Bakropis
Bakropis (fr. l'eau-forte, nem. radierung, eng. etching) je grafička tehnika duboke štampe, kod koje se matrica izrađuje hemijskim putem.[1]
Istorijat[uredi | uredi izvor]
Pretpostavlja se da je tehnika bakropisa preuzeta od oružarskog zanata, gde je praktikovana za ukrašavanje oružja i ratne opreme. Najraniji pokušaji potiču sa početka XVI veka[1], iz radionice Daniela Hofera (1471-1536). Najraniji datirani bakropis je „Devojka maše nogama“ Ursa Grafa iz 1513. godine, rađen na gvozdenoj ploči jer u to vreme bakar još nije počeo da se koristi.
Nezadovoljan kvalitetom ove nove tehnike, koja nije pružala svu prefinjenost linije bakroreza, Albreht Direr je napušta nakon svega nekoliko pokušaja. Lakšu i izražajniju primenu bakropisa omogućila je kasnija upotreba bakarne ploče, negde nakon 1530. godine. Ona se pripisuje Albrehtu Aldorferu (1480-1538), jednom od istaknutih pripadnika dunavske škole.
Neki od najpoznatijih umetnika koji su svojim radom i istraživanjima na tom polju doprineli širenju izražajnih mogućnosti tehnike su Žak Kalo (1592-1635), Antoni van Dajk (1599-1642), Rembrant van Rajn (1606-1669), Žan Livens (1607-1674). Od modernijih spomenimo Franciska Goju (1746-1828), Ežena Delakroa (1798-1863), Vilijema Blejka (1757-1827), Teodora Rusoa (1812-1878), Šarl-Fransoa Dobinjija (1817-1878), Edgara Dega (1834-1917), Eduara Manea (1832-1883) i Pabla Pikasa (1881-1973). Ova popularna grafička tehnika koristi se i danas od strane najšireg broja umetnika-grafičara.
Princip[uredi | uredi izvor]
Na bakarnoj ploči, prethodno obrušenoj, matiranoj i očišćenoj, nanosimo sloj bitumenske presvlake koji je otporan na dejstvo kiseline. Na tako pripremljenoj ploči, crtež se iscrtava najčešće zašiljenom iglom, pri čemu se odstranjuje zaštitni film do vidljivosti metalne ploče. Bakarna ploča se polaže u rastvor azotne kiseline, koja izjeda metal na nezaštićenim mestima i produbljuje tragove rada igle. Nakon uklanjanja zaštitne prevlake, na očišćenu bakarnu ploču se nanosi štamparska boja. Štamparska boja prodire u tragove koje je na ploči ostavila kiselina, a koji predstavljaju željeni crtež. Boja se brisanjem uklanja sa neizgriženih površina koje ostaju bele pri štampi. Prolaskom kroz štamparsku presu za duboku štampu, ovako nabojeni crtež se otiskuje na papir. Osim bakarnih ploča, mogu se korisiti i cinkane ili gvozdene ploče. U tom slučaju, sastav kiseline se razlikuje.
Iako srodna, ova tehnika se razlikuje od tehnike bakroreza. U tehnici bakroreza, crtež nastaje mehaničkim putem, diretnim rezanjem u bakarnu ploču za to predviđenim alatima, dok kod bakropisa slika nastaje hemijskim delovanjem kiseline. I jedna i druga tehnika pripadaju tehnikama duboke štampe.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 97. ISBN 86-331-2075-5.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Dževad Hozo, Umjetnost multioriginala, Prva književna komuna Mostar, 1988.
