Auksin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Auksini su grupa biljnih hormona (fitohormoni), koji imaju ulogu u osnovnim koordinativnim signalima tokom razvića biljke.[1] Često deluju u kombinaciji sa ostalim hormonima, bilo sinergistički ili antagonistički. Najvažniji predstavnik auksina je indol-3-sirćetna kiselina (IAA).[2]

Otkriće[uredi | uredi izvor]

Dokazivanju postojanja i izolovanju hormona rastenja prethodila su određena mišljenja i saznanja:

  • Čarls Darvin je prvi primetio pojavu fotoperiodizma;
  • godine 1880. javlja se teorija da su rast korena i razviće cveta pod uticajem fiziološki aktivnih jedinjenja koja se stvaraju u biljci;
  • danski fiziolog koji se bavio proučavanjem rastenja biljaka Peter Bojsen-Jensen je pratio istu pojavu i utvrdio da je rast intenzivniji na strani koja je u senci, gde se nalazi materija koja dovodi do savijanja;
  • godine 1934. Kogel je izolovao jednu vrstu auksina iz urina čoveka, a posle toga je dokazan i izolovan iz biljaka.

Darvinov rad[uredi | uredi izvor]

Čarls Darvin je posmatrao savijanje vrha trave u odnosu na svetlost (fotoperiodizam) i pretpostavio da se u njemu nalazi neka materija koja je odgovorna za primanje svetlosnog nadražaja i savijanje vlati. Posmatranja je vršio na travi vrste Phalaris canariensis i opise efekata svetlosti na njihove koleoptile objavio 1880. g. u knjizi "Uticaj savijanja kod biljaka (The Power of Movement in Plants)".

Ventov eksperiment[uredi | uredi izvor]

Holandski naučnik Vent je 1928. g. prvi izolovao auksine iz koleoptila ovsa i objasnio njihovo dejstvo na izduživanje ćelija. Postupak Ventovog eksperimenta:

  1. U eksperimentu se koriste koleoptili ovsa (šuplji, cilindrični organi koji traju kratko, ali jako brzo rastu vrhom (apikalno rastenje)).
  2. Vrh koleoptila se odseca i prenosi na hranljivu podlogu (agar).
  3. Sačeka se određeno vreme potrebno da auksin difunduje iz odsečenog vrha u agar, a zatim se otklanja koleoptil i kockica agara prislanja sa jedne strane koleoptila.
  4. Ćelije na strani koleoptila uz koju je prislonjena kockica agara se znatno više izdužuju nego one na suprotnoj strani, usled čega se koleoptil savija.

Eksperiment je dokazao da se hormon rasta, auksin, stvara u vrhu koleoptila odakle se kreće ka bazi i da utiče na izduživanje ćelija; zona izduživanja nalazi se udaljena 2-3mm od meristemske zone.

Hemijski sastav[uredi | uredi izvor]

Auksini su nađeni kod monokotila i dikotila u mladim tkivima, na apikalnim meristemima korena i stabla, listovima i dr. Prema hemijskoj strukturi auksini su pretežno indolne prirode -sirćetna kiselina i druga jedinjenja slične hemijske strukture, odnosno njeni proizvodi, koja imaju isto dejstvo na izduživanje ćelija, pa pripadaju prirodnim auksinima koji se mogu otkriti u biljkama.

Predstavnici prirodnih auksina, svi sadrže indol:

Danas se pored prirodnih auksina koji sintetišu same biljke, koriste i sintetički auksini (naftilsirćetna, indolbuterna, indolpropionska, fenilsirćetna, fluorensirćetna kiselina) pomoću kojih je moguće uticati na tok fizioloških procesa u biljci, što je našlo praktičnu primenu u hortikulturi[3]. Sintetičke auksine biljka svojim enzimom, tzv. auksinooksidazom, koja inače razlaže prirodne auksine, ne može ih razgraditi ili ih vrlo teško razgrađuje, pa primena takvih hormona ima dugotrajno delovanje.

Delovanje[uredi | uredi izvor]

Deluju na sličan način kao i drugi hormoni. Na primeru ubrzavanja rasta i izduživanja ćelija to se može predstaviti kroz sledeće etape:

  1. Na mestu delovanja vezuje se za receptorni protein na površini ćelije.
  2. vezivanjem za receptor hormon postaje aktivan.
  3. Ćelija pod dejstvom hormona reaguje na određene načine:

Fiziološko delovanje[uredi | uredi izvor]

Osim što omogućavaju rast i izduživanje ćelija, a time i biljke, ovi hormoni ostvaruju i mnoga druga dejstva, od kojih se izdvajaju najvažnija:

  • podsticanje cvetanja,
  • stimulisanje obrazovanja plodova bez semena, tzv. partenokarpija,
  • pospešivanje rasta adventivnih korenova, tzv. rizogeneza, a inhibicija rasta glavnog korena; praktična primena toga je što na reznicama (vegetativno razmnožavanje) stimuliraju obrazovanje korenova,
  • zadržavanje opadanja listova i plodnika,
  • apikalna dominantnost,
  • fototropizam, koji se ogleda u tome da strana biljke okrenuta od izvora svetlosti raste više zbog nagomilanog auksina na toj strani,
  • geotropizam.

Efekat zavisi od koncentracije hormona, a osim toga i do drugih faktora, kao što je temperatura.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Auxins Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. septembar 2002) page on www.plant-hormones.info — a website set up at Long Ashton Research Station an institute of the BBSRC.
  2. ^ Simon, Sibu; Petrášek, Jan (2011). „Why plants need more than one type of auxin”. Plant Science. 180 (3): 454—60. PMID 21421392. doi:10.1016/j.plantsci.2010.12.007. 
  3. ^ Grbić, M. (2004): Proizvodnja sadnog materijala – Vegetativno razmnožavanje ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Ne&Bo i Tragovi. Beograd;
  4. ^ Jungmook K.; Harter, K; Theologis, A (oktobar 1997). „=Protein–protein interactions among the Aux/IAAproteins”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 94 (22): 11786—91. PMC 23574 Slobodan pristup. PMID 9342315. doi:10.1073/pnas.94.22.11786. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Vujaklija, M: Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd
  • Grozdanović-Radovanović, Jelena: Citologija, ZUNS, Beograd, 2000
  • Nešković Mirjana, Konjević R, Ćulafić Ljubinka (2002): Fiziologija biljaka, NNK, Beograd
  • Karlson, P: Biokemija, Školska knjiga, Zagreb, 1976
  • Petrović, N, Đorđe: Osnovi enzimologije, ZUNS, Beograd, 1998
  • Šerban, M, Nada: Ćelija - strukture i oblici, ZUNS, Beograd, 2001
  • Sarić, M. (1975): Fiziologija biljaka, Naučna knjiga, Beograd
  • Kojić, M. (1989): Botanika, Naučna knjiga, Beograd

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Auksin na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ауксин&oldid=26815725”