Božja milost

Božja milost ili blagodat (stsl. благодѣтькôд: chu је напређен у кôд: cu ; grč. χάρισμα harizma - dar; lat. munus) je, prema hrišćanskom učenju, dar svetog Duha koji čoveku omogućava da dostigne punoću života, oboženje, a samim tim i spasenje – krajnji cilj ovozemaljskog života. Božja milost predstavlja vrhovnu naklonost Boga čovečanstvu, podrazumevajući božansko dejstvo i prosvetljenje, nezavisno od činjenja dobrih dela, sticanja zasluga ili pokazane dobrote.

U širem smislu, blagodat se odnosi na Božje darove čovečanstvu, uključujući život, stvaranje i spasenje. U užem smislu, milost je sredstvo kojim se ljudi izbavljaju prvobitnog greha i stiču spasenje, i ovako shvaćena, ona je centralni koncept hrišćanske teologije.

Etimologija

Crkvenoslovenski izraz blagodat znači „dato dobro“, „darovano dobro“ koje je od Boga. Prevod je grčkog izraza harizma koji se danas koristi u nešto drugačijem značenju. U zapadnoj teologiju se harizma uglavnom prevodi kao Božja milost.

Hrišćanski koncept milosti

Većina hrišćana smatra da se čovečanstvo rađa u stanju greha, što je posledica prvobitnog greha, koji su Adam i Eva počinili u Raju, čime je izvorno stanje milosti izgubljeno za njih i njihove potomke, koji se rađaju bez nade za spasenje. Božja milost je odgovor na ovu, inače bezizlaznu situaciju. Ona je nepravedna i nezaslužena i zavisi isključivo od Boga koji je u prilici da bude milostiv. Za nju se moraju ispuniti određeni preduslovi.

Milost je božja slobodna odluka da put spasenja učini dostupnim ljudima. Bog nije obavezan da ikoga spase. Čovek ne može biti toliko dobar da sam zasluži boravak u Raju. Milošću Bog pruža dobrobit, bez razmatranja zasluga.

Kao što izvor, koji neprestano izliva iz sebe čiste vodene struje i obilne potoke, nikada ne zabranjuje onome koji želi da se u obilju naslađiva badava čistom vodom, tako i božanska blagodat otvorena je svima da bi se svaki naslađivao koliko hoće.

— Jefrem Sirin

Blagodat se u Pravoslavnoj crkvi prihvata kao dar Svetog Duha, dar učešća u Božijoj svetosti, neizrecivi preobražaj od Boga; sinergizam vernika sa novim životom u Isusu Hristu, životom koji daje mogućnost da se u zajednici sa Isusom Hristom dostigne punoća života, oboženje, a samim tim i spasenje od smrti.

Blagodat je energija ili lično božansko dejstvo, to je energija o kojoj su Sveti Oci na Šestom vaseljenskom saboru u Carigradu 681. godine vodili raspravu i dali joj veliku važnost. Duh Sveti je izvor i davalac nestvorenih obožujućih energija, odmeravajući blagodat svakom po njegovom trudu (1 Kor 3,8). Manifestacija truda je u veri, ljubavi, postu, milosrđu, molitvi, trpljenju i svim ostalim vrlinama koje čovekov život sigurno vode uviru u Carstvo nebesko. Bez neophodne blagodati čovek ne može usvojiti nijednu od jevanđelskih vrlina, pa zato blagodat predstavlja suštinsku karakteristiku Pravoslavlja i poziv na veru i moć troipostasnog Boga.

Božija blagodat se projavljuje u Crkvi i kroz Svete Tajne. Sveta Tajna Pokajanja je blagodat koja svedoči ο samosvesti čoveka; Sveta Tajna Krštenja je njegovo drugo rođenje, preobražaj posle pada u greh, jedinstveno dostojanstvo i neophodnost čoveka bez koga svet nema smisla. Sveta Tajna Miropomazanja koja se vrši u sadejstvu sa Krštenjem uvodi celog čoveka u blagodat oboženja čovek postaje nosilac Duha Svetog i prima blagodat. Takav čovek, vernik, koji sa svojom slobodnom voljom i čvrstom odlukom, a posredstvom Duha Svetog, prima božanska dejstva i prosvetljenja, prima Božiju blagodat.

Milost se razlikuje od milosrđa - milosrđe se shvata kao neprimanje kazne koju je neko zaslužio, dok je milost primanje dobrobiti koju neko nije zaslužio. Iz perspektive nevernika, milost izgleda kao sreća.

Postoji određena napetost između ideje da je Božja milost dovoljna da iskupi svaki greh i ideje da milost ne oslobađa čoveka odgovornosti da se ponaša ispravno.

Rasprava Pelagija i Avgustina

Pelagije (354 - 420/440) je bio asketski monah u 5. veku koji je učio da čovek ima moć da čini dobro i da radi na svom spasenju. Sopstvenim naporima, moguće je da biće od krvi i mesa stekne moralno savršenstvo. Poricao je da prvobitni greh Adama i Eve zatomljuje potonje generacije. Njegova interpretacija učenja o slobodnoj volji je poznata kao pelagijanizam. Tako, Adamov greh je samo „loš primer“ pokolenjima, ali njegov postupak nema drugih posledica po ljudsku prirodu, koje se dovode u vezu sa iskonskim grehom. Pelagijanizam vidi Isusovu ulogu kao „postavljanje dobrog primera“ čovečanstvu, nasuprot Adamovom lošem primeru.

Pelagije je poricao da je prbobitni greh ugasio Božju milost u Adamovih potomaka i da je sledstveno tome, čovečanstvo sposobno da čini dobro i da se okrene od greha svojom sopstvenom moći i da dostigne sopstveno spasenje. Svrha vere je da nas uči vrlini, kojom možemo dostići spasenje.

Ukratko, čovečanstvo ima punu moć, i punu odgovornost, za sopstveno spasenje i za sopstvene grehe. Prema tome, čovečanstvo nema potrebe za drugom milošću Božjom osim stvaranja slobodne volje.

Prema Avgustinu, prvobitni greh zatomljuje Božju milost u čovečjoj duši. Bez obzira koliko se ispravnim neko smatrao, njegova vrlina ga nikada neće učiniti dostojnim beskrajne svetosti Božje. Čovek je masa greha (massa peccati). Iako može posedovati „slobodnu volju“ u smislu izbora postupaka, čovek ipak nema pravu slobodu da izbegne greh, jer je greh svojstven svakom postupku koji napravimo. Samo Božjim suverenim izborom da milost proširi na nas, spasenje je moguće.

Rasprava Pelagija i svetog Avgustina je značajno uticala na kasnija shvatanja Božje milosti u hrišćanstvu. Pelagijanizam je osuđen na Koncilu u Kartagi 417. na Avgustinov zahtev.

U istočnom hrišćanstvu, božju milost predstavljaju božanske nestvorene energije.

Vidi još

• Harizma
• Sveti Duh
• Božanske energije

Spoljašnje veze

• Katolički koncept milosti
• Pravoslavno učenje o blagodati