Anti
Anti (lat. Antes) su bili poznoantički narod, odnosno plemenski savez, koji se doselio na severne obale Crnog mora iz svoje prapostojbine u današnjoj južnoj Ukrajini između Dnjepra i Dona. Najverovatnije su pripadali praslovenskim narodima.
Poreklo[uredi | uredi izvor]
U svom delu Getica Jordanes pominje tri plemena istog porekla: Venethi (Venedi), Antes (Anti) i Sclaveni (Sloveni).[1] Po njemu su Venedi živeli oko Visle, Sloveni između Visle i Dunava, dok su Anti živeli na istoku, između Dnjestra i Dona. Njihov naziv, Anti (Antes, Antai), sigurno nije slovenskog porekla, već im je dodeljen od drugih.[2]
Prokopije piše da se Sloveni i Anti ni po čemu ne razlikuju, da imaju iste običaje i istim jezikom govore.
U modernoj istoriji se pojavljuju neslaganja sa hipotezom o slovenskom poreklu Anta, pa se u obzir uzima i moguće iransko, alansko, pa čak i germansko poreklo.[3] Pošto i Jordanes opisuje Ante i Slovene istovetnim po običajima i jeziku, u modernoj istoriografiji se traži kompromis tezom da su Anti prvobitno bili pokoreni od iranske vladalačke klase, zatim su došli pod uticaj Gota, i na kraju su slovenizirani.[4]
Istorija[uredi | uredi izvor]
O Antima imamo veoma malo saznanja, a i ona su posredna. Njihovo prvo pominjanje bilo je kod Jordanesa, koji opisuje kako su ih u 4. veku Goti porazili i ubili njihovog kralja Boza.[5] Kasniji istoričar Prokopije, međutim, opisuje Ante kao primitivne i varvarske nomade koji nisu imali kralja, već su svojim labavim savezom upravljali na demokratski način.
Preživevši kako gotsku, tako isto i kasniju hunsku okupaciju, Anti 518. za vlade vizantijskog cara Justina I izvode snažan napad na teritoriju Vizantije.[6] Za vlade cara Justinijana u tridesetim godinama 6. veka Anti u nekoliko navrata napadaju Vizantiju, ali ih car poražava i tako stiče nadimak Antikos. Posle toga dolazi do sukoba Anta i Slovena oko 540. i kasnije opet oko 580. godine.[7]
Veoma oslabljeni stalnim ratovanjima Anti 545. postaju saveznici Vizantije i na upravu dobijaju napušteni grad Turiju (Turris) na obali Dunava, uz obavezu da granicu duž dela toka Dunava brane od varvara. Svoje ugovorne obaveze su redovno ispunjavali sve dok ih oko 602. nisu pokorili Avari. Poslednji pomen Anta nalazimo kod Teofilakta Simokate koji je opisivao prodor Avara.
Kultura[uredi | uredi izvor]
Pretpostavlja se da su Anti pre dolaska u Turiju, isto kao i ostali Sloveni bez obzira na Prokopijeve navode, bili stalno nastanjeni na određenoj teritoriji i da nisu bili skloni seobama. Iz perioda njihovog života u Vizantiji imamo pouzdane izvore koji ih opisuju kao patrijarhalno ustrojenu zajednicu podeljenu po plemenima. Iz tog vremena znamo da su se Anti bavili zemljoradnjom i stočarstvom.
Iz njihove stare postojbine nemamo arheološke nalaze koji bi jasno mogli da se pripišu Antima, ali po mestu boravka možemo da verujemo da su pripadali tzv. Černjahovskoj kulturi.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ samo poslednji naziv potiče od narodnog jezika, v. Brather, Archäologie der westlichen Slawen, pp. 51.
- ^ isto; uporedi i Schramm, Ein Damm bricht: die römische Donaugrenze und die Invasionen des 5.–7. Jahrhunderts im Lichte von Namen und Wörtern, München 1997. pp. 175i. d..
- ^ vidi odrednicu Antae u The Oxford Dictionary of Byzantium. tom 1, New York/Oxford 1991, pp. 108i. d.
- ^ Schramm (1997), pp. 178 i. d., ukratko pp. 181 i. d.
- ^ Schramm (1997), pp. 182, veruje da ni ovo kao ni neka druga antska imena ne mogu da se pripišu ni Slovenima, ni Germanima, a ni iranskim narodima, iako je uočljiva sličnost između ovog imena i slovenskog prideva božiji
- ^ vidi G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996. pp. 90, sa daljim citatima
- ^ za opširnije v. K. Jiriček, Istorija Srba I-II, Beograd 1952.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Florin Curta: The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, C. 500–700. Cambridge 2001.
- Omeljan Pritsak: Antae. In: The Oxford Dictionary of Byzantium (ODB). Bd. 1, New York/Oxford 1991, S. 108f.
- Gottfried Schramm: Ein Damm bricht: die römische Donaugrenze und die Invasionen des 5.–7. Jahrhunderts im Lichte von Namen und Wörtern. München 1997.