Arhitektura
Архитектура (лат. architektura, od starogrčke reči arkitekton, ὰρχιτεκτονική, od ὰρχι — glavni i Τεκτονική — graditelj) u užem smislu je nauka i umetnost projektovanja i oblikovanja zgrada, odnosno unutrašnjeg i spoljašnjeg arhitektonskog prostora enterijera i eksterijera.
Sadržaj |
[uredi] Arhitekta
Arhitekta se bavi planiranjem i projektovanjem zgrada i drugih građevina, te sudeluje u nadzoru i vođenju gradnje. Arhitekta osmišlja građevine s obzirom na kontekst i program, razmatrajući pri tom masu, formu, volumen, prostor, teksturu, strukturu, svetla i senke, materijale i pragmatične stvari kao troškove, konstruktivnih i tehnoloških ograničavanja da bi došao do praktičnog, ekonomskog i po mogućnosti umetničkog arhitektonskog dela.
[uredi] Osnovni pojmovi u arhitekturi
Određeni pojmovi se stalno ponavljaju i na nov način realizuju pri projektovanju građevina, nezavisno od stila i epohe.
- Prostor: Definicija, dimenzije, položaj, realizacija i formalno oblikovanje prostora su najbitniji zadatak arhitekture.
- Forma: Oblik arhitektonskog dela, njegova skica, forma i veličina, su aspekti koji nisu jednostavno izvedeni iz funkcije. Nacrt nikada nije direktna posledica zadatih parametara. Tu postoji uvek komponenta estetske i formalne organizacije. Kako će građevina izgledati iz određenog ugla? Koje boje i materijali su najpogodniji? Sve ovo leži u domenu projektanta-umetnika.
- Funkcija: Dobro funkcionisanje jedne građevine je osnovna svrha arhitekture. Ovo podrazumeva tehničko funkcionisanje arhitektonskog dela u praksi, ali i estetske i druge funkcije koje ono treba da ispuni. Arhitektura je jedna od retkih umetnosti (uz dizajn), koja pored estetske vrednosti ima i upotrebnu vrednost, i stoji uvek na razmeđi umetnosti i funkcije.
- Poruka: Nacionalna biblioteka Francuske ima formu 4 zaklopljene knjige i time daje poruku o svojoj nameni. Komanda Ratnog vazduhoplovstva u Zemunu podseća na avion i takođe daje poruku o svojoj funkciji.
- Veza sa okolinom: Idealizovan primer arhitekture je nacrt građevine, koji se na više načina može uklopiti u svoju realnu okolinu. Ovo se postiže, na primer: različitim formama, izborom boja i materijala.
- Značenje: Svaka građevina ima individualni iskaz i karakter, koji se pokazuje kroz oblik, funkciju ili organizaciju.
[uredi] Razlika između arhitekture i građevinarstva
Razlika između arhitekture i građevinarstva često je bila predmet kontroverzi. Nikolaus Pevsner, evropski istoričar iz prve polovine 20. veka, rekao je: „Garaža za bicikle je građevina, katedrala u Linkolnu je arhitektonsko delo“. Danas je razlika prilično nejasna. Bernard Rudofski je u slavnom delu „Arhitektura bez arhitekata“ svrstao u arhitekturu čitav niz građevina koje dizajniraju amateri. Što se više vraćamo u prošlost, to je veće slaganje oko onoga što spada u arhitekturu, s obzirom da vreme izoštri razlike.
Ako poput Vitruvija smatramo da je arhitektura sva dobra izgradnja, znači li to da loša arhitektura ne postoji? Kako bi se problem rešio, pogotovu s obzirom na veliki broj građevina u današnjem svetu, možemo definisati arhitekturu kao ono što rade arhitekte. Tako bi se naglasak stavio na razvitak arhitekture i arhitekata.
Pre se smatralo kako je arhitektura umetnost, a građevina inženjerstvo. Danas je takva podjela neodrživa, jer koliko je svaka građevina jedinstvena, toliko više dolazi do izraza nužnost saradnje inženjera i arhitekata, koliko je važna čvrstoća i sigurnost građevine, toliko je bitna njena funkcionalnost i estetika, a sve u svrhu korisnosti i upotrebljivosti kao konačnog cilja. Danas se pojam arhitektura najviše odnosi na visokogradnju, urbanizam i sl.
U jednom se smeru odvija građenje zgrada. Zgrade se ističu svojim glavnim delovima iznad zemlje, grade se dakle u visinu, pa se građenje zgrada često naziva visokogradnja. Visokogradnja je doslovni prevod starogrčke riječi „architectura“ (arhitektura) koja je internacionalizovana. S druge strane imamo gradnju saobraćajnica (puteva, željeznice, mostovi, tuneli) i hidrotehničkih građevina (vodovod, kanalizacija, hidrotehničke regulacije, melioracije, iskorištavanje vodenih snaga te plovnost reka i kanala) pomenuti se objekti grade uglavnom pri samom tlu, iako nije pravilo. Takvo se građenje često nazivaju niskogradnja običniji je naziv građevinarstvo.
[uredi] Arhitektura kao umetnost
Arhitektura je umetnost oblikovanja prostora volumenom. Ona je likovna umetnost koja ima praktičnu namenu — zaštita od prirodnih nepogoda (kiša, vetar, sneg, itd), hladnoće ili toplote. Građevina izvan stvara volumen (kao skulptura), dakle ima raspored i odnos masa, odnos punog i praznog, zatvorenog i otvorenog, svojstva građe, osobitosti obrade površina, obojenost itd. Uz tri dimenzije – širinu, visinu i dubinu, arhitektura uključuje i četparku dimenziju – vreme, tj. kretanje potrebno da se arhitektura „doživi“ sa svih strana, iznutra i spolja! Poseban je i prostor unutrašnjosti arhitekture koji je potrebno posmatrati neodvojeno od spoljašnjeg omotača.
Raspored i organizaciju prostora, veličinu pojedinih prostora i njihove veze, možemo spoznavati tek iz arhitektonskih crteža ili snimaka. Oni moraju biti pravilni i "u razmeri", tj. da svaka mera u crtežu odgovara meri u stvarnosti u nekoj razmeri (1:100, 1:50, itd). Jedini način da doživimo arhitekturu kroz slike je da složimo jedinstven doživljaj o građevini iz slika izgleda (izgled), unutrašnjeg prostora odozgo (osnova) ili najbolje presekom građevine.
Kada govorimo o proporcijama, nešto može biti malo, veliko ili skladno. Npr. građevine građene za čoveka, po nekim ljudskim merama, grobna humka je minijaturan, egipatske piramide su hiperdimenzionirane, a grčki hram je skladan. Grci su gradili skladnu arhitekturu jer su za merenje koristili mere preuzete iz veličine delova ljudskog tela po kojima su i nazvane: palac – dlan – lakat – ruka – korak itd. Zato, kad pogledamo grčku arhitekturu, u svim tim širinama i dužinama, mi nesvesno vidimo nešto što nam je „slično“ i zato nam se to sviđa. Primenjujući ljudske mere (antropometričke, prema grčkom antropos = čovek) i omere ili upotrebljavajući ih suprotno, može se svjesno i namerno graditi građevina u kojoj ćemo se osećati dobro i ugodno, ili u kojoj ćemo se osećati „malima“ ili „izgubljenima“. Upravo takav je odnos grčkog hrama ili renesansnog letnJikovca, prema egipatskom hramu ili, recimo, savremenom muzeju žrtava holokausta u Berlinu.
U istoriji čovečanstva – graditeljstvo se javilo posle slikarstva i vajarstva, tek u mlađem kamenom dobu. Ali, neke od prvih građevina su toliko mudro građene da su ostale u neprekidnoj upotrebi do danas (eskimski iglo, itd). Graditeljstvo prema upotrebnoj građi usklađuje i razvija odgovarajuće tehnike gradnje (kao opeka, beton ...) i vrste konstrukcija (npr. arkada, kupola, svod, ...) zavisno od materijala i njihovog veziva.
Arhitektura se obično deli na:
- profanu (svetovnu) arhitekturu; U profanoj se bitno razlikuju stambena i društvena arhitektura.
- sakralnu (religijsku) arhitekturu
- fortifikacijsku (utvrđenja) arhitekturu
No, podelu arhitekture ne treba shvatiti kruto, jer su se kroz istoriju javljaju građevine kojima je funkcija pomešana. Takve su npr.:Dvorac-tvrđava u Velikom Taboru koji je ujedno i kuća za stanovanje obitelji Ratkaj, ili crkva Vrboska na ostrvu Hvaru (16. vek) koja je ujedno i tvrđava za obranu od Turskih gusara
[uredi] Materijali i konstrukcije
Kamen je jedan od najstarijih građevnih materijala, i može biti klesan u pravilne kvadrove, delomično obrađen, namerno grubo klesan (rustika), lomljen ili neobrađen. Drvo se većinom koristilo u obliku nosećih greda (vertikalnih ili horizontalnih), i dasaka. Još jedan stari materijal je opeka (zemlja ili glina iz kalupa pečena ili sušena na suncu). Ovim tradicionalnim materijalima nastajale su građevine koje su imale bočne volumene - nosači (zid, stup i stub, greda i luk) i gornje volumene - teret (krov, plafon i svod, kao i kupola), a oblik je zavisio od njihovih različitih rešenja.
Hiljadama godina gradnja se služila kamenom, drvetom i opekom, a onda se s industrijskom revolucijom u 19. veku uvode metalne konstrukcije i armirani beton (beton preko konstrukcije od čelične žice). Tada se počinje uveliko koristiti i staklo, ne samo za ispunjavanje prozora, nego i kao građevinski element fasada. Metalnom konstrukcijom uveden je potpuno nov način gradnje: delovi po meri napravljeni u fabrici se povezuju u celinu spajanjem ili montažom.
Kao što je 19. vek obilježen čeličnim konstrukcijama tako se u 20. vek najviše gradio u armirano-betonskim konstrukcijama. Nasuprot tradicionalnoj gradnji, kad kuća raste postepeno, armirano-betonsku se građevinu gradi u dve faze: najprije se postavi kostur od okomitih nosača (poput stubova) i vodoravnih ploča (plafon ili sprat), a onda se iznutra podižu pregradni zidovi, spolja se postavlja staklena (ili neka druga) pregrada.
[uredi] Istorija arhitekture
Čovek prvo počinje razvijati profanu arhitekturu i to stambenu. U praistoriji grade se zemunice (jama pokrivena šibljem) ili sojenice (brvnare na obalama). To su jednoćelijske kuće (jedinicu prostora u kući nazivamo ćelija) sa ognjištem i prostorom za spavanje.
U antičkoj Grčkoj poznajemo dvoćelijsku kuću kojoj je prva prostorija bila za goste (megaron), a povučenija za žene i decu. Rimljani razvijaju kuću sa kvadratnim dvorištem okružen hodnicima i tremovima (atrijum), okolo kojeg se nižu sobe. Najstariji tekst o arhitekturi kao grani ljudske delatnosti je O Arhitekturi (De Architectura) latinskog autora Vitruvija, koji kaže da se arhitektura zasniva na skladu i ravnoteži tri osnovna načela: Lepote (Venustas), Čvrstoće (Firmitas) i Korisnosti (Utilitas).
U srednjem veku kuće se pojednostavljuju (soba iznad sobe, drveni strop i stepenište). U gotici se kuće šire na susedne, a u renesansi se ponovo grade veće gradske kuće i palate po uzoru na antiku. Od tada stambene zgrade rastu u visinu i gradovi okupljaju veliki broj stanovnika na relativno malom prostoru.
Od trospratnica i četverospratnica u 19. vek, nastaju desetospratnice i na kraju neboderi u 20 vek Danas je nezamislivo stanovati u domu koji nema specijalizirane prostorije (kupatilo, kuhinju, dnevni boravak ...), a veličina, raspored i veze prostorija zavise od njihove namene.
Odmah nakon kuće za sebe, ljudi su razvili građevine za svoje bogove. U sakralnu arhitekturu spadaju: hramovi, svetišta, mauzoleji (monumentalna grobne građevine), crkve, manastiri, džamije ... Hramovi širom sveta (od mezopotamskih visokih stepenastih hramova, ogromnih egipatskih, ili potpuno prekrivenih skulpturama u Indiji), građeni su da budu veličanstveni i bogati kako bi se bogu udobrovoljilo i navelo da poseti ta mesta za molitve i obrede.
Sakralne građevine, kao najbogatije i najveće u gradu, možemo promatrati kao ogledalo društva u kojem su nastale i odraz cele kulture jedog naroda. Tako je crkva, oduvek, osim za verske obrede, služila za društvena okupljanja i bila je središte kulturnog života. Kroz srednji vek, crkva je bila jedina galerija umetnosti, muzej slikarstva i skulpture, jedina koncertna dvorana u gradu, školska ustanova. Ipak je prvenstveno služila duhovnim potrebama stanovnika, njihovom shvatanju Boga i života. Naravno, ta shvaćanja su se menjala tokom vremena, a s njima i arhitektura crkve. Tako je npr. romanička crkva (11. –12. vek) svojim oblikovanjem odgovarala nemirnom vremenu stalnog ratovanja među feudalcima, i uopšte osjećaju nesigurnosti, pa su te crkve imale što deblje i zatvorenije zidove, zvonike poput kula, uske prozore i uopšte je ličila tvrđavi. A gotička crkva (13. i 14. vek) slavi veću sigurnost i snažan privredni razvoj gradova, obrta i trgovine. Umesto zidova postavlja ogromne prozore, i njih ispunjava slikama od komada raznobojnog stakla (vitraž). Renesansna crkva (15. i 16. vek) poštuje načelo "Čovek je mjerilo svih stvari", stoga ono što je dobro za čoveka dobro je i za veru. Crkve su ličile na stambene građevine, možda malo raskošnije i oslanjala je se na dostignuća antike (s lukovima, kupolama, arkadama, itd). Barokna crkva (17. i 18. vek) je često ovalna, a ukrašena je tako da negira granicu prostora i stvara privid (iluziju) da se unutrašnji prostor crkve pretače u beskrajni prostor u kojem se sve kreće i mienja. Moderna crkva (20. vek) veruje u novo doba koje mora naći nov izraz. Stoga se lišava svih ustaljenih elemenata crkve (stupovi, kapitel, lukovi, ukrasni oblici, itd) i kao i sve u 20. veku bitno se razlikuje od celog prethodnog razvoja čovečanstva.
Zgrade javne i društvene namene su najčešće veća zdanja u gradovima za različite potrebe društvene zajednice. Isprva se zdravstvena, prosvetna, kulturna ili umetnička delatnost obavljala u zgradama koje se nisu razlikovale od stambenih. No, u novioj arhitekturi ove građevine razlikujemo po nameni: pozorišne zgrade, koncertne dvorane, muzeji, galerije, bioskopske-dvorane, stadioni, sportske dvorane, domovi kulture, itd Za upravljanje gradom, od najranijih vremena razvila su se dva tipa građevina: većnica ili palata vladara.
Palata, ma kome pripadala, uvek mora vršiti dve funkcije: osigurati što udobniji život vlasniku i drugima prikazati njegovo bogatstvo i moć.
Najranije palate su bile utvrđene visokim i debelim zidinama, pa ih nazivamo tvrđavama. Svaka tvrđava nosi odlike svoga vremena (u gotici visoki zidovi, u renesansi zvezdasti, u baroku s ogromnim parkovima i bazenima, itd). Zanimljiv je prelaz iz gotike u renesansu gde visoki kvadratni zidovi tvrđava postaju niski, obli, u obliku petouglaa zidovi. Razlog tomu je promena načina ratovanja, tj. prelaz sa hladnog oružja (strele, mačevi, koplja, itd) na vatreno oružje (topovi, muskete, itd) otkrićem baruta.
[uredi] Literatura
- Světové dějiny umění: Larouse ISBN 80-7181-055-X
- Dějiny architektury ISBN 80-207-0185-0
- H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
- Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd 1972.
- Udo Kulterman, Savremena arhitektura, Novi Sad 1971.
- Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976
- Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
- Dejiny umenia, Michael, V. Altparov, Martin 1976.
- Urbs & Logos Bogdan Bogdanović, Gradina 1976.
[uredi] Dodatna literatura
- Louis Hellman: Architektur für Anfänger (Architecture A-Z - A Rough guide). Rowohlt, Reinbek bei Hamburg 1988, ISBN 978-3-499-17551-0.
- Hermann Hipp, Ernst Seidl (Hrsg.): Architektur als politische Kultur. philosophia practica. Reimer, Berlin 1996, ISBN 3-496-01149-1.
- Glancey, Jonathan: Geschichte der Architektur. Mit einem Vorwort von Norman Foster, Dorling Kindersley Verlag, Starnberg 2006; ISBN 978-3-8310-9048-8.
- Koch, Wilfried: Baustilkunde. Orbis, München 1994, ISBN 3-572-00689-9 (behandelt die europäische Baukunst von der Antike bis zur Gegenwart, mit 50 Verbreitungskarten und fünfsprachigem Glossar).
- Paegelow,Claus: Internationales Architektenlexikon, 2004, ISBN 978-3-00-012851-6.
- Philipp, Klaus Jan: Das Reclam Buch der Architektur, Philipp Reclam jun. Verlag, Stuttgart 2006; ISBN 978-3-15-010543-6; ISBN 3-15-010543-9 (eine Geschichte der Architektur in Themen-Doppelseiten).
- Prina, Francesca: Atlas Architektur. Geschichte der Baukunst. DVA, München 2006, ISBN 978-3-421-03606-3.
- Seidl, Ernst (Hg.): Lexikon der Bautypen. Funktionen und Formen der Architektur. Philipp Reclam jun. Verlag, Stuttgart 2006, ISBN 978-3-15-010572-6.
- Dieter Struss (Redaktion): Der große Bildatlas der Architektur (The World History of Architecture); Orbisverlag, München 2001, ISBN 3-572-01302-X.
