Alesandro Volta

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Alesandro Volta
Alesandro Volta
Lični podaci
Datum rođenja(1745-02-18)18. februar 1745.
Mesto rođenjaKomo, Milansko vojvodstvo
Datum smrti5. mart 1827.(1827-03-05) (82 god.)
Mesto smrtiKomo, Austrijsko carstvo
Naučni rad
Poznat poFizika i hemija
Elektromagnetizam
Solenoid
Elektrostatika
Magnetostatika
Magnetodinamika
Elektrodinamika
Električna mreža
Kovarijantna formulacija
Naučnici

Alesandro Volta (ital. Alessandro Giuseppe Antonio Anastasio Gerolamo Umberto Volta), italijanski fizičar i hemičar, rodio se i školovao u italijanskom gradu Komo.[1][2][3]

Voltini roditelji, Filipo Volta i Marija Magdalena poslali su ga na školovanje u jezuitsku školu s ciljem da postane advokat. Mladi Volta se, međutim, više interesovao za električne pojave, pa je tako još kao mlad student napisao pesmu na latinskom De vi attractiva ignis electrici Ac phaenomenis inde pendentibus, u kojoj je opisao svoje oduševljenje električnim pojavama.

Godine 1774. je postao profesor fizike u svom rodnom gradu, a 1779. godine postao je profesor na Univerzitetu u Paviji. Godine 1791. postao je aktivni član Kraljevskog društva – Royal Society u Londonu, a 1794. se oženio Terezom Pelegrini, kćerkom grofa Ludovika Pelegrinija. Volta je vršio mnogo eksperimenata, te je tako 1775. godine izradio elektrofor, spravu koja proizvodi statički elektricitet.[1][2][3] Godine 1776. i 1777. posvećuje se hemiji gasova i otkriva gas metan. Negde oko 1800. godine napravio je Voltin elektrostatički stub,[4] preteču moderne baterije. Voltin elektrostatički stub je baterija, koja se sastoji od naizmenično poređanih ploča bakra i cinka. Između ploča se nalazila krpica koja ih je međusobno delila. Pošto je kroz stub stalno prolazila struja, Voltin elektrostatički stub bio je najupotrebljiviji izvor električne energije.[5]

Napoleon ga je 1810. godine proglasio grofom,[6] a 70 godina posle njegove smrti, 1897. godine, po njemu je nazvana jedinica za napon (Volt).

Volta je sahranjen u gradu Komo u Italiji.[6] Blizu jezera Komo danas se nalazi muzej posvećen njemu, Templo Voltiano, u kojem se čuvaju njegove beleške i njegovi originalni instrumenti. Do uvođenja evra, na italijanskoj novčanici od 10000 lira se nalazio njegov lik.

Rani život i dela[uredi | uredi izvor]

Volta je rođen u Komu, gradu u severnoj Italiji, 18. februara 1745. Volta se 1794. oženio aristokratskom damom takođe iz Koma, Terezom Peregrini, sa kojom je podigao tri sina: Zanina, Flaminija i Luiđija. Njegov otac Filipo Volta bio je plemićke loze. Njegova majka, Dona Madalena, poticala je iz porodice Inzagi.[7]

Godine 1774, on je postao profesor fizike u Kraljevskoj školi u Komu. Godinu dana kasnije, poboljšao je i popularizovao elektrofor, uređaj koji je proizvodio statički elektricitet. Njegova promocija je bila toliko obimna da se njemu često pripisuju zasluge za taj pronalazak, iako je mašinu koja radi na istom principu 1762. opisao švedski eksperimentator Johan Vilke.[1][8] Godine 1777, putovao je kroz Švajcarsku. Tamo se sprijateljio sa Oras-Benediktom od Sosira.

U godinama između 1776. i 1778. Volta je proučavao hemiju gasova. Istražio je i otkrio metan nakon što je pročitao rad Bendžamina Frenklina iz Sjedinjenih Država o „zapaljivom vazduhu”. Novembra 1776. pronašao je metan u močvarama Anžere na jezeru Mađore,[9] a do 1778. uspeo je da izoluje metan.[10] Osmislio je eksperimente kao što je paljenje metana električnom varnicom u zatvorenoj posudi.

Volta je takođe proučavao ono što se sada naziva električnim kapacitetom, razvijajući odvojena sredstva za proučavanje i razlike električnog potencijala (V) i naelektrisanja (Q), i otkrivši da su za dati objekat oni proporcionalni.[11] Ovo se zove Voltin zakon kapacitivnosti, a za ovaj rad jedinica za električni potencijal je nazvana volt.[11]

Godine 1779, postao je profesor eksperimentalne fizike na Univerzitetu u Paviji, katedru koju je zauzimao skoro 40 godina.[6] Voltina predavanja su bila toliko prepuna studenata da je kasniji car Josif II naredio izgradnju (po projektu Leopolda Polaka) novog „fizičkog amfiteatra“, danas „Aula Volta“.[12] Štaviše, car je Volti odobrio značajna sredstva za opremanje kabineta za fiziku instrumentima, koje je Volta kupio u Engleskoj i Francuskoj. U Univerzitetskom istorijskom muzeju Univerziteta u Paviji nalazi se 150 uređaja, koje je koristio Alesandro Volta.[13][14]

Volta i Galvani[uredi | uredi izvor]

Volta baterija, u muzeju Tempio Voltijano, Komo

Luiđi Galvani, italijanski fizičar, otkrio je nešto što je nazvao „životinjski elektricitet” kada su dva različita metala spojena u seriju sa žabljem nogom i jedan sa drugim. Volta je shvatio da žablji krak služi i kao provodnik struje (ono što bismo sada nazvali elektrolit) i kao detektor struje. Takođe je shvatio da su žablji krakovi irelevantni za električnu struju, koju su izazvala dva različita metala.[15] Zamenio je žablji krak papirom natopljenim salamurinom i detektovao protok elektriciteta na druge načine koji su mu bili poznati iz prethodnih studija. Na taj način je otkrio elektrohemijski niz, i zakon da je elektromotorna sila (emf) galvanske ćelije, koja se sastoji od para metalnih elektroda razdvojenih elektrolitom, razlika između njihova dva elektrodna potencijala (dakle, dve identične elektrode i uobičajeni elektrolit daje nultu neto emf). Ovo se može nazvati Voltin zakon elektrohemijskog niza.

Godine 1800, kao rezultat profesionalnog neslaganja oko galvanskog odgovora koji je zagovarao Galvani, Volta je izumeo galvanski element, ranu električnu bateriju, koja je proizvodila stalnu električnu struju.[16] Volta je utvrdio da su najefikasniji par različitih metala za proizvodnju električne energije cink i bakar. U početku je eksperimentisao sa pojedinačnim ćelijama u nizu, pri čemu je svaka ćelija bila pehar za vino napunjen slanim rastvorom u kome su bile potopljene dve različite elektrode. Galvanski element je zamenio pehare sa kartonom natopljenim u salamuri.

Rana baterija[uredi | uredi izvor]

Galvanski element

Objavljujući svoje otkriće galvanskog elementa, Volta je odao počast uticajima Vilijama Nikolsona, Tiberija Kavala i Abrahama Beneta.[17]

Baterija koju je napravio Volta smatra se jednom od prvih elektrohemijskih ćelija. Sastoji se od dve elektrode: jedna od cinka, druga od bakra. Elektrolit je ili sumporna kiselina pomešana sa vodom ili oblik slane vode. Elektrolit postoji u obliku 2 H+ i SO2−
4. Metalni cink, koji je viši u elektrohemijskom nizu i od bakra i od vodonika, oksiduje se do katjona cinka (Zn2+) i stvara elektrone koji se kreću do bakarne elektrode. Pozitivno naelektrisani joni vodonika (protoni) hvataju elektrone sa bakarne elektrode, formirajući mehuriće vodoničnog gasa, H2. Ovo čini cinkani štap negativnom elektrodom, a bakar pozitivnom elektrodom. Dakle, postoje dva terminala i električna struja će teći ako su povezani. Hemijske reakcije u ovoj voltnoj ćeliji su sledeće:

Cink:
Zn → Zn2+ + 2e−
Sumporna kiselina:
2H+ + 2e− → H2

Metal bakra ne reaguje, već funkcioniše kao katalizator za formiranje vodonika i gasa i elektroda za električnu struju. Sulfatni anjon (SO2−
4) takođe ne podleže nikakvoj hemijskoj reakciji, već migrira do cinkove anode da nadoknadi naelektrisanje katjona cinka koji se tamo formiraju. Međutim, ova ćelija ima i neke nedostatke. Nije bezbedna za rukovanje, jer sumporna kiselina, čak i ako je razblažena, može biti opasna. Takođe, snaga ćelije se vremenom smanjuje jer se gas vodonik ne oslobađa. Umesto toga, akumulira se na površini bakarne elektrode i formira barijeru između metala i rastvora elektrolita.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • De vi attractiva ignis electrici, ac phaenomenis inde pendentibus [The attractive force of an electric fire and the resulting phenomena] (na jeziku: latinski). Novo Comi: Typis Octavii Staurenghi. 1769. OCLC 1419897. 
  • Briefe über thierische elektricität (1900) (Letters about thieric electricity, Available through Worldcat.org libraries, Leipzig, W. Engelmann, publisher)
  • Untersuchungen über den Galvanismus, 1796 bis 1800 (Studies on Galvanism, Available through Worldcat.org libraries)
  • Del modo di render sensibilissima la più debole elettricità sia naturale, sia artificiale (Of the method of rendering very sensible the weakest natural or artificial electricity By Mr. Alexander Volta, Professor Of Experimental Philosophy In Como, &c. Read at the Royal Society, 14 March 1782, Held in Worldcat libraries)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Pancaldi, Giuliano (2003). Volta, Science and Culture in the Age of Enlightenment. Princeton Univ. Press. ISBN 978-0-691-12226-7. 
  2. ^ a b Alberto Gigli Berzolari, "Volta's Teaching in Como and Pavia" - Nuova voltiana
  3. ^ a b Hall of Fame, Edison.
  4. ^ Volta, Alessandro (1800-03-20). Banks, Joseph, ur. „On the Electricity excited by the mere Contact of conducting Substances of different kinds.”. Philosophical Transactions of the Royal Society (na jeziku: francuski): 403‒431. doi:10.1098/rstl.1800.0018. 
  5. ^ „Enterprise and electrolysis”. rsc.org. Royal Society of Chemistry. Pristupljeno 18. 2. 2015. 
  6. ^ a b v Munro, John (1902). Pioneers of Electricity; Or, Short Lives of the Great Electricians. London: The Religious Tract Society. str. 89–102. 
  7. ^ „Life and works”. Alessandrovolta.info. Como, Italy: Editoriale srl. Arhivirano iz originala 21. 2. 2015. g. Pristupljeno 18. 2. 2015. 
  8. ^ Joh. Carl Wilcke (1762) "Ytterligare rön och försök om contraira electriciteterne vid laddningen och därtil hörande delar" (Additional findings and experiments on the opposing electric charges [that are created] during charging, and parts related thereto) Kongliga Svenska Vetenskaps Academiens Handlingar (Proceedings of the Royal Swedish Science Academy), vol. 23, pages 206–229, 245–266.
  9. ^ Alessandro Volta, Lettere del Signor Don Alessandro Volta ... Sull' Aria Inflammabile Nativa delle Paludi [Letters of Signor Don Alessandro Volta ... on the flammable native air of the marshes] (Milan, (Italy): Giuseppe Marelli, 1777).
  10. ^ Methane. BookRags. Pristupljeno 26. 1. 2012. 
  11. ^ a b Williams, Jeffrey Huw (2014). Defining and Measuring Nature: The Make of All Things. Morgan & Claypool. ISBN 978-1-627-05278-8. 
  12. ^ „Aula Volta”. Luoghi Voltiani. Pristupljeno 21. 8. 2022. 
  13. ^ „Sala Volta”. Musei Unipv. Pristupljeno 21. 8. 2022. 
  14. ^ „Gabinetto Fisico”. Luoghi Voltiani. Pristupljeno 21. 8. 2022. 
  15. ^ Price, Derek deSolla (1982). On the Brink of Tomorrow: Frontiers of Science. Washington D.C.: National Geographic Society. str. 16—17. 
  16. ^ Robert Routledge (1881). A popular history of science (2nd izd.). G. Routledge and Sons. str. 553. ISBN 0-415-38381-1. 
  17. ^ Elliott, P. (1999). „Abraham Bennet F.R.S. (1749–1799): a provincial electrician in eighteenth-century England”. Notes and Records of the Royal Society of London. 53 (1): 59—78. S2CID 144062032. doi:10.1098/rsnr.1999.0063. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алесандро_Волта&oldid=27619758”