Belorusija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu


Koordinate: 52°31' SGŠ; 28°46' IGD

Republika Belorusija
Рэспубліка Беларусь
Республика Беларусь
Zastava Belorusije Grb Belorusije
Zastava Grb
Himna

Mы, Belarusы
Mi Belorusi
Položaj Belorusije
Glavni grad Coat of Arms of Minsk, Belarus.png Minsk
53°54′N 27°34′E
Službeni jezik beloruski, ruski[1]
Oblik države predsednička republika
 — predsednik Aleksandar Lukašenko
 — premijer Mihail Mjasnikovič
stvaranje  
 — osnovana 25. mart 1918
 — nezavisnost iz Sovjetskog Saveza 
 — Objavljena 27. jul 1990
 — priznata 26. decembar 1991
Površina  
 — ukupno 207.595 km² (85)
 — voda (%) zanemarljivo (2.830 km²)
Stanovništvo  
 — 2014. 9.467.000 [2] (90)
 — 2009. 9.503.807
 — gustina 45,6/km² (142)
BDP (PKM) 2013. približno
 — ukupno $159.760 milijardi[3] (64)
 — po glavi stanovnika 15.592 (78)
IHR (2011.) 0.756[4] (65) — visok
Valuta Beloruska rublja (BYR)
Vremenska zona UTC +3*
Internet domen .by
Pozivni broj ++375
* Od 27. marta 2011. Belorusija ima standardno vreme UTC+3 tokom cele godine.

Belorusija (ili Bjelorusija) (blr. Беларусь; rus. Беларусь), službeno Republika Belorusija (blr. Рэспубліка Беларусь; rus. Республика Беларусь), kontinentalna je država u istočnoj Evropi [5]. Graniči se sa Rusijom na severoistoku, Ukrajinom na jugu, Poljskom i Litvanijom na zapadu, te Letonijom na severozapadu. Glavni i najveći grad je Minsk, a ostali veći gradovi su Gomelj, Mogiljov, Vitebsk, Grodno i Brest. Preko 25% teritorije od ukupno 207.000 km² je pod šumom,[6] dok su najvažniji izvori prihoda poljoprivreda i industrija.

Sve do XX veka teritorija današnje Belorusije je bila deo drugih država, među kojima su Polocka kneževina, Velika Kneževina Litvanija, Poljsko-litvanska unija i Ruska Imperija. Uz pomoć carske Nemačke Belorusija je 25. marta 1918. proglasila nezavisnost, kao marionetska Beloruska Narodna Republika. Nakon nemačkoga poraza proglašena je SSR Belorusija 1. januara 1919. i ušla je u sastav Ruske SFSR, ali već 31. januara je izašla iz sastava tadašnje Rusije i preimenovana je u Belorusku SSR. Nakon rata zapadnih sila protiv Lenjinove Rusije Beloruska SSR je postala deo SSSR,[7] dok je Zapadna Belorusija uključena u sastav Poljske.[8] Posle Oktobarske revolucije, Belorusija je postala jedna od konstitutivnih republika Sovjetskog Saveza i preimenovana je u Belorusku SSR. Današnje granice dobila je 1939. nakon Sovjetske invazije na Poljsku i vraćanja Zapadne Belorusije, koju je Poljska zauzela 1921.[9][10][11][11] U toku Drugog svetskog rata, Belorusija je pretrpela strahovita razaranja, izgubila je gotovo trećinu stanovništva i više od polovine ekonomskih resursa.[12] Privreda je obnovljena u posleratnim godinama. Beloruska SSR je bila jedan od osnivača UN-a, zajedno sa SSSR-om i Ukrajinskom SSR.

Beloruski parlament je 27. jula 1990. proglasio suverenitet, a nakon raspada Sovjetskog Saveza i 25. avgusta 1991. godine i nezavisnost Belorusije. Aleksandar Lukašenko je predsednik države od 1994. godine. Mnoge zapadne vlade i nevladine organizacije kritikuju vlast u Belorusiji zbog navodnih represalija prema predstavnicima opozicije i lažiranja izbora.[13] Od 2000. godine Belorusija ima sa Rusijom potpisan ugovor o specijalnim vezama sa indicijama ka stvaranju Saveza Rusije i Belorusije.

Član je carinske unije sa Rusijom i Kazahstanom, Zajednice nezavisnih država, Organizacije Ugovora o zajedničkoj bezbednosti, Evroazisjke ekonomske zajednice i partner u dijalogu u Šangajskoj organizaciji za saradnju.

Većina stanovništva Belorusije živi u urbanim područjima u i oko velikih gradova (centara administrativnih divizija koje se zovu oblasti).[14] Preko 80% populacije su etnički Belorusi, a najbrojnije manjinske zajednice su Rusi, Poljaci i Ukrajinci. Službeni jezici su beloruski i ruski (još od referenduma 1995). U konfesionalnom pogledu većina stanovnika su pravoslavci, pripadnici Ruske pravoslavne crkve, dok na zapadu zemlje postoje manje zajednice rimokatolika.

Etimologija[uredi]

Postoji nekoliko objašnjenja o poreklu imena „Bela Rus“.[15] Prema etnoreligijskoj teoriji taj termin se koristio da bi se opisale ruske zemlje koje su bile u sastavu Velike kneževine Litvanije, a koje su naseljavali pokršteni Sloveni, za razliku od Crne Rus koja je bila naseljena pretežno paganskim Baltima.[16] Drugo moguće tumačenje imena zasniva se na nekadašnjem običaju lokalnog slovenskog stanovništva na tim prostorima da nosi isključivo belu odeću.[15][17] Jedna pak legenda kaže da je to bio naziv za stare ruske zemlje (Polasje, Vitebsk i Mogiljov) koje nisu pokorili Tatari. Drugi izvori govore da su zemlje koje pre 1267. nisu pokorili Mongoli označavane kao „Bela Rus“.[15] Istoričar Aleš Beli je 2008. na Litvanskom institutu za istoriju u Vilnjusu uspeo da odbrani doktorsku disertaciju na temu Određivanje horonima Bela Rusija na primeru evropskih dokumenata i mapa iz perioda od XII do sredine XVIII veka prema kojoj je „Bela Rusija“ područje Novgorodske republike koju je pokorila Velika moskovska kneževina 1478. godine, a odnosi se na teritoriju današnje istočne Belorusije.

U raznim izvorima je dolazilo do mešanja pojmova Rus i Rusija, tako da je često Bela Rus izjednačavana sa pojmom Bela Rusija. To pogrešno tumačenje često su širili moskovski namesnici nakon pada Kijevske Rusije da bi sebe prikazali kao legalne naslednike celog istočnoslovenskog etnosa i koristili su tu činjenicu kao povod za rat protiv Poljske i Litvanije (s ciljem oslobađanja područja zapadne Rutenije).[18] Pojam „Bela Rusija“ prvi put se pojavio u srednjovekovnim germanskim i latinskim spisima, a papa Pije VI je koristio latinski naziv Alba Rusija (lat. Alba Russia) u papskoj buli iz 1783. godine.[19] Tokom XVII veka ruski carevi su koristili termin „Bela Rus“ kao odrednicu za teritorije koje su bile oduzete od Litvanije.[20]

Belorusija je službeno dobila ime Belarusija (rus. Белоруссия) u vremenu carske Rusije, a ruski car je imao titulu „imperator sveruski“. Tokom sovjetske ere termin Belorusija se ustalio kao deo nacionalne svesti. Termin Belorusija se službeno koristio sve do 1991. godine kada je vrhovni sovjet tadašnje Beloruske SSR odlučio da se nova država ubuduće zove Belarus (rus. Беларусь) (iako se u mnogim svetskim jezicima, pa i u srpskom država označava kao Belorusija). Konzervativne stranke su se protivile promeni imena zemlje i pokušale su da blokiraju unošenje te izmene u ustav, ali bez uspeha.[21] I danas postoje mnogi koji koriste stari termin za ime zemlje. Službeno ime države je Respublika Belarus (blr. Рэспубліка Беларусь; rus. Республика Беларусь).[22][23]

Geografija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Geografija Belorusije
Tipičan Beloruski pejzaž. Jezero Strusta u Vitebskoj oblasti
Pripjat kod grada Mazir

Belorusija leži između 51° i 57° severne geografske širine i 23° i 33° istočne geografske dužine. Geografski centar zemlje nalazi se na 53°31′51″N 28°2′38″E / 53.53083, 28.04389 udaljen 70 km jugoistočno od Minska. Državna teritorija je relativno ravna, bez većih uzvišenja. Najviši vrh Dzeržinska gora visok je svega 346 metara (a sledi Lisaja sa 342 metra), a prosečna nadmorska visina je oko 162 metra. Najniža tačka je u dolini Njemena, na granici sa Litvanijom, nadmorske visine oko 80 metara. Glacijacija je najzaslužnija za izrazito ravan i zamočvaren pejzaž Belorusije. Severni delovi su nešto izdignutiji, ispunjeni jezerima i blagim uzvišenjima morenskog porekla. Na jugu, oko reke Pripjat nalazi se velika močvarna nizija Polesje (ujedno jedno od najvećih močvarnih područja u Evropi).[24]

Preko 3.000 vodotoka (od čega 42 su reke) i na hiljade manjih jezera čini hidrološku kartu Belorusije veoma bogatom i raznovrsnom. Vode otiču u dva sliva: baltički i crnomorski. Ka Baltičkom moru otiču Zapadna Dvina (ili Daugava) i Njemen, dok Dnjepar i Pripjat (inače pritoka Dnjepra u Ukrajini) otiču ka Crnom moru. Iako su jezera brojna, površinom su uglavnom mala, prosečno oko 0,5 km² i više liče na močvare. Najveće jezero je Naroč u Minskoj oblasti sa površinom od 79,6 km².

Karta Belorusije

Oko četvrtine državne teritorije prekriveno je šumama, ali uglavnom dominiraju manje galerijske šume. Najveća je Bjaloveška šuma, reliktna prašuma koja se prostire između Bresta i Bjalistoka (Poljska) i nalazi se pod zaštitom Uneska. Na severu uglavnom dominiraju četinarske šume (uključujući i brezu i jovu), dok u južnim područjima šume su vegetacijski mnogo raznovrsnije.

Iako kontinentalna zemlja, zbog blizine Baltika (koji je udaljen svega 257 km) Belorusija ima umereno kontinentalnu klimu, što predstavlja prelaz između okeanske i kontinentalne klime.[25] Leta su dosta sveža i vlažna dok su zime blage sa obiljem snežnih padavina. Srednja godišnja temperatura vazduha kreće se od 5,7 °C do 8,2 °C. Letnji temperaturni prosek je oko 18 °C, a zimski -6 °C. Najtopliji su južni i jugozapadni delovi zemlje. Prosečna količina padavina se kreće između 500 i 800 mm godišnje sa maksimumima padavina tokom leta i jeseni, najviše u centralnim i severozapadnim rejonima.[26]

Belorusija je dosta siromašna rudnim bogatstvima. Postoje jedino nešto veće zalihe treseta, zatim skromne zalihe nafte i prirodnog gasa, granita, dolomita (krečnjaka), laporca, krede, peska, šljunka i gline.


Posledice černobiljske havarije[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Černobiljska katastrofa

Belorusija je najviše osetila posledice nuklearne havarije u Černobilju iz 1986. godine. Pravac vetra prvih dana i nedelja nakon havarije doveo je do toga da je od ukupne količine radioaktivnog cezijuma 137 koji je pao na Evropu, čak 70% se zadržalo nad Belorusijom.[27] O kolikoj havariji je bila reč najbolje svedoči podatak da je čak u julu 1991. cela teritorija Belorusije bila proglašena zonom ekološke katastrofe. Radijaciji su bile najizloženije južne oblasti Mogiljovska i Gomeljska, dok je ozračeno preko 2 miliona ljudi.

Oko 7.000 km² je bilo kontaminirano radioaktivnim cezijumom 137 a nivo radijacije iznosio je 15 -Ci}- (odnosno 550 -GBq}-) po kvadratnom kilometru. Godine 1996. i dalje je bilo kontaminirano 22% teritorije (što je za samo 1% manje nego 1986) sa nivoom radijacije od 1 -Ci/km²}- (37 GBq/km²).

Posledice nuklearne nesreće i danas su vidljive. Broj obolelih od raznih vrsta raka je uvećan, dok je broj genetskih deformiteta kod novorođenčadi povećan za 40% u odnosu na period pre nesreće. Slična situacija je i sa biljnim i životinjskim svetom, dok je količina radijacije u močvarnim područjima i dalje iznad normale. U 1995. godini za saniranje katastrofe utrošeno je skoro 15% ukupnih budžetskih sredstava države za tu godinu.[28]

Nacionalni parkovi[uredi]

Slika Ime Osnovan Površina
u hektarima
BelarusBNP09.JPG Nacionalni park Bjalovješka šuma 1991. 87.363
(od čega je 10.501 ha
na teritoriji Poljske)
Krajavid, Miadzielski rajon.jpg Nacionalni park Naračanski 1999. 94.000
Ilmienak - 1.jpg Nacionalni park Braslavska jezera 1995. 69.115
Prypyat near Petrykau.JPG Nacionalni park Pripjatski 1996. 85.841

Istorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija Belorusije

Preistorija[uredi]

Arheološkim istraživanjima dokazano je da su u ranom paleolitu na teritoriji Belorusije živeli Homo erectus i neandertalac .[29] Prvi Indoevropljani na teritoriji Belorusije su se pojavili tokom III milenijuma pre nove ere.

Od srednjeg do XX veka[uredi]

Poštanska markica sa krstom svete Efrosinije iz 1992.

Na prostore današnje Belorusije Sloveni su se doselili između VI i VIII veka. Tadašnji Istočni Sloveni naišli su na Varjage s kojima su osnovali prvu veliku državu istočne Evrope – Kijevsku Rusiju. U sastavu te države nalazile su se i kneževine čija su središta bila u današnjim beloruskim gradovima Polack, Minsk, Turov i Pinsk.[30]

U XIII veku nakon mongolske provale u kojoj je Kijev bio do temelja uništen, Kijevska Rusija se raspala na nekoliko manjih kneževina, a kneževine koje su se nalazile na području Belorusije ušle su u sastav Velike kneževine Litvanije. Polocka i Turovo-Pinska kneževina bile su pripojene Litvaniji u XIII veku dok je Minsku kneževinu osvojio litvanski knez Gedimin u toku XV veka. Do kraja XV veka, ta kneževina će se naglo proširiti na istočnu Evropu i obuhvatiti prostor od Baltičkog do Crnog mora.

Istočni Rus u okvirima Kneževine Litvanije

Velika kneževina Litvanija je ušla u personalnu uniju sa Kraljevinom Poljskom 1386. godine čime su beloruske zemlje ušle u sastav Poljske. Ruski car Ivan III Vasiljevič je 1486. godine započeo osvajanja na istoku sa ciljem ponovnog obnavljanja Kijevske Rusije.[31] Litvansko-poljska unija je prestala da postoji 1795. podelom Poljske koju su izvršile Ruska Imperija, Pruska i Austrija. Beloruske teritorije su tako potpale pod vlast Ruske Imperije (pod Katarinom Velikom) i u njenom sastavu su se zadržale sve do propasti carstva 1917. godine.

XX vek[uredi]

Uz svesrdnu pomoć Nemačke, Belorusija je 25. marta 1918. proglasila nezavisnost i tako je osnovana Beloruska Narodna Republika. Nemačka je na taj način pokušala da pojača proces germanizacije Slovena na tom području. Međutim, BNR nije bila dugog veka, jer su se već 1919. godine nemačke trupe povukle, a na njihovo mesto je došla sovjetska Crvena armija. U Smolensku je 1. januara 1919. bila proglašena Sovjetska Socijalistička Republika Belorusija koja je ušla u sastav Ruske SFSR. Već 31. januara je izašla iz sastava tadašnje Rusije i bila je preimenovana u Belorusku SSR, a 3. februara je donesen i njen ustav.[7][32] Nakon završetka Poljsko-sovjetskog rata (1919—1921) Beloruska Sovjetska Socijalistička Republika je postala deo Sovjetskog Saveza[7], dok je Zapadna Belorusija, shodno mirovnom ugovoru iz Rige, bila uključena u sastav Poljske.[8]

Zahvaljujući sovjetskom modelu privrednog razvoja kroz petogodišnje planove, Belorusija je tokom tridesetih godina 20. veka doživela ubrzanu industrijalizaciju. Tokom marta 1924. i decembra 1926. BSSR-u su vraćeni delovi Vitebske, Smolenske i Gomeljske gubernije koji su joj bili oduzeti tokom 1919. godine.

Nacistička Nemačka i SSSR su 1939. izvršile invaziju na Poljsku, a delovi severoistočne Poljske (koji su ušli u njen sastav shodno odredbama Riškog mira iz 1921) bili su vraćeni u sastav BSSR-a kao Zapadna Belorusija.

Tvrđava u Brestu, mesto herojskog otpora nacističkom okupatoru

Nemačka je 22. juna 1941. napala SSSR, a Belorusija se prva našla na udaru. Nakon samo mesec dana, Vermaht je okupirao celokupnu teritoriju Belorusije. Tokom trogodišnje okupacije, Belorusija je doživela strahovita razaranja. Do temelja je razrušeno 209 gradova (od ukupno 290), 85% industrije je uništeno, a poginulo je između 2 i 3 miliona ljudi (što je činilo oko trećinu tadašnjeg stanovništva), uništeno je i preko milion građevina. Na području Belorusije nalazilo se 287 koncentracionih logora kroz koje je prošlo više miliona ljudi.[33] Jevrejska zajednica je tokom Holokausta u Belorusiji bila zbrisana sa lica zemlje i nikada se nije oporavila. Belorusija se vratila na predratni broj stanovnika tek 1971. godine.

Najveći deo Belorusije je oslobođen u operaciji Bagration u leto 1944. Po završetku Drugog svetskog rata, počeo je veliki proces obnove razrušene zemlje. Belorusija je ubrzo bila pretvorena u veliko gradilište, a potom i u glavni centar industrijske proizvodnje celog sovjetskog zapada. To je dovelo do otvaranja novih radnih mesta, ali i do intenzivnijeg naseljavanja ruskog stanovništva iz unutrašnjih delova Sovjetskog Saveza.

Beloruska SSR je (nezavisno od Sovjetskog Saveza) bila potpisnica povelje o osnivanju OUN-a (26. jun 1945) i imala je vlastitu stolicu u UN-u.[traži se izvor od 03. 2014.]

U avgustu 1945. na osnovu dogovora o razgraničenju između Poljske i Sovjetskog Saveza (a shodno Kurzonovoj liniji),[34] Belorusija je izgubila oblast oko Bjalistoka i tri rejona oko Bresta koji su vraćeni Poljskoj.

Karta Beloruske SSR iz 1940.

Staljin je sprovodio intenzivnu politiku „sovjetizacije“, posebno na zapadu Sovjetskog Saveza sa ciljem da se spreči širenje zapadnih uticaja.[35] Na rukovodeće pozicije u zemlji su obično bili postavljani kadrovi iz Moskve, a bila je ograničena i upotreba beloruskog jezika. Staljinovu politiku je nastavio njegov naslednik Nikita Hruščov pod parolom: Što pre svi progovorimo ruski, brže ćemo izgraditi komunizam.[35]

U nuklearnoj centrali kod Černobilja u Ukrajini, na samoj granici sa Belorusijom, 26. aprila 1986. došlo je do havarije usled koje je veliki deo teritorije Belorusije bio zahvaćen radijacijom, što je ostavilo ozbiljne posledice na stanovništvo i živi svet.[36]

Tokom juna 1988. u šumi Kuropati kraj Minska pronađena je masovna grobnica u kojoj su sahranjene žrtve sovjetske tajne policije NKVD iz perioda između 1937. i 1941.[37][38] Beloruski nacionalisti su ta otkrića koristili kao „ključni dokaz“ o težnji sovjetskih i ruskih vlasti da unište Beloruse kao narod (iako se u tim grobnicama nalaze svi protivnici tadašnje sovjetske vlasti, bez obzira na naciju) što je jačalo težnje za nezavisnost od Sovjetskog Saveza.

Beloruska zastava od 1991. do 1995 na poštanskoj markici iz 1992.

Međutim na izborima za Vrhovni sovjet BSSR održanim u martu 1990. pristalice nezavisnosti Belorusije (Beloruski nacionalni front - Partыя BNF) je osvojio svega 10% mesta u sovjetu.[38]

Vrhovni Sovjet Beloruske SSR je 27. jula 1990. usvojio deklaraciju o suverenitetu Belorusije (229 od 232 deputata je glasalo u korist deklaracije).[39] Na referendumu od 17. marta 1991. čak 83% građana Belorusije se izjasnilo za očuvanje i reformisanje Sovjetskog Saveza.[40]

Nezavisnost je bila proglašena 25. avgusta 1991. godine kada je deklaracija o suverenitetu iz 1990. bila uključena u Ustav Belorusije, a usvojene su i deklaracije o političkoj i ekonomskoj nezavisnosti Belorusije, kao i o ukidanju Komunističke partije Belorusije. Država je bila preimenovana u Republiku Belorusiju (blr. Рэспубліка Беларусь) 19. septembra 1991, a ubrzo su bili ustanovljeni novi grb, zastava, ustav i pasoš. Lideri Belorusije, Ukrajine i Rusije, Stanislav Šuškevič, Leonid Kravčuk i Boris Jeljcin su 8. decembra 1991. u Bjaloveškoj šumi proglasili formalan raspad Sovjetskog Saveza i formiranje Zajednice nezavisnih država (ZND).

Po Ustavu iz 1994. Belorusija je predsednička republika. Na prvim predsedničkim izborima 1994. godine u dva kruga glasanja pobedio je do tada anonimni Aleksandar Lukašenko (u prvom krugu osvojivši 45% glasova, a u drugom čak 80%).[41] Lukašenko je dobio i predsedničke izbore 2001. 2006. i 2010. godine.

Demografija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Demografija Belorusije

Prema popisu iz 2011. godine Belorusija ima 9.481.193 stanovnika.[42] Nacionalni sastav stanovništva je sledeći:

Coat of arms of Belarus.svg
Belorusi Rusi Poljaci Ukrajinci Jevreji Jermeni Tatari Romi Azeri Litvanci ostali
Broj 7.957.252 785.084 294.549 158.723 12.926 8.512 7.316 7.079 5.567 5.087 261.712
% 83,7 8,3 3,1 1,7 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1 2,8

Prema popisu iz 2009. u Belorusiji živi 130 različitih nacionalnosti. Pored Belorusa, koji su najveća etnička zajednica u zemlji, najbrojnije nacionalne manjine su Poljaci i Ukrajinci, dok Rusi imaju status konstitutivnog naroda u državi. Prema Ustavu Belorusije, pored beloruskog, službeni je još i ruski jezik (i to na teritoriji cele države). Međutim, čak 72% beloruskog stanovništva maternjim jezikom smatra ruski, dok je beloruski na drugom mestu sa 12%.[43] Glavni manjinski jezici su poljski, ukrajinski i jidiš. Prosečna gustina naseljenosti iznosi oko 50 stanovnika po km².

Teritorijalna rasprostranjenost 4 najbrojnija naroda po popisu iz 2009.
Belarusians in Belarus 2009.png
Russians in Belarus 2009.PNG
Poles in Belarus 2009.PNG
Ukrainians in Belarus 2009.PNG
Belorusi Rusi Poljaci Ukrajinci

Kao i većina evropskih zemalja, i Belorusija ima negativnu stopu rasta stanovništva i negativan prirodni priraštaj (prirodni priraštaj iznosi -0,06%). Beloruska populacija je 2007. godine opala za 0,41% jer je Koeficijent fertiliteta svega 1,22, što je nedovoljno za održanje trenutnog broja stanovnika. Migracioni bilans je pozitivan i iznosi +0,31 na 1000 stanovnika (što znači da je broj doseljenih ili imigranata veći od broja onih koji su napustili zemlju, emigranata).[44] Starosno najveći broj stanovnika ima između 14 i 64 godine starosti (70%), što znači da je Belorusija država sa zrelim stanovništvom jer je prosečna starost 37 godina. Međutim, zbog negativnog priraštaja Belorusiju u narednim decenijama očekuje proces starenja nacije. Na jednu ženu dođe 0,88 muškaraca. Očekivani životni vek 2008. godine iznosio je oko 70,5 godina (za muškarce 64,7 a za žene 75,6 godina).[45] Stopa pismenosti je izrazito visoka i iznosi 99%.

Religija[uredi]

Religija u Belorusiji (2011)[46]
Pravoslavlje
  
76,0%
Nereligioznost
  
12,5%
Rimokatolicizam
  
10,0%
Ostali
  
1,5%

Prema članu 16 beloruskog Ustava, Belorusija je sekularna država bez službene religije i svim građanima je zagarantovano pravo na slobodu veroispovesti.[47] Po podacima Komesarijata za vere Republike Belorusije, 2011. godine se oko 93,5% stanovništva izjasnilo kao vernici.[48][48] Od toga 81% su pravoslavci, pripadnici Ruske pravoslavne crkve (Beloruski egzarhat), 10,5% su rimokatolici, a 2% ostali vernici (judeizam, protestanti, islam i drugo).[46] Do Drugog svetskog rata Belorusija je imala i veliku jevrejsku zajednicu, ali danas je taj procenat manji od 1%. Islam kao religiju ispovedaju tatarska i azerska manjina.

Obrazovanje[uredi]

Akademija nauka Belorusije (NAN Belarusi)

Obrazovni sistem u Belorusiji se deli na sledeće nivoe:

  • Predškolsko obrazovanje (jaslice i vrtići);
  • Obavezna osnovna škola (počinje sa 6 godina, traje 9 godina i besplatna je);
  • Srednja škola (besplatna i obavezna): tehničke škole, gimnazije i liceji.
  • Visoko obrazovanje (postoji oko 40 državnih i 20 privatnih fakulteta).

Nastava se odvija na oba službena jezika. Međutim u gradskim sredinama i na univerzitetima u najvećem broju slučajeva nastava se odvija na ruskom jeziku, dok je beloruski jezik u nastavi zastupljen uglavnom u ruralnim sredinama.[49]

Belorusko školstvo još uvek nije uključeno u Bolonjski proces, a beloruski zahtev za uključivanje u ovaj sistem bio je odbijen 2012. godine.[50][51]

Najviša naučna institucija u zemlji je Nacionalna akademija nauka Belorusije (blr. Национальная академия наук Беларуси) osnovana 1928.[52]

Najveći gradovi[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Spisak gradova u Belorusiji

Broj stanovnika u gradovima iz godine u godinu se povećava, na štetu seoskog stanovništva. Tako je samo u 2008. broj stanovnika na selima opao za oko 58.000 u odnosu na godinu ranije, dok se broj stanovnika u gradovima popeo za 45.000. Na selima živi oko 26% ukupnog stanovništva (ili 2.5 miliona ljudi), dok je broj gradskog stanovništva trostruko veći.

Godine 2009. 23 grada su imala više od 50.000 stanovnika, dok samo jedan grad ima populaciju veću od milion ljudi (prestonica Minsk).

Minsk
Minsk
Gomelj
Gomelj

Poredak Grad Populacija Poredak Grad Populacija

Vitepsk
Vitepsk
Grodno
Grodno

1. Minsk 1.865.100 11. Orša 117.200
2. Gomelj 482.700 12. Mozir 108.800
3. Mogiljov 358.300 13. Soligorsk 102.300
4. Vitepsk 347.900 14. Novapolack 98.100
5. Grodno 327.500 15. Lida 97.600
6. Brest 310.000 16. Molodečno 94.300
7. Bobrujsk 215.100 17. Polock 82.500
8. Baranoviči 162.800 18. Žlobin 76.000
9. Borisov 147.400 19. Svietlahorsk 70.000
10. Pinsk 130.400 20. Rečica 65.000
BELSTAT


Politika[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Politika Belorusije
Trg Pobede u Minsku

Prema Ustavu, Belorusija je predsednička republika sa predsednikom kao šefom države i Narodnom skupštinom (blr. Нацыянальны сход Рэспублікі Беларусь) kao nosiocem zakonodavne vlasti. Predsednik se bira na petogodišnji mandat na direktnim izborima sa neograničenim brojem mandata (u skladu sa izmenama Ustava iz 2004). Od 1994. predsedničku funkciju obavlja Aleksandar Lukašenko. Narodna skupština je dvodomni parlament koga čini 110 članova Predstavničkog (donjeg) doma i 64 člana Saveta Republike (gornji dom).

Predstavnički dom predlaže amandmane na ustav i predlaže smernice spoljne i unutrašnje politike. Sve odluke donjeg doma moraju proći potvrdu u gornjem domu koji ima i ovlaštenja za opoziv predsednika države.[53] Na čelu Vlade je premijer i pet potpredsednika. Ministre u Vladi bira predsednik države. Najviša sudska instanca je Vrhovni sud koji nadgleda rad nižih sudova i revidira njihove odluke ukoliko za to ima potrebe. Ustavni predmeti i tužbe se šalju na razmatranje Ustavnom sudu Republike Bjelorusije. Sudije Vrhovnog suda imenuje predsednik države sa odobrenjem Saveta Republike.[53]

Poslednja dva kruga predsedničkih izbora (iz 2006. i 2010) pratile su brojne kontroverze. U oba slučaja aktuelni predsednik Aleksandar Lukašenko je ostvario ubedljive pobede, ali su pripadnici opozicije izbore proglasili nelegitimnim. Posmatrači iz Rusije i ZND-a su izbore smatrali fer i legitimnim, dok su posmatrači uglavnom zapadnih organizacija dovodili rezultate izbora u pitanje.[54]

Politički sistem[uredi]

Predsednik Lukašenko je svoj način vladavine opisao kao autoritativan demokratski sistem.[54] Sa druge strane zapadne vlade beloruskog predsednika smatraju diktatorom, što je u Belorusiji protumačeno kao mešanje u unutrašnje stvari.[55]

Stara zastava je danas simbol opozicije u Belorusiji

Savet Evrope je 1997. suspendovao Belorusiju iz svog članstva zbog nepravilnosti na izborima održanim godinu dana ranije i zbog represalija koje vladajuća stranka vrši nad opozicijom, nevladinim organizacijama, novinarima i manjinskim grupama.[56] Predsednik Lukašenko je dva puta predlagao prilično kontroverzne izmene Ustava koje su u oba slučaja bile prihvaćene. Prvo je 1996. bilo produženo trajanje mandata predsednika sa 5 na 7 godina, a 2006. bio je usvojen amandman o neograničenom broju mandata predsednika države.[56]

Međunarodni odnosi[uredi]

Belorusija je jedna od prvih članica i osnivača OUN (još od 1945. kao Beloruska SSR). Najbliže bilateralne odnose Belorusija ima sa susednom Rusijom koja je jedan od najvažnijih trgovačkih i diplomatskih saveznika Minska (još od raspada Sovjetskog Saveza). Beloruska privreda zavisi od uvoza sirovina iz Rusije, odnosno glavnina domaćeg izvoza upućena je na to tržište. Kao rezultat bliskih odnosa formiran je Savez Rusije i Belorusije 1996. kao nadnacionalna konfederacija čiji je krajnji cilj uspostavljanje jedinstvenog monetarnog sistema, jedinstvene odbrambene i spoljene politike, kao i uvođenje jedinstvenog pasoša. Sredinom decembra 2007. uspostavljeni su osnovni okviri buduće federacije. Beloruski predsednik je 27. maja 2008. objavio da je Premijer Rusije Vladimir Putin imenovan za premijera rusko-beloruske unije.[57]

Amblem ZND-a

Belorusija je takođe jedna od osnivača Zajednice Nezavisnih Država. Belorusija ima potpisane ugovore o slobodnoj trgovini sa nekoliko zemalja članica EU, iako je službeno EU zavela sankcije prema predsedniku Lukašenku i njegovim saradnicima. Srbija sa Belorusijom ima potpisan ugovor o slobodnoj trgovini i specijalnim vezama,[58] a bilateralni odnosi između dve zemlje su na najvišem nivou (Srbija ima ambasadu u Minsku, a Belorusija u Beogradu).

Diplomatski odnosi sa SAD su zategnuti i loši zbog podrške službenog Vašingtona beloruskoj opoziciji. Međutim, dve zemlje sarađuju u borbi protiv organizovanog kriminala i trgovine ljudima, kao i na pitanjima tehnološkog kriminala i pomoći u vanrednim situacijama.

Odnosi sa NR Kinom su takođe na visokom nivou, posebno u ekonomskoj sferi.[59]

Belorusija je članica i Organizacije Ugovora o zajedničkoj bezbednosti, zatim Pokreta nesvrstanih od 1998. i Organizacije za Evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

Vojska[uredi]

Oružane snage Republike Belorusije su formirane 1992. godine na ostacima nekadašnje Sovjetske armije koja je bila stacionirana na teritoriji BSSR-a. Transformacija nekadašnje sovjetske armije je završena do 1997. godine, a broj vojnika je smanjen za 30.000. Oružane snage deluju u okviru Ministarstva odbrane i podeljene su u tri roda: kopnena vojska, vazduhoplovstvo i specijalne jedinice. Glavnokomandujući oružanih snaga je predsednik države.[60]

Svi punoletni mladići imaju obavezu redovnog služenja vojnog roka i oni ujedno čine rezervni sastav Vojske Belorusije (vojni rok traje 12 meseci za visokoobrazovane regrute, dok za ostale traje 18 meseci).[61] Status profesionalnih vojnika imalo je 2001. godine 12.000 pripadnika Oružanih snaga Belorusije.[62] Godine 2005. je za potrebe odbrambenih snaga izdvojeno 1,4 % ukupnog BDP-a. Iako Belorusija ne izražava interese ka budućem članstvu u NATO-u, ipak učestvuje u nekim NATO programima poput Partnerstva za mir (od 1995), a takođe pruža i podršku misiji ISAF u Avganistanu. Od 1992. godine članica je Organizacije kolektivne bezbednosti zajedno sa još 6 bivših država Sovjetskog Saveza.

Administrativna podela[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Administrativna podela Belorusije

U administrativnom smislu Republika Belorusija je podeljena na šest oblasti ili regiona (blr. вобласць; rus. область) koje su ujedno i najviše teritorijalne jedinice a imena su dobile na osnovu administrativnih centara. Oblasti su dalje podeljene na okruge ili rejone (blr. раён; rus. район) kojih ima ukupno 118. Postoji 12 samoupravnih gradova sa preko 50 hiljada stanovnika. Grad Minsk ima poseban status i podeljen je na 9 distrikta.[63]

Oblasti Republike Belorusije
Zast. Grb Oblast Administr.
centar
Površina
km²[64]
Stanovnika
2011.[65]
Datum osnivanja Karta
1 Flag of Minsk, Belarus.svg Coat of arms of Minsk.svg Grad Minsk Minsk 0 308 0 1.865.100 1067.
Minska oblast Brestska oblast Gomeljska oblast Grodnjenska oblast Mogiljovska oblast Vitepska oblast MinskAdministrativnoe delenie Respubliki Belarusь (pri nažatii na izobražёnnuю oblastь osuщestvlяetsя perehod na sootvetstvuющuю statью)
2 Flag of Brest Voblast, Belarus.svg Escut Oblast Brest.png Brestska Brest 0 32.787 0 1.393.300 4.dec. 1939.
3 Flag of Homyel Voblast.svg Coat of arms of Homyel Voblast.svg Gomeljska Gomelj 0 40.370 0 1.433.000 15.jan. 1938.
4 Flag of Hrodna Voblasts.svg Coat of Arms of Hrodna Voblasts.svg Grodnjenska Grodno 00 25.127 00 1.064.300 20.sep. 1944.
5 Flag of Mahilyow Voblast.png Escut Oblast Mohilev.png Mogiljovska Mogiljov 0 29.069 0 1.085.400 15.jan. 1938.
6 Flag of Minsk Voblast.svg Coat of Arms of Minsk province.svg Minska Minsk 0 39.895 0 1.409.500 15.jan. 1938.
7 Flag of Vitsebsk Voblasts.svg Coat of Arms of Vitsebsk Voblasts.svg Vitepska Vitepsk 0 40.051 0 1.218.500 15.jan. 1938.
- Flag of Belarus.svg Coat of arms of Belarus.svg Republika Belorusija Minsk 0 207.595 0 9.467.000 25. mart 1918.

Privreda[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Privreda Belorusije
Grafik kretanja BDP Belorusije od 1995. do 2008.

Do raspada bivšeg Sovjetskog Saveza 1991. Belorusija je bila jedna od industrijski najrazvijenijih članica. Nakon sticanja nezavisnosti, gotovo sve bivše sovjetske republike su upale u ekonomske poteškoće. Umesto tržišnog kapitalizma Belorusija je uvela tržišni socijalizam, državno uređenje u kom vlada kontroliše kretanje cena i stepen inflacije i ima pravo da se meša u rad privatnih preduzeća (tržište je liberalizovano tek 2008. sa ciljem intenzivnijeg privlačenja inostranih investicija). Te mere beloruske vlade, ali i Unija sa Rusijom, pomogli su Belorusiji da ekonomski dosta bezbolno preživi tu početnu fazu tranzicije.

Beloruska privreda po sektorima

Zahvaljujući savezu sa Rusijom, Belorusija ima ogromno izvozno tržište za svoje proizvode, a glavni energenti (nafta i gas) dostupni su po nižim cenama u odnosu na cenu koju plaćaju članice EU. Sve je to dovelo do ekonomskog rasta tokom devedesetih godina 20. veka. U izveštaju UN-a o privredi u svetu u 2006.[traži se izvor od 03. 2014.] Belorusija je označena kao brzorastuća privreda: rast BDP-a u 2004. iznosio je 11% (na drugom mestu u ZND-u), a u 2005. rast je iznosio 8,5%. Na osnovu tih pokazatelja Belorusija je zabeležila veći rast od susednih zemalja članica EU (Poljske, Litvanije i Letonije). Rast u 2010. iznosio je oko 6,1%.[66] Veliki problem, inflacija (koja je po nekim pokazateljima u 1999. iznosila 300%) smanjena je na 6,6% u 2006. godini. Međutim, u 2011. inflacija je ponovo doživela veliki skok, i u prvih 6 meseci iznosila je 36,2% (u odnosu na 9,9% iz 2010).[67][68]

Iz bivše zajedničke države Belorusija je nasledila izrazito razvijenu i jaku industrijsku i poljoprivrednu osnovu, kao i veoma obrazovan stručni kadar. Životni standard je bio među najvišima na području bivše SSSR. Nakon sticanja nezavisnosti i dalje je zadržan stari sovjetski sistem, a privatizacije državnog kapitala gotovo da nije ni bilo (oko 80% industrije, uključujući i najveće kombinate, ostali su u vlasništvu države). Preduzeća u državnom vlasništvu čine oko 75 % celikupne vrednosti nacionalnog BDP-a.

Najvažnije prirodno bogatstvo je treset koji se koristi kao gorivo, kao đubrivo, i u hemijskoj industriji. Ekonomski su isplative i zalihe kamene i kalijumove soli. Rezrve nafte i prirodnog gasa su veoma skromne, tako da se većina energenata uvozi iz susedne Rusije (naftna polja u Polesju zadovoljavaju svega 30% domaćih potreba). Postoje i značajnije zalihe uljnih škriljaca, procenjene na oko 8,8 milijardi tona. Najvažnije rafinerije nafte i gasa nalaze se u Novopolacku i Gomelju (50% gotovih proizvoda se izvozi).

Razvijena je industrija traktora i drugih poljoprivrednih i građevinskih mašina, zatim hemijska, tekstilna i drvoprerađivačka industrija. Glavni poljoprivredni proizvodi su krompir, lan, konoplja, šećerna repa, zob, raž i pšenica, dok u stočarstvu dominira mlečno i mesno govedarstvo, svinjogojstvo i uzgoj pilića.

Banknota od 100.000 beloruskih rublji

Glavni spoljnotrgovački partneri Belorusije su Rusija, Poljska, Ukrajina i Nemačka.[69]

Nuklearna havarija u Černobilju 1986. godine ostavila je veoma negativne posledice i na belorusku privredu. Zbog pojačane radijacije, došlo je do zagađenja zemljišta, mnoga sela (posebno na jugu zemlje) u potpunosti su napuštena, a stanovništvo preseljeno. Proces dekontaminacije zagađenih područja je jako skup i dugotrajan.

Mapa najvažnijih drumskih linija u Belorusiji

Ukupan BDP u 2007. iznosio je 110,6 milijardi dolara,[70] a BDP po glavi stanovnika iznosio je $10.841 (2008).[66] Stopa nezaposlenosti u januaru 2010. iznosila je svega 0,9%.[71] Spoljni dug zemlje u 2010. iznosio je 22,06 milijardi američkih dolara. Sektor usluga čini 51% ukupnog BDP-a, industrija 27,1, a poljoprivreda 13 %.[traži se izvor od 03. 2014.]

Razvijene su sve vrste saobraćaja. Ukupna dužina železničkih pruga iznosi 5.512 km, a nacionalni železnički prevoznik su Železnice Belorusije, preko kojih se odvija 3/4 ukupnog teretnog i oko 1/2 putničkog saobraćaja u zemlji. Ukupna dužina asfaltiranih puteva iznosi 83.000 kilometara. Nacionalni avio-prevoznik je Belavija iz Minska.

Kultura i umetnost[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Kultura Belorusije

Književnost[uredi]

Francisk Skorina je standardizovao beloruski jezik i štampao prvu knjigu na ćiriličnom pismu

Počeci beloruske književnosti se vezuju za period Kijevske Rusije (između XI i XIII veka) i uglavnom se odnose na liturgijske spise i žitija. Iz tog perioda datiraju žitija i pouke svetog Kirila Turavskog koga su savremenici nazivali „ruskim Jovanom Zlatoustim“ (bogoslovska akademija u Minsku nosi njegovo ime).[72]

Prve štampane knjige na beloruskom jeziku pojavile su se početkom XVI veka kada je današnja Belorusija činila deo Litvanske kneževine u kojoj je starobeloruski imao status službenog jezika. Prvu štampanu knjigu na beloruskom, Psaltir, objavio je 1517. godine u Pragu Francisk Skorina. To je ujedno bila i prva knjiga štampana na nekom od istočnoslovenskih jezika.

Period moderne beloruske književnosti počinje krajem XIX veka, i kombinuje elemente romantizma, impresionizma, realizma i modernizma. Najvažniji književnici iz tog perioda su bili pesnici Maksim Bogdanovič i Janka Kupala i prozaista Zmitrok Bjadulja.

Muzika[uredi]

Tek sredinom XIX veka u većim gradovima širom zemlje počinju se otvarati operske i baletske kuće, a klasična muzika je doživela veliki napredak tokom sovjetske ere. Nacionalni baletski teatar iz Minska je 1996. godine dobio nagradu za najbolju baletsku kuću na svetu.[73]

Dmitrij Koldun je predstavljao Belorusiju na Pesmi Evrovizije 2007.

Tokom 1970-ih godina planetarnu slavu su stekli članovi grupe Pjesnjari koji su kombinovali folk muziku sa savremenim rokom, i bili su prvi sovjetski bend koji je imao turneju po SAD. Trenutno najpopularniji domaći bend je Ljapis Trubjeckoj (blr. Ля́пис Трубецко́й) koji promovišu alternativni rok.

Od 2004. godine Belorusija se takmiči na izboru za Pesmu Evrovizije i na taj način promoviše vlastitu muziku i kulturu na globalnom nivou. Najveći uspeh na tom takmičenju do sada su ostvarili 2007. godine u Helsinkiju kada je pevač Dima Koldun sa pesmom «Daй mne silu» (ili na engleskom «Work Your Magic») zauzeo 4. mesto u finalnoj večeri.[74]

Narodna nošnja Belorusije na poštanskoj marki iz 1961.

U gradu Vitebsku se svake godine tradicionalno održava međunarodni muzički festival Slavjanski bazar (Славянскі Базар у Віцебску) koji promoviše sve slovensku kulturu i umetnost. Na Slavjanskom bazaru su čak četiri puta gran pri festivala osvajali pevači iz Srbije (poput Željka Joksimovića, Maje Nikolić i Svetlane Slavković).

Narodna nošnja[uredi]

Beloruska narodna nošnja datira iz vremena Kijevske Rusije i izrađena je uglavnom od lana ili vune, a detalji se razlikuju od regije do regije. Etnografi su utvrdili postojanje oko tridesetak različitih varijanti beloruske nošnje na kojoj dominiraju bela i crvena boja. Neki od tradicionalnih uzoraka se nalaze čak i na beloruskoj zastavi.[75]

Kuhinja[uredi]

Beloruska uskršnja jaja

Beloruska tradicionalna kuhinja počiva na obilju povrća, mesu (uglavnom svinjetini) i hlebu (uglavnom ražani hleb, jer prirodni uslovi mnogo više pogoduju uzgoju raži u odnosu na druge žitarice). Hrana se uglavnom služi kuvana. U znak dobrodošlice domaćin gosta tradicionalno dočekuje sa hlebom i solju (što je tradicija u većini slovenskih naroda). Najpopularnija pića su votka i kvas. Kvas je bezalkoholno piće koje se pravi od pšeničnog ili raženog brašna. Način pripreme je sličan kao kod pripreme boze koja se pravi od kukuruznog brašna. Kvas se često kombinuje sa svežim povrćem za spravljanje osvežavajuće hladne supe zvane „akroška“.

Telekomunikacije i mediji[uredi]

Godine 2008. na celoj teritoriji Republike Belorusije bilo je registrovano 3.720.000 pretplatnika fiksne telefonije i 8.640.000 korisnika mobilne telefonije. Nacionalna telefonska agencija je Beltelekom i u državnom je vlasništvu. Postoji oko 113.000 internet hostova koji zadovoljavaju potrebe oko 3,5 miliona korisnika interneta.[76] Najveća medijska kuća u zemlji je Nacionalna radio-televizija Belorusije (NGTRK RB), koja emituje radijski i TV program preko zemaljskih i satelitskih frekvencija.

Prema Ustavu Belorusije zagarantovana je sloboda medija, međutim stav 5 Ustava zabranjuje klevete na račun predsednika države i visokih državnih zvaničnika. Zbog toga člana u Ustavu, mnoge nevladine organizacije sumnjaju u stvarnu slobodu medija u Belorusiji. Zbog toga su OEBS i Freedom House rangirali Belorusiju kao zemlju u kojoj je ugrožena sloboda medija.[77]

Sport[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Belorusija na olimpijskim igrama, Reprezentacija Belorusije u hokeju na ledu i Viktorija Azarenka
Beloruska teniserka Viktorija Azarenka

Najviše sportsko telo u državi je Olimpijski komitet Belorusije. Beloruski sportisti su debitovali na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. kao deo olimpijskog tima Sovjetskog Saveza, a od Lilehamera 1994. Belorusija nastupa kao samostalna zemlja. Prvi beloruski sportista koji je osvojio olimpijsku medalju bio je bacač kladiva Mihail Krivonosov u Melburnu 1956. godine, dok je prvu medalju za Beloruski olimpijski komitet osvojio takmičar u brzom klizanju Igor Železovski na ZOI 1994. u Lilehameru (srebro). Jekaterina Karsten-Hodotovič, veslačica u skifu, zvanično je najbolja beloruska olimpijka sa 4 medalje (dve zlatne, i po jedna srebrna i bronzana). Učestvovala na svih pet LOI na kojima je učestvovala Belorusija.

Hokej na ledu je najpopularniji ekipni sport u Belorusiji. Hokejaški klub Dinamo iz Minska takmiči se u najjačoj hokejaškoj ligi u Evropi KHL ligi. Arena Minsk u kojoj hokejaši Dinama igraju svoje utakmice na domaćem terenu, sa kapacitetom od preko 15.000 mesta je najveći zatvoreni sportski objekat u zemlji. Hokejaška reprezentacija je redovan učesnik svetskih prvenstava i olimpijskih turnira. Najveći uspeh hokejaška reprezentacija je ostvarila na ZOI 2002. u Solt Lejk Sitiju (SAD) osvojivši četvrto mesto.[78] Belorusija će biti domaćin hokejaškog svetskog prvenstva 2014. godine. Fudbaleri kluba Bate Borisov u tri navrata su nastupali u grupnoj fazi Uefine Lige šampiona.

Poznatiji beloruski sportisti su i teniseri Viktorija Azarenka — dvostruka pobednica Otvorenog prvenstva Australije (2012 i 2013), Maks Mirni (svojevremeno 18. teniser sveta) te Nataša Zvereva (svetski broj 1 1991. godine). Stonoteniser Vladimir Samsonov je bio šestostruki evropski prvak, Vitalij Ščerbo je proglašen za najboljeg gimnastičara svih vremena (12 titula svetskog prvaka i 6 olimpijskih zlatnih medalja). Olga Korbut je osvojila 4 olimpijska i 2 svetska zlata u gimnastici.

Nacionalni praznici[uredi]

Datum Praznik Belorusko ime Napomene
1. januar Nova godina Novы god
3. januar Dan bankara i finansijskih radnika u Belorusiji Profesionalni praznik
5. januar Dan socijalne zaštite (profesionalni praznik) Od 26. marta 1998. godine
7. januar Božić Pravaslaўnыя Kalяdы
21. januar Dan inžinjerije (profesionalni praznik) Od 21. januara 1999. god.
Poslednja nedelja januara Dan beloruske nauke
8. mart Dan žena Dzenь žančыn
15. mart Dan ustavnosti Dzenь kanstыtucыі Od 1994.
1. maj Praznik rada Dzenь pracы Neradni dan
9. maj Dan pobede Dzenь Peramogі
30. jun Dan ekonomista (praznik stručnjaka) Od 2000.
3. jul Dan nezavisnosti Belorusije Dzenь nezaležnascі (Dzenь Rэspublіkі) Od 1996.. Do 1996. praznovao se 27. juna.
7. novembar Dan Oktobarske revolucije Dzenь Kastrыčnіckaй rэvalюcыі
25. decembar Katolički Božić Katalіckія Kalяdы
Pokretni datum Katolički Vaskrs Katalіckі Vяlіkdzenь
Pokretni datum Pravoslavni Vaskrs Pravaslaўnы Vяlіkdzenь
9-i dan posle pravoslavnog Vaskrsa Radunica (Zadušnice) Radunіca
Druga nedelja maja Dan grba i zastave Belorusije Dzenь Dzяržaўnaga Gerba і Dzяržaўnaga Scяga Od 1995.

Reference[uredi]

  1. ^ Устав Републике Белорусије члан 1, поглавље 17, Председник Белорусије, приступљено 9. 2. 2013. 
  2. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1]
  3. ^ ММФ Белорусија, Међународни монетарни фонд, приступљено 9. 2. 2013. 
  4. ^ Human Development Index and its components, United Nations Development Programme, приступљено 9. 2. 2013. 
  5. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  6. ^ Belarus: addressing imbalances — табела 15, pp. 66., United Nations Development Programme, приступљено 9. 2. 2013. 
  7. ^ a b v Birgerson 2002, strane 105-106
  8. ^ a b Minahan, James. Miniature empires: a historical dictionary of the newly independent states. Greenwood Press Приступљено 9. 2. 2013.. 
  9. ^ Klokov V. Я. Velikiй osvoboditelьnый pohod Krasnoй Armii (osvoboždenie Zapadnoй Ukrainы i Zapadnoй Belorussii), Voronež, 1940.
  10. ^ Minaev V. Zapadnaя Belorussiя i Zapadnaя Ukraina pod gnetom panskoй Polьši, M., 1939.
  11. ^ a b Traйnin I. Nacionalьnoe i socialьnoe osvoboždenie Zapadnoй Ukrainы i Zapadnoй Belorussii, M., 1939.
  12. ^ Axell, Albert (2002). Russia's Heroes, 1941–45. Carroll & Graf Publishers. . ISBN 978-0-7867-1011-9. pp. 247.
  13. ^ What should the EU do about Belarus?, Економист, приступљено 9. 2. 2013. 
  14. ^ About Belarus — Population, Уједињене нације у Белорусији, приступљено 9. 2. 2013. 
  15. ^ a b v Zaprudnik 1993, strane 2
  16. ^ Ab pahodžannі nazvaў Belaя і Čornaя Rusь, Яzэp Юho, 1956.
  17. ^ Minahan (1998), str. 35.
  18. ^ Snyder, Timothy (2004). The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. Yale University Press. . ISBN . pp. 24.
  19. ^ de Courson (1879), str. 281.
  20. ^ Plokhy (2001), str. 327.
  21. ^ Ryder (1998), str. 183.
  22. ^ О названии Белорусской Советской Социалистической Республики, Законодательстбо Республики Беларусь, приступљено 9. 2. 2013. 
  23. ^ Government of Belarus, Законодательстбо Республики Беларусь, приступљено 9. 2. 2013. 
  24. ^ Географија Белорусије, Central Intelligence Agency, приступљено 9. 2. 2013. 
  25. ^ Климат и погода в Беларуси, Belarus.by, приступљено 9. 2. 2013. 
  26. ^ Беларусь - климат, Svali.ru, приступљено 9. 2. 2013. 
  27. ^ Загрязнение территории Беларуси, Документы ЧАЭС, приступљено 9. 2. 2013. 
  28. ^ Cancer in Belarus increased 40% after Chernobyl, Low Level Radiation Campaign, приступљено 9. 2. 2013. 
  29. ^ Gіstorыя Belarusі: U 6 t. — T. 1. Staražыtnaя Belarusь: Ad peršapačatkovavga zasяlennя da sяrэdzіnы XIII st. / Kostюk, Mihail Pavlovič strana 334.
  30. ^ Rambaud, Alfred; Edgar Saltus (1902). Russia. P. F. Collier & Son. pp. 46-48.
  31. ^ The Russo-Polish Historical Confrontation, Rice University, приступљено 9. 2. 2013. 
  32. ^ Understanding Belarus. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 57-. ISBN 978-0-7425-5558-7 Приступљено 9. 2. 2013.. 
  33. ^ Политика геноцида, Хатынь, приступљено 9. 2. 2013. 
  34. ^ Olson (1994), str. 95.
  35. ^ a b Stalin and Russification, Library of Congress, приступљено 9. 2. 2013. 
  36. ^ Чернобыль между домыслами и фактами, ИБРАЭ РАН, приступљено 9. 2. 2013. 
  37. ^ В Год памяти, Белорусы и рынок, приступљено 9. 2. 2013. 
  38. ^ a b Perestroika, Library of Congress, приступљено 9. 2. 2013. 
  39. ^ Принятие Декларации о государственном суверенитете, Белорусские новости, приступљено 9. 2. 2013. 
  40. ^ Referendum of March 1991, Russian History Encyclopedia, приступљено 9. 2. 2013. 
  41. ^ World Factbook: Belarus, Central Intelligence Agency, приступљено 9. 2. 2013. 
  42. ^ Statističeskiй bюlletenь „Čislennostь naseleniя na 1 яnvarя 2011 goda i srednegodovaя čislennostь naseleniя za 2010 god po Respublike Belarusь v razreze oblasteй, raйonov, gorodov, poselkov gorodskogo tipa“, Belstat
  43. ^ Tres de cada cuatro bielorrusos emplean en su vida cotidiana el ruso, El Confidencial, приступљено 9. 2. 2013., „Према резултатима завода за статистику Белорусије око 72% становништва користи руски језик у свакодневној конверзацији, док свега око 11,9% користи искључиво белоруски језик. Остатак равномерно употребљава оба језика 29,4%. Сваки десети становник не разуме белоруски језик.“ 
  44. ^ Белорусија - становништво, CIA World Factbook, приступљено 9. 2. 2013. 
  45. ^ Продолжительность жизни в Беларуси, TUT.BY, приступљено 9. 2. 2013. 
  46. ^ a b Religion and denominations in the Republic of Belarus, Commissioner on Religions and Nationalities, приступљено 9. 2. 2013. 
  47. ^ International Religious Freedom Report 2010, Bureau of Democracy, Human Rights, and Labor, приступљено 9. 2. 2013. 
  48. ^ a b Информационно-аналитический центр при Администрации Президента Республики Беларусь. Республика Беларусь в зеркале социологии. Сборник материалов социологических исследований за 2011 год. Минск «Бизнесофсет» 2012 
  49. ^ Почему белорусы не хотят учить своих детей на родном языке?, NAVINI.BY, приступљено 9. 2. 2013. 
  50. ^ Решение о включении Беларуси в Болонский процесс может быть принято в 2012 году, TUT.BY, приступљено 9. 2. 2013. 
  51. ^ No Bologna for Belarus, European Voice, приступљено 9. 2. 2013. 
  52. ^ Приглашаем в Национальную академию наук Беларуси!, Национальная академия наук Беларуси, приступљено 9. 2. 2013. 
  53. ^ a b Section IV: The President, Parliament, Government, the Courts, Прес служба председника Белорусије, приступљено 9. 2. 2013. 
  54. ^ a b Profile: Alexander Lukashenko, BBC News, приступљено 9. 2. 2013. 
  55. ^ Profile: Europe's last dictator?, BBC News, приступљено 9. 2. 2013. 
  56. ^ a b Republic of Belarus, Amnesty International, приступљено 9. 2. 2013. 
  57. ^ Putin named PM of Belarus-Russia alliance, Associated Press, приступљено 9. 2. 2013. 
  58. ^ Споразум о слободној трговини између Србије и Белорусије, Г17+, приступљено 9. 2. 2013. 
  59. ^ China's Xi promises Belarus $1 billion in loans, Reuters, приступљено 9. 2. 2013. 
  60. ^ Из округа - в армию суверенного государства, Министарство одбране, приступљено 9. 2. 2013. 
  61. ^ Routledge, IISS Military Balance 2007. pp. 158-159
  62. ^ Војска Белорусије, Central Intelligence Agency, приступљено 9. 2. 2013. 
  63. ^ http://www.levonevski.net/pravo/razdel2/num6/2d686.html, Levonevski, приступљено 9. 1. 2013. 
  64. ^ «Gosudarstvennый zemelьnый kadastr Respubliki Belarusь» (po sostoяniю na 1 яnvarя 2011 g.)
  65. ^ «O demografičeskoй situacii za яnvarь-aprelь 2011 g.» (po sostoяniю na 1 maя 2011 g.)
  66. ^ a b Газеты пишут о качестве жизни в Белоруссии на мировом фоне, Демоскоп, приступљено 9. 1. 2013. 
  67. ^ Инфляция в Беларуси в 2011 году может составить 33-39%, Интерфакс, приступљено 9. 1. 2013. 
  68. ^ В июне цены выросли на 8,6%, за 6 месяцев - на 36,2%, TUT.BY, приступљено 9. 1. 2013. 
  69. ^ Отрицательное сальдо внешней торговли товарами превысило $1,2 млрд, TUT.BY, приступљено 9. 1. 2013. 
  70. ^ Country Comparison — National product, CIA, приступљено 9. 1. 2013. 
  71. ^ Официальная безработица в Беларуси составляет 0,9%, АФН, приступљено 9. 1. 2013. 
  72. ^ Святитель Кирилл Туровский, епископ, Православный календар, приступљено 9. 1. 2013. 
  73. ^ Belarusian Composers and Classical Music, Belarus Guide, приступљено 9. 1. 2013. 
  74. ^ Alexandra & Konstantin, The National State Teleradiocomany, приступљено 9. 1. 2013. 
  75. ^ The Ornament, Flags of the World, приступљено 9. 1. 2013. 
  76. ^ Белорусија, Central Intelligence Agency, приступљено 9. 1. 2013. 
  77. ^ Media Freedom in Belarus (May 30, 2003), United States Department of State, приступљено 9. 1. 2013. 
  78. ^ Belarus, IIHF, приступљено 9. 2. 2013. 

Literatura[uredi]

  • Minahan, James. Miniature empires: a historical dictionary of the newly independent states. Greenwood Press Приступљено 9. 2. 2013.. 
  • Understanding Belarus. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 57-. ISBN 978-0-7425-5558-7 Приступљено 9. 2. 2013.. 
  • Др Раде Давидовић (2004). Регионална географија Европе/Белорусија, Нови Сад: ПМФ Универзитета у Новом Саду
  • de Courson, Barbara Frances Mary (1879). The Jesuits: their foundation and history, Volume 1. Benziger Brothers
  • Levy, Patricia; Spilling, Michael (2009). Belarus. New York: Benchmark Books. ISBN 978-0-7614-3411-5. 
  • Minahan, James (1998). Miniature Empires: A Historical Dictionary of the Newly Independent States. Greenwood. ISBN 978-0-313-30610-5. 
  • Plokhy, Serhii (2001). The Cossacks and Religion in Early Modern Ukraine. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-924739-4. 
  • Richmond, Yale (1995). From Da to Yes: Understanding the East Europeans. Intercultural Press. ISBN 978-1-877864-30-8. 
  • Ryder, Andrew (1998). Eastern Europe and the Commonwealth of Independent States, Volume 4. Routledge. ISBN 978-1-85743-058-5. 
  • Szporluk, Roman (2000). Russia, Ukraine, and the Breakup of the Soviet Union. Hoover Institution Press. ISBN 978-0-8179-9542-3. 
  • Treadgold, Donald; Herbert J. Ellison (25 November 1999). Twentieth Century Russia. Westview Press. ISBN 978-0-8133-3672-5.
  • Vauchez, André; Richard Barrie Dobson, Michael Lapidge (2001). Encyclopedia of the Middle Ages. Routledge. ISBN 978-1-57958-282-1.
  • Zaprudnik, Jan (1993). Belarus: At A Crossroads In History. Westview Press. ISBN 978-0-8133-1794-6. 

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :


Dobar članak Članak Belorusija je izabran u kategoriju dobrih članaka.
Pozivamo Vas da ga unapredite i potom predložite kao kandidata za sjajan članak.