Bitka kod Vaterloa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka kod Vaterloa
Deo Napoleonovih ratova

Bitka kod Vaterloa, rad Vilijama Sadlera
Vreme18. jun 1815.
Mesto
Vaterlo, Belgija
Ishod pobeda koalicije
Sukobljene strane
 Francuska Saveznička vojska:
Velika Britanija
Ujedinjena Nizozemska
Hanover
Nasau
Braunšvajg
pojačana sa:
Pruskom
Komandanti i vođe
Napoleon
Mišel Nej		 Vojvoda od Velingtona
Gebhard fon Bliher
Jačina
73.000[traži se izvor] 67.000 saveznika
60.000 Prusa (48.000 angažovano do 18:00)
Žrtve i gubici
25.000 mrtvih ili ranjenih, 8.000 zarobljenih 22.000 mrtvih ili ranjenih

Bitka kod Vaterloa je bila poslednja Napoleonova bitka. Na Vaterlou se 18. juna 1815. borio i izgubio protiv vojske Sedme koalicije, kojom su komandovali vojvoda od Velingtona i Gebhard fon Bliher.[1] Napoleon je nakon povratka sa Elbe ponovo postao car Francuske za vreme perioda Napoleonovih sto dana. Snage ostatka Evrope ujedinile su se protiv Francuske u Sedmu koaliciju oko Velike Britanije, Pruske i Rusije. Bitka se odigrala u Belgiji, 2 km od Vaterloa i 12 km od Brisela.

Uvod[uredi | uredi izvor]

Šest dana pre nego što je Napoleon došao do Pariza, na Bečkom kongresu je 13. marta 1815. bio proglašen pobunjenikom, a 17. marta 1815. četiri velike sile Velika Britanija, Pruska, Rusija i Austrija su se međusobno obavezale da će prikupiti 150.000 vojnika da bi svrgnuli Napoleona. Napoleon nije uspeo u pokušajima da uveri nekoga od članova Sedme koalicije da odustane od koalicije. Zbog toga je smatrao da je njegova jedina šansa ako prvi napadne, pre nego što koalicija sakupi svu vojsku. Kad bi južno od Brisela uništio koalicijske snage, pre nego što dobiju pojačanja, tada bi Britance mogao da vrati na more, a Prusku izbaci iz rata.

Mapa pohoda oko Vaterloa

Napoleon je podelio svoju vojsku na levo krilo pod komandom Mišela Neja, desno krilo pod komandom maršala Grušija i rezervu, kojom je komandovao on lično. kada su prešli granicu sa Belgijom, Francuzi su izgurali koalicijske predstraže i Napoleon je osigurao centralnu poziciju na raskrsnici između Velingtonove savezničke vojske na severozapadu i Bliherove pruske vojske na severoistoku. Iako su članovi koalicije bili dobro informisani o Napoleonovim kretanjima i obnavljanju neprijateljstava, Velington nije reagovao sve do 15. juna. Napoleon je Pruse smatrao najvećom pretnjom, pa se okrenuo najpre protiv njih, napadajući njihove predstražu u Tuenu blizu Šarlroa, zatim je napredovao kroz Šarlroa. To veče Napoleonovi izviđači su došli do Katre Bra. Citenova zaštitnica zadržala je Napoleonovo napredovanje, što je dalo fon Bliheru mogućnost da sakupi snage na Sombrefu, koji je ranije odabrao kao dobru obrambenu tačku. Napoleon je posla maršala Neja da osigura raskršće puteva u Katr Bra, prema kojem je Velington u žurbi koncentrovao svoju rasštrkanu armiju. Kada je Nej osigurao Katr Bra, okrenuo se istočno i ojačao Napoleona.

Kada je 16. juna maršal Nej vratio do Katr Bra zatekao je tu malo savezničkih snaga. Pošto je od ranije znao za veštinu vojvode od Velingtona da prikriva svoju pravu snagu, Nej je precenio snage koje su se nalazile na Katr Bra. Iako je imao mnogo više vojnika maršal Nej se oprezno borio, pa nije uspeo da zauzme raskršće. Vojvoda od Velingtona je popodne lično preuzeo komandu nad snagama na raskršću Katr Bra. Ta pozicija se tokom dana ojačavala savezničkim snagama, dok nisu konačno imali dovoljno snaga da napreduju i izvrše napad na Francuze.

Napoleon je u međuvremenu sa rezervom i desnim krilom armije pobedio Pruse pod komandom generala Blihera u bici kod Linjija 16. juna 1815. Pruski centar je popustio pod teškim francuskim napadom, ali krila su se održavala. Da je tada Nej došao u pomoć kako je bilo planirano, Prusi bi bili delomično okruženi sa zapada uleteli bi u veliko uništenje begom na istok.

Pruski poraz kod Linjija učinio je Velingtonovu poziciju na Katr Bra neodbranjivom, pa se on 17. juna povukao na sever. Međutim Velingtonova kontrola nad Katr Bra omogućila je Pruse da se vrate i da podrže Velingtona blizu njihove linije odstupanja. To Napoleonu nikako nije odgovaralo. Napoleonova strategija je bila da veliku koalicijsku vojsku razbija u male delove, koje on može napadati jedne po jedne.

Prusi su se povukli prema Vavru. Komandant pruskog štaba Avgust fon Gnajzenau planirao je da sakuplja prusku vojsku u Tiliju, odakle je mogao pomagati Velingtonu. Međutim izgubio je kontrolu, jer se deo vojske povukao prema Rajni. Većinu je ipak skupio u Vavru. Tu je fon Gnajzenau odlučio da u zoru krene prema Velingtonovom levom krilu sa 1., 2. i 4. korpusom. Četvrti korpus pod zapovedništvom generala Bilova fon Denevica nije bio prisutan, kad su bili poraženi od Napoleona. Stigli su u noći između 17. i 18. juna kao pojačanje. Treći korpus je predstavljao zaštitnicu.

Velington je proveo 17. jun vraćajući se na prethodni obrambeni položaj na brdu Sent Žan, niskoj izbočini južno od Vaterloa. Levo krilo francuske vojske pod komandom Neja ga je sledilo. Napoleon se pridružio Neju sa većinom rezervi, koje su porazile Pruse u Linjiju. Napoleon je generalu Grušu izdao 17. juna neodređene komande da sa 30.000 vojnika proganja Pruse. To je doprinelo kasnijem porazu. Komande je izdao ujutro 17. juna, a Gruš je sa proganjanjem započeo kasno toga dana, kada Prusi više nisu bili angažovani. Izgubljeno je bilo dragoceno vreme da se odredi gde je glavnina pruske vojske, tako da je bilo kasno da se spreče Prusi da dođu do Vavra. A od Vavra su Prusi mogli pomagati Velingtona. Sa desnim krilom armije Severa 18. juna došlo je do sukoba sa Prusima kod Vavra.

Bojni poredak[uredi | uredi izvor]

U bici je učestvovalo 71.947 francuskih vojnika. Saveznici iz Britanije, Brunsvika, Hanovera, Nasaua i Holandije imali su 67.661 vojnika. Od 26 pešadijskih brogada u Velingtonovoj vojsci bilo je 9 britanskih brigada. Od 12 konjičkih brigada 7 je bilo britanskih. U bici su sudelovala 2 i po korpusa pruske vojske. Napadali su francusko desno krilo. Do 18:00 u bici je učestvovalo 48.000 pruskih vojnika. Dve brigade napale su Lobau u 16:30, a 2. korpus i delovi 1. korpusa su se uključili u 18:00.

Čuvene ravnice Vaterloa i veštačko brdo sa lavljim spomenikom

Bitka[uredi | uredi izvor]

Na desnoj strani Vaterloa je „dvorac“ Hugemont, koji nije predstavljao neku ozbiljnu vojnu utvrdu. Odatle se protezala izbočina u smeru zapad-istok do sela Papelat na krajnje levoj strani. I Hugemont i Papelot su bili utvrđeni, pa su sigurno ušvršćivali Velingtonova krila. Papelot je osim toga kontrolisala put prema Vavru, odakle je trebalo stići prusko pojačanje. Izbočinu je presecao drum u smeru sever-jug prema Briselu. Na zapadnoj strani toga druma ispred Velingtonove linije bila je farma La Hej Sent, gde je Velington smestio 350 pešadinaca. Na suprotnoj strani druma bio je pesak, koji je predstavljao zaštitu za jednu jedinicu strelaca.

Velington je zauzeo dobar bojni poredak. Bilo koji napad na Velingtonovu desnu stranu suočavao bi se sa Hugemontom. Bilo koji napad na centar znači da će se napadač suočavati sa vatrom sa La Hej Senta i sa peska. Bilo koji napad na levu stranu značio bi borbe kroz ulice Papelota. Osim toga Velington je po običaju dobro prikrio pravu snagu svoje vojske. Napoleon je odbacio mogućnost da izmanevriše Velingtona sa toga povoljnog položaja, jer kako vreme prolazi mogu doći i Prusi. Zbog toga se odlučio za plan da napravi napad, kojim bi odvukao Velingtonovu pažnju od pravog cilja. Napoleon je smatrao da će napad na Hugemont odvući Velingtonove rezerve u tom pravcu, pa će moći napasti levi Velingtonov centar punom snagom. Napoleon se nadao da će tim napadom probiti Velingtonove oslabljene linije i time oterati Velingtona od Prusa, a Prusi bi se posle toga našli zaglavljeni između Napoleona i Grušija.

Mapa bitke. Francuske jedinice su označene plavom bojom, savezničke crvenom, a pruske crnom

Bitka je započela odvlačećim napadom na Hugemont u 10:00. Uspeh Napoleonova plana je zavisio od toga koliko će Velington povući rezervi na ugroženo desno krilo. Žerom Bonaparta je predvodio napad na Hugemont. Velington je stvarno povukao većinu rezervi na desno krilo. Međutim napad na Hugemont razvio se u celodnevnu bitku, u koju je ulazilo sve više francuskih vojnika. Zbog toga je to imalo suprotan efekat od nameravanog.

Glavni napad, koji bi počinjao opasnom francuskom poljskom artiljerijom kasnio je satima dok god se tlo od prethodnog pljuska nije dovoljno osušilo da bi izdržalo težinu artiljerije. Osim toga blato je sprečavalo i pešadiju i konjicu. Kada je francuska artiljerija započela paljbu oko 11:35, očekivani efekt artiljerije je izostao zbog mekog tla, koje je apsorbovalo udar mnogih artiljerijskih zrna. Osim toga Velingtonova taktika je umanjila broj vrednih meta. Oko 13:30 Napoleon je dobio informacije da Prusi napreduju prema njegovoj desnoj strani. Zbog toga je naredio maršalu Neju da pošalje pešadiju pod komandom Derlona prema Velingtonovom levom centru istočno od La Hej Senta. Derlon je imao 4 divizije od 18.000 vojnika. Derlon se već sukobljavao sa Velingtonom ranije u Španiji i znao je za njegovu taktiku masivnog korištenja kratkodosežnih mušketi protiv pešadije. Derlon je zbog toga odlučio da ne napada u uobičajenom francuskom rasporedu, nego bataljon po bataljon, jedan iza drugoga. Divizija koja je bila na krajnje levoj strani upustila se u sukobe sa braniocima na La Hej Sentu. Desna se upustila u borbe kroz Papelot. Preostale dve divizije pod komandom generala Donzeloa i Markonjea su napale nizozemsku 1. brigadu i uspele je nakon artiljerijske paljbe i borbe brzo istisnuti sa izbočine. Iza njih je bila divizija od 7.000 vojnika pod komandom generala Tomasa Piktona. Divizija je imala i veterane iz rata u Španiji. Usledio je sukob Piktonove divizije od 7.000 vojnika protiv 9.000 francuskih vojnika. Došlo je do razmene vatre, borbe izbliza i prsa o prsa. Izgledalo je da će Piktonovi vojnici izgubiti.

Britanska konjica[uredi | uredi izvor]

U tom ključnom trenutku pojavila se britanska teška konjica, koja se dotad nije videla iza izbočine. Predvodio ih je lord Uksbridž, glavni saveznički komandant konjice. Oko 3.000 konjanika je napalo Derlonovu pešadiju, koja je dotad bila raspoređena za borbu mušketama. Derlonova pešadija nije imala ni vremena ni prostora da formira obrambene kvadrate. Konjica je razbila dve regimente oklopnika, dve divizije Donzeloa i Markonjea, tako da su u kasnijoj bici jako malo učestvovali. Britanska teška konjica je krenula dalje u napad, umesto da se grupiše. Konjica je nastavila sa napadima i pri tome je posekla dosta artiljeraca. Međutim konjička formacija je bila u tom trenutku u neredu, pa ih je napala francuska konjica i nanela im teške gubitke. Gubici su tada bili oko četvrt ukupnih snaga. Tokom cele bitke gubici su bili 45% ukupnog broja. Taj događaj je britansku konjicu jako mnogo koštao. Iako su jako skupo platili u kasnijem delu bitke su uspevali da kreću u kontranapade protiv kombinovanih napada francuske pešadije i konjice.

Pojava Prusa i Nejov konjički napad na centar[uredi | uredi izvor]

Prusi su se počeli pojavljivati na bojnom polju. Napoleon je poslao rezervu, Lobauov 6. korpus i dve konjičke divizije, sve zajedno 15.000 vojnika, da ih zadrži. Tako je Napoleon potrošio sve pešadijske rezervne snage, osim garde. Ostao je da se obračuna sa Velingtonom sa manjim brojem vojnika.

U tom trenutku maršal Nej je primetio očito povlačenje iz Velingtonova centra. To je bilo iznošenje ranjenih iz prethodnih okršaja, a Mišel Nej je to pogrešno protumačio kao početak povlačenja. Nej nije imao rezervne pešadije na raspolaganju, jer je ili napadala Hugemont ili je branila francusku desnu stranu. Zbog toga odlučuje da prodre u centar samo teškom konjicom. Konjica se penjala uz strminu protiv pešadije, koja ih je čekala. Napadi konjice su više puta odbijeni čvrstim pešadijskim kvadratima i artiljerijskom vatrom. Usledili su odlučni kontranapadi lake konjice i nizozemske teške konjice. Posle niza neuspešnih napada francuska konjica je bila iscrpljena.

Nejov konjički napad je bio najveći konjički juriš u istoriji ratovanja ali u opsegu jedne bitke jer je u napad jurišalo 12.000 francuskih konjanika na britanske položaje. To je bio zastrašujući juriš jer je francuska vojska želela time zastrašiti neprijatelja. Juriši su izvođeni nekoliko puta dok i ovaj napad nije slomljen.

Borbe sa Prusima za Plansenoa[uredi | uredi izvor]

Mišel Nej je posle toga organizovao napad na La Hej Sent, koju je osvojio nakon što je tu nemačka legija ostala bez municije. Mišel Nej je posle toga premestio artiljeriju prema savezničkom centru i počeo uništavati savezničke pešadijske kvadrate. Da su imali rezervne pešadije Francuzi bi se probili kroz Velingtonov centar. Prusi su počeli potiskivati Lobauove snage iz Plansenoa, koji je bio iza francuske desne strane. Napoleon je na to poslao Mladu Gardu od 10 bataljona da bi vratio Pruse. Mlada Garda je posle teških borbi vratila Plansenoa, ali je posle kontranapada ponovo je izgubila. Napoleon na to šalje dva bataljona Stare garde, koji posle teške borbe bajonetama ponovo zauzimaju Plansenoa. Ponovo su Prusi, pod zapovedništvom fon Bilova i Pirha napali Plansenoa. Prusa je bilo 30.000, a Francuza 20.000. Stara garda i druga vojska zadržavali su oko sat vremena masivni pruski kontranapad, pa su bili ponovo izbačeni iz Plansenoa. Francuzi su imali stravične gubitke. Na primer jedna jedinica mlade garde imala je 92% gubitaka.

Napoleon

Imperijalna garda napada Velingtonov centar[uredi | uredi izvor]

Velingtonov centar je bio izložen posle francuskog zauzimanja La Hej Senta. Napoleon je uključio svoju poslednju rezervu, dotad nepobedivu Imperijalnu gardu. Oko 3.000 gardista je prošlo kroz savezničku vatru i porazili su savezničku prvu liniju. U međuvremenu na bojno polje su konačno došli delovi Citenovog 1. pruskog armijskog korpusa, pa su olakšali pritisak na Velingtonovo levo krilo. Velington je posle toga mogao da ojača svoj razbijeni centar. Francuski gardijski napad se nastavljao i situacija je postala kritična za Velingtonovu vojsku. Nizozemska artiljerija je pokušala zaustaviti napredovanje francuske garde.

Na zapadu je 1.500 britanskih gardista ležalo štiteći se od artiljerijske vatre. Oni su iznenadili Imperijalnu gardu kad su ustali i zapucali. Zadali su Imperijalnoj gardi težak udarac. Francuska lovačka pešadija se rasporedila da odgovori na vatru, ali posle 10 minuta borbe malobrojniji Francuzi su se pokolebali. Usledila je borba bajonetama, a u pomoć je došao svež bataljon francuske lovačke pešadije. Britanska garda se tada počela povlačiti, ali ni Francuzi nisu napredovali zbog vatre sa strane.

Povlačenje Imperijalne garde izaziva paniku[uredi | uredi izvor]

Ostaci Imperijalne garde povukli su se razbijeno i haotično. Panika se raširila francuskim redovima, da se garda povlači i da se svako spasi kako može. Vojvoda od Velingtona je procenio da je povlačenje garde trenutak kad treba napasti. Signalizovao je napad na Francuze. Saveznička pešadija je bila granatirana celi dan, a sad je pojurila na Francuze, koji su se počeli povlačiti. Posle neuspelog napada na saveznički centar Imperijalna garda sakupila se i pregrupisala južno od La Hej Senta. Ostala su samo tri ili četiri bataljona garde. Napadi brigade Frederika Adama i delova 5. brigade izazvali su daljnju konfuziju kod garde. Oni koji su ostali u polupovezanim jedinicama povukli su se borbom prema La Bel Alijansu.

Plansenoa pada, a Francuzi se svuda povlače[uredi | uredi izvor]

Kasno popodne stizali su mnogo veći delovi Citenovog 1. korpusa u područje severno od La Hej Senta. To je omogućilo Velingtonu da ojača svoj centar na vreme pre Napoleonovog napada i da tako odbije taj opasni napad. Kada je francuska garda proterana iz Velingtonovog centra pruski 1. korpus se probijao kroz francuski centar. Do 19:30 francuske linije su zakrivljene u obliku potkovice. Centar je bio u La Hej Sentu, a krajevi potkovice levo u Hugemontu i desno u Plansenoi. Francuzi su ponovo zauzeli pozicije u La Hej Sentu i Papelotu. Fon Hofmanova 24. regimenta ih je odatle izbacila. Počele su i borbe za izbočinu duž Papelote. Zajedno sa drugim jedinicama i odatle su izbacili Francuze. Diritova divizija se raspadala pod napadima, a onda je konjica pruskog 1. korpusa počela prolaziti kroz rupu. Pod pretnjom masivnog konjičkog napada su se povukli, pa je 1. pruski korpus zauzeo Briselski drum, jedinu francusku odstupnicu.

Prusi su započeli veliki treći napad na Plansenoa, sa tri brigade. Svaka pruska brigada imala je 9 bataljona i bila je otprilike veličine francuske divizije. Plansenoa je branila francuska garda i druge jedinice. Uspeli su izbaciti Francuze odatle. Pruski 4. korpus je napredovao dalje, a svuda su se Francuzi povlačili. Francuski i centar u oba krila se se raspadali.

Teški poraz[uredi | uredi izvor]

Francuski front se raspadao pod opštim napadom savezničke i pruske vojske posle pada Plansenoa. Poslednja jedinica koja je pružala združen otpor bila su dva bataljona Stare garde na mestu La Bel Alijansu. To je bila lična Napoleonova garda. Napoleon se još jedno vreme nadao da ako se oni tu održe da će se francuska vojska ponovo skupiti. Ali povlačenje se pretvorilo u uništenje. Garda je formirala dva kvadrata kao zaštitu od napada vodećih delova savezničke konjice. Garda se borila dok se Napoleon nije uverio da se mora povući. Oba kvadrata su se povlačila u dobrom rasporedu nailazeći na francusku vojsku, koja je bila razbijena i gde više nije bilo jedinica. Saveznička konjica je do 23:00 ganjala Francuze, koji su bežali. Prusi su pod komandom generala fon Gnajzenaua nastavili poteru i po noći.

Spomenik u obliku lava i brdo, podignuti su na mestu gde se veruje da je ranjen holandski prestolonaslednik

Zaključak[uredi | uredi izvor]

Velington i fon Bliher su se sreli oko 21:00, a to je označilo kraj bitke. Saveznici su imali 15.000 mrtvih ili ranjenih, a Prusi 7.000. Napoleon je imao 25.000 mrtvih ili ranjenih i 8.000 zarobljenih. Napoleon je bio svrgnut i jedno vreme je bio u begu, pre nego što se predao Britancima. Navodno je Napoleon pokušao da pobegne u Severnu Ameriku. Bio je zatočen na ostrvu Sveta Jelena, gde je i umro 1821.

Postoje tvrdnje da su kosti poginulih mlevene u đubrivo.[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 22. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ „Mrtvi iz bitke kod Vaterloa pretvoreni u đubrivo?”. B92. 10. 7. 2022. Pristupljeno 11. 7. 2022. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bitka kod Vaterloa na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Ватерлоа&oldid=26516647”