Antoni Gaudi

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Sciences humaines.svg
Ovaj članak je deo projekta seminarskih radova na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Datum unosa: oktobar — decembar 2013.
Vikipedijanci: Ova grupa studenata će pisati članke u GIP-u, zato ne prebacujte ovaj članak u imenski prostor Vikipedije.
Slobodno možete uređivati ovaj članak i pomoći studentima u njegovoj izradi.
Antoni Gaudi

Antoni Gaudi
Antoni Gaudi

Informacije
Datum rođenja 25. jun 1852.
Mesto rođenja Reus (Španija)
Datum smrti 10. jun 1926.
Mesto smrti Barselona (Španija)
Dela

Antoni Gaudi (katal. Antoni Gaudí i Cornet; Reus 25. jun 1852. — Barselona, 10. jun 1926.) bio je španski i katalonski arhitekta, poznat po svom jedinstvenom stilu i izuzetno individualističkom dizajnu, koji je široko rasprostranjen u prestonici Katalonije, Barseloni.[1] Sagrada Familia (Sargada Familia, 1909), njegovo remek-delo danas je jedno od najposećenijih spomenika u Španiji. Gaudijev rad dostigao je veliku rasprostranjenost i popularnost, zbog čega je došlo do pojave bezbroj studija posvećenih proučavanjem baš njegovog stvaralaštva. Između 1984. i 2005., sedam njegovih dela je proglašeno svetskom kulturnom baštinom Uneska.[2]


Rani život i obrazovanje[uredi]

Gaudi je rođen u malom gradiću Reus, provincija Taragona, Španija, 1852. godine. Oko njegovog tačnog mesta rođenja se takmiče gradići Riudoms i Reus, iako većina njegovih biografa smatra da se rodio u Reusu. Potiče iz porodice kazandžija i kotlara.[3] Roditelji su mu bili Fransesk Gaudi Sera i Antonija Kornet Bertran.[3] Gaudi je studirao arhitekturu na Višoj tehničkoj školi arhitekture u Barseloni od 1873. do 1877. Zbog nedostatka novca, uporedo sa studijama, radi kao tehnički crtač i ponekad kao dizajner nameštaja.[3] Pošto je te poslove odlično radio, za različite projekte ga unajmljuju dvojica poznatih katalonskih arhitekata, Đuzep Fontsere i Đoan Martorelj. 1878. diplomira i dobija svoj prvi posao i to za gradsku rasvetu grada Barselone. Prvo veliko Gaudijevo delo je kuća proizvođača opeka Manuela Vincensa. Karijera mu kreće uzlaznom putanjom. Počinje da radi za svog glavnog pokrovitelja, prozvođača tekstila, Eusebia Guelja. Jedna od vitrina koju je dizajnirao za poznato obdanište, Kasa Kornelja u Barseloni, biva izabrana za Univerzalnu izložbu u Parizu, 1878. godine. Taj čin pravi zaokret u profesionalnom i privatnom životu mladog Gaudija.[3] Eusebi Guelj, jedan od uvaženih poslodavaca tekstilne industrije u Kataloniji, bio je impresioniran elegancijom i modernim stilom te vitrine, te je postao Gaudijev glavni klijent i mecena, po kome će kasnije dobiti ime Park Guelj.[3] 1883. Gaudiju se obraćaju da preuzme građenje crkve Sagrada Familija. Gradnja te crkve ispunjava poslednje godine njegovog života, a sama je građevina postala simbol njegovog revnog, asketskog katolicizma, koji je bio izražen u starijoj dobi.

Privatni život[uredi]

Antoni Gaudi je ceo svoj život posvetio svojoj profesiji i nikada se nije ženio. Njegova saputnica u životu bila je katolička crkva, a njegova posvećenost Bogu se sve više povećavala kako je postajao stariji. Jedina stvar kojoj je bio više posvećen od vere bio je njegov posao. Gaudi je imao nordijske crte lica, plavu kosu i plave oči. Kao mladić se oblačio u skupa odela, jeo samo u najboljim restoranima, a bio je i čest gost u pozorištima i operama širom Barselone. Mnogi su za njega govorili da je nedruštven, neprijatan i arogantan. Sam Gaudi je priznao da ima plahovitu narav i da je to jedina stvar u životu koju nije naučio da kontroliše.[4] Međutim oni koji su mu bili najbliži govorili su da je veran prijatelj, dobar sagovornik i prijatan čovek. Kao mladić je bio veoma zainteresovan za socijalne probleme radnika i osećao je jaku povezanost sa selom. Takođe je bio za formiranje zasebne države Katalonije, ali nikada nije želeo da se politički angažuje. 11.septembra 1924. na nacionalni dan Katalonije održane su demonstracije u Barseloni zbog zabrane katalonskog jezika koju je uveo diktator Migel Primo de Rivera (Miguel Primo de Rivera). Tokom te demonstracije policija je pretukla i uhapsila Gaudija. Međutim platio je kauciju od pedeset pezeta i brzo je pušten iz zatvora. Kao stariji čovek Gaudi se mnogo promenio. Jeo je skromno, oblačio se u stara, ofucana odela i uopšte nije vodio računa o svom izgledu. Zapravo toliko se nije starao o tome kako izgleda da su ga na ulici često mešali sa prosjacima. Povukao se iz društvenog života i totalno se posvetio svom poslu i Bogu. Bežao je od kamera i novinara i zato danas nema puno njegovih fotografija.[5]

Smrt[uredi]

Sahrana Gaudija

Dana 7. juna 1926. godine, Antoni Gaudi je krenuo u svakodnevnu šetnju do crkve Svetog Filipea Nerija na ispovest i molitvu. Dok je išao ka crkvi udario ga je tramvaj i on je izgubio svest. Zbog zapuštenog izgleda i praznih džepova niko ga nije prepoznao i zato su ga poslali u bolnicu za siromašne.[4] Prijatelji su ga pronašli sledećeg dana i želeli su da ga premeste u neku bolju bolnicu ali je on to odbio. Umro je dva dana kasnije 10. juna 1926. u 74. godini. Poslednje reči su mu bile „Amin. Moj Bože. Moj Bože.“ Njegova sahrana je bila velika manifestacija. Gomila ljudi se skupila da se poslednji put pozdravi sa genijalnim arhitektom. Sahranjen je u kripti Sagrada Familije, a na njegovom nadgrobnom spomeniku piše : Antoni Gaudi, Reus, umro u 74. godini, živeo primeran život, izuzetan dizajner ovog divnog zdanja, umro pobožno u Barseloni 10. juna 1926., iz pepela takvog čoveka, čekamo vaskrsenje mrtvih.

Stvaralaštvo[uredi]

Gaudi i modernizam

Kasa Mila, Barselona
Ulaz u Park Guelj, Barselona

Modernističkom preporodu katalonske umetnosti pripada i delo arhitekte Antonija Gaudija. Prva Gaudijeva dela odlikuju se neogotskim elementima, dok će mu mecenstvo porodice Guelj omogućiti neograničeno eksperimentisanje sa stilovima i materijalima. Među prvim rezultatima te saradnje će biti Park Guelj (Еl Parque Güell) iz 1990. godine, kompleks stambenih objekata i dvorišta u predgrađu Barselone, gde arhitekta koristi maštovite organske oblike, višebojnu keramiku i dekoraciju karakterističnu za islamsku ili mudehar umetnost.[6] Park Guelj je poznati kompleks Gaudija, koji je tu i živeo poslednjih dvadeset godina svog života. Park je prvo bio deo komercijalne neuspešne stambene zone, a kasnije je pretvoren u gradski vrt. Izgrađen je u Gaudijevom prepoznatljivom stilu. Talasasti oblici i stubovi sa mozaicima od polomljenih keramičkih pločica (posebna tehnika korišćena u katalonskom modernizmu trenkadis). Ulaz u park je slobodan, ali se ulaz u Gaudijevu kuću, u kojoj se nalazi nameštaj koji je on dizajnirao, plaća. Ključno mesto u parku je glavna terasa, okružena dugačkom klupom u obliku morske zmije. Veliki prolaz na najvišoj tački parka pruža najbolji pogled na Barselonu. Ova palata je 1969. proglašena istorijsko-umetničkim spomenikom od nacionalnog interesa, a 1984. UNESKO ju je stavio na listu svetske baštine.[7] U uređenju gradskih kuća Batljo (Casa Batlló) i Mila (Casa Milà), Gaudi ruši ustaljene arhitektonske manire. Prvu građevinu prekriva sjajnim keramičkim pločicam i dodaje joj gvozdenu ogradu. Zgrada koju je renovirao Gaudi za tekstilnog magnata Jozefa Batljoa je lako prepoznatljiva po svojim balkonima neobičnih oblika. Bogato pročelje , ukrašeno keramikom i staklom, od nacionalnog je interesa, kao i neobična krovna konstrukcija valovitog oblika, te mali stub sa krstom na vrhu ispod kojeg je zlatnim slovima ispisan anagram " Isus , Marija i Josif ". Ova kuća je takođe 1969. godine proglašena istorijsko-umetničkim spomenikom.[7] Kuću Batljo stanovnici Barselone zovu još i Kuća od kostiju (Casa dels ossos), pošto njena spoljašnja struktura podseća na skelet. Bila je projektovana kao porodična kuća srednjeg staleža. Tipičan je primer Gaudijeve arhitekture sa nepravilnim oblicima. Veliki deo fasade je prekriven mozaicima trenkadis, a krov je lučan i podseća na leđa zmaja (još jedan tipičan Gaudijev simbol). Drugu građevinu, kuću Mila, konstruiše raznovrsnim materijalima dajući joj organski oblik stenovite planine iz čije unutrašnjosti bujaju grmovi od kovanog gvožđa (otuda ime La Pedrera, Kamenolom ).[6] Spoljašnja strana predstavlja izvanrednu ilustraciju Gaudijeve kreativne moći ostvarene u kamenu. Kameni blokovi i prednje strane su povezani potpornim zidovima i na taj način je povezana čitava građevina. Poseban šarm daju i bakarne balkonske ograde neobične strukture. Unutrašnji deo kuće nije centralno povezan pa se do pojedinih delova kuća dolazi liftom ili unutrašnjim stepenicama. Ali najneobičnije umetničke forme se nalaze na krovu, a najneobičniji od njih su dimnjaci i ventilacioni otvori od belog mermera i ukrasnih cigli ili obojenog stakla od kojih su izvedeni apstraktni oblici moderne umetnosti. Motivi za oblik krova su uzeti iz marinske flore i faune. Godine 1969. proglašena je istorijsko-umetničkim spomenikom od nacionalnog interesa, a 1984. godine UNESKO ju je stavio na listu katalonskog nacionalnog bogatstva. Godine 1986. zgrada je preuređena od strane Fundacio de la Caixa de Catalunya, koja je sada pročelje prvog sprata kao soba za izložbe. Prozori s prednje strane su poznato Gaudijevo djelo, poznato pod nazivom Espei Gaudi.[7] PEDRALBES - ova palata je izgrađena 1921.. godine od strane Bona i Puiga i De Paula Nebota na mestu rezidencije kralja Alfonsa XIII, koju je posedovala Gueljova porodica koja nije tu boravila. Palata je proglašena istorijsko-umetničkim spomenikom od nacionalnog interesa 1931. godine, kada je ujedno postala i vlasništvo grada Barselone. U javnoj je upotrebi još od 1960. godine i u njoj se nalaze kolekcije keramičkog muzeja, jednih od najvažnijih ovog tipa u Španiji, sa komadima koji datiraju još iz 12. veka.[7] AMATLER - ovu kuću je projektovao Puig i Cadafalch 1980. godine na mestu ranije građevine. Bogato ukrašena prednja strana izgrađena je od sitnih mozaičkih elemenata pomešanih sa raznim zapadnjačkim stilovima, dok je ostatak zgrade u neogotičkom stilu. Zgradu s prednje strane ukrašavaju mali prozori neobičnih oblika ukrašenih alegorijskim motivima modernog slikarstva. Godine 1976. Amatlerova kuća je proglašena istorijsko-umetničkim spomenikom nacionalnog interesa.[7]


Gaudi i naturalizam

Tokom ovog perioda Gaudi usavršava sopstveni stil, inspirisan je organskim oblicima u prirodi. Isprobava nova strukturna rešenja koja se baziraju na njegovim istraživanjima iz geometrije. Svoje građevine bazira na osnovu ornamentalnog stila ali i sebi daje dosta slobode. Gaudi najpre gradi Kasu Kalvet[8] u Barseloni. Napravljena je za poznatog proizvođača tekstila Kalveta. Najzanimljiviji deo zgrade je zadnji deo i njena fasada i dekoracija hodnika i nameštaja, koji je napravljen od potpuno organskih materijala. Glavna odlika fasade je to da je napravljena od kamena, dok su terase načinjene od gvožđa. Na fasadi su najupečatljiviji delovi sa simboličkim elementima. Iznad vrata se nalaze inicijali vlasnika. Unutrašnjost fasade je dekorisana motivima iz prirode, ali i mitologije. Galeriju podupire čempres (simbol gostoprimstva). Na glavnom spratu, oluci su predstavljeni u obliku pečuraka, zato što je vlasnik bio i mikologičar. Gaudi je ovu građevinu bazirao na baroknom stilu. Kuća Kalvet nije otvorena za obilaske, ali se u njoj danas nalazi restoran. Pod zaštitom je UNESKA kao Svetska baština. Značajno Gaudijevo dostignuće je i restauracija katedrale Svete Marije[8] u Palmi de Majorci , koju su mu poručili gradski biskupi. Katedrala je prvobitno izgrađena još u 13. veku u gotskom stilu. Gaudi je sklonio oltarski kip koji je bio u baroknom stilu i tako je stavio biskupski presto u prvi plan. Pomerio je horske stolice iz centra prostorije u prezviter i tako istakao put koji vodi do kapele. On takođe dodaje nove propovedaonice i uvodi električnu struju u katedralu. Skida prozore u gotskom stilu i zamenjuje ih prozorima u bojenom staklu. Postavlja ogroman baldahin iznad glavnog oltara i oslikava ga pri čemu ima pomoć svojih asistenata. Ali pored svih ovih dostignuća Gaudi napušta ovaj projekat zbog nesuglasica u vezi sa jednim delom katedrale. Gaudijeva građevina od velikog značaja je Kuća Batljo[8]. Izgrađena je između 1905. i 1907. godine. Stanovništvo Barselone je naziva kuća od kostiju (Casa dels ossos)pošto njena spoljašnjost podseća na strukturu koštanog skeleta. Kuća je tipičan primer Gaudijeve arhitekture. Nepravilni oblici dominiraju arhitekturom ovog zdanja. Veliki deo fasade je prekriven mozaicima napravljenim od polomljenih keramičkih pločica, koji se zove trenkadis, tehnika koja je veoma tipična za skoro sva Gaudijeva dela. Krov je lučan i podseća na leđa zmaja (zmaj je takođe jedan od tipičnih simbola Gaudijeve arhitekture). Stubovi su u obliku kostiju, a terase podsećaju na lobanje. Gaudi 1908. godine predlaže izgradnju Hotela Atrakcija. Predviđeno je da dostigne visinu od 360 metara što je za to vreme bilo neizvodljivo tako da ovaj projekat nije ni bio sproveden u delo. Danas postoji samo skica ovog hotela.

Sagrada familija[uredi]

Gaudijevo nedovršeno remek-delo, Sagrada Familija

Sagrada familija (katalonski/španski: La Sagrada Família) ili Sveta porodica je rimokatolička crkva u gotskom stilu koja se nalazi u Barseloni. Ova građevina je najznačajnije Gaudijevo ostvarenje koje godišnje poseti oko 3,2 miliona turista što je čini najvećom turističkom atrakcijom u Španiji. Većim delom svoje kasnije karijere, Antoni Gaudi se bavio izgradnjom ove neobične crkve, koju nije ni do smrti dovršio, a gde je pretvorio gotski stil u složenu šumu glatkih oblika i raskošnih detalja, sa stubovima spiralnog oblika, svodovima, tornjevima i hiperboličnim paraboloidnim krovom.[9] Kako i na Sagrada familiji, tako i na Kasa Mili, Gaudi kombinuje neogotiku, organske obilke rastinja sa iskustvima iz rada u kovanom gvožđu i stvara celine na kojima se svesno izbegavaju prave linije, ravne površine i simetrija. Ideja za izgradnju ove crkve bila je Bokabelova (šp. Josep Maria Bocabella), a projekat je poveren arhitekti Fransisku de Paula del Viljaru (Francisco de Paula del Villar) koji je počeo sa izgradnjom neogotičke crkve 1882. godine. Međutim, Viljar odustaje od projekta i naredne, 1883. godine, ga preuzima Antoni Gaudi. Gaudi je skoro ceo projekat promenio i napravio novi dajući mu svoj prepoznatljiv stil koji ga je proslavio. Kada je počeo sa radom na izgradnji crkve, imao je samo trideset jednu godinu, a od 1915. čitav svoj život posvećuje isključivo samo ovom projektu. Kao rezultat nastaje Sagrada familija koja predstavlja sintezu svih njegovih arhitektonskih dostignuća. Imao je nameru da unutrašnjost crkve predstavi kao šumu, sa kosim stubovima tako da liče na drveće čime se stvara jednostavna, ali čvrsta struktura. Gaudi je želeo da stvori građevinu koja će u isto vreme biti harmonična i estetski lepa, dok će njenu potporu činiti savršena struktura.Sagrada familija je osmišljena tako da ima oblik latinskog krsta s pet brodova, a kada bude završena imaće osamnaest vretenasto izgrađenih kula. Dvanaest (od 100m) će biti posvećene apostolima, četiri jevanđelistima, a preostale dve Bogorodici i Isusu Hristosu. Ozidana je i pokrivena talasastim membranama od tankih cigli. Gaudi je koristio osnovne elemente gotike: šiljasti luk i kontrafore, uzdignute potporne lukove i nagib stubova u zavisnosti od rasporeda tereta na njima. Do sada je izgrađeno pet tornjeva, a šesti će biti visok 170m i imaće lift kojim će moći da se popne do vrha.[10] Frontalni deo crkve se sastoji od tri kapije, tj. fasade. Istočna kapija je posvećena Hristovom rođenju (fasada Rođenja), zapadna njegovom stradanju i smrti (fasada Strasti), a glavna, južna, njegovom vaskrsenju (fasada Slave). Na ovim fasadama su prikazane razne scene, poput mučenja Hristosa, vaskrsnuća, motivi iz pakla i čistilišta, kao i elementi koji simbolišu sedam grehova i sedam vrlina. Gaudi je retko pravio planove o samoj izgradnji crkve, a oni retki koji su postojali uništeni su u Španskom građanskom ratu tridesetih godina prošlog veka. Sagrada familija je uvršćena na Uneskovu listu Svetske baštine. Smatra se da će biti završena 2026. godine na stogodišnjicu smrti svog arhitekte. Gaudijeva posvećenost ovom delu ogleda se u činjenici da je on sahranjen u porti Svete porodice, kao i to da je tokom 1909. godine sagradio „Škole Sagrada familije“ (Las Escuelas de la Sagrada Familia) u okviru same crkve zbog dece radnika koji su učestvovali u izgradnji ove velelepne građevine. Sedmog novembra 2010. godine papa Benedikt XVI ju je progalsio manjom bazilikom (basilica minor). Gaudijeva dela predstavljaju sintezu arhitekture, skulpture i slikarstva, ali za njega je arhitektura plod bujne, nadrealne mašte i oseća odbojnost prema bilo kom vidu funkcionalnosti. Kod njega otkrivamo sklonost prema ćudljivom, proizvoljnom graditeljstvu, punom uzdržanih iznenađenja koja nam od doba baroka nije bila poznata.[11] Od kako je počela da se gradi pa do danas, Sagrada familija je građena uz pomoć donacija i novca od ulaznica koje kupuju milioni ljudi širom sveta samo da bi videli ovo jedinstveno remek-delo. I sam Gaudi je rekao: „Hram Sagrada familija je delo u rukama Božijim i u volji naroda.“

Značaj[uredi]

Gaudijev stvaralački čin zadivljuje. U istorijskom svrstavanju njegovog dela u vreme eklektičke arhitekture i istorizma nastaje i narasta njegova težnja za originalnošću, njegov do sada čini se nedocenjan odnos ka naučnom istraživanju, ka psihologiji, skulpturi i slikarstvu. Privlači i svojim traganjem smisla stila, dakle ka osnovnom principu arhitektonskog rada. Gaudi će pripomenuti graditelje velikih stilova, koji su tragali za lepotama u nepoznato.[12]

Najznačajniji radovi[uredi]

Mnogi njegovi radovi se nalaze u centru Barselone. Osam dela UNESKO je proglasio za svetsku baštinu.

Najznačajniji radovi
Casa Calvet.jpg Casa Milà - Barcelona, Spain - Jan 2007.jpg Park Güell 02.jpg SF - lago.jpg
Kuća Kalvet Kuća Mila Park Guelj Sagrada Familija

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ „Antoni Gaudí Biography - Facts, Birthday, Life Story“. Biography.com Приступљено 5. 12. 2013.. 
  2. ^ „Antoni Gaudi - 7 Architecture works“. Mikerobbers.hubpages.com. 4. 4. 2013. Приступљено 5. 12. 2013.. 
  3. ^ a b v g d www.znanje.org
  4. ^ a b „Antoni Gaudi private life. Pictures of Barcelona, sagrada familia, la pedrera, park guell“. Gaudiclub.com Приступљено 5. 12. 2013.. 
  5. ^ „Biografia | Gaudí Experiència“ (на Шаблон:Ca icon). Gaudiexperiencia.com Приступљено 5. 12. 2013.. 
  6. ^ а б Svet hispanistike, Dalibor Soldatić i Željko Donić, Zavod za udžbenike, Beograd, 2011
  7. ^ а б в г д kultura
  8. ^ а б в Antoni Gaudi. His life. His works
  9. ^ Енциклопедија Британика, Политика 2005. књига бр. 2
  10. ^ „Organska arhitektura-Antoni Gaudi | Nadgradnja“. Nadgradnja.wordpress.com. 5. 4. 2012. Приступљено 5. 12. 2013.. 
  11. ^ Opšta istorija umetnosti, knjiga treća, „Vuk Karadžić“, Beograd. 1974.
  12. ^ Architektura ČSR 1968/5 Antonio Gaudi od Mirka Venera- Praha 1968.


Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]