Antonio Vivaldi

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Antonio Vivaldi

Antonio Vivaldi, kompozitor iz perioda baroka
Antonio Vivaldi, kompozitor iz perioda baroka

Informacije
Datum rođenja 4. mart 1678.
Mesto rođenja Venecija (Mletačka republika, danas Italija)
Datum smrti 28. jul 1741.
Mesto smrti Beč (Austrija)
Dela

Antonio Lučo Vivaldi (ital. Antonio Lucio Vivaldi; Venecija 4. mart 167828. jul 1741. Beč), je bio venecijanski sveštenik i kompozitor iz perioda baroka, kao i poznati violinista.

Rođenje i mladost[uredi]

U zimu 1678. u vreme kada je Veneciju zadesio do tada neviđeno visok vodostaj, u ulici San Martin, u kvartu Kastelo, nedaleko od Arsenala, rodio se mali Antonio - dana 4. marta, dok je najveći deo grada bio poplavljen. Istoga dana je i kršten: „Antonio Lučo, sinčić gospodina Đovanija Batiste Avgustina Vivaldija, svirača, i gospođe Kamile, njegove supruge, rođen je 4. marta tekuće godine, a primio prvo pričešće u svome domu zbog smrti što mu pretiše“, zapisano je u crkvenom registru. Smrt je zaista vrebala Vivaldija tokom čitavog života. Bolest ga je pratila u stopu, iako se do danas ne zna od čega je tačno bolovao. Bol i stalno stezanje u grudima pratili su ga celoga života, a on se lako umarao i vrlo teško hodao, tako da se kroz svoju rodnu Veneciju kretao isključivo gondolom ili kočijom. Ipak, to ga nije sprečilo da svoj život proživi u uzbudljivom i brzom ritmu i da u njegovim muzičkim delima uvek vlada veselost, dobro raspoloženje i „večito proleće“. Đovani Batista, Antonijev otac, bio je svirač i violinista pri bazilici Svetog Marka 1685. godine, 2 godine pre sinovljevog rođenja. Niko nije koristio prezime Vivaldi, već su ga svi zvali Rosi zbog riđe kose, koju je nasledio i njegov sin prvenac. Đovani se bavio i komponovanjem - godine 1688. izvedena je njegova opera „Nesrećna vernost“. Ipak, smatrao je da je posao muzičara nepouzdan, pa je pored kuće držao i berbernicu gde je i sam radio, a supruga Kamila poticala je iz porodice krojača. Za bolešljivog Antonija smatrao je da je najbolji sveštenički poziv, ali mali Antonio nije mogao ni da pohađa školu. Zbog lošeg zdravlja uzimao je privatne časove kod sveštenika crkve San Đeminijano.

Antonio je imao samo 5 godina kada su Turci opsedali Beč. U žiteljima Mletačke republike tada se javila nova volja i snaga za život, pa se na ulicama neprestano odvijalo danonoćno slavlje. Mali Vivaldi je to odlično upamtio. U Veneciji su takođe, pozorišta bila izuzetno popularna, posebno među plemstvom, a muzikom su gotovo svi želeli da se bave. Otvorena su 4 Konzervatorijuma za muzičko obrazovanje sirote dece, a Antonijev otac je odlučio da sina poduči sviranju violine. Uskoro je osim violine Antonio naučio da svira i čembalo i druge instrumente, a zatim je ubrzo počeo i sam da komponuje. Imao je 25 godina kada je zvanično izučio za sveštenika. Iste godine zaposlio se kao profesor violine i drugih gudačkih instrumenata u Školi za muziku gde će kasnije nastati mnoga njegova dela. Vrlo brzo se pročuo kao odličan učitelj, a njegova zarada je premašivala očevu. 1705. godine Antonio je objavio svoje prvo delo „Kamernu sonatu za dve violine i violončelo“.

Zrelo doba[uredi]

Osim za muziku, Antonio je imao i savršen osećaj za poeziju. Kada mu je bilo 35 godina komponovao je „Harmonijske imaginacije“ na sopstvene stihove što je bio i gromoglasni početak uspešne operske karijere Antonija Vivaldija. Između 1714. i 1739. godine napisao je 18 opera za pozorište Sant Anđelo koje će potom i sam početi da vodi. Uskoro zatim stupio je i u službu princa u Mantovi i postao kapel-majstor njegovog kamernog orkestra od 1718. do 1720. godine. Tokom tog perioda uspešno je komponovao i duhovna i svetovna dela. Tamo je upoznao i Anu Žiru, mladu pevačicu i svoju buduću družbenicu, koja će kasnije tumačiti brojne uloge u Antonijevim operama. Nedugo zatim, uspehe koji su već doživeli Vivaldijevi koncerti na kojima je svirao čembalo ili prvu violinu u Evropi sada doživljavaju opere u Italiji. Stigao je i poziv sa Venecijanskog konzervatorijuma gde uskoro odlazi sa Anom.

Poslednje godine i smrt[uredi]

Godinu dana kasnije u Amsterdamu je objavljeno dvanaest Vivaldijevih koncerata, od kojih su prva četiri bila Godišnja doba - muzičke ilustracije ljupkih soneta. Njihov uspeh je bio ogroman i munjevit. Na koncertu u Parizu 1728. godine „Četiri godišnja doba“ čuo je i Luj XV. Očaran, pozvao je Vivaldija da svira na njegovom venčanju, kao i onda kada su mu se rodile dve kćeri-bliznakinje. Tih godina, Vivaldi je svoja dela izvodio pred najuticajnijim vladarima Evrope. Tada Vivaldi odlučuje da više ne štampa svoja dela jer mu autorska prava nisu bila zaštićena, što je finansijski dalo dobar efekat, ali su time mnoga njegova dela izgubljena, a interesovanje za njegove koncerte počinje polako da bledi.

Godine 1740. odlučuje da sa Anom otputuje u Beč, ali je ona ostala u Gracu da bi izvela nekoliko njegovih opera. Godinu dana kasnije Vivaldi je prodao nekoliko svojih dela grofu Kolaltu, ali kasnije više nema podataka o njemu, osim smrtovnice na kojoj piše da je Antonio Vivaldi, sveštenik, star oko 60 godina umro od posledica unutrašnje infekcije 28. jula i sahranjen na groblju bolnice. Kompozitor je tada dosta osiromašio pa je sahranjen sasvim skromno. Njegova velika ljubav Ana nastupila je još nekoliko puta 1744. godine i kasnije se o njoj gubi svaki trag. Nakon Antonijeve smrti sveštenik manastira San Martino pronašao je obimnu zbirku muzičkih dela koja su ostala iza Vivaldija - tri stotine njegovih koncerata, osam sonata, četrnaest opera, pet svezaka duhovnih kompozicija i dve sveske svetovne vokalne muzike. Preostali deo značajnog opusa Vivaldija pronađen je nešto kasnije i u palati Duraco u Đenovi. Napomena

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Antonio Vivaldi

Vidi još[uredi]