Atila

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Disambig.svg
Ukoliko ste tražili podatke o imenu Atila, pogledajte članak Atila (ime).
Atila

Atila
Atila

Datum rođenja oko 406.
Mesto rođenja nepoznato
Datum smrti 453.
Mesto smrti Panonija
Titula Kralj Huna
Period 434—453
Prethodnik/ci Bleda i Ruga
Naslednik/ci Elak
Poreklo i porodica
Otac Manzak

Atila (406453), takođe poznat kao Atila Hunski ili Bič Božji, je bio kralj Huna od 434. godine pa do svoje smrti. On je bio vladar Hunskog carstva koje se prostiralo od teritorija današnje Nemačke do reke Ural i od Dunava do Baltičkog mora. Tokom svoje vladavine Atila je bio najveći neprijatelj Istočnog i Zapadnog rimskog carstva: dva puta je pohodio Balkansko poluostrvo, prešao je Galiju do Orleana pre nego što je zaustavljen u bici na Katalaunskim poljima. Potisnuo je zapadnorimskog cara Valentinijana III iz njegove rezidencije Ravene 452. godine, stigao je do Konstantinopolja i Rima, ali nije mogao da zauzme ni jedan od ova dva grada.

U velikom delu zapadne Evrope je zahvaljujući, njemu nenaklonjenim, rimskim izvorima upamćen kao otelotvorenje okrutnosti i pohlepnosti. Nasuprot tome, neki istoričari ga smatraju velikim i plemenitim kraljem.

Biografija[uredi]

Poreklo i početak vlade[uredi]

Atila, budući vođa Huna je po izvorima rođen oko 406. godine. Njegov otac se, po Prisku iz Panijuma, zvao Mundiuh i imao je brata Rugu. Rua (ili Rugila) je bio jedan od hunskih poglavara (432434). Atila je imao i starijeg brata koga izvori spominju pod imenom Bleda (grč. Βλήδας).

Atilino pustošenje gradova Istočnog rimskog carstva[uredi]

Hunsko carstvo

Dok je Zapadno carstvo bilo u trpeljivom odnosu sa hunskim vođom, to nije bio slučaj sa istočnim. Istočnim carstvom je tada vladao car Teodosije II, koji se suočavao sa hunskom opasnošću. Za vreme dvovlašća kod Huna bilo je samo izolovanih incidenata na granici Teodosijevog carstva, da bi se za vreme Atile sukobi preneli i u unutrašnjost carstva. Istočno rimsko carstvo je u to vreme bilo u sukobu sa Vandalima koji su osvojili Kartaginu i sa sasanidskim kraljem Jazdergerdom II koji je napao Jermeniju 441. godine. Ovo je omogućilo Atili i Bledi otvoren put kroz Ilirik u unutrašnjost Balkanskog poluostrva, koje su napali 441. godine. Hunska vojska je opustošila Margus (Požarevac) i Viminacijum (Kostolac), zauzela Singidunum (Beograd) i Sirmijum (Sremska Mitrovica), pre nego što su se zaustavili. Zatišje je usledilo 442. godine i za to vreme je Teodosije II pozvao svoju vojsku iz severne Afrike i naredio kovanje velike količine novca da bi mogao da finansira rat protiv Huna. Nakon što je obavio pripreme, pomislio je da je u mogućnosti da odbije hunske zahteve.

Atila je na to odgovorio obnovom pohoda 443. godine. Huni su opseli Naisus sa opsadnim ovnovima i pokretnim kulama - novim oružjem u svom arsenalu - zatim su krenuli duž Nišave i zauzeli Serdiku (Sofija), Filipolj (Plovdiv) i Arkadiopolj. Sreli su se i savladali rimske snage izvan Konstantinopolja i zaustavili se zbog nedostatka opsadne opreme. Teodosije II je priznao poraz i poslao dvorskog zvaničnika Anatolija da pregovara o uslovima mira, koji su bili oštriji nego prethodni: car se složio da plati 6.000 rimskih funti (oko 1.963 kg) zlata kao kaznu za nepoštovanje sporazuma, godišnji danak je utrostručen i popeo se na 2.100 rimskih funti (oko 687 kg) zlata.

Godine 447. Atila je opet krenuo na jug preko Mezije. Rimska vojska predvođena Arnegisklusom ga je srela na reci Vid i bila je poražena, ali je nanela velike gubitke Hunima. Huni nisu više imali prepreka, pa su stigli skroz do Termopila. Sam Konstantinopolj je spasio prefekt Flavije Konstantin, koji je organizovao obnovu Teodosijevih bedema, koje je prethodno oštetio zemljotres, a nekim mestima je izgradio nove utvrđene linije ispred starih.

Atila je kao uslov za mir tražio da Rimljani nastave da plaćaju danak i da se povuku sa pojasa zemlje koja se protezalaoko 480 km od Singidunuma, i oko 160 km južno od Dunava. Pregovori su trajali oko tri godine. Na hunski dvor je 448. godine kao izaslanik vizantijskog cara poslat Prisk. On je više puta svojim diplomatskim akcijama uspeo da razuzda Atilu i da otkloni opasnost od hunskog osvajanja. Međutim, većina njegovog dela je sačuvana u fragmentima.

Slika Mora Tana „Atilina gozba“, načinjena po Priskovim zabeleškama

Prvu diplomatsku misiju je Prisk je preuzeo odmah nakon opustošenja Sremske Mitrovice. Putovao je preko Serdike (Sofije) do opustošenog Naisusa (Niš), da bi zatim krenuo duž severnih teritorija, preko Tise u Atilinu prestonicu. Prisk je opisao Atilinu prestonicu kao jedno malo selo u kojima je većina kuća izgrađena od drveta, pa i sam Atilin dvor. U gradu su se mogli videti ogromni drveni zidovi napravljeni od dasaka, zatim kompleksi za ishranu hunskih ratnika i na kraju, na sred sela ogromni krug na kome je izgrađeno postolje za hunskog vođu. Prisk je razgovarao sa Atilom u njegovoj odaji gde je upoznao i njegovu ženu skirskog porekla. Na kraju mu je predao ogromne količine zlata i razne dragocenosti koje je poslao car Teodosije u znak mira.

Prisk je naročito opisao dvorski život Huna. Oni su voleli da pevaju, da se vesele, a svako veče su priređivali bogate večere na kojima je bilo svega. Naročito je opisivao Atilinu neodoljivu želju za vinom i Atiline robinje, koje su uvek bile pored njega. Po rečima Priska Huni su polako prevazilazili fazu varvarskog plemena i počinjali poprimati odlike civilizovanog plemena. Tome je sigurno doprineo i Atilin boravak u Rimu gde je upoznao pravi život naroda visoke rase. Na Atilinom dvoru je boravio i galski lekar Eudoksije, koji je posle sloma Gala prešao na hunsku stranu. Takođe boravio je i jedan Rimljanin iz Mezije koji će se kasnije oženiti varvarkom, a Atila će mu lično kumovati.

Atila kao vođa Huna[uredi]

„Huni u jurišu“, slika u ulju iz 15. veka

Atilin brat Bleda je već, kao stariji, prigrabio vlast nad čitavim hunskom plemenskim savezom, ali se posle povratka Atile saglasio da vladaju zajedno. Period dvovlašća u Hunskoj državi bio je praćen raznim trvljenjima i neslogama. Bleda je kovao zaveru protiv svog brata nekoliko puta, ali ga je Atila osujetio. Bleda je takođe imao veći ugled među Hunima kao stariji vladar.

Atila je ojačao svoj položaj. Optužio je Bledu da je otrovao Rugu i rešio ga se ubistvom 445. godine. Kada je postao jedini vladar Huna, ujedinio je sva hunska plemena i narode od Volge do Germanije. Sedište njegove države, koja se protezala od Danske do Panonije, od Laponije i Rajne do Kaspijskog jezera pa sve do Kine, bilo je u panonskoj niziji, nedaleko današnjeg Tokaja. Njegovu vlast priznavala su mnoga plemena Germana, Sarmata, Slovena i Turaka. Po rečima Priska, koji je jedini video Atilu i njegovu prestonicu, vojska mu je brojala oko 500.000 ratnika. Bila je naoružana strelama, kopljima, mačevima i noževima.

Po osvajanju vlasti Atila je rešio da prekine savezništvo sa Rimom, ali da u početku ne ugrožava teritorije Zapadnog carstva, već samo Istočnog, tj. Vizantije. Atili se za pomoć protiv Vizigota obratio vandalski kralj Gejserih, šaljući mu brojne darove da bi ga naterao da zarati protiv vizigotskog kralja Teodoriha. To je Atilu pokrenulo da ponovo obnovi neprijateljstva sa Vizigotima. Atila je poslao svoje izaslanike caru Valentinijanu III, u čije je ime vladala njegova majka Gala Placidija u nameri da ih odvuče od saveza sa Vizigota i da se priključe Hunima u zajedničkoj borbi. Atila je obećavao da će čuvati mir prema Zapadnom carstvu i da će samo ratovati protiv Teodoriha sa kime se već dugo vremena nalazio u lošim odnosima.

Teodorih je na vreme uvideo opasnost od ponovnog zbližavanja Huna i Rimljana, pa je pisao Atili da se zajedno sa Vizigotima bori protiv Rimljana. Posle preuzimanja trona, Atila je za kratko vreme uspeo da potčini veliki broj okolnih plemena: Skira, Turkilinga, Sarmata, Herula, Hazare, i konačno mu je pošlo za rukom da i Ostrogote stavi pod svoju vlast. Osnovao je moćno kraljevstvo Huna sa sedištem u Panoniji. Sagradio je velelepnu prestonicu koja se nalazila nedaleko od današnjeg grada Đera u Mađarskoj. Skirski kralj mu se pokorio i dao mu je svoju ćerku za ženu. Prema izveštajima Priska sa Atilinog dvora, Atilina žena se zvala Krek i rodila mu je tri sina.

Atila je priređivao manifestacije na dvoru, bio je obožavalac šamana, a bogatu trpezu su mu ukrašavale robinje iz drugih plemena.

Atilin rat protiv Zapadnog rimskog carstva[uredi]

Atilin pohod u Galiju

Kada je Atila osigurao svoju poziciju prema Vizantiji, koja je kupovala mir sa Hunima, okrenuo se Zapadnom rimskom carstvu.

Atilina misao da krene sa vojskom na Rim, nikada ga nije napuštala. Ipak, on je prvo napao njene provincije. Krajem 450. godine napao je Galiju. To je i vreme razvitka Burgundske kraljevine u oblasti Majnca, sa glavnim gradom Vormsom na Rajni. Kod Burgunda je tada vladao kralj Gunter koji se nalazio pritisnut između otvorenog sukoba njegovih ćerki i Huna.

Najznačajnije svedočanstvo ovih događaja je bio starogermanski ep Pesma o Nibelunzima.

Nakon prisajedinjenja Burgunda, Atila izlazi pred zapadnorimskog cara sa jasnim namerama. Traži da se oženi sestrom cara Valentinijana III, Honorijom. Zanimljivo je objasniti kako je došlo do povezanosti Honorije i Atile. Honorija, sestra cara Valentinijana, je 449. godine zatečena u ljubavnoj vezi sa svojim slugom. Nakon toga ljubavnik je pogubljen, a Honorija koja je verovatno bila trudna, izolovana je iz javnog života. Besna poslala je poruku Atili u kojoj je zamolila da postane njen vitez. Atila je to protumačio kao bračnu ponudu i zatražio polovinu Zapadnog rimskog carstva za njen miraz. Protiv ovoga je naročito ustala Valentinijanova majka Placidija koja je izjavila da se njena ćerka neće nikada udati za varvarina. Atila je rešio da spor reši silom.

Jedini čovek koji se tada mogao suprostaviti Atili bio je zapadnorimski namesniik Flavije Aecije. On je jedno vreme bio talac na hunskom dvoru i upoznao je hunski način življenja, njihove običaje i tradiciju. Kada su ga Rimljani u zamenu vratili, pokušao je da uzurpira mesto Valentinijana za novog cara Rimljana, pa je osuđen na doživotno zatočeništvo. Opasnost od Huna je naterala da se on oslobodi iz tamnice i da ponovo komanduje rimskom vojskom. Međutim, Aecije će posle pobede nad Atilom pasti kao žrtva čiste politike. Optužiće ga da je ponovo pripremao prevrat, pa će biti ubijen na ulici 454. godine.

U međuvremenu je kralj Salijskih Franaka preminuo i izbio je sukob za nasledstvo između njegova dva sina, u koji su se upleli i Atila i Aecije, Atila je podržavao starijeg sina, dok je Aecije podržavao mlađeg. Atila je okupio svoje vazale: Gepide, Ostrogote, Tirinžane, Alane i Burgunde i otpočeo je pohod na zapad. Godine 451, stigao je do Belgike.

Flaviju Aeciju je data velika vojska, a on je ponovo postavljen za vrhovnog zapovednika rimskih legionara. Aecije je na jugu formirao jake vojne snage, primivši u vojsku Vizigote, Franke, Gale i Burgunde. Pošto je Atila zauzeo Orlean, koji je Aecije uskoro povratio, Atila je sa otpočeo da se vraća u otadžbinu sa bogatim plenom, ali ga je Aecije u stopu gonio. Hunska vojska je prešla Rajnu nizvodno od Majnca, ali su ih na drugom kraju sačekale odmorne trupe Aecija.

U rano svitanje 20. juna 451. godine na ravnici Katalaunskih polja, sedam i po kilometara od grada Troa, započela je odsudna bitka. U toj bici na jednoj strani su se borili Huni i niz germanskih plemena, među kojima i Ostrogoti, dok su na drugoj strani bili Aecijevi Galo-Rimljani i takođe germanska plemena, između ostalih Vizigoti sa njihovim kraljem Teodorihom I, koji je našao svoju smrt na ovom bojištu i njegovim sinom Torismundom.

Huni su zauzeli desnu stranu polja, a Rimljani levu. Kada je Atila video da je njegova vojska preslaba da bi izborila pobedu, lično je krenuo na Aecija koji se nalazio na brdašcu odakle je mirno posmatrao tok bitke. Atila je posle velikih gubitaka naredio povlačenje u vojne barake, 4 km od polja. Tu su Vizigoti noću pokušali da prepadnu Hune, ali su Huni na vreme podigli uzbunu i oterali Vizigote dalje od logora. Idućeg dana, Atila se sa ostatkom vojske povukao. Aecije je slavio svoju veliku pobedu u Rimu.

Pohod u Italiju[uredi]

Susret pape Lava i Atile

Atila je iskoristio dezorganzaciju Vizigota, pa je preduzeo novi ratni plan, kako bi ostvario svoju želju da se oženi Honorijom. Prešao je Julijske Alpe i upao u Italiju 452. godine. Opseo je grad Akvileju, blizu Venecije i zidine je tukao katapultima. Kad je grad pao, Atila je nameravao da odatle krene na Rim. Valentinijan je pobeo iz Ravene u Rim, dok je Aecije ostao na bojištu, ali nije imao dovoljno vojske da se odupre. Atila je zauzeo je više gradova, opustošio dolinu Pada i stigao do Mincia gde mu je u susret došao papa Sveti Lav I. Samo zahvaljujući papi Lavu I Rim je spašen od razaranja. Epidemije i glad prisilili su Atilu da napusti Italiju.

Atila je nameravao da napadne Konstantinopolj i da ponovo prisili Teodosijevog naslednika Markijana da plaća danak koji je odbio da plaća, dok je Atila bio zauzet ratovanjem na zapadu. Međutim, Atila je umro početkom 453. godine.

Smrt u bračnoj postelji[uredi]

Atila je umro na dan svog venčanja, iako je već imao velik broj žena. Uzeo je novu ženu po imenu Ildiko. Dan venčanja protekao je u žestokom opijanju i slavlju. Pijan i požudan kada je pala noć mladu je odveo u svoje odaje. Nađen je mrtav naredno jutro, a nova mlada drhatala je od straha dok je pored nje ležao mrtav veliki hunski vođa. Navodno je umro od prekomerne doze alkohola i jakog krvarenja iz nosa premda postoje i pretpostavke kako je smrt bila nasilna. Sahranjen je, prema legendi, u tri kovčega: zlatnom, srebrnom i gvozdenom. Nakon njegove smrti hunska se država raspala. U toku noći, telo mu je spaljeno po starom hunskom običaju, a zatim stavljeno u kovčeg, zajedno s velikom količinom opljačkanog blaga i spušteno u reku Tisu. Reka je odnela Atilino telo u neznane daljine. U više navrata bilo je pokušaja da se otkrije njegov grob, ali je do sada sve ostalo samo na pokušajima. Hunsko carstvo nakon Atiline smrti raspalo vrlo brzo. Već 454. godine, Ostrogoti i druga germanska plemena pobunila su se protiv Huna, a Atilini sinovi zavađeni među sobom nisu se mogli nositi s krizom.

Ime[uredi]

Atila je imao gotsko ime (atila je umanjenica od gotske reči ata što znači otac). Na njegovom dvoru su vladali gotski običaji, a spomen mu je sačuvan i u gotskoj narodnoj priči. Zbog svojih pustošenja i surovosti prozvan je flagelum Dei (bič Božiji). To ime se prvi put spominje kod anonimnog pisca iz IX veka. Ušao je u priče i legende mnogih drevnih naroda. Kao legendarna ličnost Atila se javlja i u Nibelunzima (kao: Etzel), Edi (kao: Atli) i u narodnoj tradiciji Južnih Slovena kao Atil pasoglavi.

Legenda o maču boga Marsa[uredi]

Atila je jedan od najvećih osvajača u istoriji i najčuveniji među varvarskim vođama u doba seobe naroda a od rimskih careva je dobio nadimak bič božiji. Postoji legenda koja kaže kako je Atila u stvari bio mač Marsa i da druge varvarske vođe nisu mogle da ga pogledaju pravo u oči, a da se pri tome ne pokolebaju u svojim namerama.

Legenda Huna kaže da je Atila od jednog čobanina dobio na poklon mač boga Marsa. Atila je našao čobanina sa svojim stadom i primetio krvavi trag po travi. Čobanin mu je rekao da pažljivo prati taj trag. Atila je pratio trag i iz trave izvadio bačeni mač, koga je uzdigao visoko. Atila je poverovao da je to predskazanje za njega da bude jedan od velikih svetskih vođa po Božjoj volji.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

  • Priscus: Историја, dostupno na originalnom starogrčkom u Ludwig Dindorf : Historici Graeci Minores (Leipzig, Teubner, 1870) и у преводу на енглески језик Џ. Б. Бјурија: Приск на Атилином двору
  • Jordanes: О пореклу и делима Гота
  • Babcock, Michael A. (2005) The Night Attila Died: Solving the Murder of Attila the Hun (Berkley Publishing Group. ISBN 978-0-425-20272-2.)
  • Blockley, R.C. (1983) The Fragmentary Classicising Historians of the Later Roman Empire, vol. II ISBN 978-0-905205-15-1.. This is a collection of fragments from Priscus, Olympiodorus, and others, with original text and translation.
  • Gordon, C. D. (1960) The Age of Attila: Fifth-century Byzantium and the Barbarians (Ann Arbor, University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-06111-2.). This is a translated collection, with commentary and annotation, of ancient writings on the subject, including Priscus.
  • Heather, Peter (2005) The Fall of the Roman Empire—A New History of Rome and the Barbarians (Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515954-7.)
  • Howarth, Patrick (1994) Attila, King of the Huns: The Man and the Myth ISBN 978-0-7867-0930-4..
  • Maenchen-Helfen, J. Otto (1973) The World of the Huns: Studies in Their History and Culture (Berkeley, University of California Press. ISBN 978-0-520-01596-8.)
  • Man, John (2005) Attila: A Barbarian King and the Fall of Rome (Bantam Press. ISBN 978-0-593-05291-4.)
  • Thompson, E. A. (1948) A History of Attila and the Huns (London, Oxford University Press. ISBN 978-0-8371-7640-6.). This is the authoritative English work on the subject. It was reprinted in 1999 as The Huns in the Peoples of Europe series ISBN 978-0-631-21443-4.. Thompson did not enter controversies over Hunnic origins and considers his victories to have been achieved only when there was no concerted opposition.


Spoljašnje veze[uredi]



Prethodnik:
Bleda

(435434)

Vladar Huna

(434453)

Naslednik:
Elak

(453454)

Prethodnik:
{{{pre2}}}
{{{spisak2}}} Naslednik:
{{{posle2}}}
Prethodnik:
{{{pre3}}}
{{{spisak3}}} Naslednik:
{{{posle3}}}
Prethodnik:
{{{pre4}}}
{{{spisak4}}} Naslednik:
{{{posle4}}}
Prethodnik:
{{{pre5}}}
{{{spisak5}}} Naslednik:
{{{posle5}}}
Prethodnik:
{{{pre6}}}
{{{spisak6}}} Naslednik:
{{{posle6}}}
Prethodnik:
{{{pre7}}}
{{{spisak7}}} Naslednik:
{{{posle7}}}
Prethodnik:
{{{pre8}}}
{{{spisak8}}} Naslednik:
{{{posle8}}}