Atentat na Anta Pavelića

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Ranjeni Ante Pavelić na lečenju nakon atentata.

U sredu, 10. aprila 1957. godine, u Buenos Ajresu, u predgrađu Lomas de Palamor, u 9 časova, uveče, izvršen je atentat na Antu Pavelića, jednog od najvećih ratnih zločinaca Drugog svetskog rata.

Pozadina[uredi]

Kada je stvorena tzv. Nezavisna Država Hrvatska 10. aprila 1941. godine, sa Antom Pavelićem na čelu, postala je tvorevina koja je u Drugom svetskom ratu izvršila jedan od najvećih i najtežih genocida na svetu. Hrvatski poglavnik Pavalić je doneo rasne zakone, uspostavio je koncetracione logore sa ciljem totalnog istrebljenja Srba, Jevreja, Roma i antifašista. Ideologija njegovog režima svodila se na: borbu protiv pravoslavlja, liberalizma, demokratije, slobodnog zidarstva i boljševizma. Posle sloma NDH, Ante Pavelić je pobegao u Argentinu, pod lažnim imenom. Pošto je izbegao da se suoči sa zakonom i odgovora za počinjeni genocid, veliki broj Srba u emigraciji smatrao je da Ante Pavelić zbog ratnih zločina koje je počinio treba da bude likvidiran.

Pacovski kanali[uredi]

Kada je došlo do sloma NDH, Pavelić je 1945. godine pobegao iz Zagreba i preko slovenačkog grada Maribora izbio na jugoslovensko-austrijsku granicu. Godine 1946. Pavelić je napustio Austriju i preselio se u Rim, u jednu zgradu koja je pod jurisdikcijom Vatikana. Krunoslav Draganović bio je glavni čovek za uspostavljanje „pacovske linije“, odnosno pacovski kanal, postao je uopšten naziv za mrežu evakuacije, tj. bekstva. Draganović je ostvario kontakte s papom Pijem 12, kao i sa visokim činovnicima Državnog sekretarijata Vatikana i italijanske obaveštajne službe. Katolička crkva, odnosno papa Pije XII je na molbu Draganovića i hrvatskih sveštenika, u korespondenciji s britanskim i američkim vlastima tražio da se hrvatskim ratni zarobljenicima i njihovim porodicama zatvorenim na jugu Italije dopusti bezbedan prelaz do novog odredišta u Argentinu. Krunoslav Draganović, sveštenik koji je radio za ustaški režim, poslao je argentinskom diktatoru Huanu Peronu pismo s potpisom. On je tražio sedam hiljada viza za Hrvate, i u pismu Peronu kaže:

Vikicitati „Neka vas Bog bezbroj puta blagoslovi za ovu predivnu gestu. Hrvatski narod će jednom biti slobodan i znat će ceniti velike stvari koje ste za njega učinili.“
({{{2}}})

Vize koje je tražio odobrene su i ustaše su mogle ući u Argentinu. Sveštenik Draganović je Paveliću obezbedio pasoš na ime Pavla Aranjosa, izbeglice iz Mađarske. Zahvaljujući uticaju Vatikana i ustaško-hrvatskog Instituta Svetog Jeronima u Rimu, koji je još pre rata bio glavni centar ustaško-hrvatske terorističke emigracije u Italiji, u Južnu Ameriku, emigriralo je na desetine hiljada ustaša i domobrana, među njima i nekoliko stotina ratnih zločinaca. Pavelić je napustio Italiju 13. septembra 1947. godine, da bi prispeo u Buenos Ajres 6. novembra 1947. i uplovio u luku parabrodom „Sestriere“, putovao je sa pasošom Crvenog krsta na ime Pavle Aranjos. Na fotografiji u njoj prerušen je, imao je dužu kosu te bradu i brkove. Paveliću je azil omogućio lično argentinski diktator Huan Peron. Ubrzo je od argentinskih vlasti dobio uredna lična dokumenta. Prilikom njegovog dolaska u Argentinu, dovezeno je pet velikih sanduka u kojima su bile zlatne poluge i zlatan novac, nakit, drago kamenje, zlatne proteze, burme, satovi. Ukupno 300 kg zlata i dragog kamenja, koje je bilo opljačkano od mase žrtava.

Utočište za ratne zločince[uredi]

Argentina je bila sigurno utočište za ratne zločince iz Drugog svetskog rata. Nakon rata u Argentinu je pobeglo na desetine hiljada nacista i ustaša. Dikatator Huan Peron imao je lične simpatije za oba pokreta, pozvao ih je da se nastane u Aregentini. Branko Benzon, bivši hrvatski ambasador u Berlinu, bio je prvi koji je uz pomoć Vatikana došao u Argentinu. On je bio glavni čovek u ovoj južnoameričkoj zemlji koji je vodio operaciju dolaska ustaša. Sedam hiljada ustaša je našlo utočište u Argentini od toga nekoliko stotina ratnih zločinaca na čelu sa Antom Pavelićem, Vjekoslavom Vrančićem, Dinkom Šakićem, Ivom Rojnicom, Brankom Benzonom, Ivanom Herenčićem, Danilom Crljenom i drugim koji su u Argentinu došli sa pasošom izdatim u Institutu Sveti Jeronimo, sa lažnim imenom. Po preporuci doktora Benzona, Pavelić i još mnogi hrvatski ratni zločinci, postali su savetnici predsedniku Republike Argentine generalu Huanu Peronu, a veliki broj ustaša dobio je zaposlenje po raznim argentinskim ministarstvima, radiju i televiziji iako nisu znali španski jezik. Svi su figurilali pod lažnim imenima sa kojim su došli u Argentinu. Ante Pavelić je od ukradenog zlata sebi i svojoj porodici sagradio modernu vilu u predgrađu Lomas de Palamor.

Srpski iseljenici u Argentini[uredi]

U Argentini je po završetku Drugog svetskog rata emigriralo i nekoliko stotina Srba antikomunista, pripadnika Jugoslovenske kraljevske vojske u Otadžbini. Inače, glavno utočište srpskih emigranata, odnosno četnika posle rata bile su Sjedinjene Američke Države. Srba u Argentini je bili dosta manje u odnosu na veliku i moćnu hrvatsku koloniju, jedan od glavnih razloga je i što je Argentina katolička zemlja, kao i cela Južna Amerika. Odmah po dolasku u Argentinu, počeli su da osnivaju svoja mala i skromna udruženja. Osnovali su prvu srpsku pravoslavnu opštinu Sveti Sava, za Republiku Argentinu. Osnovali su Udruženje Srba, Srpski klub, Kulturni klub Njegoš kao i zemaljsku upravu udruženja boraca Draža Mihailović za Republiku Argentinu. U Argentini se nalazio bivši predsednik jugoslovenske vlade Milan Stojadinović koji je važio za najmoćnijeg i najuticajnijeg Srbina u toj zemlji. Stojadinović se u Buenos Ajresu proslavio kao finansijski savetnik i vlasnik lista "El ekonomist". Četničku emigraciju u Argentini predvodio je, pomorski oficir, kapetan korvete Jakov Jovović koji je bio aktivni učesnik u vojnom puču od 27. marta 1941. godine, a tokom rata bio je komandant Bjelopavlićke četničke brigade. Pripadnici četničkog pokreta, nastojali su da pronađu Antu Pavelića i druge ustaše, ali je to bilo nemoguće, pošto četnici iz Crne Gore koji su bili najbrojniji u srpskoj emigraciji nisu poznavali Pavelića i druge ustaške ratne zločince i zbog toga što su ustaše živele pod lažnim imenima.

Sporazum Milana Stojadinovića sa jugoslovenskim vlastima[uredi]

Komunistička Jugoslavija nije bila sigurna u kojoj se državi Južne Amerike krije Ante Pavelić. Ali, je najviše sumnjala da je njegovo utočište u Argentini, zbog toga je 1951. godine zahtevala izručenje Pavelića. Međutim, Peronova vlada je odgovorila da se lice sa tim imenom ne nalazi na njenoj teritoriji. Jugoslaviji su bili potrebni dokazi da se ustaški ratni zločinac Ante Pavelić krije u Argentini. Zbog toga je odlučeno da se upostavi saradnja i napravi tajni dogovor sa Milanom Stojadinovićem, koji se već duže vreme nalazio u Argentini. Za tu svrhu je iz Jugoslavije specijalno poslat u Argentinu na tajni sastanak sa Stojadinovićem načelnik SID-a (Služba za informacije i dokumentaciju Ministarstva spoljnih poslova FNRJ) Boško Vidaković. Tajni sastanak je održan 20. avgusta 1952. godine u Buenos Ajresu. Stojadinović je trebalo da radi protiv Pavelića i ustaša, tako što bi se približio ustaškom poglavniku i s njim uspostavio socijalne kontakte, koji bi izazvali razdor u hrvatakoj emigraciji. U slučaju pozitivno ishoda, jugoslovenske vlasti će poboljšati materijalne uslove njegovoj sestri u Beogradu, pustiti iz zatvora njegovog rođenog brata Dragomira Stojadinovića, koji je osuđen na 15 godina robije i omogućiti mu slobodan odlazak iz Jugoslavije. Takođe, preko Milana Stojadinovića ili lica koje on odredi išli bi određeni privredni aranžmani između Jugoslavije i Zapada. Kao znak dobre volje Jugoslavija je Milanu odobrila korišćenje državnog arhiva kako bi mogao da napiše memoare. Poslednji sastanak Milana sa predstavnicima jugoslovenskih vlasti imao je 2. decembra 1953. godine u Buenos Ajresu kada je odlučeno da se u interesu uspešnog obavljanja posla prekinu dalji kontakti, kako ne bi izazvali sumnju i otkrili svoje namere.

Stojadinović se uspešno približio Paveliću, postali su „prijatelji“, njihove porodice počele su međusobno da se posećuju. Godine 1954. Stojadinović i Pavelić postigli su dogovor o mirnom razlazu Srba i Hrvata. Rimski list „Tempo“ 11. avgusta 1954. godine objavio je vest o političkom sporazumu bivšeg jugoslovenskog predsednika vlade dr Milana Stojadinovića i poglavnika ustaške NDH dr Ante Pavelića u Buenos Ajresu. Mesec dana kasnije argentinski list „Hogar“ je obavio članak o ovom sporazumu. Sporazum Stojadinović-Pavelić je proizveo negativne reakcije od strane hrvatske i srpske emigracije. Pavelić je proglašeni za nacionalnog izdajnika od dobrog dela ustaških sledbenika, koji su smatrali da je svaki sporazum sa Srbima ravan veleizdaji. Komunistička Jugoslavija je zvanično osudila sporazum, ističući da Pavelić i Stojadinović nisu predstavljali više nikog. Milan je sve akcije vodio po zadatku, kao izjave u vezi s krizom oko Trsta, sastanku s Pavelićem, razgovoru s delegacijom hrvatskog emigrantskog lista „Izbor“.

Pošto je Stojadinović uspešno iskompromitovo Pavelića kod ustaša, jugoslovenske vlasti su mu amnestirale mlađeg brata. Dragomir Stojadinović je 1955. godine pušten iz zatvora pre isteka kazne, pred odlazak u Argentinu sastao se sa šefom jugoslovenske tajne policije Aleksandrom Rankovićem sa kojim je postigao dogovor o radu protiv Pavelića i ustaša u ovoj južnoameričkoj zemlji. U Argentini je preko Dragomira išla veza između jugoslovenskih vlasti i Milana Stojadinovića. Braća Stojadinović su od tada zajednički vodili specijalan rat protiv ustaša. Godine 1955. argentinski diktator Huan Peron je zbačen s vlasti u vojnom udaru, Pavelić je izgubio svog velikog zaštitnika. Da bi povratio ugled među ustašama, Pavelić 8. juna 1956. godine osniva Hrvatski oslobodilački pokret. Pošto je Pavelić odlučio da se vrati u javni politički život doneta je odluka da se likvidira.

Atentat[uredi]

Početkom 1957. godine jedan bivši italijanski general, koji je od ranije poznavao Pavelića iz Italije, i sa kojim je bio prijatelj, otkrio je Pavelića. Ovaj italijanski general bio je u Argentini i prijatelj srpskom emigrantu Jovi Džonjeviću, kome je otkrio mesto boravka i maršute kretanja Anta Pavelića. Od tog trenutka, pomorski kapetan Jakov Jovović sa bivšim pripadnicima četničkog pokreta otpočeo je pripreme atentata na Pavelića. Podaci nisu sadržali informacije o pravom identitetu Ante Pavelića, već samo gde se nalazio i kuda se kretao. Planom ubistva rukovodio je Jakov Jovović, a dobrovoljno se prijavio njegov rođak Blagoje Jovović. Kasnije mu je pridodat Milo Krivokapić. Odluka je donesena da se atentat izvrši 9. aprila 1957. godine, odnosno, uoči velike proslave hrvatske emigracije u Argentini. U predviđeno vreme Blagoje i Milo uputili su se u mesto Palamor, u blizini Buenos Ajresa, gde je Pavelić duže živeo. Tačno su znali njegovu maršrutu. Ali, tog dana Pavelić je pošao sa ženom i ćerkom. To ih je nateralo da odlože svoju nameru, pa su odlučili da atentat izvrše narednog dana.

10. aprila 1957. godine, čitava hrvatska kolonija je proslavljala „dan nezavisnosti“. Krivokapić je kao i obično bio obučen u civilno odelo, dok je Jovović na glavi imao šešir, i naočare bez stakla. Po izlasku iz omnibusa Pavelić je bio sumnjičav i predostrožan, posumnjao je u svog prvog pratioca. Odjednom se okrenuo i u prvacu atentatora Blagoja Jovovića ispalio nekoliko metaka, probušivši jednim hicem njegov kaput. Blagoje Jovović se nije zbunio, trčeći za Pavelićem, koji je počeo da beži, Jovović je ispalio pet metaka u njegovom pravcu. Dva su pogodila Pavelića, jedan ga je pogodio u rame a drugi u plećku, posle čega je odmah pao na zemlju. Posle pucnjave, Jovović je pobegao u jednom, Krivokapić u drugom pravcu i sakrio se kod svojih prijatelja, očekujući reakciju argentinskih vlasti, koje su odmah intervenisale.

Od pucnjave uzbudili su se telohranitelji koji su se nalazili u neposrednoj blizini, u dvorištu Pavelićeve vile, i odmah su istrčali na ulicu, kao i veći broj komšija. Videvši Pavelića ranjenog telohranitelji su ga preneli u bolnicu, nastojeći da ga sakriju. Međutim, za atentat se odmah saznalo; argentinski mediji javili su odmah o atentatu, objavili su podatke o ratnim zločinima koje je Pavelić napravio, ističući i atentat na kralja Aleksanra Karađorđevića u Marselju 9. oktobra 1934. godine od strane ustaša i pripadnika terorističke organizacije VMRO. Argentinske vlasti koje su odmah saznale za atentat preduzele su bezbednosne mere, dok su Pavelićevi ljudi spremali da ga prebace u Španiju.

Argentinski novinari uspeli su da dođu do ranjenog Pavelića tražeći od njega intervju. Iako u bolničkom krevetu, on ih prima i predstavlja se kao čovek koji je „mnogo učinio za hrvatski narod“. Između ostalog, osvrnuo se i na neuspjeli atentat i rekao:

Vikicitati „Znajte, gospodo, atentat nije izvršio nekakav emisar jugoslovenskog poslanstva, niti agent internacionalnog komunizma. Iza ovog se krije druga ličnost ...“
({{{2}}})

I dok su argentinske vlasti vršile istragu, u Buenos Ajres su stigla dva ustaška specijalca sa upustvima da Antu Pavelića po svaku cenu prebace u Evropu - Španiju.

Ante Pavelić napustio je autom Argentinu 23. jula 1957. na pograničnom prelazu Rio Galeros - Patagonija, a narednog dana 24. jula, stigao je u mesto Punta Arenas - Čile. Pavelić je u Santjagu boravio četiri meseca i odatle avionom prebačen je u Španiju, koja se nalazila pod diktaturom Fransiska Franka. U Madrid je stigao 29. septembra 1957. godine. U Španiji su se već skrivale na hiljade ustaša i domobrana na čelu sa ratnim zločincom Maksom Luburićem.

Smrt[uredi]

Novembra 1959. godine Pavelić je prebačen u nemačku bolnicu u Madridu, gde je 23. decembra 1959. godine glavni starešina hrvatskog Domobrana Ivan Asančajić obavešten od diktatorove ćerke Mirjane da se očekuje Pavelićeva smrt. Lekar Pavelića bio je nemački univerzitetski profesor dr Rudolf Seiz. U rano jutro 28. decembra 1959. godine, u 3,55 sati, Pavelić je umro. Diktator je umro od rana zadobijenih u atentatu. Nije mogao da bude operisan kako bi mu bili izvađena iz tela oba metka, jer je uveliko bolavao od dijabetesa. Sahrana je bila skromna, uz prisustvo porodice i malog broja ustaša.

Vidi još[uredi]

Izvori[uredi]