Ambasador

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ambasador (lat. ambactus — „sluga”; franc. ambassadeur) ili izaslanik je diplomata najvišeg ranga koji predstavlja određenu zemlju.[1] Stariji naziv je poklisar. Ambasadori, kao opunomoćeni predstavnici svoje zemlje, predaju akreditivna pisma najvišem predstavniku vlasti države ili međunarodne organizacije u kojoj će predstavljati svoju zemlju i zastupati njene interese.[2] Reč se takođe neformalno koristi za ljude za koje se zna da, bez nacionalnog imenovanja, predstavljaju određene profesije, delatnosti i polja nastojanja, kao što je prodaja.

Zemlja u kojoj je postavljen, daje ambasadoru na korišćenje i dozvoljava mu kontrolu nad određenim delom svoje teritorije, a sama teritorija, osoblje pa i vozila u vlasništvu ambasadora uživaju diplomatski imunitet u toj zemlji. Ovakva teritorija se naziva ambasada. Na Bečkom kongresu 1815. godine dat je zakonski okvir diplomatskog ranga prema međunarodnom pravu: "Ambasadori“ su poslanici najvišeg ranga, opunomoćeni da zastupaju najvišeg predstavnika vlasti svoje države.

U članu 14. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima se predviđa: Stav 1. šefovi misije dele se na tri klase, i to: a) ambasadore ili nuncije akreditovane kod šefova država i druge šefove misija odgovarajućeg ranga; b) poslanike, ministre ili internuncije akreditovane kod šefova država; c) otpravnike poslova akreditovane kod ministarstva inostranih poslova.

Po stavu 2. nikakva razlika ne može se praviti između šefova misija na osnovu njihove klase, osim u pogledu prezeanse i etikecije. Odnosno najopštije se u ovom smislu određuje prema članu 15. da se države sporazumevaju o klasi kojoj treba da pripadaju šefovi njihovih misija.

U formalnom obraćanju uobičajeno je osloviti ambasadora sa: „(Vaša, Njegova, Njena) Ekselencijo(a)” dodajući ime i/ili zemlju koju sagovornik (predstavljeni) zastupa. Često su u upotrebi i manje formalni oblici oslovljavanja, poput „Ambasadore“ prećeno imenom ili obrnuto, dok se u nekim zemljama koristi i pozdrav: „Gospodin Ambasador“.

Svrha[uredi | uredi izvor]

Strana država kojoj je dodeljen ambasador mora prvo dati svoju saglasnost za tu osobu (agreman). U nekim slučajevima događa se i da država prijema odbije da da saglasnost, te proglašava dotičnu osobu nepoželjnom. Ovakav postupak dovodi do opozivanja ambasadora. U skladu sa Bečkim kongresom iz 1815. i Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima iz 1961. godine, ambasadoru se garantuje diplomatski imunitet i lična sigurnost dok živi u toj državi.[3][4][5]

Zaštita građana[uredi | uredi izvor]

Zbog savremenih načina putovanja, današnji svet je postao relativno malo mesto. Imajući ovo na umu, smatra se važnim da nacije sveta imaju bar mali broj ljudi koji će živeti u inostranim prestonicama kako bi pružali pomoć i zaštitu svojim sunarodnicima u inostranstvu. Kao službenik inostrane službe, od ambasadora se očekuje da štiti građane svoje zemlje u zemlji domaćinu.[6][5]

Podrška prosperitetu[uredi | uredi izvor]

Još jedan rezultat razvitka modernih načina i mogućnosti internacionalnih putovanja je rast trgovine između nacija. Za većinu zemalja, nacionalna ekonomija je sada deo globalne ekonomije. To znači povećanje mogućnosti za prodaju i trgovinu sa drugim narodima. Kada dve zemlje međusobno trguju, obično je korisno za obe strane da imaju ambasadora i dodatno osoblje koje živi u drugoj zemlji, gde deluju kao posrednici u različitim trgovinskim razmenama.[6][5]

Rad na jačanju mira[uredi | uredi izvor]

Kamenom temeljcem stranih diplomatskih misija smatra se rad na razvijanju mira. Ovaj zadatak može postati borba protiv međunarodnog terorizma, trgovine drogom, korupcije, trgovine ljudima i slično. Ambasadori rade na zaustavljanju ovih delovanja pomažući ljudima širom sveta. Ovakva vrsta aktivnosti je od izuzetne važnosti i uglavnom se sprovodi u saradnji sa Ministarstvom odbrane države kao i šefom države.[6][5]

Uspon moderne diplomatije[uredi | uredi izvor]

Uspon modernog diplomatskog sistema bio je proizvod italijanske renesanse (od oko 1300. godine). Upotreba ambasadora postala je politička strategija u Italiji tokom 17. veka. Političke promene u Italiji promenile su ulogu ambasadora u diplomatskim poslovima. Pošto su mnoge države u Italiji bile male, bile su posebno osetljive na veće države. Sistem ambasadora koristio se za disperziju informacija i zaštitu ranjivijih država.

Ova praksa se tada širila Evropom tokom italijanskih ratova. Upotreba i stvaranje ambasadora tokom 15. veka u Italiji imala je dugoročne efekte na Evropu i, s druge strane, svetsku diplomatsku i političku progresiju. Evropa i dalje koristi iste uslove prava ambasadora koje su oni ustanovili u 16. veku, u vezi sa pravima ambasadora u zemljama domaćina, kao i sa odgovarajućim diplomatskim procedurama. Ambasador je korišćen kao predstavnik države odašiljanja da pregovara i širi informacije kako bi održavali mir i uspostavili odnose sa drugim državama. Ovaj pokušaj korišćen je u nastojanju da se održe mirni odnosi sa drugim narodima i da se stvaraju savezi u teškim vremenima.

Danas je upotreba ambasadora široko rasprostranjena. Države i nedržavni akteri koriste diplomatske predstavnike kako bi se suočili sa svim problemima koji se javljaju u okviru međunarodnog sistema. Ambasadori sada obično žive u inostranstvu ili u zemlji u kojoj su dodeljeni dugi vremenski period, tako da su upoznati sa kulturom i lokalnim ljudima. Na ovaj način oni su politički efikasniji i pouzdaniji, što im omogućava da postignu ciljeve koje zemlja domaćin želi.

Izvanredni i oponomućeni ambasador[uredi | uredi izvor]

Bečki kongres iz 1815. formalizovao je sistem diplomatskog ranga prema međunarodnom pravu, razlikujući između tri hijerarhijske niže kategorije diplomatskih predstavnika: punopravni ambasadori (uključujući legate ili nuntii), akreditovani kod šefova država; izaslanici ili ministri, koji su takođe bili akreditovani kod šefova država; i na kraju otpravnici poslova, koji su bili akreditovani kod ministra inostranih poslova[7]:

Ambasadori su diplomati najvišeg ranga, koji formalno predstavljaju šefa države, sa punomoćnim ovlašćenjima (tj. punim autoritetom zastupaju vladu). U savremenoj upotrebi, većina ambasadora na stranim radnim mestima kao šefovi misije nose puni naziv izvanrednog i opunomoćenog ambasadora.[8]

Bečka konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. godine, koja je stupila na snagu 1964. godine i koja je još uvek na snazi, modifikovala je sistem. Prema njemu, ambasadori su diplomate najvišeg ranga, koji formalno predstavljaju šefa svoje države, sa opunomoćenim ovlašćenjima (tj. punim ovlašćenjem da predstavljaju vladu). U savremenoj upotrebi, većina ambasadora na dužnostima u inostranstvu kao šefovi misije nosi punu titulu izvanrednog i opunomoćenog ambasadora. Razlika između vanrednih i običnih ambasadora bila je uobičajena kada nisu svi ambasadori boravili u zemlji kojoj su dodeljeni, često služeći samo za određenu svrhu ili misiju.[9]

Pošto se vanredni i opunomoćeni ambasador istorijski smatrao ličnim predstavnikom suverena, zadržao se običaj da se ambasadori šalju šefu države, a ne vladi. Na primer, ambasadori u i iz Ujedinjenog Kraljevstva su akreditovani u kraljevskom dvoru Sent Džejms ili iz njega. Ambasadori imaju najviši diplomatski rang i imaju prednost u odnosu na otpravnike poslova, koje akredituje ministar spoljnih poslova. Ambasadori su takođe bili nadređeni u odnosu na poslanike sve do 1960-ih, kada su poslednja poslanstva nadograđena u ambasade.

Pošto članice Komonvelta nacija imaju ili su imale zajedničkog šefa države, one ne razmenjuju ambasadore, već imaju visoke komesare, koji predstavljaju vladu, a ne šefa države. Diplomata koji predstavlja svetu stolicu nosi titulu nuncija. U diplomatskoj upotrebi, visoki komesar i nuncio smatraju se ekvivalentima po rangu i ulozi ambasadora; visoki komesari, kao i ambasadori, nose punu titulu „izvanrednog i opunomoćenog visokog komesara“,[10][11][12] dok nuncije ne. Stalni koordinatori u okviru sistema Ujedinjenih nacija akreditovani su kod šefa države i imaju isti rang kao ambasadori.

Ambasador na nerezidencijalnoj osnovi[uredi | uredi izvor]

Ambasador na nerezidencijalnoj osnovi je diplomata najvišeg ranga koji je akreditovan da zastupa svoju zemlju. Za razliku od „rezidencijalnog“ ambasadora, koji je ograničen na predstavljanje u zemlji u kojoj se nalazi, ambasador na nerezidencijalnoj osnovi može biti akreditovan da svoju dužnost vrši u nekoliko, obično susednih, zemalja. Mnogo puta, međunarodne agencije poput Ujedinjenih nacija takođe imenuju ambasadore za postizanje ciljeva određene misije, kao što je imenovanje ambasadora dobre volje bolivudske filmske glumice Prijanke Čopra za UNICEF.[13] Japan je usvojio crtani lik Helo Kiti kao svog zvaničnog ambasadora dobre volje i turizma u Kini i Hongkongu 2008. godine.[14] Prema Brejnu, posao ambasadora brenda obično je obavljala slavna ličnost ili neko s dobro poznatim prisustvom, što je često dobrovoljna aktivnost, mada može da bude plaćena u znatnoj meri.[15]

Vidi takođe[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Webster Dictionary”. 
  2. ^ „ambassador”. merriam-webster.com. Arhivirano iz originala 23. 10. 2012. g. Pristupljeno 4. 10. 2012. 
  3. ^ „Purpose as on web”. 
  4. ^ „Foreign Service Officer”. United States Department of State. Arhivirano iz originala 10. 12. 2019. g. Pristupljeno 10. 12. 2019. „Purpose of Ambassador” 
  5. ^ a b v g „Major State Department Publications”. United States Department of State. Arhivirano iz originala 2. 8. 2018. g. Pristupljeno 22. 5. 2019. „Purpose of Ambassador” 
  6. ^ a b v Nicinski, David. „Foreign Service Officer”. Arhivirano iz originala 10. 12. 2019. g. Pristupljeno 10. 12. 2019. 
  7. ^ „Vienna and the codification of diplomatic law”. Oxford Public International Law (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 21. 9. 2021. g. Pristupljeno 2021-09-21. 
  8. ^ Grahame, Leopold (6. 8. 1913). „Embassy Councilor; Suggestion to State Department in Regard to Ex-Gov. Lind”. Query.nytimes.com. 
  9. ^ Leopold Grahame (1913-08-03). „Embassy Councilor; Suggestion to State Department in Regard to Ex-Gov. Lind” (PDF). The New York Times. Arhivirano (PDF) iz originala 4. 11. 2018. g. Pristupljeno 13. 6. 2018. 
  10. ^ „President Ali accepts Letter of Credence from new UK High Commissioner – Ministry of Foreign Affairs and International Cooperation| Co-operative Republic of Guyana”. Arhivirano iz originala 11. 1. 2023. g. Pristupljeno 27. 3. 2023. 
  11. ^ „Overseas diplomatic missions” (PDF). svgconsulate.vc. Arhivirano (PDF) iz originala 11. 1. 2023. g. Pristupljeno 6. 3. 2023. 
  12. ^ „High Commissioner Omar met with the Foreign Secretary – High Commission of Maldives, Colombo”. Arhivirano iz originala 11. 1. 2023. g. Pristupljeno 27. 3. 2023. 
  13. ^ „UNICEF Goodwill Ambassador Priyanka Chopra Jonas visits Ethiopia to meet refugee children fleeing conflict and humanitarian crises”. Arhivirano iz originala 27. 1. 2020. g. Pristupljeno 27. 1. 2020. 
  14. ^ „Hello Kitty to be goodwill envoy”. 19. 5. 2008. Arhivirano iz originala 27. 1. 2020. g. Pristupljeno 27. 1. 2020. 
  15. ^ „The Brand Ambassador: Who Are They and Why do They Matter?”. 4. 12. 2019. Arhivirano iz originala 31. 3. 2020. g. Pristupljeno 27. 1. 2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Potražite Ambasador u Vikirečniku, slobodnom rečniku.
Ambasador na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Амбасадор&oldid=27554796”