Alkuin
Alkuin (Alcuin, oko 732-804.) je anglo-latinski pesnik, pedagog i duhovnik. [1]Rođen je oko 732. godine u Jorku u Engleskoj. Jedan je od najvažnijih predstavnika Palatinske škole, koju je u Ahenu osnovao Karlo Veliki.
U Rimu je sreo Karla Velikog koji ga je pozvao na svoj dvor. Alkuin je postao učitelj Karla Velikog i dece franačkih velikaša u Dvorskoj akademiji. Uveo je tradiciju anglosaksonskog humanizma u Zapadnu Evropu. Bio je najistaknutiji naučnik u vreme karolinške renesanse.[1]
Dela su mu filozofskog i didaktičkog karaktera. Napisao je “O vrlinama i manama”, “O službama”. Izvršio je reforme u rimokatoličkom bogosluženju i pripremio novo izdanje Vulgate. Kao istorijski izvor najznačajnija su Alkuinova pisma.[1]
Alkuinov filiokvizam[uredi | uredi izvor]
U oblasti hrišćanske pneumatologije, Alkuin je zastupao filiokvističko učenje o dvostrukom ishođenju Svetog Duha, od Oca i Sina.[2] To učenje, koje je tokom druge polovine 8. veka počelo da stiče sve više pristalica u tadašnjoj Franačkoj državi, razmatrano je 794. godine na Frankfurtskom saboru, a potom i na Furlanskom saboru, koji je održan 797. godine u Čedadu.[3] Prihvativši to učenje, Alkuin je izvršio uticaj na franačkog kralja i potonjeg cara Karla Velikog, koji je potom ozvaničio unošenje umetka Filioque u Nikejsko-carigradski simbol vere.[4][5] Alkuonovo zastupanje filikvističkog učenja izvršilo je značajan uticaj na potonji razvoj zapadnog hrišćanstva.[6]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 36. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Siecienski 2009, str. 95-96.
- ^ Siecienski 2009, str. 93-94.
- ^ Siecienski 2009, str. 98-100.
- ^ Čairović 2016, str. 533-543.
- ^ Siecienski 2009, str. 105-105.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Matić, Zlatko, ur. (2012). Filioque: Istorijski i teološki aspekti jednog problema. Požarevac: Eparhija braničevska.
- Mišković, Miloš (2021). „Misija anglosaksonskih monaha Vilehada i Alkuina na Kontinentu u poslednjoj četvrtini VIII veka” (PDF). Teološki pogledi. 54 (2): 269—284.
- Nichols, Aidan (2010) [2010]. Rome and the Eastern Churches: A Study in Schism (2. izd.). San Francisco: Ignatius Press.
- Popović, Radomir V. (2007). „Neke od najvećih hrišćanskih jeresi prvog milenijuma: arijanstvo, monofizitstvo, filiokve (filioque)”. Crkva Hristova i svet religije: Antologija pravoslavnih viđenja (2. dopunjeno izd.). Beograd: Dosije. str. 331—336.
- Siecienski, Anthony Edward (2009). The Filioque: History of a Doctrinal Controversy. Oxford-New York: Oxford University Press.
- Čairović, Ivica (2016). „Ahen - novi Rim, novi Konstantinopolj?”. Zbornik Matice srpske za društvene nauke. 157-158: 533—543.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
