Anšlus
Anšlus (nem. Anschluss) je nemačka reč koja znači pripajanje ili ujedinjenje, a označava istorijski događaj kada je nacistička Nemačka anektirala Austriju 13. marta 1938. godine.[1]
| Istorija Austrije |
|---|
 |
Anšlus je bio uobičajen naziv posle Prvog svetskog rata za priključenje Austrije Nemačkoj. Kada je posle sloma Austrougarske formirana Nemačka Austrija, njen je privremeni parlament izglasao priključenje Nemačkom. Saveznici (naročito Francuska i Italija) su se usprotivile anšlusu, tako da je zabrana anšlusa ušla u ugovore o miru sa Nemačkom (čl.80) i sa Austrijom (čl.88). U prvo vreme za anšlus su se zalagali prvenstveno u Socijaldemokratskoj partiji, ali je taj interes naglo opao dolaskom Adolfa Hitlera na vlast u Nemačkoj i kada je obnovljena kampanja za anšlus oni su bili odlučno protiv. Protiv je bila i vladajuća stranka hršićanskih socijalista. Sa druge strane su bili austrijski nacisti koji su od tada počeli strasno da zagovaraju to ujedinjenje.
Austrijski nacisti su u dosluhu sa nemačkim nacistima pokušali da 25. jula 1934. izvrše puč, osnuju nacističku vladu, proglase anšlus i tom prilikom su ubili austrijskog kancelara Englberta Dolfusa. Prevrat nije uspeo jer je intervenisala vojska, a Italija je kocentrisala trupe na Breneru (Brenneru). Posle neuspelog državnog udara, deo austrijskih nacionalsocijalista našao je utočište na teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Zajedno sa borcima, prebegle su i njihove porodice. Deci je omogućen nastavak školovanja u jugoslovenskim obrazovnim institucijama. Obučeni borci su bili smešteni na teritoriji Slovenije i njima je bilo dozvoljeno kretanje izvan logora. Neobučeni pripadnici pokreta su bili smešteni na teritoriji Slavonije, i oni nisu smeli da napuštaju logore u kojima su bili podvrgnuti vojnoj obuci. Magacini sa oružijem i municijom su bili smešteni u blizini jugoslovensko-austrijske granice.[2] U vreme italijansko-etiopskog rata je došlo do zbližavanja Italije i Nemačke, koja je pomogla Italiji da izdrži sankcije, i Musolini je promenio svoj stav prema anšlusu. Tako uz njegovu saglasnost Austrija 11. jula 1936. zaključuje sa Nemačkom ugovor kojim se obavezuje da će u svojoj politici voditi računa da je Austrija država nemačkog naroda.
Nakon neuspelog pokušaja pregovora sa Hitlerom, austrijski kancelar Kurt fon Šušnig je morao da popusti i da veću vlast nacistima.[1] Nedugo posle toga je morao dati ostavku, što je prouzrokovalo krizu u zemlji jer je predsednik Austrije Vilhelm Miklas odbio da proglasi nacistu Artura Zajs-Inkarta za novog kancelara. Hitler i Herman Gering su austrijskim nacistima obećali vojnu pomoć u slučaju da bude potrebna, a do nje je i došlo 12. marta 1938. godine, dan kada su nemačke trupe umarširale u Austriju. Otpora nije bilo jer je Šušnig u svom poznatom radio govoru rekao da ne želi da proliva nemačku krv. Dan nakon toga, održan je referendum na kome je 99,7% glasača glasalo pozitivno za anšlus, uz veliko pitanje koliko je referendum u takvim uslovima mogao da bude slobodan i demokratski.
Reakcija Kraljevine Jugoslavije[uredi | uredi izvor]
Za jugoslovensku državu očuvanje nezavisnosti Austrije je bila najbolja od postojećih mogućnosti. U pogledu restauracije dinastije Habzburga ili anšlusa, državni vrh je bio podeljen. Srpski političari na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem i Milanom Stojadinovićem su smatrali anšlus za manje zlo. Slovenački političari na čelu sa Antonom Korošcem su bili spremniji da prihvate restauraciju kao moguće rešenje nestabilnosti susedne države. Ove razlike su proisticale iz procene mogućih posledica dve opcije. Restauracija Habzburga je značila jačanje separatističkih težnji i slabljenje Kraljevine Jugoslavije. Anšlus, pak, je viđen kao prvi korak Nemaca u daljem spuštanju ka Trstu, te bi Slovenija neminovno bila u opasnosti. Hrvatski političari se, usled svoje opozicije prema vladi u Beogradu, nisu javno izjašnjavali u pogledu ovih mogućnosti. Sprovedeni anšlus doneo je prvobitno olakšanje srpskoj političkoj eliti, jer je pitanje restauracije Habzburga bilo skinuto sa dnevnog reda. Međutim, ubrzo su počele da se javljaju posledice susedstva sa Trećim rajhom. One su bile jasno uočljive već tokom Sudetske krize, koja je dovela do potpisivanja Minhenskog sporazuma.[3] [4] [5] Deo austrijskih hrišćanskihsocijalista je prebegao na jugoslovensku teritoriju posle anšlusa, i oni su organizovali svoju mrežu sa centrom u Zagrebu. Stupili su u kontakt sa lokalnim Nemcima preko dr Frica Hola, koji je za svoje aktivnosti dobio saglasnost Milana Stojadinovića, Antona Korošca i nadbiskupa Alojzija Stepinca.[6]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 59. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Nećak, Dušan (1995). Avstrijska legija II. Maribor: Založba Obzorja. ISBN 978-8637707646.
- ^ Nećak, Dušan (1989). „Jugoslavija in anšlus”. Borec: revija za zgodovino, literaturo in antropologijo. 3—4: 445—448.
- ^ Suppan, Arnold (1996). Jugoslawien und Österreich 1918-1938. Bilaterale Aussenpolitik im Europäischen Umfeld. Wien : München: Böhlau Verlag. ISBN 978-3-7028-0328-5.
- ^ Mićić, Srđan (2010). Kraljevina Jugoslavija i anšlus Austrije 1938. godine. Beograd: Službeni glasnik : Evropski centar za mir i razvoj Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija. ISBN 978-86-519-0656-8.
- ^ Luža, Radomír (1984). The resistance in Austria 1938-1945. Minneapolis: University of Minnesota Press. str. 56, 61. ISBN 978-0-8166-6894-6.
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
