Atlantida

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Karta Atlantide, objavljena u Amsterdamu 1669. godine

Atlantida je mitsko ostrvo koje je prvi pomenuo starogrčki filozof Platon u svojim dijalozima „Timaj“ i „Ktiron“, koji su napisani oko 360. p. n. e. Prema Platonu, Atlantida je bila pomorska sila koja je ležala sa druge strane Herkulovih stubova koja je pokorila mnoge delove zapadne Evrope i Afrike 9000 godina pre Solona, tj. oko 9600. p. n. e. Nakon neuspešnog pokušaja da zauzme Atinu, Atlantida je usled prirodne katastrofe potonula u okean za jedan dan i noć.

Istoričari se ne slažu da li je i koliko Platonova priča inspirisana ranijim predanjima. U „Kritonu“, Platon tvrdi da njegovi navodi o antičkoj Atini i Atlantidi potiču još od Solonove posete Starom Egiptu u 6. veku p. n. e. Solon se u Egiptu sastao sa sveštenikom iz Saisa, koji mu je preveo priču o Atinjanima i Atlantidi, zabeleženu na jednom papirusu. Neki naučnici tvrde da je Platon zasnovao priču na uspomenama na prošle događaje kao što su erupcija Santorinija ili Trojanski rat, dok drugi tvrde da su mu inspiracija bili događaji iz njegovog vremena, kao što je uništenje Helikea 373. p. n. e. ili neuspela atinska invazija Sicilije 417-413. p. n. e.

Platonov zapis[uredi]

U delu: „Kriton“ Platon opisuje rat između Atlanta i ostatka tadašnjeg sveta i kaže da se dogodio pre 9.000 godina. Podatak se odnosi na rat, a ne na katastrofu, koja je prouzrokavala potonuće ostrva iako je taj rat prekinula prirodna katastrofa.

Ostali antički autori koji su pisali ili pominjali Atlantidu: Prokl (485 - 412. p. n. e.), Strabon (25. godina ne.), Plinije Stariji (79. godine n. e.), Diodor sa Sicilije i mnogi drugi.

Prema Platonu Atlantida je bila veliko ostrvo, veličine kao Libija i Azija zajedno, i nalazilo se sa one strane Herakleovih stubova (Gibraltar). To je bila plodna i bogata zemlja, koja je davala dve žetve godišnje. Stanovništvo se bavilo zemljoradnjom, stočarstvom, i zanatima. Kopali su i topili rude. Najcenjeniji metal je bilo zlato, koga je bilo u izobilju i jedan metal sa nazivom orihalk koji se mogao naći svuda po ostrvu.

Mapa koja pokazuje lokaciju Atlantide po Platonovom zapisu. Iz Atlantis:The Antediluvian World, 1882, Ignacijusa Donelija.

U sredini ostrva nalazila su se dva izvora: jedan sa hladnom i jedan sa toplom vodom. Oko njih su stanovnici izgradili bazene za kupanje od kojih su neki bili pokriveni. Postojalo je više gradova i tri pristaništa.

Zemljom je upravljao Atlant uz pomoć 10 careva. Sastajali su se svakih 6 godina i donosili zakone i sudili.

Stanovništvo je uživalo u sreći i bogatstvu sve dok njihovi carevi, nisu rešili da zarate sa ostatkom sveta. Vojsku ostatka sveta su predvodili Jelini, a na njihovom čelu su bili Atinjani. U strahovitoj bici Grci su odneli potpunu pobedu i sprečili da se Atlantiđani prošire sa „ove strane Herkulovih stubova“.

U jeku najžešćih bitaka zatutnjli su strašni zemljotresi i Atlantida je potonula u more.

Razlozi nestanka[uredi]

Postoji mnogo legendi o Atlantiđanima i o tome kako je njihova napredna civilizacija nestala. Po jednoj legendi, uništili su sami sebe pogrešnom upotrebom nekakve strašne energije, a po drugoj, bogovi su ih kaznili jer su počeli da ratuju protiv svojih prijatelja i da ubijaju ljude zbog svoje pohlepe i za većim bogatstvom. U srednjem veku ljudi su bili sigurni da je Atlantida zaista postojala, i čak se verovalo da je taj mistični kontinent stajao na mestu današnjeg Atlantskog okeana (odatle i ime - Atlantida). Tada su istraživači plovili svuda po svetu u potrazi za ovom misterijom, nalazeći usput Severnu i Južnu Ameriku, Kinu, Japan i Australiju.

Moderni mit[uredi]

Moderni mit o ovom kontinentu počeo je 1882. godine objavljivanjem knjige Atlantida koju je napisao Amerikanac Ignacijus Doneli.

Drevna civilizacija[uredi]

Danas ima dosta arheologa širom sveta koji misle da je mit o Atlantidi nastao sa velikim vulkanskim erupcijama u Egejskom moru koje su uništile tada moćnu i bogatu minojsku civilizaciju na današnjem ostrvu Santorini oko 1450. p. n. e.

Spoljašnje veze[uredi]