soroka-vorovka, 1848)[25]
  • The Russian People and Socialism[26] (Russkiй narod i socializm, 1848)
  • From the Other Shore[27] (1848–1850)
  • Letters from France and Italy (1852)
  • Selected Philosophical Works[26] 1956
  • My Past and Thoughts: The Memoirs of Alexander Herzen

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ 1911 Encyclopædia Britannica, Volume 13 Hertzen, Alexander
  2. ^ Constance Garnett (1982). Alexander Herzen: My Past and Thoughts. Berkeley: University of California Press. str. 3, n1. 
  3. ^ Shedden-Ralston 1911, str. 402.
  4. ^ a b v g d Shedden-Ralston 1911, str. 403.
  5. ^ Letters from France and Italy, 1847–1851
  6. ^ „Stroganov v. Strogonoff controversy”. 
  7. ^ Grimes, William (2007-02-25). „Rediscovering Alexander Herzen”. The New York Times. 
  8. ^ Carr 1949, str. 91
  9. ^ Moss 2002, str. 63
  10. ^ Leier 2006, str. 180
  11. ^ „Franz Mehring: Karl Marx (Chap.13a)”. www.marxists.org. 
  12. ^ Carr 1933
  13. ^ Kantor, Vladimir K. (2012). „The Tragedy of Herzen, or Seduction by Radicalism”. Russian Studies in Philosophy. 51 (3): 40—57. S2CID 145712584. doi:10.2753/RSP1061-1967510303. .
  14. ^ A. Herzen, "Ends and Beginnings: Letter to I.S. Turgenev" (1862), in The Memoirs of Alexander Herzen, Vol IV. Chatto and Windus. London (1968). pp. 1683.
  15. ^ a b v g Javno vlasništvo Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  16. ^ Partridge, Monica. "Herzen, Ogarev and their Free Russian Press in London" The Anglo-Soviet Journal, March 1966.
  17. ^ A. Herzen, “Another Variation on an Old Theme, A Letter to X” (I.S. Turgenev, 1857), in The Memoirs of Alexander Herzen, Vol IV. Chatto and Windus. London (1968), pp. 1561.
  18. ^ Kelly, "A Glowing Footprint": Herzen, Proudhon, and the Role of the Intellectual Revolutionary, in Modern Intellectual History (2005), 2: 179-205.
  19. ^ A. Herzen, "Bazarov Once More. Letter I" (1868), in The Memoirs of Alexander Herzen, Vol IV. Chatto and Windus. London (1968), pp. 1753.
  20. ^ D. Offord, Portraits of Early Russian Liberals (1985). Cambridge University Press. Cambridge. pp. 200.
  21. ^ Venturi, F., Roots of Revolution: A History of the Populist and Socialist Movements in Nineteenth Century Russia (1960). Weidenfeld and Nicolson. London. pp. 4.
  22. ^ Wolfe 2018, str. 349
  23. ^ I. Berlin, Russian Thinkers (1979). The Hogarth Press. London. pp. 191-192.
  24. ^ I. Berlin, Russian Thinkers (1979). The Hogarth Press. London. pp. 209.
  25. ^ a b v g d đ e ž Alexander Herzen at Lib.ru
  26. ^ a b v „Selected Philosophical Works”. Foreign Languages Publishing House. 1956. 
  27. ^ „Selected Philosophical Works”. Foreign Languages Publishing House. 1956. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Acton, Edward. Alexander Herzen And the Role of the Intellectual Revolutionary, Cambridge University Press, 1979.
  • Carr, E.H. The Romantic Exiles: A Nineteenth-Century Portrait Gallery, Victor Gollancz, 1933; Frederick A. Stokes Company, 1933.
  • Coates, Ruth. „The Early Intellectual Careers of Bakhtin and Herzen: Towards a Philosophy of the Act”. Studies in East European Thought. 52 (4). , Dec., 2000.
  • Eckardt, Julius. Modern Russia, Smith, Elder & Co., 1870.
  • Gavin, W. J. „Herzen and James: Freedom as Radical”. Studies in Soviet Thought. 14 (3/4). , Sep./Dec., 1974.
  • Grenier, Svetlana. „Herzen's Who Is to Blame?: The Rhetoric of the New Morality”. The Slavic and East European Journal. 39 (1). , Spring, 1995.
  • Iskander, Fasil. Alexandre Herzen (1812–1870): Russe de coeur, Europeen d'esprit, Suisse d'adoption. L'errance d'un temoin prophetique, Meandre Editions, Fribourg. . 1997. ISBN 2-88359-017-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Kelly, Aileen. „The Destruction of Idols: Alexander Herzen and Francis Bacon”. Journal of the History of Ideas. 41 (4). , Oct./Dec., 1980.
  • Kelly, Aileen M. (2016). The Discovery of Chance: The Life and Thought of Alexander Herzen. Harvard University Press. ISBN 9780674737112. .
  • Malia, Martin Edward. Alexander Herzen and the Birth of Russian Socialism, Grosset & Dunlap, 1965.
  • Morson, Gary Saul. "Herzen: The Hero of Skeptical Idealism" (review of Aileen M. Kelly, The Discovery of Chance: The Life and Thought of Alexander Herzen, Harvard University Press, 592 pp., $39.95), The New York Review of Books, vol. LXIII, no. 18 (November 24, 2016), pp. 45–46, 48.
  • Orlova-Kopeleva, Raisa: Als die Glocke verstummte. Alexander Herzens letztes Lebensjahr, Karin Kramer Verlag, Berlin. . 1988. ISBN 3-87956-190-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Palmieri, F. Aurelio. “The Earliest Theorists of the Russian Revolution,” The Catholic World, Vol. CVIII, October 1918/March 1919.
  • Partridge, Monica (jun 1958). „Alexander Herzen and the English Press”. The Slavonic and East European Review. 36 (87). 
  • Partridge, Monica. "Alexander Herzen: collected studies", UNESCO, 1993[1]
  • Rzhevsky, Nicholas. „The Shape of Chaos: Herzen and War and Peace”. Russian Review. 34 (4). , Oct., 1975.
  • Smith-Peter, Susan. Imagining Russian Regions: Subnational Identity and Civil Society in Nineteenth-Century Russia. Brill, 2018.
  • Weidemeier, William Cannon. „Herzen and Nietzsche: A Link in the Rise of Modern Pessimism”. Russian Review. 36 (4). , Oct., 1977.
  • Imperial Moscow University: 1755-1917: encyclopedic dictionary. Moscow: Russian political encyclopedia (ROSSPEN). A. Andreev, D. Tsygankov. 2010. str. 153—155. ISBN 978-5-8243-1429-8. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Hercen na Vikimedijinoj ostavi.
  1. ^ Partridge, Monica (1984). Alexander Herzen: 1812-1870 (na jeziku: engleski). Unesco, United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization. ISBN 978-92-3-102255-5. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Херцен&oldid=27556592”