Beg

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Beg (višeznačna odrednica).

Ujgurski general Hodžis (-1781), beg od Turfana, koji se kasnije nastanio u Pekingu. Slika evropskog jezuitskog umetnika na kineskom dvoru 1775. godine.

Beg (tur. bey — „vođa“) je naslov koji se tradicionalno koristio za vođe manjih turskih plemenskih grupa. U istorijskim analima, mnoge turske i persijske vođe su imale titule bey, beg ili beigh. Sve tri su istog značenja — „lider“. Regija, provincija ili vilajet (tur. vilayet), u kojem je beg vladao, nazivao se beylik, odnosno „begovina," što u grubim crtama odgovara „emiratu“ ili „kneževini“.

Prva tri vladara Osmanskog carstva su imali titule bega a ne sultana. Murat I je dobio pravo zvanja „sultana“ od halifa u Kairu 1383. Od tada se zvanje „beg“ odnosi na guvernera osmanskog vilajeta (provincije). S labavom osmanskom strukturom, važnije provincije su bile sklone autonomiji i samoodrživosti. U sledećem veku su vladari gradova Bursa i Jedrene imali titule „bega“. Kasnije je titula vladara suverene države Tunisa bila „beg“.

Krajem 19. veka je naziv „beg“ redukovan na počasni naziv, nešto što otpilike odgovara engleskoj tituli „Ser“. U današnjoj Turskoj i Azerbejdžanu, naziv bega ima značenje „gospodin“.

Varijacijski oblici beg ili Baig se još uvek koriste u prezimenima u južnoj i centralnoj Aziji, kao i na Balkanu. U slovenskim imenima postoji spoj sa slovenskim -(ov)ić dodatkom, kao na primer u prezimenima Begović, Izetbegović, Avdibegović, Smailbegović, i tome slično.

Etimologija

Reč je u engleski ušla od turskog beg, koja i sama potiče od staroturskog beg, koja se – u obliku bäg – pominje još u Orhonskim natpisima (8. vek) i obično se prevodi kao „plemenski vođa".. Stvarno poreklo reči je još uvek sporno, mada uglavnom postoji saglasnost da je reč o pozajmljenici, na staroturskom. Ova turska reč se obično smatra pozajmicom iz iranskog jezika. Međutim, nemački turkolog Gerhard Doerfer ocenio je izvođenje iz iranskog naizgled atraktivno, ali prilično neizvesno, i ukazao na mogućnost da je reč zaista turkijska. Naučnici su predložili dve glavne etimologije:

• srednjopersijski naziv bag (takođe baγ ili βaγ, staroiranski baga; up. sanskrit भग / bhaga) što znači „lord” i „gospodar”. Piter Golden izvodi reč preko sogdijskog bġy iz istog iranskog korena. Svi srednjoiranski jezici zadržavaju oblike izvedene od baga- u značenju „bog“: srednjepersijski bay (množina bayān, baʾān), partski baγ, baktrijski bago, sogdijski βγ-, i korišćeni su kao počasne titule kraljeva i drugih ljudi visokog ranga u značenju „lord”. Iranski bāy (preko veze sa staroindijskom imenicom bhāgá „posedovanje, parcela“) dao je tursku reč bai (bogat), odakle mongolsko ime Bayan (bogat).
• kineska titula pö (伯 mandarinski bó; njen istorijski izgovor je pök ili pak ili pe^rjk, kako je rekonstruisao Edvin Puliblank), što znači stariji brat i feudalni gazda.

Turski i azerbejdžanski begovi

Osmanska država je počela kao jedna od desetak turskih Gazi bejlika, uporedivih sa zapadnoevropskim vojvodstvima, na koje je Anadolija (tj. Azijska Turska ili Mala Azija) bila podeljena nakon raspada seldžučkog sultanata Ikonion (Konija) i vojne propasti Vizantijskog carstva. Njen glavni grad je bila Bursa. Do 1336. anektirao je Bejlik od Karasija, svog zapadnog suseda na obali Mramornog mora, i nakon toga je počeo prilično brzo da se širi.

Kako je Osmansko carstvo preraslo iz bejlika u carski sultanat, titula „beg“ je počela da se primenjuje na podređene vojne i administrativne oficire, kao što su upravnik okruga i manji vojni guverneri nižeg nivoa. Potonji su obično nosili naziv sandžakbeg (po izrazu „sandžak”, koji je označavao vojnički barjak konjskog repa). Begovi su bili niži po rangu od paša i guvernera provincija (valije su obično su nosile titulu paše), koji su upravljali većinom osmanskih vilajeta (provincija), ali viši od efendija.

Na kraju su poglavari nekadašnjih otomanskih prestonica Burse i Jedrena (ranije vizantijskog Adrijanopolja u Trakiji) označeni kao „begovi“.

Turski begovi

Do kraja 19. veka, „beg” je u Osmanskom carstvu sveden na počasnu titulu. Dok na kazaškom i drugim centralnoazijskim turkijskim jezicima baй ostaje prilično počasna titula, u savremenom turskom, i u Azerbejdžanu, reč „beg“ (ili „baj“) jednostavno znači „gospodin“ (uporedi efendiju) ili „ser“ i koristi se u značenju „poglavar“ samo u istorijskom kontekstu. Bej se koristi i u turskom u kombinovanom obliku za određene vojne činove, npr. albaj, što znači pukovnik, od alaj „puk” i -baj, i jarbaj, što znači potpukovnik, od jardim „pomoć” i -baj (dakle, „pomoćnik albaj”). Lusi Meri Džejn Garnet je napisala u delu Turski život u gradu i selu iz 1904. da „ugledne ličnosti i njihovi sinovi” kao i „visoki vladini zvaničnici” mogu da postanu begovi, što je bila jedna od dve „samo konvencionalne oznake neodređene kao što je „eskvajer” postao u Ujedinjenom Kraljevstvu“.

Republikanske turske vlasti ukinule su tu titulu oko 1930-ih.

Begovi drugde

Titula beg (arap. بيه) se takođe zvala beyk ili bek (بيك) – od turskog beyg (بيـگ) – u severnoj Africi, uključujući Egipat. Beg je mogao da ima sličnu funkciju u arapskim državama koje su se otcepile od Visoke porte, kao što su Egipat i Sudan pod dinastijom Muhameda Alija, gde je bio čin ispod paše (zadržan u dve klase ranga posle 1922.) i titula ljubaznosti za pašinog sina.

Čak i mnogo ranije, titula virtuelnog suverena u varvarskim severnoafričkim državama „regentstva“ bila je „bej“ (uporedi dej). Posebno u Tunisu, dinastija Husejnida koristila je čitav niz naslova i stilova uključujući bej.

Vidi još

• Sandžakbeg
• Beglerbeg
• Udž-beg

Literatura

• Fotić, Aleksandar (1999). „Beg”. Leksikon srpskog srednjeg veka. Beograd: Knowledge. str. 35—36. 
• Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine. 
• Kevin Alan Brook. The Jews of Khazaria. 3rd ed. Rowman & Littlefield Publishers, 2018.
• Douglas M. Dunlop. The History of the Jewish Khazars, Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1954.
• Peter B. Golden. Khazar Studies: An Historico-Philological Inquiry into the Origins of the Khazars. Budapest: Akadémiai Kiadó, 1980.
• Norman Golb and Omeljan Pritsak, Khazarian Hebrew Documents of the Tenth Century. Ithaca: Cornell University Press, 1982.
• Ajeti, Idriz (1969). Simpoziumi per Skenderbeun. Instituti Albanologjik. 
• Babinger, Franz (1992), Mehmed the Conqueror and His Time, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-01078-6 
• Božić, Ivan (1979), Nemirno pomorje XV veka (na jeziku: srpski), Beograd: Srpska književna zadruga, OCLC 5845972 
• Cohen, Richard (2003), By the Sword: A History of Gladiators, Musketeers, Samurai, Swashbucklers, and Olympic Champions, Random House, Inc., ISBN 978-0-8129-6966-5 
• Demiraj, Bardhyl, ur. (2008). Fjalor latinisht-epirotisht, 1635 (Botim kritik nga Bardhyl Demiraj, 2008). Botime Françeskane. 
• Drizari, Nelo (1968), Scanderbeg; his life, correspondence, orations, victories, and philosophy, National Press, OCLC 729093 
• Elsie, Robert (2000). A dictionary of Albanian religion, mythology, and folk culture. New York University Press. ISBN 0-8147-2214-8. 
• Elsie, Robert (2010b). Historical Dictionary of Kosovo. Lanham, Maryland: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8108-7483-1. 
• Elsie, Robert (2010a) [2004], Historical Dictionary Of Albania (PDF), Maryland: Rowman & Littlefield Publishing Group, ISBN 978-1-282-52192-6, OCLC 816372706, Arhivirano iz originala (PDF) 6. 10. 2014. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Endresen, Cecilie (2015). „The Nation and the Nun: Mother Teresa, Albania's Muslim Majority and the Secular State”. Islam and Christian Muslim Relations. 26 (1): 53—74. S2CID 143946229. doi:10.1080/09596410.2014.961765. 
• Fine, John Van Antwerp (1994), The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest, University of Michigan Press, ISBN 978-0-472-08260-5 
• Francione, Gennaro (2003), Skenderbeu: Një hero modern (na jeziku: albanski), Shtëpia botuese "Naim Frashëri", ISBN 978-99927-38-75-7 
• Franco, Demetrio (1480). Comentario de le cose de' Turchi, et del S. Georgio Scanderbeg, principe d' Epyr. Venice: Altobello Salkato. ISBN 99943-1-042-9. 
• Frashëri, Kristo (1964), The history of Albania: a brief survey, s.n., OCLC 1738885 
• Frashëri, Kristo (2002), Gjergj Kastrioti Skënderbeu: jeta dhe vepra, 1405–1468 (na jeziku: albanski), Botimet Toena, ISBN 99927-1-627-4 
• Frazee, Charles A. (22. 6. 2006). Catholics and Sultans: The Church and the Ottoman Empire 1453–1923. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-02700-7. Pristupljeno 20. 4. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Gegaj, Athanase (1937), L'Albanie et l'Invasion turque au XVe siècle (na jeziku: francuski), Universite de Louvain, ISBN 9780598935991, OCLC 652265147 
• Genesin, Monica; Matzinger, Joachim; Vallone, Giancarlo, ur. (2010), The Living Skanderbeg: The Albanian Hero between Myth and History, Hamburg: Verlag Dr. Kovač .
• Gibbon, Edward (1901) [1802], The decline and fall of the Roman empire, P. F. Collier & Son, OCLC 317326240 
• Glassé, Cyril (2008), The new encyclopedia of Islam, Rowman & Littlefield, ISBN 978-0-7425-6296-7 
• Hasluck, Margaret (2015). The Unwritten Law in Albania. Cambridge University Press. ISBN 9781107586932. 
• Hodgkinson, Harry (1999), Scanderbeg, Centre for Albanian Studies, ISBN 978-1-873928-13-4 
• Hodgkinson, Harry (2005), Scanderbeg: From Ottoman Captive to Albanian Hero, I. B. Tauris, ISBN 1-85043-941-9 
• Housley, Norman (1992), The later Crusades, 1274–1580: from Lyons to Alcazar, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-822136-4 
• İnalcık, Halil (1995), From empire to republic: essays on Ottoman and Turkish social history, Istanbul: Isis Press, ISBN 978-975-428-080-7 
• Marković, Savo (2004). „Benediktinska opatija svete Marije Ratačke kod Bara, Acta diplomatica et iuridica”. Croatica Christiana Periodica. 28 (53). 
• Masson, Margaret (1954), The unwritten law in Albania, University Press, ISBN 9780598494740 
• Myhill, John (2006). Language, religion and national identity in Europe and the Middle East: A historical study. Amsterdam: John Benjamins Publishing. ISBN 9789027227119. 

Spoljašnje veze

• Mediji vezani za članak Beg na Vikimedijinoj ostavi