Berilijum-karbonat
| |
| Identifikacija | |
|---|---|
| ECHA InfoCard | 100.032.740 |
| MeSH | Beryllium+carbonate |
| Svojstva | |
| BeCO3 | |
| Molarna masa | 69,0213 g/mol |
| Tačka topljenja | razlaže se |
| Opasnosti | |
| Smrtonosna doza ili koncentracija (LD, LC): | |
LD50 (srednja doza)
|
150 mg/kg (morsko prase) |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25°C [77°F], 100 kPa). | |
| Reference infokutije | |
Berilijum-karbonat je hemijsko jedinjenje formule BeCO3. Poznata su tri oblika: bezvodni, tetrahidrat i bazični. Bezvodni je nestabilan, jer se brzo razlaže na BeO (berilijum-oksid) i CO2 (ugljen-dioksid), i zahteva čuvanje pod CO2. Tetrahidrat se stvara kada se CO2 provodi kroz rastvor Be(OH)2 (berilijum-hidroksid) i takođe je nestabilan. Bazični je pomešana so, koja se dobija u reakciji BeSO4 (berilijum-sulfat) i (NH4)2CO3 (amonijum-karbonat) i sadrži i hidroksidne i karbonatne jone, formule Be2CO3(OH)2 [1]. Veruje se da je upravo ovo jedinjenje ono koje se u starijoj literaturi navodilo kao berilijum-karbonat.
Osobine[uredi | uredi izvor]
| Osobina | Vrednost |
|---|---|
| Particioni koeficijent[2] (ALogP) | -2,0 |
| Rastvorljivost[3] (logS, log(mol/L)) | 0,2 |
| Polarna površina[4] (PSA, Å2) | 92,6 |
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ J.E. Macintyre (1992). Dictionary of Inorganic Compounds. CRC Press. ISBN 978-0-412-30120-9.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- J.E. Macintyre (1992). Dictionary of Inorganic Compounds. CRC Press. ISBN 978-0-412-30120-9.
- Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0.
- Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th izd.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7.
- Katritzky A.R.; Pozharskii A.F. (2000). Handbook of Heterocyclic Chemistry (Second izd.). Academic Press. ISBN 0080429882.
