Beril
| Beril | |
|---|---|
 Tri varijeteta berila (slevo nadesno): morganit, akvamarin i smaragd | |
| Opšte informacije | |
| Kategorija | Ciklosilikat |
| Formula | Be 3Al 2Si 6O 18 |
| Struncova klasifikacija | 9.CJ.05 |
| Kristalne sisteme | Heksagonalni |
| Kristalna klasa | Diheksagonalni dipirimidalni (6/mmm) H-M simbol: (6/m 2/m 2/m) |
| Prostorna grupa | P6/mcc |
| Jedinična ćelija | a = 9.21 Å, c = 9.19 Å; Z = 2 |
| Identifikacija | |
| Molekulska masa | 537,50 g/mol |
| Boja | Zelena, plava, žuta, bezbojna, ružičasta, crna i druge |
| Kristalni habitus | Prizmatični do tabelarnih kristala; radijalni, stubasti; zrnasto do kompaktno masivni |
| Bližnjenje | Retko |
| Cepljivost | Neperfektan na {0001} |
| Prelom | Konhoidna do nepravilne |
| Čvrstina | Krt |
| Tvrdoća po Mosu | 7,5–8 |
| Sjajnost | Staklast do smolnog |
| Ogreb | Beo |
| Providnost | Transparentan do providnog |
| Specifična težina | Prosek 2,76 |
| Optičke osobine | Jednoosni (-) |
| Indeks prelamanja | nω = 1,564–1,595 nε = 1,568–1,602 |
| Dvojno prelamanje | δ = 0,0040–0,0070 |
| Pleohroizam | Slab do razgovetnog |
| Ultravioletna fluorescencija | Nema (neki materijali za ispunjavanje preloma koji se koriste za poboljšanje bistrine smaragda fluoresciraju, ali sam kamen to ne čini). Morganit ima slabu ljubičastu fluorescenciju. |
| Reference | [1][2][3][4] |
Beril (grč. βήρυλλος) mineral je hemijske formule Be3Al2Si6O18,[5] odnosno berilijum-aluminijumski ciklosilikat. Kristali berila kristališu heksagonalno i mogu biti izuzetno veliki, metarskih dimenzija. Beril se odlikuje školjkastim prelomom, tvrdina mu je 7,5-8, ima staklastu sjajnost i može biti proziran do poluproziran.[6][7] Razlikuje se obični (veliki mutni kristali) i dragi berili (prozirni kristali nežnih boja, cenjeni kao drago kamenje), a najpoznatiji su: smaragd (zeleno obojen od hromova oksida), akvamarin (zelenkast i modar), ružičasti morganit, zelenkastožuti i žuti zlatni beril i heliodor (sadrži malo uranijuma, opalizira). Beril je najvažniji mineral za dobijanje berilijuma. Dolazi gotovo redovno u pegmatitima (stena koja se pojavljuje u obliku žila, leća, nepravilnih dajkova ili pločastih eruptivnih tela, u matičnoj steni ili stenama oko eruptiva) granita, na primer Moslavačke gore, te u škriljcima.[8]
1. zlatni kristal berila,
2. heliodor.
3. emerald,
4. akvamarin,
5. morganit.
Heksagonalni kristali berila veličinom mogu biti vrlo malih dimenzija pa sve do nekoliko metara. Beril ima školjkast Lom, tvrdoća mu je od 7,5-8, a specifična gustina 2,63 do 2,80. Ima staklast sjaj i može biti proziran do poluproziran. Kalavost mu je slaba po baznom pinakoidu, a habitus mu je u obliku diheksagonske bipiramide. Čisti beril je bezbojan, ali vrlo često u sebi sadrži primese pa su prisutni raznobojni varijeteti - beli, zeleni, plavi, žuti, crveni. Struktura mu se sastoji od međusobno povezanih šesteročlanih prstenova [Si6O18], koji su poređani jedni iznad drugih. Između tih prstenova nalaze se kanali u koje mogu ući katjoni poput Na, K, Li, Cs, Ca, itd, ili čak molekul vode. Te strukturne primese u kanalima određuju boju berila. Primerci iz Brazila pokazuju asterizam. Danas je beril lako sintetski proizvesti, uz pomoć desetak različitih metoda.
Poreklo imena[uredi | uredi izvor]
Ime mu dolazi od grčke reči beryllos, što znači plavozelen ili morska voda.
Oblici berila[uredi | uredi izvor]
Varijeteti berila cenjeni su kao drago kamenje, još od praistorijskog doba. I u Bibliji je prepoznata njegova lepota, pa tako Ezekiel (1:16) opisuje točkove Božjeg trona i upoređuje ih sa sjajem berila. Zeleni beril zove se smaragd, a zelena boja mu je od hroma koji je ušao u kanale između [Si6O18]-prstenova (još uvek se raspravalja o ulozi vanadijuma u njima). Ima ga na Uralu kod Jekaterinburga i kod Nevčinska, Rusija, u Kolumbiji (Muso i Čivor). Crveni je biksbit ili crveni smaragd, plavi beril je akvamarin, ružičasti je vorobevit, nazvan kasnije morganit, beli/bezbojni je gošenit, a žutozeleni heliodor (ima primese željeza u kanalićima). Zlatni beril je žarkožute boje. Trapični smaragdi su berili koji pokazuju sektorski rast kao rezultat uklapanja albita u berilu za vreme uporednog rasta.
Smaragd[uredi | uredi izvor]
Smaragd (lat. smaragdus od grč. σμάραγδος [λίϑος]) je zeleno obojeni oblik minerala berila (Be3Al2(SiO3)6). Svoju smaragdnozelenu boju dobio je od primesa hromovog oksida. Lepi i čisti smaragdi ubrajaju se u najskupocenije drago kamenje i bruse se u različitim oblicima za nakit. Smaragd dolazi u pegmatitima granita. Glavna su nalazišta: Kolumbija, Brazil, Ural i zapadna Australija. U starom veku najpoznatije ležište smaragda bilo je u drevnom Egiptu.
Akvamarin[uredi | uredi izvor]
Akvamarin (lat. aqua: voda + marinus: morski) je zelenkasto i modro obojeni oblik minerala berila. Kristalizuje kao i beril u heksagonskom kristalnom sistemu hemijskog sastava Be3Al2[Si6O18]. Akvamarin dobija svoju plavu boju dodavanjem dvovalentnih i trovalentnih jona željeza (Fe2+ i Fe3+) na različitim položajima mreže.[9] Međutim, kao alohromatski mineral (strane boje), linija akvamarina uvek je bela. Sena nazvana po dragulju duboko je zelenoplava. Zbog visoke Mosove tvrdoće od 7,5 do 8 i često dobro razvijenih bistrih kristala, akvamarin se uglavnom prerađuje u drago kamenje.
Morganit[uredi | uredi izvor]
Morganit, poznat i kao „ružičasti beril”, „purpurni beril”, „ružičasti smaragd” i „cezijski beril”, redak je svetlo ružičasti do ružičasti dragulj minerala berila. Takođe se mogu naći narančasto/žute vrste morganita, a trake u boji su uobičajene. Može se rutinski toplotno obrađivati kako bi se uklonile mrlje žute boje, a povremeno se zrači radi poboljšanja boje. Ružičasta boja morganita pripisuje se jonima mangana Mn2+.
Zlatni beril i heliodor[uredi | uredi izvor]
Zlatni beril može se kretati u bojama od bledo žute do sjajno zlatne. Za razliku od smaragda, zlatni beril generalno ima vrlo malo mana. Izraz „zlatni beril” ponekad je sinonim za heliodor (od grčkog hēlios - ἥλιος: Sunce + dōron - δῶρον: dar), ali zlatni beril odnosi se na čisto žute ili zlatnožute nijanse, dok se heliodor odnosi na zelenkasto-žute nijanse. Zlatno žuta boja pripisuje se jonima Fe3+. [10][11] Zlatni beril i heliodor koriste se kao dragulji ili drago kamenje. Verovatno najveći rezano zlatni beril je besprekoran kamen od 2054 karata koji je izložen u Dvorani dragog kamenja u Vašingtonu, Sjedinjene Države. [12]
Ležišta[uredi | uredi izvor]
Beril se većinom nalazi u granitnim pegmatitima, granitima i grajzenima, ali takođe ga ima i u liskunskim škriljcima na Uralu i često je u zajednici s kalajnim i volframskim rudama. Ima ga u Austriji, Nemačkoj i Irskoj. Takođe se pojavljuje i na Madagaskaru (pogotovo morganit). Najpoznatiji izvor smaragda na svetu jesu Muso i Čivor, (Bojaka, Kolumbija), gde se pojavljuju u krečnjacima. Smaragda takođe ima u Transvalu (JAR), Minas Žeraisu (Brazil) te blizu Mursinke na Uralu. U SAD ga ima u Severnoj Karolini. Pegmatiti iz Nove Engleske proizveli su neke od najvećih kristala berila, uključujući i masivne kristale dimenzija 5,5 m x 1,2 m, teške skoro 18 tona. Ostale lokacije uključuju još Južnu Dakotu, Kolorado, Jutu, Idaho i Kaliforniju. Akvamarinska ležišta: Madagaskar, Uganda, Zimbabve, Egipat, Pakistan (druze), Avganistan, ostrvo Elba u Italiji. Berila takođe ima na Moslavačkog gori, te na Motajici (BiH)
Upotreba[uredi | uredi izvor]
Osim za nakit i ukrase, berili se upotrebljavaju kao ruda berilijuma, metala koji se zbog svoje izuzetno male gustine sve više koristi u proizvodnji legura i u novim tehnologijama. Druidi su berile upotrebljavali kao medijum za proricanje, a Škoti su ovaj mineral zvali kamenom moći. Najranije kristalne kugle bile su napavljene upravo od berila, a posle je beril zamijenjen prozirnim kvarcom.
Slike[uredi | uredi izvor]
|
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Beryl”. mindat.org. Arhivirano iz originala 2007-10-26. g.
- ^ „Beryl Mineral Data”. webmineral.org. Arhivirano iz originala 2008-05-12. g.
- ^ „Beryl” (PDF). Mineral Data Publishing. 2001. Arhivirano (PDF) iz originala 2011-11-28. g.
- ^ Schumann, Walter (2009). Gemstones of the World. Sterling Publishing Co. ISBN 978-1-402-76829-3. Arhivirano iz originala 2017-11-20. g. Pristupljeno 2018-05-22.
- ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
- ^ Babič, D. (2003). Mineralogija. Beograd: Rudarsko-geološki fakultet.
- ^ autora, Grupa (2003). Atlas fosila i minerala. Kreativni centar: Beograd.
- ^ beril, [1] "Hrvatska enciklopedija", mrežno izdanje, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, pristupljeno 30. 8. 2020.
- ^ Christa Behmenburg, Maximilian Glas, Rupert Hochleitner, Michael Huber, Jan Kanis, Eckehard Julius Petsch, Karl Schmetzer, Stefan Weiß, Karl Egon Wild, Christian Weise: "Aquamarin & Co. die Berylle Aquamarin, Goshenit, Heliodor, Morganit und Roter Beryll", extraLapis, band= 23, Verlag= Christian Weise Verlag, München , 2002, seiten=13, ISBN= 3-921656-61-3, ISSN= 0945-8492
- ^ „Color in the beryl group”. Mineral Spectroscopy Server. minerals.caltech.edu. California Institute of Technology. Arhivirano iz originala 2011-08-22. g. Pristupljeno 2009-06-06.
- ^ Ibragimova, E.M.; Mukhamedshina, N.M.; Islamov, A.Kh. (2009). „Correlations between admixtures and color centers created upon irradiation of natural beryl crystals”. Inorganic Materials. 45 (2): 162. S2CID 96344887. doi:10.1134/S0020168509020101.
- ^ Thomas, Arthur (2007). Gemstones. New Holland Publishers. str. 77. ISBN 978-1-845-37602-4 — preko Google Books.[mrtva veza]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Schumann, Walter (2009). Gemstones of the World. Sterling Publishing Co. ISBN 978-1-402-76829-3. Arhivirano iz originala 2017-11-20. g. Pristupljeno 2018-05-22.
- Babič, D. (2003). Mineralogija. Beograd: Rudarsko-geološki fakultet.
- autora, Grupa (2003). Atlas fosila i minerala. Kreativni centar: Beograd.
- Hurlbut, Cornelius S.; Klein, Cornelis (1985). Manual of Mineralogy
(20th izd.). New York: John Wiley and Sons. ISBN 978-0-471-80580-9. - Sinkankas, John (1994). Emerald & Other Beryls. Geoscience Press. ISBN 978-0-801-97114-3.
- Harrison, Donald K.; Anderson, Walter; Foley, Michael E. (1990). „The Mineral Industry of Maine” (PDF). Minerals yearbook 1990. 2. US Bureau of Mines. str. 237. ISBN 978-0-160-38183-6. Arhivirano (PDF) iz originala 2014-04-27. g.
- „The Rose of Maine”. Maine Geological Survey. 6. 10. 2005. Arhivirano iz originala 2009-07-10. g.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
Rečnička definicija za beryl na Vikirečniku
„Beryl”. The American Cyclopædia. 1879.
