Invazija na Irak (2003)
| Invazija na Irak 2003. | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Ratova u Persijskom zalivu | |||||||||
 Američka 101. vazdušna divizija u prvim danima rata | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 SAD Ujedinjeno Kraljevstvo Australija Italija Španija Poljska Ukrajina Danska Filipinii druge države |
 Irak | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
| general Tomi Frenks | Sadam Husein | ||||||||
| Jačina | |||||||||
| 145.000 vojnika | između 250.000 i 350.000 vojnika | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| 138 američkih i 33 britanska vojnika | između 6.119 i 15.925 poginulih vojnika + nepoznat broj civila | ||||||||
Invazija na Irak 2003. započeta je 20. marta od strane od koalicije od 48 zemalja koju je su predvodile Sjedinjene Američke Države. Označila je početak rata u Iraku. Bagdad je pao 9. aprila 2003, a 1. maja američki predsednik Džordž V. Buš proglasio je kraj većih borbenih operacija okončavanja vladavine Baas partije i zbacivanja iračkog predsednika Sadama Huseina sa vlasti. Nakon toga je usledio prelazni period. Sam rat izazvao je brojne kontroverze, iako Sjedinjene Američke Države tvrde da je bio legitiman.
Dana 30. juna 2009. godine, nakon višegodišnjih unutrašnjih borbi sa iračkim gerilcima, trupe SAD su predale kontrolu nad gradovima i suverenitet nad zemljom lokalnim vlastima. Prema planu američkog predsednika Baraka Obame, povlačenja iz preostalih izolovanih baza okončano je do kraja 2011. godine.[1]
Povod[uredi | uredi izvor]
U septembru 2002. pojavila se kriza zbog tvrdnje američkog predsednika Džordža V. Buša da Irak poseduje oružja za masovno uništenje, pomaže teroristima (te je i implicirao da je Irak stajao iza Napada 11. septembra 2001.) te da se nije razoružao prema rezolucijama UN-a. Ranije je naveo i da su „Irak, Iran i Severna Koreja osovine zla”. Irak je izjavio da ne poseduje nikakva oružja za masovno uništenje.
U novembru 2002. Savet bezbednosti UN odobrio je Rezoluciju 1441 kojom se zahteva da Irak ispunjava svoje obaveze za razoružanje i prihvati međunarodnu istragu, što je ta država prihvatila, nakon čega su inspektori UN-a počeli sa svojim istraživanjima.
Godine 2003, vođa inspektora UN-a Hans Blix otišao je u Irak i nije našao nikakve tragove zabranjenih oružja. 7. marta 2003. Blix je objavio da Irak ne samo da sarađuje, nego je i vrlo kooperativan.
Ali američki predsednik Džordž V. Buš nije bio zadovoljan, tvrdivši da Irak skriva svoj arsenal od inspektora i da pomaže teroristima. Državni sekretar SAD-a Kolin Pauel čak je održao prezentaciju u Savetu bezbednosti UN i objavio navodne dokaze o tome kako Irak poseduje pokretne kamione—laboratorije u kojima proizvodi antraks te da planira nabaviti nuklearno oružje[2]. I britanski premijer Toni Bler je snažno zagovarao vojnu intervenciju, navodeći kako se pod Huseinovim režimom kršilo humanitarno pravo te da je nastradalo oko 400.000 ljudi[3] i kako Irak ima oružje koje je sposobno doseći i Veliku Britaniju. Nakon neuspelog pokušaja da se u UN-u dobije rezolucija koja podržava upotrebu vojne intervencije, SAD su 17. marta 2003. objavile ultimatum - Sadam Husein mora napustiti Irak u roku od 48 sati ili će doći do rata.[4]. Kada se to nije dogodilo, SAD i Velika Britanija započeli su sa koalicijom drugih država napad Irak, navodno kako bi se rešili diktatora Sadama Huseina i stabilizovali region Bliskog istoka.
Tok rata[uredi | uredi izvor]
Koalicija od 48 država koju su predvodile SAD, a uključivala je i države kao što su Japan, Australija, Poljska, Danska, Filipini, Avganistan (pod kontrolom SAD-a), Italija i Španija, brojala je oko 263.000 vojnika, dok je Irak imao snagu od 375.000 vojnika, ali je bio oslabljen zbog dugogodišnjih sankcija. Pošto koalicija nije dobila dozvolu za napad Irak od Turske, invazija je krenula 20. marta 2003. sa teritorije Kuvajta, nazvana Iračka sloboda. Tog datuma su se čule eksplozije u Bagdadu, nedugo nakon isteka ultimatuma, a prva meta je bio sam Sadam Husein i njegovi visoki zvaničnici u njegovom bunkeru koji su gađale rakete sa vojnih brodova u Persijskom zalivu[5]. Idućeg jutra Sadam Husein se pojavio na televiziji i održao govor svom narodu, a neki britanski stručnjaci su zaključili da se radi o njegovom dvojniku. Irak je prvih dana pružao popriličan otpor na jugu zemlje, te je zapalio izvore nafte uz granicu sa Kuvajtom kako bi izazvao haos, dok su na severu Kurdi već odavno izmakli autoritetu zemlje, pa je Turska poslala dodatne vojnike kako bi čuvali granicu.
Ipak s vremenom je koalicija postizala sve veće uspehe, a irački vojnici počeli su masovno da dezertiraju. Osvojeni su gradovi Basra, Um Kasr i Nasirija. Arapska liga je 24. marta izglasala jednoglasnu rezoluciju kojom se poziva na prestanak rata - izuzev Kuvajta koji je hteo da se rat nastavi. Ubrzo je koalicija stigla i do grada Nadžafa, a SAD su optužile Siriju da je sakrila iračko oružje za masovno uništenje, što je ta država oštro demantovala. 4. aprila osvojen je aerodrom u glavnom gradu Bagdadu, a sam grad je opkoljen.
Dana 9. aprila 2003. pao je i Bagdad, a 10. aprila Kurdi su osvojili grad Kirkuk na severu. Civili su većinom na početku pozitivno dočekali koaliciju i oslobađanje od diktature i sankcija, no nastao je i haos među gomilom usred vakuuma moći, tako da su se pojavile pljačke i razaranja vrednih istorijskih spomenika. Džordž V. Buš je 1. maja održao govor na Nosaču aviona „Abraham Linkoln” i proglasio kraj većih vojnih operacija. Međutim ubrzo su počeli napadi pobunjenika na vojnike koalicije. Iako je bivši irački predsednik Sadam Husein uhapšen 13. decembra 2003. napadi pobunjenika i militanata protiv američkih vojnika i civilnog osoblja nisu prestali i nasilje u Iraku je gotovo postalo rutina, a kasnije su se pojavili i sukobi šiita i sunita, što je mnoge navelo da bi mogao izbiti građanski rat. Iako su Iraku skinute sankcije, životni standard se nije značajno poboljšao, a radovi na obnovi infrastrukture su se odužili. SAD je odbio predati Irak snagama UN-a uprkos zahtevima. 2. jula 2003. Džordž V. Buš je na pitanje o tome da li bi američki vojnici trebalo da se povuku iz Iraka zbog otpora, odgovorio da se to neće dogoditi. Čak ni nakon uspostavljanja nove vlade u Iraku i prvih slobodnih izbora situacija je ostala problematična.
Kontroverze[uredi | uredi izvor]
Iako je američki predsednik Buš izjavio da je rat u Iraku „deo rata protiv terorizma”, mnogi stručnjaci smatraju da je invazija bila motivisana drugim razlozima, pogotovo zato što oružje za masovno uništenje nikada nije pronađeno. Neki smatraju da je glavni razlog bio kontrola bogatog izvora nafte u Iraku. Uz to pojavile su se i optužbe raznih udruženja protiv koalicije zbog kršenja ljudskih prava, iako je trebalo da američki vojnici „osvojite srca i umove Iračana”, poput onih u zatvoru „Abu Greib” u kojem su se pojavile slike američkih vojnika kako ponižavaju Iračane, i Mamudija incidenta u kojem je silovana i ubijena četrnaestogodišnja devojčica ili Masakra u Haditi u kojem su ubijena 24 civila, većinom dece i žena. Iako su mnogi tražili da se zbog tih zločina smeni američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld, to se nije dogodilo. Uz to, protesti širom sveta pratili su Rat u Iraku, a i mnoge slavne ličnosti u SAD-u su kritikovale vladine odluke; među njima su i filmski glumci Šon Pen i Tim Robins i režiser Majkl Mur, koji je konflikt opisao u dokumentarcu Fahrenheit 9/11. Među državama koje su bile izričito protiv rata bile su i Francuska, Nemačka, Rusija, Egipat i Kina, koje su upozorile da će on samo povećati terorizam umesto da ga smanji.
Žrtve[uredi | uredi izvor]
Do 1. septembra 2003. kada je Džordž V. Buš izjavio da je većina vojnih operacija završena, poginuo je 171 vojnik koalicije (od toga 138 Amerikanca i 33 Britanca) i oko 2.300 iračkih vojnika.
Do 21. oktobra 2006. poginulo je 3.029 vojnika koalicije (od toga 2.791 američkih, 119 britanskih, 33 italijanskih, 18 ukrajinskih i dr.) dok je broj poginulih civila još uvek nepoznat — neki stručnjaci tvrde da dostignut broj od preko 100.000 [6], dok drugi tvrde da je taj broj mnogo manji, negde oko 8.000.
U oktobru 2006. britanski časopis The Lancelot na Univerzitetu „Džon Hopkins” u Baltimoru objavio da bi broj mrtvih od početka rata mogao biti čak i do 650.000 ili 2,5% ukupnog stanovništva Iraka[7], čime bi to bio jedan od najkrvavijih ratova u 20. i 21. veku. Kao i kod prethodnih istraživanja i ovde se navodi da su statistički rezultati te metode nedovoljno precizni, ali je ipak sigurno da je više ljudi poginulo nego što se do sada mislilo. Bela kuća je odbacila tu brojku, tvrdeći da je isuviše preterana. Uz to je poginulo i 110 novinara tokom Rata u Iraku.
Troškovi[uredi | uredi izvor]
SAD su do 29. septembra 2006. potrošile 379 milijardi dolara na Rat u Iraku[8], što je gotovo 1.000 dolara troškova po stanovniku SAD-a ili prosečno 6,4 milijardi dolara mesečno. Velika Britanija potrošila je oko 4,5 milijardi funti[9]. Džozef Štiglic, bivši ekonomista Svetske banke, izjavio je da bi se ukupni trošak Rata u Iraku mogao popeti na 1 do 2 milijarde dolara.[10]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Tanjug. „SAD se povlače, u Iraku nacionalni praznik | Planeta”. Novosti.rs. Pristupljeno 22. 3. 2011.[mrtva veza]
- ^ [1][2]Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. april 2018)
- ^ Transcript: the Bush-Blair press conference | World news | The Guardian
- ^ President Says Saddam Hussein Must Leave Iraq Within 48 Hours
- ^ CNN.com - U.S. launches cruise missiles at Saddam - Mar. 20, 2003
- ^ Slate’s Use of Your Data
- ^ [3]
- ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 12. 10. 2005. g. Pristupljeno 20. 4. 2018.
- ^ Iraqanalysis.org » Publications»The Rising Costs of the Iraq War
- ^ „Arhivirana kopija” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 18. 6. 2006. g. Pristupljeno 20. 4. 2018.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Rat u kontekstu
- „Pozitivno razmišljanje i analiziranje o Ratu u Iraku”
- „Informed Comment — Razmišljanja o Bliskom istoku”
- Prof. dr Sedat Lejsiner, „10 stepeni otpora u Iraku”
- „Broj mrtvih civila u Iraku”
- „Irak — potpuni tekst govora i događaja”
