Barok

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Barok ili baroko (naravno iz port. pérola barroca – perla nepravilnog oblika) je umetničko-kulturni pravac, koji je vladao u Evropi između godina 1600. i 1750. Nastao je u Italiji i proširio se po celoj Evropi i njenim kolonijama.

Obožavanje Hrista od Peter Paul Rubensa.

Od početka sedamnaestog veka u Evropi se afirmišu velike nacionalne monarhije. Začetnice modernih država sposobne da osvoje svet, Italija je bila rascepkana i politički slaba, ali je Rim i dalje bio centar umetnosti. Crkva je prisiljena da se suprostavi udarima reformatora, bila je prinuđena da se menja, a promene u umetnosti dovele su do rađanja novog stila baroka, termin sa značenjem: bizaran, čudan.

Bežeći od zatvorenih oblika i klasicizma prethodne epohe, arhitekte i vajari su tražili nove dimenzije izraza i stvarali raskošna dela, prepuna scenskih inovacija i pokreta. U potragama za novim efektima u tretmanu boje i prostora, slikari su i dalje interpretirali religiozne sadržaje, ali novine su unosili i u pejzaž, portret, kao i u interpretaciju prirode. Italijanska slikarska škola kasnije je u stranim umetnicima dobila svoje velike interpretatore i velike inovatore.

U osamnaestom veku barok se proširio preko Alpa gde doseže svoj neverovatni domet u vidu rokokoa. Zahvaljujući raskošnoj umetnosti evropskih dvorova i papskog Rima tako je rođena građanska umetnost, više okrenuta realnosti svakodnevnog života, koja je u Veneciji i Flandriji dobila prve centre svog razvoja.

Poreklo naziva[uredi]

Nastanak izraza „barok“ tumači se dvojako. Po jednima, on potiče od naziva za nepravilan dragi kamen koji su od šesnaestog veka koristili juveliri u Portugalu, dok po drugima ovaj naziv je nastao od imena četvrtog oblika druge figure sholastičkog silogizma („svako P je M; neko S nije M, dakle neko S nije P“ — „svi ludaci su tvrdoglavi; neki ljudi nisu tvrdoglavi, dakle, neki ljudi nisu ludaci“).

Još oko 1570. godine u italijanskom jeziku po analogiji sa navedenim formalno-logičkim značenjem pojavljuje se izraz „barokni sudovi“ u smislu netačni, besmisleni sudovi. U sedamnaestom i osamnaestom veku koristi se u mnogim jezicima kao oznaka za loš ukus, nepravilnu umetnost i sl. U istoriju umetnosti uvodi ga Jakob Burkhart (Civilizacija renesanse u Italiji, 1860) kao oznaku za dekadenciju visoke renesanse u razvijenoj arhitekturi protivreformacije u Italiji, Nemačkoj i Španiji. Na polje književnosti prenosi se gotovo slučajno: italijanski pisac Đozue Karduči objavljuje te iste 1860. esej s naslovom Barok pisaca iz 17. veka (Barocco dei secentisti), a u narednim decenijama srećemo ga slično upotrebljenog u Španiji, zatim kod Ničea, koji piše da se „barokni stil pojavljuje uvek kada velika umetnost počinje da opada“. Od njega počinje i kasnije gotovo insistentno vezivanje odlika baroka za neke periode antičke umetnosti, pa i književnosti (naročito često u „srebrnom dobu“ latinske književnosti).

Suštinski prelom u korišćenju ovog termina predstavlja pojava knjige Hajnriha Velflina Renesansa i barok 1888. godine: u njoj je on ne samo analitički prikazao razvoj ovog stila u Rimu, već razmotrio i mogućnosti primene ovog termina u istoriji književnosti i muzike. Nakon ovog Velflinovog pozitivnog vrednovanja barokne umetnosti usledio je niz studija iz istorije likovnih umetnosti, naročito u Nemačkoj, ali je njegov pokušaj da termin prenese i na književnost ostao neopažen. Prava poplava studija u kojima se tumače barokne pojave pojavila se pošto je Velflin 1915. objavio Principe istorije umetnosti, u kojima smenu renesansnog i baroknog principa tumači kao temeljni princip razvoja umetnosti. Posle Prvog svetskog rata u Nemačkoj se pojavljuje niz studija o baroku u nemačkoj literaturi u 17. veku, antologije poezije iz toga doba i sl. To nije slučajno: sličnosti toga trenutka sa onim u 17. veku, posle Tridesetogodišnjeg rata, kao i onovremene ekspresionističke poezije s baroknom doveli su do razumevanja baroka zasnovanom na istina anistoričnom paralelizmu, ali i na nagloj pojavi mogućnosti prihvatanja umetnosti ranije prezirane zbog njenih konvencija, zbog njenih tobože neukusnih metafora, alegorija, morbidnih ili senzualnih tema. U drugoj i trećoj deceniji 20. veka termin barok vrlo je široko prihvaćen u studijama književnosti, naročito u delima Italijana Marija Praca i, posebno, velikog estetičara Benedeta Kročea. U srpskoj i hrvatskoj istoriji književnosti šira upotreba ovog termina pojavljuje se tek posle Drugog svetskog rata, pošto ga je još 1908. upotrebljavao Dragutin Prohaska, u studijama Andrije Anđala i, mnogo šire, u radovima o dubrovačkoj književnosti 17. veka Dragoljuba Pavlovića.

Nastanak baroka[uredi]

Osnovne karakteristike baroka se već nalaze u renesansnoj umetnosti Evrope jer je on proširenje i završetak ovog umetničkog pokreta i shvatanja i njenih tendencija. U određenom smislu on je negacija renesanse jer u sebi sadrži komponentu koja proizlazi iz srednjovekovnog hrišćanstva. Ova komponenta se naročito pokazala posle Tridentskog koncila u kome se rešavao problem reformacije. Renesansa je počela da se iscrpljuje i oko 1520. godine nastaje manirizam koji je bio groteskan i bavio se optičkim iluzijama. Nastankom baroka ovaj stav je prevaziđen i prenebregnut. Formulisane su jasne i razumljive misli i program na preporod hrišćanstva i zbog toga se često govori o katoličkoj reformaciji. Jasno formulisani ciljevi su stvorili relativno koncizan jezik koji je nazvan barok. Najznačajniji predstavnik umetničkog pravca od renesanse prelaza ka manirizmu i baroku je neosporno Mikelanđelo Buonaroti.

Rasprostranjenost i glavne karakteristike[uredi]

Tokom 17. i 18. veka se barok raširio u Evropi. Pronikao je u sve tokove života (arhitektura, slikarstvo, literatura, pozorište, muzika). Bio je to poslednji univerzalni stil Evrope koji je nastao u Italiji i proširio se tako da sledi Nemačka, Austrija, Francuska, Holandija. Javlja se satiranje pojedinih granica između umetnosti sa ciljem stvaranja jedinstvenog učinka. Nemačka istorija umetnosti tu jako shodno koristi „Gesamtkunstverk“ pojam koji se pomalo ružno može prevesti kao „celosna umetnost“. Slikarstvo postaje iluzionističko. U arhitekturi se pojavljuju plastični elementi i arhitektura upotrebljava slikarstvo da bi imitirala elemente građevinarstva (svodovi, rebra, pilasteri), ka povećanju utisaka na posmatrača. Plastika se ne primenjuje kao samostalno delo već dopunjava slikarstvo (draperije), upotrebljava se vrlo često ornamentalna štukatura. Barok daje prednost asimetriji, zaobljenjima izbočinama i ispupčenjima kao i prostornim gestovima, efektnim perspektivama i elemenat u baroku je i pokret. Dok je renesansa statična i upotrebljavala je krug, barok je dinamičan i koristio je elipsu ili njene delove. Barok je bio komponovan za pokret i obilazak i stalno otkrivanje novih osovina posmatranja kao i rafinovane igre svetlosti i senke. Dok je klasična kompozicija komponovala bezkonačne vizure i vidike baroko je komponovao svratište za pogled u vidu smeštanja u vizuru neke skulpture ili kapelice tako da je rafiniraniji i intimniji.

Barokni grad[uredi]

Đan Lorenzo Bernini, Trg sv. Petra u Rimu, 1675. godine pogled s crkve sv. Petra

Barokni grad osnovan je na vojnoj logici i ostvaren je u radijalnom planu (Pariski L'Etoile = zvezda), obično je osmougaone osnove s širokim avenijama (Jelisejska polja, Champs-Élysées, u Parizu = moć bogatih u kočijama). Grad se širi oko kvadratnih ili kružnih trgova okruženih višespratnicama s neurednim začeljima.

Trgovi su glavni element baroknog urbanizma, uglavnom su zatvoreni, eliptičnih osnova, dinamiziranog prostora, organizovani pomoću vertikalnih dominanti (stupovi, obelisk, fontaneBerninijeva Piazza Navona, Rim). Najpoznatiji je svakako Trg sv. Petra Berninija, iz 1657. godine. To je elipsasti trg sa četverostrukom kolonadom sa strane i otvorenom ulicom nasuprot fasade sv. Petra. Sa obe strane obeliska u centru trga nalaze se dve fontane. Kolonada stupova ima dvojnu funkciju: omeđava trg, i ujedno ga ostavlja pristupačnim. Postignuta je ravnoteža zatvorenog i otvorenog prostora.

Najznačajniji predstavnici baroka[uredi]

Rubensov autoportret
Rubens-Venera pred ogledalom (1613—1615)
Rubens-Postavljanje krsta (1610—1611)


Arhitektura[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Arhitektura baroka

Ranu baroknu arhitekturu reprezentuju tri umetnika u prvom redu to su Đakomo dela Porta, Đakomo Vinjola i Karlo Maderno. Najznačajniji arhitekti su: Đovani Lorenzo Bernini, Frančesko Boromini i Guarino Guarini, a na njih se nadovezuju Pietro da Kortona, Johan Bernard Fišer von Erlah i Baltazar Nojman.

Karakteristike arhitekture[uredi]

  • monumentalnost, težnja za stvaranjem utiska na čoveka, naglasak na osećenjima, egzaltaciju, unutrašnji napon, patos i sl.
  • crkve su trebalo da budu slika neba na zemlji a palate i zamci reprezentovali su bogatstvo i moć,
  • osnova za zgradu je bila elipsa ili njeni elementi,
  • čest arhitektonski elemenat je kupola,
  • upotrebljavali su se skupi materijali, zlato i plemenito drvo, kao i bojeni mermer.


Slikarstvo[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Slikarstvo baroka

Barokne slikarske kompozicije su velikih razmera. Barok se formirao od teme koja nagoni čoveka na razmišljanje, i one koje su trebale čoveka da dirnu i da ga nagone na razmišljanje o potrebi vere, crkva se svim sredstvima trudila da zadrži svoj položaj koji je imala. Barok je primenjivao sve ono što je bilo već pronađeno. Razvijao je odnose svetlosti i senke i težio da razvije dramatiku i patetiku koja se potencirala snažnom gestikulacijom i dinamikom pokreta i za razliku od statične i smirene renesanse. Pojavljuju se složene kompozicije i neretko se upotrebljava i dijagonalna kompozicija slike. Najznačajniji barokni slikari su Karavađo, Dijego Velaskez, Peter Paul Rubens, Rembrant van Rijen, Đovani Batista Tiepolo, Pietro Da Kortona, Andrea Pozo i dr.

Skulptura[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Skulptura baroka

Sinonim za baroknu skulpturu Đovani Lorenzo Bernini, koji je u svom delu u kom je obrazlagao svoje stavove i osećanja i misli svojim značajem takoreći odredio baroknu skulpturu u baroku. Radio je na dogradnji i dekoracijama crkve Sv Petra u Rimu.

Barokna muzika[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Barokna muzika

Najveći barokni muzičari su: Johan Sebastijan Bah, Italijan Antonio Vivaldi, kao i tvorac baroknih oratorijuma Georg Fridrih Hendl.

Barokna literatura[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Barokna književnost

U literaturi se javlja neslaganje o tome ko se može svrstati u barokne književnike. Po najširem mišljenju tu spadaju svi književnici od 1550. - 1750. tako da bi tu svrstali Migel Servantesa Savedra, koji je napisao svoj roman Don Kihot koji se smatra prvim romanom koji je po teoriji književnosti napisan kao žanr romana, Molijera kao i Vilijam Šekspira,. U literaturi se počelo operisati novim izražajnim sredstvima, paradoks, kontrast, apsurd, anafora.

Barokno govorništo[uredi]

Barokna retorika se karakteriše opširnim i ukrašenim govorom, a najčešće ponavljanjem i nagomilavanjem epiteta, simbola, alegorija, metafora... Bajke i priče služe za negovanje i formiranje morala. Upotrebljavale su se mnogo i poslovice, kao i govorni opisi slika koje se pozivaju na Bibliju i antička dela. Na kraju 16. veka se retorika koristi za formiranje javnog mišljenja, a pored teološkog javlja se i političko govorništvo. Spektar tema je reznovrstan.

Literatura[uredi]

  • Istorija umetnosti H.W. JANSON, Beograd 1982.
  • Opšta istorija umenosti ĐINA PIKSEL, Beograd 1974.
  • Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980.
  • Istorija slikarstva Fernand Hazar, Beograd 1973.
  • Altdeutsche Malerei Geerd Westrum,München 1979.

Spoljašnje veze[uredi]


Pokreti u umetnosti
Renesansa · Manirizam · Barok · Rokoko · Neoklasicizam · Romantizam · Realizam · Prerafaeliti · Akademizam · Impresionizam · Neoimpresionizam · Postimpresionizam
HH vek
Modernizam · Kubizam · Ekspresionizam · Apstrakcija · Plavi jahač · Die Brücke · Dadaizam · Fovizam · Nova umetnost · Plakatstil · Bauhaus · Pop art · De stijl · Dekorativna umetnost · Apstraktni ekspresionizam · Futurizam · Suprematizam · Konstruktivizam · Nadrealizam · Minimalizam · Konceptualna umetnost · Postmodernizam