Animizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Drvo želja, savremena animistička praksa.

Animizam (od latinske reči: anima, 'dah, duh, život')[1][2] verovanje je da sve poseduje dušu ili duh, uključujući životinje, biljke, stene, planine, reke i zvezde a nežive stvari poseduju mentalne procene slične onima koje se odigravaju u ljudskom biću.[3][4][5][6] Zastupnici animizma veruju da svaka anima poseduje moćan duh koji može da im pomogne ili ih povredi i da ih treba obožavati ili ih se plašiti ili na neki način priznati. Animizam je primitivna religija čiji su sledbenici hiljadama godina pripisivali božanske osobine životinjama, zvezdama i idolima bilo koje vrste i praktikovali su spiritizam, vradžbine, gatanje i astrologiju.[7] Oni koriste magiju, čini, očaravanje, praznoverje, amajlije, talismane, čarolije ili bilo šta za šta veruju da će im pomoći da se zaštite od zlih duhova i da umire dobre duhove. Elementi animizma prisutni su u mnogim religijama uključujući hinduizam, mormonizam i kultove Novog doba. Psihoanalitičari smatraju da se ovaj način mišljenja javlja kod deteta koje ne razlikuje subjektivno od objektivnog. To je sklonost dece da neživim stvarima i objektivnim pojavama pridaju osobine živih stvorova i subjektivne doživljaje. Takođe, animizam je verovanje u postojanje duhova koji su odvojivi od tela. Tradicionalno se pripisuje malim, primitivnim društvima, iako su prisutni i u glavnim svetskim religijama[8]. Prema Tejloru, klasičan animizam se sastoji od pripisivanja svesnog života prirodnim predmetima ili pojavama. Potencijalno, animizam percipira sve stvari – životinje, biljke, stene, reke, vremenske sisteme, rad ljudskih ruku, a možda čak i reči – kao animirane i žive. Animizam se koristi u antropologiji religije kao termin za sistem verovanja mnogih autohtonih naroda,[9] posebno za razliku od relativno novijeg razvoja organizovanih religija.[10]

Iako svaka kultura ima svoje različite mitologije i rituale, kaže se da animizam opisuje najčešću, temeljnu nit „duhovnih“ ili „natprirodnih“ perspektiva domorodačkih naroda. Animistička perspektiva je toliko rasprostranjena i inherentna većini autohtonih naroda da oni često nemaju čak ni reč na svojim jezicima koja odgovara „animizmu“ (ili čak „religiji“);[11] taj termin je antropološka konstrukcija.

U velikoj meri zbog ovakvih etnolingvističkih i kulturnih neslaganja, mišljenja su se razlikovala o tome da li se animizam odnosi na način iskustva predaka koji je zajednički autohtonim narodima širom sveta, ili na punopravnu religiju samu po sebi. Trenutno prihvaćenu definiciju animizma tek je krajem 19. veka (1871) razvio ser Edvard Tajlor.[7] To je „jedan od najranijih koncepata antropologije, ako ne i prvi“.[12]

Animizam obuhvata verovanja da sve materijalne pojave imaju dejstvo, da ne postoji kategorička razlika između duhovnog i fizičkog (ili materijalnog) sveta i da duša ili duh ili osećaj postoje ne samo u ljudima već i u drugim životinjama, biljkama, stenama, geografskim karakteristike kao što su planine ili reke ili drugi entiteti prirodnog okruženja: vodeni duhovi, božanstva vegetacije, duhovi drveća, itd. Animizam može dalje pripisati životnu snagu apstraktnim konceptima kao što su reči, prava imena ili metafore u mitologiji. Neki pripadnici neplemenskog sveta takođe sebe smatraju animistima (kao što su autor Danijel Kvin, vajar Loson Ojekan i mnogi savremeni pagani).[13] Biblija strogo zabranjuje prakse animista. „Čovek ili žena koji imaju u sebi duh nekog mrtvaca, ili duh pogađački, biće kažnjeni smrću; kamenovaće se: krv će njihova na njih pasti" (Knjiga Levita 20:27). Prakse animizma otvaraju vrata demonima da uđu u živote ljudi. Biblija strogo osuđuje one koji to praktikuju (Ponovljeni zakon 18; Knjiga Levita 20; Isaija 47).[traži se izvor] Šintoizam sadrži elemente animizma.[traži se izvor]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Ser Edvard Tajlor je prvobitno želeo da opiše ovaj fenomen kao spiritualizam, ali je shvatio da bi to izazvalo zabunu sa modernom religijom spiritualizma, koja je tada bila rasprostranjena u zapadnim zemljama.[14] On je usvojio termin animizam iz spisa nemačkog naučnika Georga Ernsta Štala,[15] koji je razvio termin animismus 1708. godine kao biološku teoriju da duše čine vitalni princip i da normalni fenomeni života i abnormalni fenomeni bolesti mogu biti praćeni duhovnim uzrocima.[16]

Prva poznata upotreba na engleskom pojavila se 1819.[17]

Definicije „starog animizma“[uredi | uredi izvor]

Ranije antropološke perspektive, koje su od tada nazivane starim animizmom, bavile su se znanjem o tome šta je živo i koji faktori čine nešto živim.[18] Stari animizam je pretpostavljao da su animisti pojedinci koji nisu u stanju da razumeju razliku između osoba i stvari.[19] Kritičari starog animizma optužuju ga za očuvanje „kolonijalističkih i dualističkih pogleda na svet i retorike“.[20]

Edvard Tajlorova definicija[uredi | uredi izvor]

Edvard Tajlor je razvio animizam kao antropološku teoriju.

Ideju o animizmu razvio je antropolog ser Edvard Tajlor kroz svoju knjigu Primitivna kultura iz 1871. godine[1] u kojoj ju je definisao kao „opštu doktrinu duša i drugih duhovnih bića uopšte“. Prema Tajloru, animizam često uključuje „ideju o prožimanju života i volje u prirodi;“[21] verovanje da prirodni objekti osim ljudi imaju dušu. Ova formulacija se malo razlikovala od one koju je Ogist Kont predložio kao „fetišizam“,[22] ali termini sada imaju različita značenja.

Za Tajlora, animizam je predstavljao najraniji oblik religije, budući da se nalazi unutar evolucionog okvira religije koji se razvijao u fazama i koji će na kraju dovesti do toga da čovečanstvo potpuno odbaci religiju u korist naučne racionalnosti.[23] Tako je za Tajlora animizam bio u osnovi viđen kao greška, bazna greška iz koje je izrasla sva religija.[23] On nije verovao da je animizam inherentno nelogičan, ali je sugerisao da je nastao iz snova i vizija ranih ljudi i da je stoga bio racionalan sistem. Međutim, zasnovan je na pogrešnim, nenaučnim zapažanjima o prirodi stvarnosti.[24] Stringer napominje da ga je njegovo čitanje Primitivne kulture navelo da veruje da je Tajlor bio mnogo saosećajniji u odnosu na „primitivno“ stanovništvo od mnogih njegovih savremenika i da Tajlor nije izrazio uverenje da postoji bilo kakva razlika između intelektualnih sposobnosti „divljih“ ljudi i zapadnjaka.[4]

Ideju da je nekada postojao „jedan univerzalni oblik primitivne religije“ (bilo da je označen kao animizam, totemizam ili šamanizam) arheolog Timoti Insol je odbacio kao „nesofisticiranu“ i „pogrešnu“. On je trvdio da „ona uklanja složenost, a preduslov religije sada, u svim njenim varijantama“.[25]

Društvene evolucionističke koncepcije[uredi | uredi izvor]

Tajlorova definicija animizma bila je deo rastuće međunarodne debate o prirodi „primitivnog društva“ koju vode pravnici, teolozi i filolozi. Debata je definisala oblast istraživanja nove nauke: antropologiju. Do kraja 19. veka pojavila se ortodoksija o „primitivnom društvu“, ali malo antropologa bi još uvek prihvatilo tu definiciju. „Antropolozi iz fotelje iz 19. veka“ su tvrdili da je „primitivno društvo“ (evoluciona kategorija) uređeno po srodstvu i podeljeno na grupe egzogamnog porekla povezane nizom razmena brakova. Njihova religija je bio animizam, verovanje da prirodne vrste i predmeti imaju dušu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b EB (1878).
  2. ^ Segal 2004, str. 14
  3. ^ „Religion and Nature” (PDF). 
  4. ^ a b Stringer, Martin D. (1999). „Rethinking Animism: Thoughts from the Infancy of our Discipline”. Journal of the Royal Anthropological Institute. 5 (4): 541—56. JSTOR 2661147. doi:10.2307/2661147. 
  5. ^ Hornborg, Alf (2006). „Animism, fetishism, and objectivism as strategies for knowing (or not knowing) the world”. Ethnos: Journal of Anthropology. 71 (1): 21—32. S2CID 143991508. doi:10.1080/00141840600603129. 
  6. ^ Haught, John F. (1990). What Is Religion? An Introduction. Paulist Press. str. 19. 
  7. ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 53. ISBN 86-331-2075-5. 
  8. ^ Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  9. ^ Hicks, David (2010). Ritual and Belief: Readings in the Anthropology of Religion (3 izd.). Rowman Altamira. str. 359. „Tylor's notion of animism—for him the first religion—included the assumption that early Homo sapiens had invested animals and plants with souls ...” 
  10. ^ „Animism”. Contributed by Helen James; coordinated by Dr. Elliott Shaw with assistance from Ian Favell. ELMAR Project (University of Cumbria). 1998—1999. 
  11. ^ „Native American Religious and Cultural Freedom: An Introductory Essay”. The Pluralism Project. President and Fellows of Harvard College and Diana Eck. 2005. Arhivirano iz originala 23. 12. 2014. g. Pristupljeno 28. 12. 2021. 
  12. ^ Bird-David, Nurit (1999). „"Animism" Revisited: Personhood, Environment, and Relational Epistemology”. Current Anthropology. 40 (S1): S67. doi:10.1086/200061 Slobodan pristup. 
  13. ^ Harvey 2006, str. 9
  14. ^ Harvey 2005, str. 7.
  15. ^ Harvey 2005, str. 5.
  16. ^ Harvey 2005, str. 3–4.
  17. ^ Bird-David, Nurit (1999). „"Animism" Revisited: Personhood, Environment, and Relational Epistemology”. Current Anthropology. 40 (S1): S67—S68. doi:10.1086/200061 Slobodan pristup. 
  18. ^ Harvey 2005, str. xi.
  19. ^ Harvey 2005, str. xiv.
  20. ^ Harvey 2005, str. xii.
  21. ^ Sir Edward Burnett Tylor (1871). Primitive Culture: Researches into the Development of Mythology, Philosophy, Religion, Art, and Custom. J. Murray. str. 260. 
  22. ^ Kuper, Adam (2005). Reinvention of Primitive Society: Transformations of a MythSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata (2nd izd.). Florence, KY, USA: Routledge. str. 85. 
  23. ^ a b Harvey 2005, str. 6.
  24. ^ Harvey 2005, str. 8.
  25. ^ Insoll 2004, str. 29.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Animizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анимизам&oldid=27551905”