Bitka za Filipine

Bitka za Filipine
Deo Drugog svetskog rata
Kolona američkih zarobljenika posle bitke za Filipine
Vreme 8. decembar 1941 — 8. maj 1942. Mesto Filipini Ishod odlučujuća japanska pobeda
Sukobljene strane
SAD	Japansko carstvo
Komandanti i vođe
Daglas Makartur	Masaharu Homa

Bitka za Filipine, ili Filipinska kampanja, bila je invazija Japana na Filipinska ostrva, koja su branili Filipinci i vojska Sjedinjenih Američkih Država. Bitka je započela početkom decembra 1941. i trajala do početka maja 1942. godine, zaključno s japanskom pobedom na poluostrvu Batan.

Pozadina

Zauzimanje Filipina je bio važan zadatak koji bi Japancima omogućio kontrolu mora i vazduha u jugozapadnom Pacifiku neophodnu za nastupanje na Holandsku Istočnu Indiju (Indonezija). Zbog toga je ova kampanja planirana kao jedna od najvažnijih u prvoj fazi rata na Pacifiku.

Filipini se nalaze na putu između Japana i Indonezije. Sa jakim američkim vazduhoplovnim i pomorskim snagama raspoređenim na Filipinima predstavljali su zajedno sa Singapurom glavne prepreke nadiranju Japana u oblasti bogate prirodnim resursima potrebnim njihovoj industriji.

Filipini su bili kolonija SAD još od 1898. godine. 1935. godine dobijaju status polu-nezavisne države što je planirano da preraste u punu nezavisnost 1946. godine. To je praktično značilo da je filipinska vlada morala da vodi brigu o odbrani ostrva. Oni su imali Armiju koja je brojala 10.000 vojnika + 400.000 rezervista koji bi u slučaju rata bili pozvani u vojsku. Čovek zadužen za poslove organizacije Filipinske Armije bio je general-major Daglas Makartur koji je od 1935. do 1937. obavljao ovaj posao kao savetnik predsednika Filipina Manuela Kvezona. 1937. godine se penzioniše u Američkoj vojsci i postaje načelnik generalštaba Filipinske armije sa činom feldmaršala (jedini američki oficir sa tim činom u istoriji).

Suprotstavljene snage

Amerikanci

Makartur je pokušao da izgradi jaku armiju koja bi svakog protivnika bacila na muku i omogućila vreme potrebno da Američka mornarica dođe u pomoć. Filipini nisu imali gotovo nikakvu vojnu infrastrukturu, pa je dosta vremena i sredstava potrošeno da se izgrade kasarne i škole za obuku vojnika i oficira. Takođe izgrađivani su i aerodromi od kojih je najveći i najmoderniji bio Klark Fild (Clark Field). Građene su i jake tvrđave kao što je bila ona na poluostrvu Batan i luka u Manili. Na ostrvu su bile stacionirane i regularne jedinice vojske SAD. One su bile u sastavu Filipinkog odseka vojske SAD pod komandom general-majora Džordža Grunerta (George Grunert).

Kako su se odnosi sa Japanom sve više pogoršavali, nekoliko meseci pred rat predsednik SAD Frenklin Ruzvelt proglašava Filipinsku Armiju za armiju u sastavu vojske SAD i time omogoćuje Makarturu, koji ponovo postaje oficir armije SAD, da se snadbeva direktno od SAD. Počinje mobilizacija na Filipinima, a stižu i prva pojačanja iz SAD u sastavu 1 artiljerijskog puka, 2 tenkovska bataljona sa 108 tenkova M3 Li (М3 Lee) i oko 280 aviona većinom zastarelog tipa.

Na Filipinima je pred napad bila stacionirana slaba Vazduhoplovna Armija pod komandom general-majora Luisa Breretona (Lewis H. Brereton) koja je u svom sastavu imala 175 lovaca, 39 srednjih bombardera , 35 teških bombardera i oko 55 pomoćnih aviona. Mornarica je bila u sastavu Azijske Flote pod komandom admirala Tomasa Harta (Thomas C. Hart) imala je u svom sastavu 1 tešku krstaricu, 2 lake krstarice, 13 razarača, 4 nosača hidroaviona, 29 podmornica, 7 torpednih čamaca, 6 minolovaca i nekoliko desetina pomoćnih i transportnih brodova, kojima je poverena odbrana obale. Kopnene snage su dostigle broj od oko 150.000 vojnika raspoređenih u 10 filipinskih divizija, Filipinski odsek vojske SAD (jačine oko 10.000 ljudi, od toga oko polovine Filipinaca) i manje inžinjerijske i pozadinske jedinice .

Japanci

Japanci su za napad na ostrvo Luzon pripremili svoju 14. Armiju pod komandom general-pukovnika Masaharu Homa (Masaharu Homma). Armija je brojala oko 60.000 vojnika, odlično opremljenih i uvežbanih za operaciju. Sastojala se iz dve pešadijske divizije, jedne samostalne pešadijske brigade, dva tenkovska puka, 5 artiljerijskih pukova, 5 protivavionskih pukova , 4 protivtenkovske čete, jedan minobacački bataljon i nekoliko inženjerijskih jedinica. U sklopu armije se nalazila 5. Vazduhoplovna grupa pod komandom general-pukovnika Hidejoši Obata (Hideyoshi Obata) sastava 72 lovca, 54 bombardera za obrušavanje, 27 srednjih bombardera i 39 izviđačkih i transportnih aviona. U rejonu Filipina podršku i zaštitu je pružala 3. flota kojom je komandovao viceadmiral Ibo Takahaši, u sastavu jednog lakog nosača aviona, 5 krstarica , 5 lakih krstarica , 3 nosača hidroaviona, 29 razarača, 4 torpedna čamca, 13 minolovaca i 4 minopolagača. 3. flotu je iz vazduha obezbeđivala 11. vazduhoplovna flota pod komandom viceadmirala Nišiza Cukahare koja je raspolagala sa 123 lovca, 146 bombardera, 24 hidroaviona i 15 izviđačkih aviona. Na lakom nosaču Rjudžo bilo je 16 lovaca i 18 bombardera i još 68 hidroaviona na 3 nosača hidroavina. Na jugu, 16. armija pod komandom general-pukovnika Kumakičija Harade koja je određena za napade na Borneo i Javu imala je zadatak da prvo napadne Filipinska ostrva Davao i Jolo i time obezbedi aerodrome za dalji prodor ka Indoneziji. Za tu operaciju formirana je Grupa Sakaguči koja se sastojala od 56. pešadijske brigade pojačane jednim pukom i jednim bataljonom 16. divizije koji je posle osvajanja trebalo da ostane na ostrvu Davao kao posada.

Bitka

Vazdušni napadi

8. decembra u 02:30 stigla je nezvanična vest o Japanskom napadu na Perl Harbor. Na zvanično saopštenje čekalo se 1 sat, ali je Makartur odmah dao naređenje za ratnu pripravnost. U 07:00 43 aviona napada aerodrom Tuguegarao i nanosi lakše gubitke američkim vazduhoplovnim snagama. 11. vazduhoplovna Flota u 12:20 bombarduje aerodrome Klark Fild i Iba Fild. Rezultat je bio katastrofalan po Amerikance. Svi bombarderi B-17 i njihova pratnja bili su na pisti i čekali naredbu da polete, koja nikad nije stigla. Ni dan danas se ne zna ko je glavni krivac za ovaj debakl. Uništeno je 50% bombardera i oko 80% lovaca na ta dva aerodroma. Usled tako velikih gubitaka bombarderi su povučeni u Australiju. Već posle prvog dana Amerikanci su izgubili bitku u vazduhu, izgubivši više od pola svojih aviona, a od preostalih većina su bili zastareli i nisu bili u stanju da se efektivno suprotstave Japancima. Istog dana Japanci su zauzeli jedno malo ostrvo severno od Luzona, na kome su odmah izgradili mali aerodrom, kako bi njihovi lovci mogli pružiti bolju podršku prilikom glavnog napada .

Japanski desanti

10. decembra po svitanju počinje glavni napad. Japanci se iskrcavaju kod mesta Vigan sa Tanakinom Grupom (2 bataljona pešadije) i kod Aparija sa Kano Grupom (2 bataljona pešadije) na severnom delu ostrva Luzon. Amerikanci su ove napade smatrali za sporedne, pa otpora skoro da i nije bilo. Ubrzo zauzimaju oba grada, a zatim i obližnje gradove Laog i Tuguegarao 12. decembra. Takođe zauzimaju okolne aerodrome i osposobljavaju ih za operacije. Do 15. decembra skoro cela 5. Vazduhoplovna Grupa je bila na Luzonskim aerodromima spremna za dalje operacije. U međuvremenu, 13. decembra, 11. Vazduhoplovna Flota sa preko 100 bombardera ponovo bombarduje Klark Fild i Iba Fild aerodrome čime je američka avijacija bila svedena na 10 bombardera , 10 izviđačkih aviona i 20 lovaca. Za samo nedelju dana Japanci su osigurali kontolu vazduha i ozbiljo oštetili luku u Manili usled čega je Američka mornarica donela odluku da se svi brodovi povuku u holandske luke na Borneu i Javi. Na jugu ostrva 12. decembra Japanci vrše još jedan pomorski desant iskrcavši Kimurinu Grupu (oko 2.500 vojnika) , zauzimaju grad Legaspi i aerodrom bez borbe i nastavljaju napredovanje u pravcu grada Antimonan savlađujući otpor dve Filipinske divizije koje su u međuvremenu poslate na taj sektor. Na aerodromu u Legaspiju se stacionira 23. Vazduhoplovna Flota koja omogućava Japancima potpunu kontrolu mora iznad svih Filipinskih ostrva. General Homa videvši da Amerikanci nemaju nameru da brane severni deo ostrva koncentriše obe svoje invazione grupe u Viganu i pod komandom Pukovnika Tanake šalje ih u pravcu grada Rosarija kod Lingajenskog zaliva.

20. decembra rano ujutro Sakagučijev odred se iskrcava na ostrvu Mindanao kod mesta Davao. Filipinski garnizon je u početku mislio da je to Američko pojačanje pa su Japanci uspeli da se iskrcaju. Ubrzo je došlo do žestoke borbe ali vrlo loše obučeni Filipinski vojnici su morali da se povuku a grad je oko 15:00 bio u Japanskim rukama. U gradu i aerodromu ostavljaju manje snage za odbranu a ostatak grupe se ponovo ukrcava na brodove i kreće u pravcu ostrva Jolo koga zauzimaju 25. decembra i time obezbeđuju dva odlična aerodroma na samom jugu Filipina .

22. decembra glavna invaziona grupa sa 48. Divizijom, delom 16. Divizije i drugim manjim jedinicama na transportnim brodovima stiže u Lingajenski zaliv. Iako su dočekani jakom vatrom prilikom prilaska obali po iskrcavanju vrlo brzo je razbijen svaki otpor i mostobran je osiguran. Iznad zaliva su stalno kružili Japanski lovci sa aerodroma nedavno osvojenih na severnom delu ostrva dok je 3. Flota zatvorila sve prilaze sa mora u zaliv. U toku dana zauzeti su svi okolni gradovi a i uspostavljen je kontakt sa Tanakinom Grupom koja je došla sa severa. Do 25. decembra cela 48. Divizija je bila iskrcana a sve ostale trupe iz konvoja iskrcale su se do 28. decembra.

23. decembra deo 16. Divizije sa nekoliko pomoćnih jedinica vrši desant na južnom delu ostrva kod grada Antimonan. Posle lakših okršaja osiguravaju mostobran i odmah napreduju ka suprotnoj obali kako bi odsekli filipinske jedinice koje su se borile sa grupom koja je ranije zauzela Legaspi. Do 28. decembra je završeno iskrcavanje na ovom sektoru, odsečene Filipinske jedinice na frontu prema Legaspiju i Japanci su bili spremni da krenu ka Manili .

Usled ovih velikih iskrcavanja Makartur zaključuje da sa svojim jedinicama ne može da brani tako veliki front i izdaje naređenje 26. decembra da se sve trupe povuku na poluostrvo Batan i ostrvsku tvrđavu Koregidor na ulazu u luku Manile gde će se braniti do dolaska pojačanja iz SAD. Na severu je Severna Luzonska grupa pod komandom general-majora Džonatana Vajnrajta imala zadatak da sa upornom odbranom zadrži 48. diviziju da bi se omogućilo južnim grupama da se povuku .

28. decembra kreće japanska takozvana «Trka za Manilu» gde su se 48. i 16. divizija takmičile koja će od njih zauzeti Manilu i time dići prestiž svoje jedinice. Redom su probijali sve linije odbrane Filipinica, ali je Vajnrajt ipak uspeo da uspori japansko napredovanje na severu čime je omogućio skoro nesmetano povlačenje svih Filipinskih jednica na poluostrvo Batan. Paralelno sa ovom „trkom“ Homa shvata da se protivnik povlači na poluostrvo i skreće jednu jedinicu ka Tarlaku i Angelesu, kako bi presekao liniju povlačenja. 30. decembra Japanci zauzimaju Tarlak, ali je daljnje napredovanje odbijeno uz ogromne Japanske gubitke, gde je između ostalih poginuo i komandir ove grupe pukovnik Udžima. Homa, shvativši da se moraju odvojiti jače snage, naređuje da 48. divizija pošalje jedan svoj puk kako bi se poluostrvo konačno odseklo. Usled uporne borbe Filipinaca, Japanci uspevaju da slome otpor tek 5. januara da bi sledećeg dana zauzeli Santa Kruz i Dinalupihan čime su sve savezničke jedinice konačno odsečene i odbačene na poluostrvo .

Japanski tenkovi prodiru u Manilu

Prišavši Manili japanske jedinice su zastale jer su imale naređenje da ne ulaze u grad niti da ga bombarduju. Kada je Homa dobio informaciju da u gradu gori nekoliko požara, shvatio je da su Amerikanci evakuisali grad i zapalili sve što nisu mogli da odnesu. Odmah naređuje da se grad zauzme i obe Japanske divizije 2. januara ulaze u grad istovremeno. Posle 25 dana borbe, pao je glavni centar SAD u Jugozapadnom Pacifiku što je Japancima diglo prestiž u celoj Aziji. Takođe usled lakih pobeda došlo je do dizanja morala vojnika, ali i do potcenjivanja realnih sposobnosti američkih i filipinskih vojnika da pruže otpor. 48. divizija je odmah dobila naređenje da se prebaci nazad i napadne poluostrvo Batan. Međutim Japanska vrhovna komanda naređuje Homi da je usled neutralisanja Filipina odlučeno da se datum napada na Holandsku Istočnu Indiju pomera mesec dana unapred, te da 48. divizija i 5. Vazduhoplovna Grupa napuštaju sastav 14. armije. Da bi nadoknadili slabljenje 14. armije kao pojačanje je poslata 65. pešadijska brigada koja su iskrcala 1. januara u Lingajenskom zalivu i tek 8. januara smenila delove 48. divizije koji su držali front prema Batanu. Ovo pregrupisanje Japanaca, Saveznici su iskoristili da pripreme linije odbrane kako bi pružili što jači otpor.

Borbe na poluostrvu Batan

Glavni članak: Bitka za Batan

Na poluostrvo je uspelo da se povuče oko 50.000 Američkih i Filipinskih vojnika. Japanci su pojačali svoju 65. brigadu jednim pukom 16. Divizije i počeli prvi napad na Batan na liniji Abukaj-Mauban. Posle žestokih borbi od 9. do 16. januara uspevaju da probiju liniju odbrane neprijatelja izazvavši paniku kod Filipinskih vojnika koji su pod pritiskom napada krenuli da se povlače. Da bi sprečili katastrofu u eventualnom opkoljavanju Saveznici se povlače 26. januara na rezevnu liniju odbrane Bagak-Orion 25 km južnije. Japanci paralelno sa nastupanjem prema rezervnoj liniji saveznika vrše amfibijske napade sa mora iza linije fronta, međutim smanjenjem teritorije koju su držali saveznici povećala se koncentracija trupa i 2. februara odbijaju Japanski desant sa mora kod Kinauana uz stravične gubitke Japanaca. Pretrpevši teške gubitke od oko 7.000 ubijenih i ranjenih kao i oko 10.000 obolelih od malarije, prilikom probijanja prve linije odbrane i napada na rezervnu liniju, japanski komandant 14. Armije zaključuje da se dalje ne može napredovati bez odmora i popune jedinica novim ljudstvom. 8. februara izdaje naređenje da se pređe u odbranu kako bi se dao odmor premorenim jedinicama koje su se hrabro borile po veoma teškom terenu poluostrva .

Japanska vrhovna komanda je sad shvatila kakvu je grešku učinila kada je 14. Armiji oduzela 48. Diviziju i time direktno prolongirala poraz Amerikanaca na Filipinima. 10. februara 4. Divizija koja se nalazila u Šangaju (Kina) dobila je naređenje da se prebaci na Filipine kako bi pomogla u razbijanju neprijatelja. Posle još jedne intervencije Home Japanci vrhovna komanda takođe šalje nekoliko artiljerijskih bataljona i 3.500 vojnika za popunu postojećih jedinica. Sve ove trupe su stigle do linije fronta polovinom marta gde su dodatno obučavani za napade na utvrđene linije. Za to vreme Amerikanci nisu bili svesni da su Japanske jedinice desetkovane i da bi sa jednim jakim napadom verovatno probili Japanski Front. Oni su smatrali da Japanci samo čekaju da koncentrišu svoje jedinice kako bi efikasnije napali njihovu utvrđenu liniju. Zalihe su se smanjile do te mere da su vojnička sledovanja smanjena na oko 20% od normalnih. Usled loše ishrane i premorenosti i njih je počela da napada malarija tako da su krajem marta imali tek oko trećinu potpuno zdravih vojnika. Amerčka vrhovna komanda uvidevši kako se rat odvija shvata da su Filipini izgubljeni ali odlučuje da se borba produži kako bi dobili u vremenu da organizuju odbranu na drugim frontovima. 12. marta Makarturu je naređeno da napusti Filipine i da se prihvati komande Jugozapadnog Pacifičkog Rejona koji se formirao u Australiji i Novoj Gvineji u tom trenutku. Komandu preuzima Vajnrajt sa zadatkom «da se bori dok god je to moguće».

3. aprila Japanci silovito napadaju na zapadnoj strani ostrva. 4. Divizija i 56. Brigada za samo 36h potpuno razbijaju 2. Korpus i prisiljavaja ga na neorganizovano povlačenje propraćeno velikim gubicima u ljudstvu i materijalu. Pod pretnjom opkoljavanja usled kolapsa na zapadnoj strani 1. Korpus saveznika na istočnoj strani poluostrva je takođe prisiljen da se povuče iako pritisak Japanaca nije bio tako ozbiljan na njihovom sektoru. Međutim komandir 1. Korpusa General King na svoju ruku odlučuje da je daljnje povlačenje bezpotrebno jel je Japanski pritisak prevelik da bi se imalo vremena da se organizuje nova utvrđena linija. 6. aprila Japanci napadaju i njegovu liniju fronta i napreduju oko 10 km za tri dana borbi. Za to vreme 2. Korpus je trpio poraze jadan za drugim. Japanci su napredovali svakodnevno od 5-10 km i više nije bilo moguće postaviti odbranu protiv jakih Japanskih jedinica. 9. aprila General-Major King se sastaje sa General-Majorom Nakanom i ugovara predaju svih savezničkih jedinica na poluostrvu iako je imao izričito naređenje da to ne sme da učini. Do 11. aprila skršen je i poslednji otpor na poluostrvu Batan sa kojeg se samo mali broj saveznika uspeo povući u tvrđavu Koregidor, malo ostrvce na ulazu u Zaliv Manile .

Japanski desant na Koregidor

Glavni članak: Bitka za Korehidor

Na Koregidoru se skupilo oko 11.000 vojnika sa skoro nikakvim zalihama hrane i vode. Bilo je očigledno da je dalja borba unapred osuđena na propast ali naređenja su bila da se ne predaju. Ostrvo je konstantno bombardovano a 6. maja su se iskrcala dva japanska bataljona pešadije i posle žestoke borbe osigurala mostobran. Ubrzo su pojačani artiljerijom i tenkovima i napredovali do samog utvrđenja. Usled teške situacije Predsednik Ruzvelt obaveštava Vajnrajta da može da se preda kada on odluči da daljnja borba više nema smisla. 7. maja u Manili posle pregovora sa Generalom Homom potpisuje kapitaluciju te preko radija naređuje svim Američkim i Filipinskim jedinicama na Filipinima da obustave daljnju borbu. 10. maja Brigadni General Šarp (William F. Sharp) , komandant savezničkih snaga na ostrvu Mindanao se takođe predaje ali mali broj vojnika odbija kapitulaciju i organizuje gerilske jedinice. Do 9. juna su se skoro sve jedinice predale Japancima čime su sve borbe na ostrvu završene.

Posledice

Japanci su zarobili oko 60.000 Filipinaca i 15.000 Amerikanaca koji su po izuzetno lošem vremenu bez hrane i vode bili prisiljeni da peške marširaju preko 100 km do kampova za prihvat zarobljenika. Mnogi nisu uspeli u tome. Tokom borbi poginulo je 10.000 Saveznika dok je njih 20.000 bilo ranjeno. Amerikanci su kupili vreme žrtvujući svoje jedinice čiji je položaj bio veoma loš od samog početka. To vreme omogućilo im je da kasnije dobiju vrlo važne bitke na Pacifiku koje su prelomile rat. Japanci su imali oko 7.000 mrtvih , 12.000 ranjenih i 10.000 obolelih od malarije ali je ova pobeda dala mnogo političkih poena Japanu u njihovom odnosu sa raznim narodima Azije.

General Vejnrajt posle potpisivanja kapitulacije poziva putem radija sve savezničke jedinice na Filipinima da se predaju. Pored njega sedi japanski oficir spreman da prekine prenos ukoliko general ne bude čitao unapred pripremljen i dogovoren tekst.

Literatura

• Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 2), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1971), str. 762.