Kulin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Бан Кулин)
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Kulin (čudovište).
Kulin
Lični podaci
Datum rođenja1163. (?)
Mesto rođenjaBanovina Bosna,
Datum smrtioko 1204.
Mesto smrtiBanovina Bosna,
Porodica
SupružnikVojislava
PotomstvoStefan Kulinić
RoditeljiBorić (?)
Lavica Vukmirić
DinastijaKulinić
Ban Bosne
Period1180–1204.
PrethodnikBorić
NaslednikStefan Kulinić

Kulin je bio bosanski ban koji je vladao Bosnom najkasnije od 1180. godine do oko 1204. godine. Prema pisanju Mavra Orbina Kulin je nasledio prvog bosanskog bana Borića i vladao 36 godina, to jest mogao je početi da vlada 1167. i vladati do 1203. ili 1204.[1] Sa izuzetkom jednog vojnog pohoda protiv Vizantije u kome je učestvovao sa Ugarima 1183. godine, Bosna je njegovu vladavinu provela uglavnom u miru. Zbog njegove privrženosti Crkvi bosanskoj, katolička crkva je kroz Ugarsku na njega izvršila pritisak, pa je Kulin u aprilu 1203. organizovao skup na Bilinom Polju gde deklariše svoju privrženost katoličkoj crkvi.[2] Tako je odbacio jeresi za koju ga je još 1199. papi optuživao upravnik Zete Vukan Nemanjić.

Povelja Kulina bana

Kulin je naročito poznat po Povelji sačinjenoj 29. avgusta 1189. godine, koja predstavlja ugovor o trgovini između Dubrovnika i Bosne, ali ne spominju se nikakve granice Bosne. U ugovoru ban Kulin dopušta „Dubrovčanima koji hode po mome vladanju trgujući” da banu ne plaćaju ništa, „osim što mu ko od svoje volje pokloni”. To što se odrekao prihoda od trgovine, možda pokazuje da trgovina između Dubrovnika i poljoprivredne zemlje Bosne u to vreme nije imala veći značaj. Obećava dubrovačkim trgovcima da će ih štititi od nasilja svojih „časnika” i da će im pružati pomoć.[3][4][5] Ban Kulin ostavio je u nasleđe natpis na srpskom jeziku uz ktitorsku sliku, ili reljefni portret. Taj natpis nastao je oko 1200. godine kada je nad vratima Kulinove crkve u Muhašinovićima kod Visokog postavljen ktitorski natpis tzv. „Ploča Kulina bana”. Natpis iz Kulinove crkve predstavlja prvi sačuvani srpski ktitorski natpis uz crkvu na području Bosne. Uz natpis nalazio se i portret Kulina, ali on nije sačuvan. Danas se Kulinov ktitorski natpis čuva u Zemaljskom muzeju u Sarajevu.[6]

Tekst se čita ovako:[6]

Сиьж црквъ банъ Коулинъ зида егд[а пл]Ѣни Коучевъско Загорие и наде на ноу прон[ие] оу ПодъгорѢ СлѢпичишъ. и постави свои образ[ъ надъ] прагомъ. бъ даи баноу Коулиноу здравие и бани Воислави.[6]

Prevod na savremeni srpski jezik glasi:

Ovu crkvu zidao je ban Kulin kada je plenio Kučevsko zagorje. I pade na nju pronija u Podgorju Slijepčišća. I postavi svoj obraz nad pragom. Bog da podari banu + Kulinu i banici Vojslavi.[7]

Poslednja potvrda da je ban Kulin bio živ je iz aprila 1203. i pretpostavlja se da je umro ubrzo posle toga, to jest oko 1204. godine.

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Posle smrti cara Manojla 1180. godine se u izvorima javlja Kulin Ban. Kulinu je papa Teobald poslao pismo, papski legat i podđakon rimske crkve, želeo je da ga lično vidi i da mu preda pismo, ali nije mogao, nego je to činio posredno u isti mah, da mu pošalje dve sluge i kožu od kune (pro leuerentia beati Petri apostoli et domini pape et pro salute anime vestre), pismo je bilo adresovano Culin magno bano Bosine, pa i ako sam sebe zove banъ, bosъnъski i banъ Koulin.[8][9] Iz samog se teksta može utvrditi da je vrlo verovatno i da je od ranije bio ban i da titule koje mu se daju u pismu (nobilis et potens vir), nisu samo stvar tradicionalne učestanosti.[10]

Papa Aleksandar III je 4. oktobra 1180. godine, uputio svim sveštenicima Dalmacije i „sve Sklavonije” da im šalje svoga poslanika i zamenika za te krajeve Teobalda, časnog čoveka.[11] Razlog tome je bio što su gotove one krvave bitke između splitskog nadbiskupa Rajnerija i plemena Kačića. On je u stvari došao zbog svog crkvenog poseda u oblasti Kačića kod Makarske, što su ovi smatrali povredom svojih plemićkih dobara, pa kad ga nisu mogli ukloniti bez razloga, oni ga kamenovaše u Avgustu 1180. godine kod današnje crkve sv. Arnera. Zaštitu su posle našli kod zahumskog kneza Miroslava. Miroslav je rekao da u svojoj oblasti ne dozvoljava sprovođenje crkvenih naredba i da je ubio svog arhiepiskopa.[12] Papa u svom neposlatom pismu od 7. jula 1181. godine uskraćuje blagoslov zbog toga i zato što nije hteo da prihvati njegovog poslanog papinog legata, i govoreći mu da vrati novac nadbiskupov, što i nije dao da se upražnjene katedralne stolice popune. Zbog toga je Teobald bio isključen iz Miroslavove crkve, a papa mu je rekao da ne dira crkvene osobe, a ni crkve.[13] Nepoznato je zašto pismo nije poslato, ali je papa dan pre toga uputio Beli III mađarskom kralju pismo, govoreći mu da prisili Miroslava na naknadu i da se potčini.[14] Kako je Kulin odgovorio na Teobaldovo pismo se ne zna, ali sigurno nije isto postupao kao Miroslav, zbog toga što se njemu ne upućuju nikakvi prekori ni posredni ni neposredni.[15]

Junije Resti, dubrovački hroničar, navodi ugovor koji je sklopila Dubrovačka republika sa Stefanom Nemanjom i njegovom braćom bio od velikog moralnog uticaja u slovenskim stranama i da mu je odjek i Kulinov ugovor, koji on pogrešno stavlja u 1188. godinu.[16] Kulin je 29. avgusta 1189. potpisao ugovor između Dubrovačke republike i Banovine Bosne. Obvezao se knezu Krvašu (Gervaziju) i svim građanima republike, da će biti pravi prijatelj „одъ сеѢ и до вѢка”, da slobodno pušta dubrovačke trgovce „по моемоу владанию”, bez ikakvog danka „разъвѢ що ми къто да своиовъ воловъ поклонъ” i da će im u svemu ići na ruku. Zakleo se potom na „sveto evanđelje”.[17][18]

Prema povelji istoričar V. Klajić zaključuje da je Kulin bio tada „posve nezavisni ban”, hrišćanske vere i po svojoj prilici katoličke, pošto broji godine od rođenja Hristovog.[19] To što on datira povelje od rođena Isusa Hrista ne znači da je bio katoličke vere, to je samo uticaj zapadne diplomatije, koja je u Bosnu došla preko Dubrovnika i Dalmacije, i koji se izrazio samo u toj osobini.[20] Takođe to zaključavanje se čini neispravno, jer to što on daje slobodu dubrovačkim trgovcima i što im je obećao slobodu ne ukazuje na to da je on bio Katolik. Takođe i Andrija, zahumski knez, se isto klao Dubrovčanima i njihovom knezu Žan Dandolu, da će sa njima mir, „како су и мои старѢ имали с вашими старѢишими 8 стары законь”, i da im je „отворена земла моѢ”,[21][22] pa čak i ako je znao zavisnost srpskog kralja, prema tome se može reći da je bio „nedovisan”. Dana 22. maja 1254. godine se kleo Dubrovčanima i zahumski župan Radoslav, savez i večni mir protiv kralja Uroša „до колѣ вашь градь Дꙋбровьникь ꙋ рать стои (сь) кралемь ꙋрошемь и сь єговѣмн лꙋдьми” i obećao je zaštitu trgovine, čak i ako sam kaže „вѣрьнь клетьвеникь господинꙋ кралꙋ ꙋгьрьскомꙋ”.[23] Takođe se zna da je Dubrovnik u to vreme bio nezavisan, pa i pak prima ugovore i zaklinje se njegovom knezu. To su sitniji ugovori unutrašnje prirode, kojih retko ima čak kod pojedinih gradskih opština (npr. kod Splita i Trogira), u okviru izvesnih autonomija. Prema ovome, moguće je da Kulin nije vladao potpuno slobodno.[24]

Znajući sumnjivost u svom susedstvu, i u pogledu državnopravnom, kao i u političkom, Vukan, sin Stefana Nemanje, zetski gospodar, u svom pismu 1199. godine izričito kaže da je Bosna terra regis Ungarie i da mađarski kralj ima da uvodi red u njoj. Vukan naglašava kralja da mora da istrebi jeretike a regno suo.[25] Moglo bi se reći da je Vukan hteo da Mađari napadnu Kulina. Vidimo da je mađarski kralj imao pravo nad Bosnom i da se meša u bosanske stvari, čak je to i Kulin priznao. Kada su završili poslove sa njim papski legat je otišao mađarskom kralju, da taj odgovor utvrdi, a Kulinov sin u ime oca, prima obaveze pred licem kralja mađarske i pristaje, da pola globe plati njemu, ako prekrši utanačenje. Kulinov odnošaj sa Mađarima i te kako nije nov. I njegov prethodnih ban Borić, figurisao je kao principibus regni, ma koliko inače bila njegova unutrašnja autonomija.[26] Tako da se može zaključiti da je Kulin bio zavisan od mađarskog kralja sve do njegove smrti.[27]

Još 1187. godine dajući nadbiskupu Dubrovnika plašt i potvrđujući mu prava crkve, papa Kliment III kao njemu podložnu dijecezu „državu Srbije koja je Bosna”.[28] Zbog političkih namera Bela III, mađarski kralj u nadbiskupiji u Splitu stavi svog čoveka, Mađara, Petra, koji je uticao na rimsku kuriju, da mu pri određivanju nadbiskupije 1192. godine, doda i „bosansku episkopiju”,[29][30] koja je dotle bila pod jurisdikcijom dubrovačkog nadbiskupa. Nego postoji jedna nedoumica oko toga. 4. maja 1195. godine sudilo se u Dubrovniku između dubrovačkog nadbiskupa i nadbiskupa Bernarda i njegove svećenstva radi raspe, koja je nastala zbog toga, jer je trebalo da se reši ko će da ide po ono episkope, koji treba da posvete s dubrovačkim nadbiskupom novog izabranog bosanskog biskupa, qui ad consecrandum venerit. To vodi ka tome da je možda prenebregnuta papina odredba od pre tri godine. To je sasvim moguće imajući primer kod Miroslavovog ponašanja malo pre toga, ali je zaista značajno, zašto protiv tog akta ne ustaje splitski nadbiskup. On od pape dobija jednu misiju kasnije za Bosnu kao kompetentan sused i iskusan čovek (te frater archiepiscope qui tarn vicinitate locorum quam rerum experientia),[31] da bi ispitao stanje jeretika, ali se to u pismu ne ističe, da je njemu dužnost da ispita to stanje svoje dijeceze. Kulin se ne obraća papi samo preko Bernarda, nego čak i preko dubrovačkog podđakona Marina u isto vreme. Što je još zanimljivije, Bernard se pominje kao izvršilac papine misije, nego povereni posao izvršava sam papin legat Ivan de Kazemarie, a prisutan je ipak dubrovački arhiđakon Marin. To može da znači da podela nije bila potpuno provedena, i da je stara tradicija veze sa Dubrovnikom bila još uvek tolika jaka i da se nije dala lako pretrgnuti. I to čak u vreme, kada dubrovački nadbiskup ne vodi ni malo obzira o svojoj dijacezi i za četiri godine ne ulazi u nju, zanemarivši je toliko, da čak i papa osuđuje i dozvoljava dubrovačkom kaptolu, da biraju drugog nadbiskupa.[32] Izgleda da je razlog u tome što splitski nadbiskup Bernard nije imao ličnog ugleda, zato je mađarski kralj zatražio od Splićana da pokažu svoju lojalnost.[33] 1207. godine mađarski kralj Andrija potvrđuje splitskoj nadbiskupiji sva prava i posede navodi među njenim područnim dijecezama i bosanku.[34] Ali papino pismo 12. marta 1222. godine upućuje na to da Dubrovčani moraju da biraju nadbiskupa, koji će pomoći protiv herezije u Bosni.[35] Isti papa Honorije III tri godine kasnije potvrđuje Ugrinu, nadbiskupu kaločkom, one oblasti koje mu je darovao kralj Andrija, Bosnu, Soli i Usoru, da istrebi jeres, a darovnica glasi: tibi et ecclesie tue per te salvo iure regio in redditibus et rationibus consuetis. Istog dana mu je poslata da raščisti verske odnošaje u toj oblasti.[36] Dve godine posle, 1227. Grgur IX potvrđujući nadbiskupiju dubrovačkoj bule svojih prethodnika, ne izostavlja Seruilie quod est Bosna.[37][38][39]

Ćorović je mislio da se ovde radi o dve episkopije, jedna na severu sa Usorom i Soli, druga centralna, bosanska, koja se spominje od 1067. godine. Jer 1187. se prvi put javlja regnum Servilie quod est Bosna i samo se ta, sa tom karakterističnom oznakom, dodeljuje Dubrovniku.

Iz toga se vidi da su mađarski kraljevi imali politički uticaj na Bosnu i na njenu crkvu. Splitski pokušaj nije imao uspeha pa se samim tim akcioni centar premestio u centar Mađarske. Time je postala čvršća i politička veza, jer su dati uslovi za delovanje potpuno u duhu mađarske države.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Logos 2017, str. 152-154.
  2. ^ Fejér, II 1829, str. 405-408.
  3. ^ Mošin 2011, str. 49-52.
  4. ^ Nakaš 2011, str. 23-24.
  5. ^ Logos 2017, str. 152.
  6. ^ a b v Radojčić 1997, str. 86.
  7. ^ Boris Radaković: CRKVENI NATPIS BANA KULINA
  8. ^ I. Kukuljcvic, Diplomaticki Zbornik 11, Zagreb 1875., crp. 114—5
  9. ^ Sm:-ciklas, Diplomaticki Zbornik, II, Zagreb 1904, crp. 168—9
  10. ^ Ćorović 1921, str. 14.
  11. ^ Dipl. Zbornik II, ctp. 167-8.
  12. ^ Jiriček-Radonić, Istorija Srba, str. 252—253
  13. ^ Ibid., stp. 253.
  14. ^ Dipl. Zbornik II, crp. 176
  15. ^ Ćorović 1921, str. 15.
  16. ^ S. Nodilo, Chronica Ragusina Junii Restii (Scriptores II). Zagrabiae 1893., ctp. 62.
  17. ^ Zadnnje izdanje sa komentarom G. Iljinskog, Gramota bana Kulina. Pamяtički drev. pisъmennosti i iskusstva CLXIV, 1906. Sr. M. Rešetara ocenu, Archiv für slav. Philoiogie XXIX, 1907., str. U9—154.
  18. ^ Ćorović 1921, str. 16.
  19. ^ Poviest Bosne. Zagreb 1882., ctp. 57.
  20. ^ St. Stanojević, Glas. S. K. Akademije, HS, 1912, ctp. 86
  21. ^ Mošin 2011, str. 131-132.
  22. ^ Dipl. Zbornik, II, ctp. 432.
  23. ^ lb., IV, str. 558—560
  24. ^ Ćorović 1921, str. 16—17.
  25. ^ lb., stp. 334
  26. ^ M. Prelog, Studije iz bosanske povijesti. (XXll izvjestaj sarajevske gimnazije), Sarajevo 1908., crp. 20—4, želi da pokaže Borićev odnos više diplomatski, a manje stvarnim. Zavisnost je ipak van sumnje.
  27. ^ Ćorović 1921, str. 17.
  28. ^ Dipl. Zbor. II, ctp. 206-8; ctp. 226
  29. ^ Ibid., crp. 252
  30. ^ St. Stanojević, Borba za samostalnost katoličke crkve u nemanjićkoj državi, Beograd 1912., str. 69
  31. ^ Dipl. Zbor. Ill, str. 15
  32. ^ Dipl. Zbor. Ill, ctp. 16—7.
  33. ^ Ibid., ctp. 18
  34. ^ Ibid., stp. 70.
  35. ^ Ibid., ctp. 209-210.
  36. ^ Ibid., ctp. 242—3.
  37. ^ Sr. Stanojević, Borba, str. 157, 27
  38. ^ F. Rački, Documenta, Zagrabiae 1877., ctp. 201—3 Oglašava na sumnju kod Jirečeka i Šuflaja.
  39. ^ Acta et diplomata res Albaniae mediac actatis illustrantia I, Vindobonae, 1913., ctp. 17-19.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кулин&oldid=27111695”