Bitka kod Slija

Bitka kod Slija
Deo Stogodišnjeg rata
Minijatura bitke iz Froasarovih „Hronika“
Vreme 24. jun 1340. Mesto Blizu Slija, Francuska Ishod Engleska pobeda
Sukobljene strane
Engleska kraljevina	Francuska kraljevina
Komandanti i vođe
Edvard III	Hug Kiere Nikola Beiše
Jačina
250 brodova	190 brodova
Žrtve i gubici
400 - 600 mrtvih 2 broda	16.000 - 20.000 mrtvih svi brodovi

Bitka kod Slija je prva od dve pomorske bitke u kojima je engleskim snagama lično zapovedao Edvard III. Druga je bila bitka kod Vinčelzija. Sukob se dogodio 24. juna 1340. ispred grada po imenu Sli (na francuskom: Ekliz), u zalivu između Zapadne Flandrije i Zelanda. Sredinom četrnaestog veka ovo je bio otvoren pomorski put, plovan za velike flote.

Uvod u bitku

Francuska flota, kako Edvard III piše u pismu svom sinu, Edvardu Crnom Princu, se sastojala od oko sto devedeset brodova i bila je pripremljena za invaziju na Englesku. Flota je bila pod zapovedništvom Huga Kierea, admirala francuskog kralja, i Nikole Beišea, advokata koji je bio ujedno i jedan od kraljevih rizničara. Jedan deo flote su činile đenovljanske plaćeničke galije kojima je zapovedao Ediđio Barbavera (negde i Bokanegra). Iako mnogi engleski istoričari tvrde da je Edvard III bio brojčano nadjačan, pouzdano se zna da je krenuo iz Orvela sa dve stotine brodova, kojima se kasnije pridružilo još pedeset lađa iz Flandrije, pod komandom njegovog admirala za Severno more - Roberta Morlija. Neki od ovog mnoštva brodova su bili sigurno obični transporti; zna se, naime, da je Edvard sa sobom poveo i celu poslugu i pokućstvo za njegovu kraljicu, Filipu od Enoa, koja je u tom trenutku boravila u Brižu. Međutim, pošto se zna da je jedna od kraljičinih družbenica poginula, izgleda da su svi brodovi učestvovali u bici.

Tok bitke

Edvard III se ukotvio u Blakenberžu u popodnevnim časovima 23. juna i poslao trojicu štitonoša da doznaju položaj Francuza. Barbavera je posavetovao svoje saveznike da otplove tog dana na more, ali je Beiše, koji je kao konstabl vodio glavnu reč, odbio da napusti luku. Verovatno je želeo da je okupira da bi blokirao Edvardov put ka Brižu. Raspored Francuskih jedinica je bio izvršen po uobičajenoj srednjovekovnoj strategiji pomorskog defanzivnog boja. Kvieret i Beušet su organizovali svoju flotu u tri ili četiri reda, sa brodovima međusobno vezanim, i sa par najvećih galija isturenim napred kao ispostave. Narednog jutra, engleski kralj je naredio da se brodovi tako izmanevrišu da idu u smeru duvanja vetra i tako da im sunce bude za leđima. Po izvršenoj zapovesti, engleska flota je napala. Raspoređeni u dve linije, Englezi su izvršili napad tako da bi prva lađa udarila frontalno, dok bi druga mogla da se okrene ka boku neprijatelja. Sama bitka je bila niz borbi prsa u prsa na sopstvenim i tuđim brodovima, kako jedne, tako i druge strane. U pismu svom sinu Edvard piše da je neprijatelj pružio „časnu (dobru) borbu celog tog dana i narednu noć“. Kralj ne pominje da su mu njegovi flamanski saveznici pružili ikakvu pomoć, iako su bili voljni, dok francuski izvori kažu da su Flandrijci ušli u bitku tek tokom noći. Francuski izvori govore i o tome da je engleskog kralja ranio sam Beiše, mada o ovome nema sigurnih svedočenja.

Epilog

Bitka se završila potpunim porazom francuskih pomorskih snaga. Kiere je ubijen, a rečeno je da je Beiše obešen po Edvardovim naređenjima. Barbavera je uspeo da sa svojim odredom brodova dospe na otvoreno more 25. juna i tako se spase. Sa sobom je poveo i dva osvojena engleska broda. Engleski hroničari tvrde da je bitka dobijena sa minimalnim gubicima na engleskoj strani, i preko trideset hiljada mrtvih na strani Francuza i Đenovljana. U ove cifre, kao i u bilo koje srednjovekovne brojčane procene, ne treba polagati imalo poverenja. Posle bitke kralj Edvard III je ostao ukotvljen tokom više dana; njegova flota je pretrpela težak udarac.