Slučaj Blajburg

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Slučaj Blajburg, poznat kao Blajburški masakr, odnosi se na događaj koji se desio krajem Drugog svetskog rata tokom maja 1945. godine, kada je na desetine hiljada vojnika i civila povezanih sa snagama Osovine, koji su bežali iz Jugoslavije, bilo ponovo vraćeno u zemlju. Ubijeno je na hiljade ljudi, a mnogi su bili zlostavljani i prisiljavani na duge marševe u radne logore. Događaj je dobio ime po koruškom pograničnom mestu Blajburg na austrijsko-slovenačkoj granici gde se odigrao najveći broj repatrijacija. Ubijeni su pripadnici ili saradnici nacističkih režima od strane pripadnika Jugoslovenske armije. Među nastradalima je najviše bilo Hrvata, pripadnika ustaša i domobrana.

Još uvek je neutvrđen broj vojnika NDH poginulih u nizu borbi protiv partizana u operaciji povlačenja prema slovenačko-austrijskoj granici. Ne postoje tačni podaci koliko je vojnika pogubljeno, uglavnom bez suđenja kao čin osvete za ustaške zločine u NDH tokom rata, a koliko njih je poginulo u borbi. Iz tog razloga, ostaje otvoreno pitanje o obimu zločina, koji su u tom slučaju počinili partizani, praktikujući doktrinu „prekog suda“ prema zarobljenicima. Borbe su se nastavile u Sloveniji i teško je proceniti broj žrtava na Blajburškom polju u poređenju sa onima koji su pronađeni u jamama u okolini Maribora i širom Slovenije.

Dok su u poslednjih 16—17 godina dokumentovani ustaški zločini za vreme Drugog svetskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, uglavnom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, umanjivani a u ekstremno nacionalističkim krugovima i potpuno negirani, Blajburg je postao jedna od centralnih tema u hrvatskim medijima, eksploatisana radi stvaranja nacionalnog mita o patnji hrvatskog naroda sa ciljem homogenizacije Hrvata u procesu stvaranja samostalne hrvatske države.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Vrhovni komandant partizanskih snaga, maršal Josip Broz Tito je 30. avgusta 1944. godine ponudio amnestiju pripadnicima Hrvatskog i Slovenačkog domobranstva i četnicima ako se odluče da pređu na partizansku stranu do 15. septembra. Pripadnici ustaškog režima, Srpskog dobrovoljačkog korpusa i Ruskog zaštitnog korpusa bili su izuzeti od amnestije, kao i oni koji su počinili zločine. Posle tog roka, svi oni koji ne pređu na stranu partizana bi bili smatrani izdajnicima i izvedeni pred narodne sudove. Ovaj poziv je imao veliki uticaj na kolaboracionističke snage, naročito na pripadnike Hrvatskog domobranstva, koji su masovno dezertirali.[1]

Hrvatske oružane snage su reorganizovane u novembru 1944. godine da obuhvate jedinice Ustaške vojnice i Domobranstva.[2] Tokom rata, tretman zarobljenih domobrana je bio relativno blag. Partizani bi obično ponižavali zarobljene domobrane i slali kućama ako nisu želeli da se pridruže ustanku. Međutim, kada je Pavelić 13. januara naredio da se Domobranstvo stopi sa Vojnicom, ugrozio je živote cele sile od oko 280.000 ljudi ako bi bili zarobljeni.[3][4]

Porazom nacističke Nemačke propast NDH je postala neizbežna, pa je hrvatska vlada odlučila da prebaci svoje oružane snage u Austriju, nadajući se da će te jedinice postati jezgro nove hrvatske vojske koja će ratovati na strani zapadnih Saveznika protiv Sovjeta i jugoslovenskih partizana. Za vojskom je pošlo nekoliko hiljada civila, koji su se plašili partizanske odmazde. Osim Hrvata, prema Austriji i Italiji povlačili su se pripadnici Vermahta, četnici, ljotićevci i slovenački domobrani, koji su razmišljali isto kao i oružane snage NDH. Svi su povlačili boreći se protiv jedinica Jugoslovenske armije, čime su se stavili izvan zaštite ratnog prava jer rat je već službeno bio gotov.

Neke su jedinice oružanih snaga NDH, u stvari združene domobransko-ustaške jedinice (iako su ustaške formacije i dalje nosile svoja istaknuta obeležja), prešle na austrijsku teritoriju. Međutim, budući da su njihove kolone bile duge verovatno 45–60 km, mnogi su i dalje bili na jugoslovenskoj teritoriji, dok su njihovi predstavnici pregovarali o predaji sa britanskim i partizanskim predstavnicima.[5] Hrvatska delegacija, koji su činili bivši ustaški generali Ivo Herenčić i Vjekoslav Servaci i pukovnik Danijel Crijen, pokušali su da dogovore predaju sa britanskim brigadnim generalom Patrikom Skotom o predaji. Partizanski delegaciju su na pregovorima predstavljali potpukovnik Milan Basta, politički komesar 51. vojvođanske divizije, i potpukovnik Ivan Kovačič. Skot je na temelju nemačke odredbe o kapitulaciji odbio da primi njihovu predaju i naložio im da se predaju partizanima i zapretio da će ih on predati partizanima ako odbiju. Skot u stvari nije imao dovoljno vojske da brine o ratnim zarobljenicima, kojih je po, (preuveličanim) tvrdnjama bilo oko 200.000 vojnika, koje je pratilo nekih 500.000 izbjeglica. Skot nije imao ni uslove ni sredstva da zbrine takvu masu ljudi. Britanski izveštaj govori samo o oko 25.000 pripadnika oružanih snaga NDH na području koje su u Austriji kontrolisali Britanci.[5] Još jedan razlog za britansko neprihvatanje predaje bio mogao biti strah od sukoba sa partizanima. Basta je dao ultimatum Hrvatskim oružanim snagama da se predaju u roku od jednog sata. Ustaški oficiri su se povukli i pokušali da pošalju Britancima novu delegaciju na čelu sa generalom Slavkom Štancerom. Međutim, druga delegacija se izgubila na putu i ušetala pravo u štab 51. vojvođanske divizije, gde je odmah uhapšena. U međuvremenu partizani su zarobili nekoliko vodećih ustaških oficira, uključujući generala Servacija i pukovnika Franju Sudara. Čelnicima oružanih snaga NDH postalo je očito da nije bilo alternative, pa su se nakon isteka ultimatuma oružane snage NDH predale partizanima.[5]

Hrvatske procene broja žrtava[uredi | uredi izvor]

Spomen ubijenim u Blajburgu

Srećko Pšeničnik, zet Ante Pavelića na komemoraciji blajburškim žrtvama 29. aprila 1990. godine govorio je o 10.000 žrtava.[6] Žerjavić smatra da je broj žrtva ukupno oko 50.000. Po njemu je na Blajburgu pobijeno 36.000 Hrvata, Slovenaca 8.000—10.000, Muslimana 5.000, te četnika 2.000. Ta procena je izvršena 1990. godine.[7] Godina procene je izuzetno bitna jer su se tokom devedesetih blajburške žrtve uvećavale neverovatnom brzinom. Već sredinom devedesetih govori se o 80.000 žrtava koje će se ubrzo zaokružiti na 100.000 nastradalih. Uskoro su i te brojke postale zastarele jer se prilikom godišnjica češće govorilo o 200.000 žrtava.[traži se izvor]

Najveću brojku do sad je dala je Saborska komisija. Po njoj je stradalo ravno 600.000 ljudi. Istovremeno sa množenjem blajburških žrtava, menjala se i struktura žrtava. Dok se u početku govorilo o ubijenim vojnicima, uskoro se čulo da je bilo i civila, a zatim i da su više od polovine žrtava u stvari bili civili. U isto vreme i istim intenzitetom se smanjivao broj jasenovačkih žrtava.

Knjiga Nikolaja Tolstoja[uredi | uredi izvor]

Jedan od retkih stranih istoričara koji je nešto pisao o događajima u Blajburgu bio je britanski istoričar ruskog porekla Nikolaj Tolstoj. Protiv njega je u Ujedinjenom Kraljevstvu pokrenut sudski postupak zbog širenja kleveta. Tolstoj je emigrant iz SSSR i moguće je da je lično gajio negativne sentimente prema komunizmu. Godine 1986. je objavio knjigu „Ministar i pokolji“ u kojoj se bavi uglavnom sudbinom Kozaka koji su se borili na strani Trećeg rajha. Po Tolstoju, sve zarobljene Kozake Britanci su predali sovjetskim snagama koje su ih poubijale. U knjizi su uzgred spomenute i predaje kvislinga sa područja Jugoslavije Titovim snagama. Tolstoj smatra da su Britanci tom predajom kvislinga Titovim boljševicima automatski potpisali smrtnu presudu tim ljudima.

Knjiga je izazvala sudski spor u Velikoj Britaniji koji je pokrenuo lord Aldington.[8] Britanski istoričari su Tolstoja optuživali da je zbog vlastite opsesije činjenice iznosio selektivno, a zatim izvlačio ničim dokazane smele zaključke i ocene.

Tolstoj je sudski spor izgubio, optužen je za klevetu, a knjiga je zabranjena.[9] Njegov slučaj u Velikoj Britaniji je ubrzo zaboravljen, ali u Hrvatskoj nije. Kao jedini strani pisac koji je o Blajburgu nešto pisao u Hrvatskoj je često citiran da bi se dala verodostojnost priči o strašnom masakru na Blajburgu. Moguće je da je slučaj sa Tolstojem u stvari i pokrenuo toliko interesovanje za Blajburg u Hrvatskoj jer se o tome do tada nije mnogo ni pisalo ni govorilo osim u literaturi i štampi ustaške emigracije. O Blajburgu je pisala ustaška emigracija, ali su cifre značajno varirale. Samo par stranih autora je to preneo, ali ne tvrdeći da je to tačno već samo da tako tvrdi hrvatska emigracija.

Percepcija Blajburga u svetu[uredi | uredi izvor]

Blajburg godine 2007; (natpis je na dva jezika: nemački Bleiburg i slovenački Pliberk)
Blajburg godine 2007; pogled sa mosta prema centru sa zamkom, gde je zaključeno izručenje izbeglica - vojnika i civila
Blajburg 2005; centar sa zamkom

U svetu se o slučaju Blajburg malo govori. Strani novinari retko su pisali o Blajburgu, najčešće prenoseći lokalne izvore. Tako je Miša Gleni, britanski novinar, koji je dugo vremena proveo izveštavajući s ratnih žarišta, napisao knjigu o bivšoj Jugoslaviji. U njoj prenosi i hrvatske izvore o slučaju Blajburg. U vreme dok je pisao knjigu bila je aktuelna cifra od 80.000 pa je i on prenosi. U specijalnom dodatku zagrebačkog Vjesnika o Blajburgu iz 1990. godine navodi se i to na kakav je način taj slučaj tretiran u istoriografiji. Partizanski generali, i njima naklonjeni autori nisu pisali o egzekucijama, već samo o završnim operacijama u Sloveniji.

Teško je pronaći izvore koji nisu pristrasni i tendeciozni, pa su problematični pri naučnim analizama. Nikolaj Tolstoj u knjizi „Otvoreni dosije Starta-Blajburg“ iz 1990. godine tvrdi da je 5. britanski korpus izručio partizanima 26.339 ljudi, a od toga 12.196 Hrvata, 5.480 Srba, 8.263 Slovenca i 400 Crnogoraca. Izručene su ustaše, slovenački kvislinzi, ljotićevci, nedićevci, četnici i domobrani.

Slavko Goldštajn je u intervjuu Feralu dao svoju procenu. Njegova cifra je 20.000 i kaže da su stradali najviše pripadnici Crne legije koji su pokušali neki otpor, a egzekutori su pripadnici OZN-e. Goldštajn je međutim izričit da su civili pušteni kućama i da među stradalima nije bilo civila.

U intervjuu radiju „Slobodna Evropa“, savetnik predsednika Mesića priznao je da je njegov stric kao domobran bio zarobljen na Blajburgu, zatim pušten, te da se vratio u Zagreb. Ima 80 godina i živ je i danas. Više puta mu je rekao da je sva ta priča oko Blajburga laž i da se na Blajburgu desila samo predaja. Jukić zaljučuje da su se egzekucije verovatno dešavale ne na blajburškom polju već oko Dravograda i Maribora. On pretpostavlja da na Blajburgu nije bilo egzekucija jer su u blizini bili Englezi, koji su izručili te ljude.

O propagandi i činjenicama[uredi | uredi izvor]

O broju civila izbeglica predatih Titovim partizanima (čije etničko poreklo nije poznato), britanski istoričar Kristofer Buker (Christopher Booker) kaže:

Tolstoj je rekonstruisao šta se desilo kada je, 31. maja, komandant vojnog kampa u Viktrigu, poručnik Ames, obavestio da je primio naredbu da 2.700 civila izbeglica iz majora Bare kampa odvede u Rozenbah i Blajburg da bi ih predao Titovim partizanima.[10]

Najopsežniju analizu izvora naduvanih brojeva je dao britanski istoričar D. B. Makdonald:

Nasuprot Jasenovcu, najnepristrasniji istoričari svode broj mrtvih na dosta manji broj, sugerišući da Blajburg ni na koji način nije značajan kao što je najveći logor smrti u Jugoslaviji ... Džasper Ridli pokušava da nađe preciznije brojeve, mada nema sigurnog načina da se dođe do toga ... Od ovih, on je primetio da su Saveznici pristali da predaju 23.000 partizanima između 24 i 29. maja - mešavinu Slovenaca, Srba i Hrvata. Izveštaji iz toga doba, prema Ridliju, pokazuju da svih 23.000 nije pobijeno.[11]

Ridli u njegovoj knjizi Tito, koja je klasifikovana kao fikcija, ne citira dokumente — već se zadržava na pozivanju na neodređene 'izveštaje iz toga vremena' — ako se uporedi sa Bukerom koji se poziva na dokumente koje je našao u arhivima britanske armije iz Drugog svetskog rata.[12] Makdonaldov konačni zaključak je:

Naduvavanje broja mrtvih kod Blajburga ima nekoliko stepena značajnosti. Prvo, daje Hrvatima masakr koji su izvršili Srbi i-ili komunisti, što im dopušta kontriranje genocidu Srba u Jasenovcu. Drugo, dopušta Hrvatima da se distanciraju od Srba i komunističkog režima koji su izvršili ovaj masakr. Time oni mogu da prikažu Hrvatsku kao nevoljnoga člana SFRJ, više kao zatvorenika nego kao konstitutivni narod. Treće, pretrpjevši takav masakr, Hrvati su prošli svoj sopstveni križni put, što se često ističe u hrvatskoj štampanoj reči.

Kristofer Bruker je objavio detaljnu analizu blajburške kontroverze u svojoj knjizi A Looking Glass Tragedy. The Controversy Over The Repatriations From Austria In 1945.[13] Идеја водиља ове књиге је дата у рецензији саме књиге.

Многи масакри описани у грозним детаљима никад се нису ни десили. По начину на који Букер описује како је дошло до тога да се прича о репатријацији презентује тако искривљено, сама књига постаје студија људских жеља да се створи жељена верзија историје, чак и кад је чињенице побијају.

Његово истраживање је у целини сумирано у глави 12 — Блајбург, масакр који се никад није десио.[14] Главни закључци његовог истраживања су:
а) постоји само девет докумената у архивима британске армије из Другог светског рата у вези са Блајбургом од маја 1945. године. У њима нема никаквих трагова да је у Блајбургу или у његовој околини, чак дубоко на југословенској територији, почињен икакав масакр, и
б) Толстојеви „непристрасни“ докази да се масакр догодио долазе од три „очевица“ које он цитира у детаље — интервјуисана у детаље када је он писао своју књигу 40 година касније.[15][14] Све чињенице у Толстојевој књизи долазе од препричавања оних који тврде да су сведоци догађаја.

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Klemenčič & Žagar 2004, стр. 171.
  2. ^ Thomas 1995, стр. 30.
  3. ^ Vuletić 2007, стр. 140.
  4. ^ Vuletić 2007, стр. 136.
  5. ^ а б в Tomasevich 2002, стр. 757–761.
  6. ^ Slobodan Stojićević: PREKI SUD, Politika Beograd 23. oktobra 2009 [1], Приступљено 25. 4. 2013.
  7. ^ Vladimir Žerjavić: Bleiburg, Otvoreni dossier, Zagreb (1990). pp. 227–232
  8. ^ Hugo de Burgh: Investigative journalism, Paul Bradshaw. pp. 361.
  9. ^ Peter Worthington: Britain's dirty little secret, The Toronto Sun July 11, 1999 [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јул 2011), Приступљено 25. 4. 2013.
  10. ^ Booker 1997, стр. 85.
  11. ^ MacDonald 2002, стр. 170–171.
  12. ^ Jasper Godwin Ridley: Tito, Constable. 1994. ISBN 978-0-09-471260-7.
  13. ^ Booker 1997.
  14. ^ a b Booker 1997, str. 188.
  15. ^ Tolstoy 1986.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Članci[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Slučaj Blajburg na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Случај_Блајбург&oldid=27551207”