Biblija

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sveto pismo Starog i Novog Zaveta.

Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta ili Biblija (koi. τὰ βιβλία) jeste naziv zbirke religijskih tekstova koji se smatraju svetim u judaizmu, samaritizmu, hrišćanstvu itd.[1][2] U svojoj formi, Biblija se smatra Antologijom, skupom spisa različitog oblika koje vezuju verovanje da su deo božanskog otkrivenja ljudima. Ovi spisi uključuju istorijske spise, himne, molitve, poslovice, poučna pisma, parabole, eseje, poeziju i proročanstva.

Spisi koji sačinjavaju Bibliju se tradicionalno zovu "kanon" Svetog Pisma. Kanon označava da određeni spis tradicija ili grupa vernika vidi kao istinsko zastupanje "Božije reči" ili božije volje. Tekstovi koji govore o božijoj volji, a ne spadaju u određeni kanon, tradicionalno nazivamo apokrifnim tekstovima. Tokom istorije razvijeno je više vrsta Biblijskog kanona, neki kanoni dele određene spise dok neki u svom sadržaju imaju spise koje se ne nalaze u drugim kanonima.[3]

Biblija, takođe, ima dubok uticaj na književnost i istoriju, naročito u Evropskoj kulturi. Prva knjiga koja je ikada odštampana bila je Biblija. Odštapana je na Gutenbergovoj mašini, zbog toga i nosi naziv Gutenbergova Biblija.[4][5] Prema članku iz marta 2007. godine Time časopisa, Biblija "je oblikovala književnost, istoriju, zabavu i kulturu više nego ijedna druga knjiga ikada napisana. Njen uticaj na svetsku istoriju je bez premca i nema naznake da će njen uticaj oslabiti."[4]

Biblija se smatra najprevođenijom i najprodavanijom knjigom na svetu. Po podacima iz septembra 2021. godine kompletna Biblija je prevedena na 717 jezika, dok su neki delovi Biblije prevedeni na 3495 jezika.[6]Po procenama nekih svetskih organizacija, od 1815. do 2015. godine prodato je više od 5 milijardi primeraka Biblije, što je čini daleko najprodavanijom knjigom.[7][8]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Reč Biblija vodi poreklo od Koine grčkog: τὰ βιβλία (ta biblia) što u prevodu znači "knjige". Jednina istoimene reči je βιβλίον (biblion) koja izvorno znači "svitak", a kasnije je reč postala sinonim za reč "knjiga". Biblion je deminutiv od reči βύβλος (byblos) što u prevodu znači "Egipatski papirus", ova reč je najverovatnije dobila naziv po feničanskom gradu Biblosu odakle je egipatski papirus bio izvožen u Grčku.[9]

Izraz ta biblia (buk. male knjige od papirusa)[10] se izvorno koristio od strane Jevreja, sa grčkog govornog područja, kako bi opisali svete spise tj. Septuagintu. Dok prva upotreba u hrišćanskom društvu može da se prati do 226. g.n.e. Prema rečima bibliste Brusa Frederika prvi hrišćanski pisac koji je upotrebio ovaj izraz da opiše sve svete spise bio je Jovan Zlatousti u svom delu "Oprost Mateju" koji je sastavljen između 386. i 388. g.n.e.[11]

Još jedan izraz koji se koristi je Sveto pismo. Do 2. veka p. n. e. među Jevrejima je ustanovljen izraz "spisi"(pisma) o kojima se govorilo da su "sveti" na Hebrejskom כִּתְבֵי הַקֹּדֶשׁ (Kitvei hakkodesh). Dok i sama Biblija u hrišćanskom Novom Zavetu koristi grčku reč Γραφή (Graphḗ), koja se prevodi kao "pismo", kako bi ukazala na hebrejski deo biblije.[12] Iz ovog izraza u ranom hrišćanstvu nastali su izrazi "Sveto pismo" (η Αγία Γραφή, e Agía Graphḗ) i "Sveta Biblija" (τὰ βιβλία τὰ ἅγια, tà biblía tà ágia).[13] Latinska verzija ovog izraza u srednjem veku je glasila biblia sacra ili "Sveta knjiga".[14] Danas su u upotrebi svi izrazi, u nekim kulturama su neki izrazi učestaliji od drugih.

Nastanak[uredi | uredi izvor]

Biblija nije jedna knjiga već zbir više knjiga, čiji složen nastanak nije kompletno razumljiv do dan-danas. Po istraživanjima istoričara i biblista nastanak Biblije je trajao više od 1000 godina. Pisali su je i sastavljali mnogi ljudi, koji su živeli u različitim razdobljima, kulturama, socijalnim i ekonomskim statusima.[15] O nastanku biblijskih tekstova biblista Džon Ričes je rekao: [16]

"Biblijski tekstovi su nastali tokom perioda u kojem su životni uslovi pisca, politički, kulturno, ekonomski i ekološki, veoma bili nestabilni. Ovi tekstovi odražavaju nomadski način života, postoje spisi ljudi koje žive u utvrđenoj monarhiji i kulturi hrama, spisi iz izgnanstva, spisi koji su nastali pod žestokom opresijom okupacije stranog vladara, tekstovi sa dvorova, tekstovi [...] harizmatičnih propovednika, [...]. [Pisanje Biblije] je nastalo u vremenskom periodu koje je obuhvatalo dela Homera, Platona, Aristotela, Tukidida, Sofokla, Cezara, Cicerona i Katona. To je vreme koje obuhvata uspon i pad Asirskog carstva (12.–7. vek [p.n.e]), Persijskog carstva (6.–4. vek [p.n.e.]), Aleksandrove kampanje (336.–326. [p.n.e.]), uspon Rima i njegova dominacija Mediterana[...], protezanje Rimske vlasti do delova Škotske (84. n.e.)."

Svitak knjige proroka Isaije (Isaijin svitak). Ovaj svitak je deo svitaka sa Mrtvog mora i datiran je na 2. vek p. n. e.

Shodno tome da Biblija nije imala jednog pisca, takođe nije pisana na jednom jeziku. Tekstovi koji su poznati kao Hebrejska Biblija i Stari Zavet (hrišćanstvo) većim delom su napisani na hebrejskom jeziku, dok je manji deo napisan na srodnom Aramejskom.[17][18] Deo svetog pisma koji je poznat kao Novi Zavet pisan je na Grčkom koine jeziku.[19] [20]Odlike prepisa na ovim jezicima su blokovi celokupnog teksta koji su imali malo ili nimalo interpunkcijskih znakova. Tekst takođe nije sadržao razmak između reči.[21][22]

Biblijske knjige su u početku bile prepisivane ručno na svitke od papirusa. Danas ne postoji nijedan preživeli originalni tekst, a najstariji prepisi koji su danas dostupni su vekovima stariji od originala. Postajali su individualni sakupljači koji su spajali više svitaka u jedan, često oni nisu imali redosled koji je nama prepoznatljiv. U 3. veku p. n. e. počeo je da se uvodi novi način očuvanja tekstova, određene stranice su povezivane i koričene u kodekse. U narednim vekovima biblijske knjige su dobijale novi oblik koje je lakši za upotrebu. Biblija se prepisivala u obliku kodeksa sve do 15. veka n.e. kad po prvi put Johan Gutenberg na svojoj mašini štampa Bibliju.[23]

Papirus 46 je jedan od najstarijih sačuvanih primeraka manuskripata Novog Zaveta. Pisan je na grčkom, na papirusu i datiran na period između 175–225 godine n.e.

Iako je svaka knjiga tradicionalno pripisana nekom piscu danas nemamo ni jedan pouzdan arheološki dokaz koji bi povezao tekst biblijskih knjiga sa tradicionalnim piscem.[23]

Najstariji prepis knjiga Biblije su svici sa Mrtvog mora koji su 1947. pronađeni u Kumranu. Pronađeno je 972 manuskripata u 12 pećina koji su bili u obliku svitaka ili fragmenata svitaka. U drugoj pećini jedan svitak je bio podeljen na 15 000 fragmenata.[21] Konsenzus između naučnika za datiranje ovih svitaka je period od 3. veka p. n. e. do 1. veka n.e.[24] Pored svitaka sa Mrtvog mora glavni manuskripti za hebrejsku Bibliju su Septuaginta, Masoretski tekstovi i Samarićanski pentateuh. Danas postoje kompletni prepisi Septuaginte, grčkog prevoda Hebrejske Biblije, iz perioda 3. do 5. veka n.e. i fragmenti koji se datiraju do 2. veka p. n. e. Masoretski tekstovi su standardizova verzija Hebrejske Biblije koja prvi put nastaje u 1. veku n.e. i koja je očuvana od strane Masoreta od 6. do 10. veka n.e. Najstariji kompletan prepis masoretskog teksta je Lenjingradski kodeks koji je datiran na 1008 ili 1009 godinu n.e. Samarićanski pentateuh je verzija Tore koju su očuvali Samarićani od vremena antike i koju su naučni u 17. veku n.e. ponovo otkrili. Najstariji prepis ovog pentateuha je datiran oko 1100 godine n.e.[25]

Pronađeni su takođe oko 3000 manuskripata hrišćanskog Novog Zaveta koji datiraju od 2. do 17. veka n.e., a većina je iz perioda 2. do 9. veka. Veliki deo manuskripata je pronađen u Egiptu i ostatku Mediterana koji su ispisani raznim stilovima pisanja i ukrašavanja teksta.[26]

Biblijske reference[uredi | uredi izvor]

Maketa Stefana Lengtona ispred kenterberiskog muzeja.

Većina današnjih prevoda biblijskih knjiga prati standardizovanu podelu na glave i stihove. Svaka knjiga je podeljena na više glava (poglavlja), a svaka glava je podeljena na više stihova. U skladu sa ovom podelom razvijen sistem lakog snalaženja u Bibliji. Iz ove podele je takođe nastao kratak zapis koji upućuje na određeni deo teksta. Ovaj zapis sastoji se iz 3 dela: Skraćenica biblijske knjige, broj poglavlja i broj stiha. Na primer, Rim 9,29, Skraćenica "Rim" ukazuje da se radi o Poslanici Rimljanima, Broj "9" ukazuje na devetu glavu dok broj "29" ukazuje na stih pod brojem 29.[27]

Izvorni prepisi biblijskih tekstova ne sadrže nikakvu podelu, tekst je iz jednog dela, bez razmaka između reči sa malo ili nimalo interpunkcijskih znakova.[21] Potreba za podelom Biblije na manje celine bila je jasna već u prvom veku n.e. Jedini način za hrišćane iz prvog veka da se uputi na određeni deo teksta iz Starog Zaveta bilo je da se napomene da se radi o Zakonu(Tora) ili da je delo nekog proroka. Ovakav stil reference je koristio i pisac Poslanice Rimljanima rečima "I kao što proreče Isaija...".[28]

Glave (poglavlja)[uredi | uredi izvor]

Portret Roberta Estina

U narednim vekovima u raznim kulturama došlo je raznih podela tekstova. Ovom problemu se posvetio Stefan Lengton, koji je kasnije postao nadbiskup kenterberijski. U prvoj polovini 13. veka n.e. kao profesor na Sorboni, Stefan se susretao sa učenicima iz raznih zemalja koji su sa sobom imali prevod Biblije na svom jeziku i podelu koja je nastala u njihovim zemljama. Profesori i učenici nisu mogli međusobno da dele reference zato što je svaka podela bila drugačija. Ovaj problem je podstakao Lengtona da osmisli novu podelu Biblije. Podela koju je on osmislio je privukla pažnju čitaoca i prepisivača i brzo se proširila po Evropi. Tu podelu danas predstavljaju glave biblijskih knjiga. Još jedna zapaženija podela na poglavlja je nastala sredinom 13. veka i osmislio je kardinal Hugo od Sankt-Šera, međutim podela Lengtona se zadržala do danas i koristi je većina modernih biblija.[29][30][31]

Stihovi[uredi | uredi izvor]

Mnogi prepisivači su imali ideju o podeli Biblije na još manje celine. Jevrejski prepisivači (Masoreti) su izmislili brojne sisteme za lakše praćenje teksta u Tanahu.[30] U 15. veku po uzoru na njih italijanski biblista Santos Pagnino uveo je podelu Novog Zaveta na stihove. U okviru već opšte prihvaćene podele Langtona. Međutim njegova podela nije zaživela među prepisivačima i štamparima.[32] Deset godina nakon njegove smrti 1551. godine Francuski štampar Robert Estin u svoju štampanu verziju Novog Zaveta uveo je novi sistem stihova. Isti sistem je primenio i u celokupnom prevodu Svetog Pisma na Francuskom koji je objavio 1553. godine. Ubrzo njegov sistem postaje široko prihvaćen i deo je modernih Biblija.[33] Još jednu novinu koju je uveo Estin 1555. godine u štampanoj Vulgati bila je integracija teksta i brojeva stihova. Pre ove verzije vulgate svi brojevi su se pisali na margini.[33][34]

Hebrejska Biblija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Tanah

Hebrejska Biblija ili Tanah (hebr. תַּנַ"ךְ) je naziv za skup tekstova koji po Judaizmu sačinjavaju kompletan kanon Biblije. Ova Biblija se deli na tri celine:‎

Svoj naziv Tanah je dobila po kombinaciji prvih slova ove tri reči, "TaNa[K]h" — Tora, Nevi'im i Ketuvim.[35]

Tora[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Tora

Tora (תּוֹרָה) je prva od tri celine Tanaha. Tokom sastavljanja Septuaginte zbog podele Tore na pet knjiga dobila je i naziv "Pentateuh" (grč. πεντάτευχος, pentáteukhos) ili na srpskom "Petoknjižje". Tradicionalno ove knjige se pripisuju Mojsiju kao piscu tako da imaju i naziv "Pet Knjiga Mojsijevih".[36] Hebrejski nazivi ovih pet knjiga potiču od početnih reči ovih tekstova. Knjige koje sačinjavaju Toru su:

Svitak Tore.

Tora je u celosti napisana Starohebrejskim jezikom, sem jedne reči "Jegar-Sahadut" u Postanku 31:47[37] koja je Aramejskog porekla. Ovaj izraz je naziv za mesto, koji u bukvalnom prevodu znači "gomila koja služi kao svedok (onaj koji je prisutan)".[38][39]

Tora sadrži izveštaje koje, po svojoj hronologiji, obuhvataju period od oko 2500 godina. Prva poglavlja Postanka govore o nastanku sveta i odnosa ranih ljudi sa Bogom. Nadalje prati savez koji je Bog sklopio sa Avrahamom, Isakom i Jakovom, praocima Izraelskog naroda. Posebnu pažnju skreće na Josifa, Jakovljevog sina, koji je prodat u ropstvo Egiptu nakon čega postaje visoki službenik Egipta. Usled gladi Jakov i njegova porodica se sele u Egipat kod Josifa. Nakon dugog niza godina sinovi Izraela (Jakova) su postali robovi u Egiptu. Izraelci su robovi u Egiptu sve dok ih Bog ne oslobodi i Mojsije povede u "Obećanu zemlju". Priča nakon toga prati Mojsija koji dobija Zakon od Boga i Izraelce koji pod vođstvom Mojsija putuju u "Obećanu zemlju". Deo zakona koji je Mojsije primio jesu i Deset Božijih zapovesti. Tora se završava Mojsijevom smrću i Izraelcima koji su pred ulazak u Hanan.[40][41]

Tora pruža osnov za Jevrejski religijski zakon i smatra se najvećim autoritetom u Judaizmu.[42]

Lingvistička ispitivanja teksta jasno ukazuju da su ove pet knjige deo jednog teksta. Tačan period kada je ovaj tekst podeljen na 5 drugih je i dalje nepoznat. Ali sa sigurnošću znamo da se od 3. veka p. n. e. pojavljuje kao 5 odvojenih tekstova. Tora je u Svicima sa Mrtvog mora pronađena u fragmentima koji pripadaju jednom svitku.[43][44][45][46][47][48]

I ako se tradicionalno pripisuje Mojsiju[49], Tora (ili ono što se danas smatra knjigama Tore) je imala još najmanje jednog pisca. Naime tekst na kraju Ponovljenih zakona opisuje Mojsijevu smrt u trećem licu, što ukazuje na dodatnog pisca.[50] Za dodatnog pisca se u glavnom uzimaju Isus Navin, Jezdra ili 70 Izraelovih starešina. Objašnjenje o završetku Ponovljenih Zakona koje je i danas zastupljeno je obrazložio Adam Klark u svom komentaru iz 1831 godine. Naime Tora i ostali spisi hebrejske Biblije bili su deo zajedničkog svitka, a tekst koji tradicionalno i hronološki dolazi nakon Tore je knjiga Isusa Navina. U periodu istorije kada su ove knjige dobile podele koje mi danas poznajemo granica Tore je bila Mojsijeva smrt. Samim tim početni deo teksta knjige Isusa Navina koji govori o Mojsijevoj smrti je pripojen Tori.[51]

Pored tradicije neki istoričari su predložili teorije o alternativnom nastanku Tore. U 19. veku Nemački biblista Julije Velhaus i njegove kolege predložile su da je Tora nastala kao kompilacija brojnih religijskih tekstova (različitih pisaca) u periodu od 9. do 5. veka p. n. e. I danas je poznata kao "dokumentarna hipoteza".[52] Još jedna zastupljena teorija je "metoda forme" koju su razvili Herman Gunkel i Martin Not u 19. veku. Ova teorija tvrdi da je Tora oralno prenošena generacijski dok nije napisana u 5. veku p. n. e. Gerhard von Rad je bio glavni pobornik ove teorije u 20. veku. [52]

Nevi'im[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Nevi'im

Nevi'im (נְבִיאִים) ‎je druga od tri celine Tanaha. Ovu skupinu tekstova sačinjavaju osam proročkih knjiga. Nevi'im sadrži podelu na 2 podgrupe, Prvobitne proroke (hebr. נביאים ראשונים, Nevi'im Rišonim) i Kansije proroke (hebr. נביאים אחרונים‎, Nevi'im Aharonim). Knjige koje čine ove podgrupe su:[53][54]

Samarićanski natpis koji sadrži devet linija teksta na Hebrejskom, Britanski Muzej.

Prvobitni proroci[uredi | uredi izvor]

Kasniji proroci[uredi | uredi izvor]

  • Isaija, Ješa'ajahu (ישעיהו‎)
  • Jeremija, Jirmejahu (יִרְמְיָהוּ‎)
  • Jezekilj, Jehezkel (יְחֶזְקֵאל‎)

Gotovo celokupan tekst Nevi'ima je napisan Starohebrejskim jezikom, sem jedne rečenice iz Jeremije 10:11 koja je napisana na srodnom Aramejskim.[39]

Opsada Jerusalima 597 godine, Nikolas Fontaine, 1670.

Nevi'im se bavi usponom ujedinjenog Izraelskog kraljevstva i njegove podele na dva kraljevstva, severno kraljevstvo Izraela i južno kraljevstvo Jude. Knjiga se fokusira na sukob Izraelaca sa okolnim narodima u Hananu i unutrašnji sukob onih koji veruju u "Gospoda Boga" [55](hebr. יהוה‎ — Jahve, Jehova) i onih koji veruju u strane bogove. Knjiga posvećuje veliku pažnju osudi nemoralnog i nepravednog ponašanja elite i vladara, gde proroci igraju ključnu ulogu poslanika Gospoda (Jehove) koji kažnjava i poučava Izraelce. Zbog neposlušnosti oba kraljevstva doživljavaju tragičnu sudbinu, severno kraljevstvo Izraela pada pod vlast Asirije, a južno kraljevstvo Jude biva uništeno nakon uništenja Jerusalima od strane Vavilonske vojske. Poslednji proroci su poslati Izraelcima i Judejcima u izgnanstvu. Pod vođstvom proroka oni se vraćaju u Jerusalim i obnavljaju grad i hram. Pored ovih motiva, svaka proročka knjiga takođe posvećuje pažnju proročanstvima o Mesiji, koji tek treba da dođe.[56]

Proročke knjige smatraju se kao veliki autoritet u Judaizmu, ali nemaju uticaj kao Tora.[42]

Pisci ovih knjiga se tradicionalno pripisuju svakom proroku čije ime nosi određena knjiga. Sem par izuzetaka, pored samog Samuila po tradiciji knjigu Samuilovi su takođe pisali i proroci Gad i Natan. Samuilo se takođe uzima za pisca knjige o Sudijama. Dok se pisanje knjige o Carevima tradicionalno pripisuje proroku Jeremiji. Knjiga Dvanaest proroka se u Tanahu uzima kao jedna knjiga i tradicionalno se pisanje pripisuje dvanaestorici proroka koji su u hrišćanstvu postali poznati kao "mali" proroci.[57][53]

Alternativne teorije za nastanak ovih knjiga su takođe predložene. Skeptici u tradiciju predlažu Teoriju da su proročke knjige nastale kao kompilacija raznih istorijskih tekstova koji su sklopljeni kako bi objasnili uništenje Hrama i Jerusalima. Po ovoj teoriji sva proročanstva koja govore o uništenju Jerusalima su nastala nakon samog uništenja. Predloženo datiranje za sastavljanje ove zbirke tekstova je 2. vek p.n.e[58][59]

Ketuvim[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Ketuvim

Ketuvim (נְבִיאִים) je treća i poslednja celina Tanaha. Ovu celinu sačinjavaju poetski i istorijski spisi. U skladu s tim u hrišćanstvu su ove knjige postale poznate i kao Hagiografi (grč. ἅγιοςγραφία, lat. Vita, stsl. житьѥ)[60]. S obzirom da su Psalmi prva i najveća knjiga ponekad se Ketuvim naziva Psalmima.[61] Ketuvim, u glavnom, prati podelu na tri dela Poetske knjige, Hameš Megliot (hebr. חמש מגילות‎ - Pet Svitaka) i Istorijske knjige. Knjige koje čine ove podgrupe su:[53]

Poetske knjige[uredi | uredi izvor]

  • Psalmi (Psalmi Davidovi[62]), Tehil`lim (תְהִלִּים)
  • Poslovice (Priče Solomunove[62]), Mišlei (מִשְלֵי)
  • Jov, Ijobh (אִיּוֹב)

Pet Svitaka (Hameš Megliot)[uredi | uredi izvor]

Istorijske knjige[uredi | uredi izvor]

  • Danilo, Dani`el (דָּנִיֵּאל)
  • Jezdra, Ezra (עזרא) - uključujući i Nemiju.
  • Letopisi (knjige Dnevnika[62]), Divrei ha-Jamim (דברי הימים)

Veći deo knjiga je pisan Starohebrejskim jezikom, dok je manji deo teksta napisan srodnim Aramejskim. Delovi koji su napisani na Aramejskom su Danilo 2:4b–7:28 i Jezdra 4:8–6:18; 7:12–26;[39]

Ketuvim ne prati jednu temu ili formu, već je skup pesama, filozofskih rasprava, istorijskih tekstova, rodoslova i životnih iskustava mnogih ličnosti koji pripadaju različitim narodima, kulturama i dobima. Knjige Ketuvima sadrže priču o hrabrosti Persijske kraljice (Jestira), obnovi hrama u Jerusalimu (Jezdra), raspravi o izvoru ljudskih patnji (Jov), egzistencijalizmu (Propovednik), ljubavne poezije (Pesma nad Pesmama), hvalospeve (Psalmi), tužbalice (Plač Jeremijin), itd.

Jov i njegova tri prijatelja, Ilja Rjepin 1867.

Većina knjiga se tradicionalno pripisuje Solomonu, Poslovice, Presma nad Pesmama, Propovednik i deo Psalama. Međutim sama knjiga Poslovica pominje dva druga pisca Agura[63] i Lemuila[64]. Neki su stava da su to sve imena iste osobe, dok neki smatraju da su Poslovice imale više pisaca. I ako knjiga psalama nosi naziv i Psalmi Davidovi nesumnjivo je da Psalmi imaju više od jednog pisca. Tradicionalno drugi piscu su takođe Solomon, Mojsije, Korejevi sinovi, itd. Dok knjiga Jova se tradicionalno smatra poetskim Mojsijevim delom. Analiza Svitaka sa Mrtvog mora i Masoretskih tekstova govori u prilog starosti ovog teksta, naime on sadrži najveći broj arhaizama i sadrži drukčiji stil pisanja, što neke navodi na zaključak da jezik pisanja knjige o Jovu nije bio hebrejski. Pored Solomona za pisce Pet Svitaka se uzimaju i Samuilo (Ruta), Jeremija (Tužbalice) i Mardohej (Jestira). Posle dvojice kraljeva, po tradiciji, pisac najvećeg dela Ketuvima je Jezdra kome se pripisuju knjiga Jezdre (bez dela Nemije koji se pripisuje Nemiji) i knjiga Dnevnika. Dok je Danilo pisac istoimene knjige.[57][53]

Alternativne teorije građene na skepticizmu u tradiciju su razvijene o nastanku Ketuvima. Ove teorije stavljaju veći naglasak na strano poreklo ovih knjiga odnosno da izvorno nisu hebrejske. Povod za ovakvo razmišljanje su drukčiji stil pisanja i mesto radnje velikog dela Ketuvima nije smešten u Izraelu. Objašnjenje je da su ove priče sakupili tokom izgnanstva, prepisali ili preveli na Hebrejski. Datiranje za nastanak ovih tekstova je period od 3. do 1. veka p. n. e.[65][58][59]

Kanonizacija Tanaha[uredi | uredi izvor]

Tradicionalno smatra se da je Tora prva kanonizovana u Hebrejskoj bibliji. Od trenutka pisanja služila je kao Zakon među Izraelcima. Neformalno spisi proroka su takođe smatrani nadahnutim i defakto kanonom.[57] Prvi oblik zvaničnog kanona Jevrejska tradicija stavlja u 5. vek p. n. e. koje su sastavili Jezdra[66] i Nemija[67]. Zbirku svetih spisa koji su sakupili sadržao je sve knjige današnjeg Tanaha.

Analiza tekstova Septuaginte upućuje da je kanon koji postoji u Tanahu bio prisutan najkasnije u 2. veku p. n. e.[54] Skeptici datiranje stavljaju između 2. veka p.n.e i 2. veka n.e. Dok je najpopularnije mišljenje je o delimičnoj kanonizaciji. Po toj hipotezi Tora je kanonizovana oko 400. godine, a Nevi`im oko 200. godine p. n. e. Dok je Ketuvim kanonizovan do sabora u Jamniji oko 100 godine n.e. [68] Međitim ova hipoteza je sve više kritikovana.[69][70][71] Potvrdu da su to knjige koje Jevreji smatraju svetima je u prvom veku n.e. dao i Josif Flavije u svom delu "Protiv Apiona". Osma tačka prve knjige nabraja 22 svete knjige.[57] Nakon uništenja Hrama i Jerusalima 70. godine n.e. održan je i zvaničan sabor rabina u Jamniji oko 100 godine n.e. koji daje zvaničnu listu od 24 knjige koje čine celokupan kanon Hebrejske biblije i kanon je danas u Judaizmu.[58][65]

Josif Flavije je govorio o istim knjigama koje su kasnije kanonizovane u Jamniji, međutim koristio je drugačiju grupaciju knjiga od 22 knjige kako bi odgovarale broju hebrejskih slova u alfabetu. U njegovom nabrajanju knjige Ruta i Sudije se broje kao jedna knjiga, a isto važi i za knjigu Jeremije i Tužbalica.[53]

Septuaginta[uredi | uredi izvor]

Septuaginta ili LXX (rimski broj 70) je najstariji prevod Hebrejske Biblije.[72] Sa izvornog Hebrejskog je preveden na Koine grčki jezik za potrebe Jevreja koji nisu govorili Hebrejski.[73] Prevod je započet u Egiptu, najverovatnije za vreme vladavine Ptolomeja II Filadelfa. Prevod Tore je završen sredinom 3. veka p. n. e. dok su prevodi ostalih knjiga Hebrejske Biblije završeni u 2. veku. p. n. e. [74][75], a najkasnije do 132 godine p. n. e.[76][77]

Nastanak[uredi | uredi izvor]

U delu "Aristejevo Pismo" (3. ili 2. vek p. n. e.) opisuje se priča o nastanku Septuaginte. Demetrije glavni bibliotekar iz Aleksandrije podstakao je faraona Ptolomeja II da velikoj riznici znanja, kakva je bila Aleksandrijska biblioteka, treba dodati delo Hebrejskog zakona (Tore). Faraon na ovaj predlog odgovara pozitivno i šalje brojne darove, zajedno sa zahtevom za pomoć, prvosvešteniku Eleazaru u Jerusalimu. Za uzvrat prvosveštenik šalje 6 čoveka iz svakog plemena Izraela u Aleksandriju kako bi preveli Zakon na Grčki jezik. Sedamdest dvoje prevodioca završavaju zadatak za 72 dana i uz poklone se vraćaju kući.[78][79]

Početak dela "Aristejevo Pismo".

Broj 70 ili 72 u Jevrejskoj kulturi ima simboličan značaj, uz podatke da je veliki broj stanovnika u Aleksandriji bio Jevrejskog porekla dovodi mnoge do zaključka da je izveštaj o nastanku Septuaginte legenda. Skepticizam o autentičnosti izveštaja seže do 1684. godine kada monah Hamfri Hodi tvrdi da ovo pismo nije nastalo za života Ptolomeja Filadelfa.[80]

Najprominentnija teorija glasi, da je Septuaginta nastala za potrebe sve veće Jevrejske zajednice u Aleksandriji. Članovi Jevrejske dijaspore nisu bili upoznati sa Hebrejskim jezikom što ističe jasnu potrebu za prevodom. A da legenda o nastanku Septuaginte govori u prilog prioriteta vlasti da zadrži jevrejsko stanovništvo u pozitivnom duhu.[4]

Sadržaj[uredi | uredi izvor]

U svom sadržaju Septuaginta sadrži Toru kako i ostale prevode knjiga Tanaha. Kako je prevođenje Hebrejskih svetih knjiga napredovalo Septuaginta je u svom sastavu usvojila i prevode koji se ne nalaze u Tanahu.[4] Danas veliki broj ovih knjiga postoje samo na Grčkom. Neki veruju su postojale verzije na Hebrejskom, međutim neki su stava da su originalno napisane na Koine grčkom. Ove knjige se danas nazivaju i Devterokanonske knjige i deo su nekih kanona. Knjige i dodaci knjigama Tanha u Septuaginti su:[81][82][83]

Kodeks Vatikanus, kodeks Septuaginte. (1. Jezdrina)

I ako Septuaginta sadrži knjige i proširenja knjiga koja neki prihvataju kao kanon, većina naučnika se slaže da nije postojao nešto što oni nazivaju "kanon Septuaginte". Postoji teorija o Aleksandrijskom Jevrejskom kanonu međutim mnogi je odbacuju zbog kako oni navode jasnih tvrdnji Josifa Flavija o prihvaćenom kanonu u prvom veku. Nadalje usporedbom citiranja Filona i ranohrišćanskih dela iz 2. i 4. veka dolaze do zaključka da do 4. veka pojam "kanon Septuaginte" nije postojao.[84]

Judaistički pogled[uredi | uredi izvor]

I ako je nastao kao prevod za potrebe Jevreja unutar Jevrejskog društva. Septuaginta nije našla podršku u Rabinskom Judaizmu koji je nastao nakon uništenja Jerusalima 70. godine. Na poznatom saboru u Jamniji krajem 1. veka Septuaginta je odbačena kao validan Jevrejski duhovni tekst. Rabini su izložili više argumenta za ovu odluku. Kao prvo, tvrdili su da postoje greške u prevodu. Kao drugo, tekstovi sa kojih se prevodilo na grčki nisu bili deo Masoretske tradicije, koja je proglašena kao zvanična na istom saboru. Kao treće, rabini su hteli da naprave jasnu razliku između njihove i Hrišćanske tradicije koja je brzo usvojila Septuagintu.[85] Kao četvrto, rabini su tvrdili božansko nadahnuće za Hebrejski jezik za razliku od Aramejskog i Grčkog koji su bili lingva franka Jevreja u tom periodu.[86]

Hrišćanski pogled[uredi | uredi izvor]

Unutar ranog hrišćanstva Septuaginta je bila brzo prihvaćena i rasprostranjena. Hebrejski na kom su pisane knjige Tanaha ili za hrišćane Starog Zaveta je bio nepoznat širom Rimskog carstva. S tim prevod ovih spisa na Koine grčki, lingva franku Rimskog carstva, je bio neophodan za širenje hrišćanstva.[9] Pisci knjiga Novog Zaveta, koji je takođe napisan na Koine grčki, su često koristili Septuagintu i citirali iz nje kada bi ukazivali na Stari Zavet. Takođe citirajući Isusa koji je citirao Stari Zavet implicirali su da su Isus i njegovi sledbenici smatrali Septuagintu pouzdanom.[87][88]

Značaj[uredi | uredi izvor]

Septuaginta je od epohalnog značaja i uticaja na istoriju, religiju i književnost. Septuaginta je bila ključ upoznavanja zapadne civilizacije sa hebrejskom književnošću, kulturom i jezikom. Do otkrivanja svitaka sa Mrtvog Mora sredinom 20. veka Septuaginta, i ako na Grčkom, je predstavljala najstarije kodekse i manuskripte Biblije. Poznavanje Grčkog jezika je modernim izučavaocima olakšalo razumevanje hebrejskog teksta i stim dala još veći uvid ovaj drevni jezik. Otkrićem svitaka sa Mrtvog mora vrednost Septuaginte je još više skočila u odnosu na Masoretski tekst. Septuaginta je takođe bila medijum za širenje hrišćanstva zapadnom svetu bez kog Evropa ne bi izgledala isto danas.[89]

Samarićanski Pentateuh[uredi | uredi izvor]

Portret Pjetra Dela Vale

Samarićanska Tora ili Samarićanski Pentateuh je naziv za sveti tekst u Samaritizmu, koji čini celokupan kanon Samarićanske Biblije.[90] Tekst obuhvata istovetni izveštaj prvih pet knjiga Hebrejske Biblije i napisan je Samarićanskim pismom.[91] U Samarićanskom društvu takođe postoji i verzija knjige Isusa Navina međutim ona se ne uzima za sveti već za istorijski spis.[92]

Ovaj tekst je deo Samarićanske kulture, za koje se u Evropi i ostatku sveta nije znalo sve do 17. veka. Do ovog teksta je prvi došao Pjetro Dela Vale, italijanski kompozitor, koji je 1616. putujući kroz Aziju u Damasku kupio manuskript sa nepoznatim pismom. Ovaj tekst je predstavljao prvi primer Samarićanskog alfabeta. Šesnaest godina kasnije slikar i majstor štampe Žan Morin je na osnovu ovog teksta 1632. godine objavio Samrićanski Pentateuh.[93] Isti tekst je kasnije štampan u Pariskom Poliglotu, 1645. Ova verzija kodeksa se i dalje čuva u Nacionalnoj biblioteci Francuske.[94]

Samarićanski Pentateuh (detalj).

Poređenje Masoretskog i Samarićanskog teksta Tore broji oko šest hiljada razlika. Većina razlika su male varijacije u pravopisu ili gramatičkoj konstrukciji rečenice. Međutim neke razlike su varijacije u semantici (značenju reči). Dobar primer je razlika u tekstu koja se tiče mesta na kome treba izgraditi Božiji hram. Samarićanski tekst sadrži zapovest da se na gori Garizim izgradi oltar Bogu.[95]

Ovaj tekst je ponovo bio analiziran u skladu sa otkrićem svitaka sa Mrtvog Mora. Nekoliko tekstova Tore su prepoznati kao "prasamarićanski" tip teksta.[96][97] Što danas dovodi većinu naučnika na zaključak da Samarićanska Tora drži istu autentičnu tekstualnu tradiciju bez obzira na promene koje su uveli Samarićani. Jasno je da oba teksta imaju isto poreklo, samo što se Samarićanski tekst razvio u Samarićanskog tradiciji.[98]

Hrišćanska Biblija[uredi | uredi izvor]

Deo serije o hrišćanstvu
Hrišćanstvo
  • Bezgrešno začeće
  • Krštenje
  • Raspeće
  • Vaskrsenje
    		•
  • Stari zavet
  • Novi zavet
  • Kanon
  • Knjige
  • Crkva
  • Simbol vere
    		•
    Teologija
  • Bogorodica
  • Apostoli
  • Judeohrišćani
  • Petar
  • Pavle
  • Oci
  • Rano hrišćanstvo
  • Konstantin
  • Sabor
  • Avgustin
  • Veliki raskol
  • Krstaški ratovi
  • Reformacija
  • Luter
    		•
    Srodne teme
    Denominacije hrišćana
    Portal Hrišćanstvo

    Ideja o hrišćanskoj Bibliji kao Novom zavetu proistekla je iz ranohrišćanskih tekstova koji su u Hristu videli posrednika u novom savezu sa Bogom. Hrišćanska Biblija, odnosno Novi zavet, sadrži 27 spisa. Ti spisi se mogu podeliti na 4 vrste religijskih tekstova:

    • četiri jevanđelja,
    • jedna rana crkvena povest,
    • dvadeset i jedna poslanica,
    • jedna apokalipsa

    Biblija, ili Sveto pismo, kod hrišćana označava zbirku svetih spisa koji se dele na knjige Starog zaveta i Novog zaveta.

    Pravoslavna crkva uvrstila je u Stari zavet 39 knjiga. Prema kanonu Rimokatoličke crkve, Stari zavet sadrži 46 knjiga, jer obuhvata, pored 39 protokanonskih, i sedam devterokanonskih knjiga (protestanti ih nazivaju apokrifnim):

    • Judita,
    • Tovija,
    • Varuh,
    • Premudrosti Solomonove,
    • Premudrosti Sirahove,
    • 1. i 2. Makavejska.

    Sveti Atanasije Veliki u 39. uskršnjoj poslanici (Pidalion, str. 768—770), deli starozavetne knjige u dve grupe: kanonske, 22 knjige po jevrejskim slovima azbuke, ali u stvarnosti 39, i anaginoskomene, dakle korisne i dobre za čitanje, njih deset.

    Kanonske starozavetne knjige su: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, Ponovljeni Zakon, Isusa Navina, Sudije, Ruta, 1. i 2. Knjiga Samuilova, 1. i 2. Knjiga o carevima, 1. i 2. Knjiga Dnevnika, Jezdra, Jestira, Jov, Psalmi, Priče Solomonove, Propovednik, Pesma nad pesmama, Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo, Plač Jeremijin, Osija, Joil, Amos, Avdije, Jona, Mihej, Naum, Avakum, Sofonije, Agej, Zaharija i Malahija.

    Knjige „anaginoskomene“ - dobre za čitanje (nazvane u XVI veku na Zapadu devterokanonskim, zato što je njihovo unošenje u kanon Zapadne crkve, pored „protokanonskih knjiga“, bilo stavljeno na diskusiju), uključene su u biblijski kanon od najstarijih vremena (kanon Svetog Atanasija Velikog), i to su sledeće; Judita, Tovija, 3. Jezdrina (Jezdra u Septuaginti), Varuh, Poslanica Jeremijina, Premudrosti Solomonove, Premudrosti Sirahove, 1, 2, i 3. Makavejska.

    Jedna hrišćanska Biblija

    U prvim vekovima kružile su mnoge knjige - bilo apokrifne, bilo autentične, veoma cenjene od hrišćana - koje Crkva na kraju nije unela u novozavetni kanon. Otkrivenje Jovanovo je prihvaćeno u kanon sa izvesnim izbegavanjem. Osamdeset peti Apostolski kanon ne pominje Otkrivenje, ali zauzvrat preporučuje dve Poslanice Korinćanima od Klimenta Rimskog i Učenje Dvanaestorice Apostola (odbačeno na Šestom vaseljenskom saboru, kanon 2, na osnovu toga što su ga koristili neki jeretici); to isto čini i Laodikijski sabor (60. kanon) i Sveti Kirilo Jerusalimski. Prihvata ga Sveti Atanasije Veliki, koji spominje i Jermin Pastir (kao i Sveti Maksim Ispovednik), a takođe i Kartaginski sabor (kanon 30), koji u isto vreme preporučuje Žitija Svetih (kanon 54) i, na kraju, Dionisije Areopagit. Pod uticajem katihetskih škola u Siriji i Palestini, Otkrivenje se nije upotrebljavalo u liturgijskoj praksi, mada ga je ipak na kraju aleksandrijska škola stavila u kanon.

    Rimokatolička crkva je tek 1546. godine, na protivreformatorskom saboru u Trentu, uključila u kanon svih 27 knjiga Novog zaveta. Tom prilikom je Jeronimov latinski prevod Biblije, poznatiji kao Vulgata prihvaćen kao zvanična, punopravna verzija katoličkog Svetog pisma.

    Biblija je (naročito) počela da se širi svetom u 16. veku, i danas je, u celini ili delimično, prevedena na preko hiljadu pet stotina jezika. Biblija je izazvala divljenje, manje ili veće, relativno priznanje ili prihvatanje pripadnika drugih verskih tradicija, ali uopšte uzev, ona je kao i drugi sveti spisi sveta po svom sopstvenom tradicionalnom karakteru jedino za pripadnike odgovarajuće vere.

    Prevodi Biblije kod Južnih Slovena[uredi | uredi izvor]

    Glavni članak: Prevodi Biblije na srpski jezik
    Izdanje Stefana Novakovića iz poznog 18. veka, deo kolekcije Adligata

    Tzv. „Izborno jevanđelje“ i Apostol preveli su sa grčkog na crkvenoslovenski braća Ćirilo i Metodije, u 9. veku, pred polazak u Moravsku na propovedanje hrišćanstva, a druge delove Novog zaveta i Stari zavet biće da su preveli oni i njihovi učenici. Knjige Starog zaveta preveo je na srpski jezik Đuro Daničić (1865), a Novog zaveta Vuk Karadžić (1847). Vuk je svoj prevod revidirao 1857, a u Daničićevoj redakciji izašao je 1864, 1867, 1868, 1870, 1871. I pre Vuka bilo je prevoda Novog zaveta, kao Atanasija Stojkovića (1830. i 1834). U novije vreme treba spomenuti prevod celog Svetog pisma Luja Bakotića 1933. (štampan latinicom), a Novog zaveta dr. Dimitrija Stefanovića (1934), dr. Emilijana Čarnića (1973), dok je Sinodalna komisija objavila prevod Novog zaveta, koji je Sveti arhijerejski sinod izdao u saradnji sa Biblijskim društvom kao zvanični prevod 1984. godine. Ispravljeni prevod štampan je 1990. godine. Biblijsko društvo je objavilo Četvorojevanđelje u „dinamičnom“ prevodu Aleksandra Birviša 1986. g. a II izdanje 1987. godine. U bogoslužbenoj upotrebi Srpske crkve je Jevanđelistar, u izdanju Braničevske eparhije (1975. i 1977). Godine 2006. objavljeno je izlaženje savremenog prevoda Novi Svet na srpskom jeziku koji su preveli i izdali Jehovini svedoci. Ovaj prevod je od svog prvog izdanja na engleskom jeziku dobio mnoge pozitivne kritike.

    Kod Hrvata, pored prvog sačuvanog prevoda cele Biblije Bartola Kašića (1622—37) koji je ostao u rukopisu, i prevoda Matije Petra Katančića (1831), celu Bibliju su preveli I. M. Škarić (Beč 1858−61), I. E. Šarić (Sarajevo 1941−42). Novi zavet su preveli J. Štadler (Sarajevo 1895−1904), dr. F. Zagoda (1925), Lj. Rupčić (Sarajevo 1961), B. Duda (Zagreb 1962). Vrhunski podvig je izdanje izdavačke kuće „Stvarnost“ 1968. godine koji je i sa jezičke tačke besprekoran, a u njegovoj izradi sudelovali su najpoznatiji hrvatski bibličari, pisci i lingvisti, kao što su Jure Kaštelan, Bonaventura Duda, Jerko Fućak i Tomislav Ladan. Tu su zatim prevodi Novog zaveta B. Duda - J. Fućak (Zagreb 1973), Gracijan Raspudić (Mostar 1987).

    Prvi slovenački prevod Novog zaveta dao je Primož Trubar (1557—1582). Takođe je protestantski teolog Jurij Dalmatin štampao celu Bibliju u Vitenbergu 1584. Ovim prevodom je popravio jezik prvih slovenačkih pisaca i postavio uzor književnog prevoda. Njegov prevod Biblije je najznačajniji književni događaj pre pojave Prešernovih dela. J. Japelj i B. Kumerdej izdaju Novi zavet (1784—86). Celu Bibliju štampa A. Volf (Ljubljana 1885−59). Novi zavet preveli su i J. Zidanšek (1918), fr. Jere, Gr. Pečjak i A. Snoj (1926—29). Celo Sveto pismo izdali su M. Slavič i Fr. Jere (1960—66), a Novi zavet Fr. Jere, Gr. Pečjak i A. Snoj (1961). France Rozman preveo je četiri jevanđelja (Ljubljana, 1979). Novi zavet − jubilarni prevod povodom 400-godišnjice Dalmatinove Biblije (1984) (uvod i primedbe preuzete sa francuskog ekumenskog izdanja) izdao je Nadbiskupski ordinarijat u Ljubljani u saradnji sa Biblijskim društvom, kao i ekumensko izdanje cele Biblije (1975). Stevan Kuzmič dao je Novi zavet, a Šandor Terplan Psalme 1528. g. (jubilarno izdanje 1928. g.) na prekomurskom dijalektu.

    Makedonci su dobili Novi zavet 1967. a celo Sveto pismo (sa devterokanonskim knjigama) 1990. godine, a takođe u izdanju Biblijskog društva. Stručna analiza ovog prevoda još nije urađena da bi se ustanovilo u kolikoj meri se ovaj prevod oslanja na srpski prevod Svetog pisma.

    U skorije vreme načinjeno je još prevoda na jezike slovenskih naroda, uključujući i srpski, hrvatski, slovenački i makedonski. Npr. na srpskom i hrvatskom jeziku već nekoliko decenija je dostupan prevod dr Luje Bakotića. Ovo je prevod koji je mnogo razumljiviji za savremenog čitaoca jer se služi savremenim rečnikom. Osim toga, sadrži korisne reference za proučavanje i upoređivanje biblijskog teksta.

    Vidi još[uredi | uredi izvor]

    Reference[uredi | uredi izvor]

    1. ^ Stambolić, Miloš, ur. (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. str. 73. ISBN 86-19-00635-5. 
    2. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 142. ISBN 86-331-2075-5. 
    3. ^ Riches(2000), str. 7-8
    4. ^ a b v g Biema, David (22. 3. 2007). „The Case For Teaching The Bible”. Time Magazine. Pristupljeno 11. 8. 2018. 
    5. ^ „The Bible tops 'most influential' book survey”. BBC. 13. 11. 2014. Pristupljeno 11. 8. 2018. 
    6. ^ „2021 Scripture Access Statistics”. Wycliffe Global Alliance. Arhivirano iz originala 28. 09. 2021. g. 
    7. ^ „Best selling book of non-fiction”. Guinness World Records. Pristupljeno 9. 12. 2015. 
    8. ^ Ryken, Leland (26. 8. 2011). „How We Got the Best-Selling Book of All Time”. The Wall Street Journal. Pristupljeno 9. 12. 2015. 
    9. ^ a b Toy, Crawford; Gottheil, Richard (10. 02. 2012). „Bible Translations – The Septuagint”. Jewish Encyclopedia. 
    10. ^ Stagg, Frank (1962). New Testament Theology. Nešvil: Broadman. str. 1. ISBN 0-8054-1613-7. 
    11. ^ Bruce (1988), str. 214
    12. ^ Sveto Pismo, D-Č (1865, 1857) 2. Tim. 3:16; Mat. 21:42;
    13. ^ „Bible Hub”. Bible Hub. Arhivirano iz originala 16. 08. 2014. g. „– The NT generally uses 1124 (graphḗ) for the Hebrew Scriptures (the OT) – but see also 2 Tim 3:16 and 2 Pet 3:16. 1124 (graphḗ) was used for the Hebrew Scriptures as early as Aristeas (about 130 bc; so MM)” 
    14. ^ „The Catholic Encyclopedia”. New Advent. 1907. Arhivirano iz originala 13. 06. 2010. g. 
    15. ^ Lim(2017), str. 40,44,58-59; Hayes(2012), pog. 1; Brown(2010), uvod; Carr(2010), str. 17; Bandstra(2009), str. 7-9; Gravett i dr.(2008), str. XV i 41; Harris & Platzner (2008), str. 21-22; Riches (2000), str. 9, 18
    16. ^ Riches (2000), str. 9
    17. ^ G.R. Driver(2009), Web.;
    18. ^ Johns 1972, str. 5–7
    19. ^ Kurt Aland, Barbara Aland "The text of the New Testament: an introduction to the critical", 1995 str. 52
    20. ^ Archibald Macbride Hunter, "Introducing the New Testament" (1972) str. 9
    21. ^ a b v Wise, Michael; Abegg Jr., Martin; Cook, Edward (2005). The Dead Sea Scrolls. Njujork: Harper San Francisco. ISBN 978-0-06-076662-7. 
    22. ^ Papyrus, str. 46
    23. ^ a b Lim(2017), str. 47; Ulrich(2013), str. 103-104; VanderKam & Flint(2013), pog. 5; Brown(2010), pog. 3(A); Harris & Platzner (2008), str. 22
    24. ^ „Israel Museum Jerusalem.”. 01. 10. 2014. Arhivirano iz originala 13. 10. 2014. g. 
    25. ^ Lim(2017), str. 46-49; Ulrich(2013), str. 95-104; VanderKam & Flint(2013), pog. 5; Carr(2010), str. 8; Bandstra(2009), str. 482; Gravett i dr.(2008), str. 47-49; Harris & Platzner (2008), str. 23-28
    26. ^ Parker (2013), str.412-420;430-432; Brown(2010), pog. 3(A);
    27. ^ Sveto Pismo, D-Č (1865, 1857)
    28. ^ Sveto Pismo, D-Č (1865, 1857) Rim. 3:10; 9:29;
    29. ^ Hebrew Bible članak u Catholic Encyclopedia.
    30. ^ a b Moore, G.F. The Vulgate Chapters and Numbered Verses in the Hebrew Bible, strane 73–78 at JSTOR. strana 75
    31. ^ Metzger 1977, str. 347. Citiran u Stephen Langton and the modern chapter divisions of the bible od Britanskog prevodioca Rodžera Pirsa, 21 June 2013.
    32. ^ Miller & Huber 2004, str. 173
    33. ^ a b "Chapters and Verses: Who Needs Them?," Christopher R. Smith, Bible Study Magazine (July–Aug 2009): str. 46–47.
    34. ^ „"Pitts Theology Library Exhibit on the Verses of the New Testament".”. 2021. 
    35. ^ Lim 2017, str. 40, 44–45, 58–60; Hayes(2012), pog. 1; Brown(2010), Uvod.; Carr(2010), str. 3, 17; Bandstra(2009), str. 7–9; Gravett i dr.(2008), str. 54; Harris & Platzner (2008), str. 3; Riches (2000), pog. 2 i 3.
    36. ^ The Oxford dictionary of the Christian church(2005), pojam "Pentateuch".
    37. ^ Daničić-Karadžić, Postanak 31:47
    38. ^ „Jegar-Sahadutha - Dictionary”. Bible Study Tools. 2021. 
    39. ^ a b v Driver, Sir Godfray (30. 11. 2009). „Introduction to the Old Testament of the New English Bible”. 
    40. ^ Daničić-Karadžić, Postanak - Ponovljeni Zakoni.
    41. ^ Seymour 2007, str. 355
    42. ^ a b Coogan, Michael D. (2009). A Brief Introduction to the Old Testament: the Hebrew Bible in its Context. Oxford University Press. str. 5. ISBN 978-0-19-974029-1. 
    43. ^ Fitzmyer 2008, str. 29–.
    44. ^ „1Q1 at the Leon Levy Dead Sea Scrolls Digital Library”. 
    45. ^ „1Q2 at the Leon Levy Dead Sea Scrolls Digital Library”. 
    46. ^ „1Q3 at the Leon Levy Dead Sea Scrolls Digital Library”. 
    47. ^ „1Q4 at the Leon Levy Dead Sea Scrolls Digital Library”. 
    48. ^ „1Q5 at the Leon Levy Dead Sea Scrolls Digital Library”. 
    49. ^ Daničić-Karadžić, Ponovljeni zakoni 1:1
    50. ^ Daničić-Karadžić, Ponovljeni zakoni 1:1; 31:9, 22, 24-26
    51. ^ Earle, Ralph (1997). Adam Clarke's Commentary on the Bible. World Publishing. ISBN 978-0529106346. 
    52. ^ a b "Pentateuch". Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005
    53. ^ a b v g d Encyclopaedia Judaica (PDF). 4. Macmillan Inc. 1973. str. Kolone 820 — 827. ISBN 978-0-02-865932-9. 
    54. ^ a b „Encyclopedia Britannica: Nevi'im”. Britannica. 
    55. ^ Daničić-Karadžić, 1. Kraljevima 18:24;37-39
    56. ^ Kaufmann & Schwarz 1977, str. 57–58
    57. ^ a b v g Josephus, Flavius (1737). The Genuine Works Of Flavius Josephus The Jewish Historian. London: WILLIAM WHISTON, M.A. 
    58. ^ a b v Lewis 2001, str. 31
    59. ^ a b McDonald&Sanders
    60. ^ Popović, Tanja (2007). Rečnik književnih termina. Beograd: Log Art / Edicija. str. 254. ISBN 978-86-7360-064-2. 
    61. ^ Daničić-Karadžić, Luka 24:44
    62. ^ a b v g Daničić-Karadžić
    63. ^ Daničić-Karadžić, Poslovice 30:1
    64. ^ Daničić-Karadžić, Poslovice 31:1
    65. ^ a b Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom :8.
    66. ^ Daničić-Karadžić, Nemija 8
    67. ^ Biblija, prevod Arhijerejski Sinod SPC. 2. Makavejcima 2:13
    68. ^ McDonald&Sanders, st. 4
    69. ^ W. M., Christie (1925). „The Jamnia Period in Jewish History” (PDF). Journal of Theological Studies. os-XXVI (104): 347—64. doi:10.1093/jts/os-XXVI.104.347. 
    70. ^ McDonald&Sanders, st. 5
    71. ^ Lewis, Jack P. (april 1964). „What Do We Mean by Jabneh?”. Journal of Bible and Religion. Oxford University Press. 32 (2): 125—32. JSTOR 1460205. 
    72. ^ „Septuagint”. Dictionary. Merriam-Webster. Pristupljeno 7. 4. 2018. 
    73. ^ „How the Septuagint Differs”. Biblical Archaeology Review. 2 (2): 33. jun 1976. 
    74. ^ Mulder, M. J. (1988). Mikra : text, translation, reading, and interpretation of the Hebrew Bible in ancient Judaism and early Christianity. Phil.: Van Gorcum. str. 81. ISBN 978-0800606046. 
    75. ^ „Septuagint”. Encyclopedia Britannica. 15. 6. 2017. Pristupljeno 26. 3. 2019. 
    76. ^ Life after death: a history of the afterlife in the religions of the West (2004) Arhivirano 2015-09-06 na sajtu Wayback Machine, Anchor Bible Reference Library, Alan F. Segal, p. 363
    77. ^ Dorival, Harl & Munnich 1988, str. 111
    78. ^ Charlesworth 1985
    79. ^ Greenspoon, Leonard J. (avgust 1989). „Mission To Alexandria”. Bible Review: 34,35. 
    80. ^ Levenson, Alan T (2012). The Wiley-Blackwell History of Jews and Judaism. Wiley-Blackwell. str. 121-141. ISBN 978-1405196376. 
    81. ^ Dines 2004
    82. ^ Sanders, James A. (jun 1998). „"Spinning" the Bible”. Bible Review. 14 (3): 24,25. 
    83. ^ Rick Grant Jones, Various Religious Topics, "Books of the Septuagint", (Accessed 2006.9.5).
    84. ^ Meade, John D. (2018-03-23). „Was there a "Septuagint Canon"?”. Didaktikos: Journal of Theological Education. Pristupljeno 8. 10. 2019. 
    85. ^ Toy, Crawford Howell (10. 02. 2012). „Bible Translations – The Septuagint”. JewishEncyclopedia.com. Arhivirano iz originala 15. 03. 2012. g. 
    86. ^ Mišna Sota (7:2–4 i 8:1)
    87. ^ Kohler, Kaufmann (10. 02. 2012). „SAUL OF TARSUS”. Jewish Encyclopedia. 
    88. ^ Swete 2010, str. 87–121
    89. ^ Woude, Adam S. (februar 1995). „Tracing the Evolution of the Hebrew Bible”. Bible Review. 11 (1): 42—45. 
    90. ^ Schaff, Philip (2017). „49”. Fathers of the Third Century: Tertullian, Part Fourth, Minucius Felix, Commodian, Origen, Parts First and Second. CreateSpace Independent Publishing Platform. ISBN 978-1544763071. Arhivirano iz originala 03. 02. 2021. g. Pristupljeno 24. 11. 2021. 
    91. ^ Vanderkam 2002, p. 91 Arhivirano 2021-01-26 na sajtu Wayback Machine
    92. ^ Gaster, M. (1908). „A Samaritan Book of Joshua”. The Living Age. 258: 166. Arhivirano iz originala 19. 9. 2020. g. Pristupljeno 5. 1. 2019. 
    93. ^ Florentin 2005, str. 1
    94. ^ Anderson & Giles 2012, str. 150
    95. ^ Woude, Adam S. (februar 1995). „Tracing the Evolution of the Hebrew Bible”. Bible Review. 11 (1): 43. 
    96. ^ McDonald&Sanders, st. 94
    97. ^ Tov, Emanuel (2015). „The Samaritan Pentateuch and the Dead Sea Scrolls: The Proximity of the Pre-Samaritan Qumran Scrolls to the SP”. Ur.: Tov, Emanuel. Textual Criticism of the Hebrew Bible, Qumran, Septuagint: Collected Essays, Volume 3. Vetus Testamentum, Supplements. 167. Leiden: Brill Publishers. str. 387—410. ISBN 978-90-04-27013-8. 
    98. ^ „What does samaritan pentateuch mean?”. www.definitions.net (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-02-15. 

    Literatura[uredi | uredi izvor]

    Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

    Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Библија&oldid=27548230”