Bonaventura

Bonaventura
Lični podaci
Datum rođenja	1221.
Mesto rođenja	Banjoređo, Papska država
Datum smrti	15. jul 1274.(1274-07-15) (52/53 god.)
Mesto smrti	Lion, Kraljevina Arelat
Obrazovanje	Univerzitet Sorbona
Filozofski rad
Škola filozofije	Sholastika avgustinijanizam novoplatonizam filozofski realizam srednjovekovni realizam (umereni realizam )
Interesovanja	Metafizika

Bonaventura, sv. – (1221 – 1274), franjevački teolog. Po poreklu je Italijan. Studirao je u Parizu gde je bio učenik Aleksandra Hejlsa. 1248. Počeo je da drži javna predavanja i tu praksu nastavio je do 1255. g. Profesori građanskog Univerziteta su mu se suprotstavili, došlo je do sukoba posle koga mu je oduzeta doktorska titula koja mu je kasnije vraćena. Napisao je biografiju sv. Franje (Franjo Asiški) (osnivača reda) koju je red odobrio. Zaslužan je za izbor Pape Grgura X i 1273. g. dobio je zvanje kardinala. Učestvovao je na saboru u Lionu i umro je u toku zasedanja. Kao teolog ostao je veran avgustinskoj tradiciji koju je razradio sv. Anselmo Kanterberijski. Nije bezuslovno prihvatao Aristotelovo učenje. Smatrao je da je stvaranje sveta bljesak božanskog razuma i tvrdio da je sva ljudska mudrost ništavna u poređenju sa mističnom prosvetljenošću koju Bog daje vernim hrišćanima. Ovu mističnu teoriju izložio je u delu Itinerarium Mentis in Deum. Nije se slagao sa teorijom o večnom devičanstvu Majke Božije. U Rimokatoličkoj crkvi se slavi 14. jula. E.

Životopis

Bonaventurin grb kao kardinala Albana

Nakon završenih nauka „in artibus” oko 1243. prigrlio je život i pravilo Manje Braće. Postao je učenik Aleksandra Haleškoga, koga naziva „pater et magister”. Od 1248. do 1257. predaje u Parizu i razvija veliku delatnost na literarnom polju. Dana 2. februara 1257. izabran je jednoglasno generalom franjevačkog reda. Kroz 17 godina svoga generalstva sudeluje u raznim poslovima reda i Crkve; putuje po Italiji, Francuskoj, Nemačkoj i Španiji, propoveda, piše značajna dela, bori se protiv averoista itd. Tako je organizovao franjevački red i posebno protumačio Franjinu misao s obzirom na nauku, da je nazvan drugim utemeljiteljem reda i utemeljiteljem franjevačke škole.

Godine 1265, nije se htio da primi nadbiskupske časti, a 28. maja 1273. je prisiljen da primi kardinalski šešir. Bio je duša Drugog lionskoga sabora. Radeći oko ujedinjenja istočne crkve sa zapadnom, teško je oboleo i naskoro umro, oplakan od čitavog koncila. Grgur X održao mu je govor, istaknuvši, kako je Crkva smrću Bonaventurinom pretrpela nesagledivu štetu („inaestimabile damnum perpessa”), i naredio sveštenicima čitavog sveta, da očitaju jednu misu za njegovu dušu. Potomstvo, koje je nazvalo Franju Alvernskim Serafinom, dalo je Bonaventuri slavan naziv „Doctor Seraphicus”. Siksto IV ga je proglasio 1482. svecem, a Siksto V ga je ubrojio 1588. među crkvene učitelje.

Učenja

Bonaventura je i filozof i spekulativni teolog i mistik. Njegova nauka se može pravo shvatiti i oceniti samo onda, ako se imaju u vidu izvori, odakle je potekla, i prilike, u kojima je nastala:

Augustinsko-franjevačka sinteza

Sv. Bonaventura duguje svoju nauku avgustinizmu, koji je primio od Aleksandra Haleškoga, a inspiraciju, duh, kojim je tu tradicionalnu nauku oživeo, tražio je u srcu sv. Franje. Kad je Bonaventura stupio na poprište nauke, mistika je prevladavala u teologiji, a znanje je bilo podređeno dobrom, kreposnom vladanju.

Avgustinova nauka, puna milosti i obraćenja, nauka, koja se okreće oko Hrista kao oko svoga središta, odgovarala je i duhu i idealu sv. Franje, koji je postavio načelo: „Deus meus et omnia”, koji je posvuda, u svim stvorenjima gledao svoga Stvoritelja - stepenice, po kojima se je dizao do Izvora istine, dobrote i lepote. Bonaventura je ideal sv. Franje izrazio skolastičnim jezikom. On ima pred očima čitavu nauku, koja je od Aristotela i Platona, od Grgura i Dionizija došla u zlatno doba skolastike; ali on posebno želi da sledi Avgustina, kojega naziva najvećim metafizičarom (altissimus metaphysicus), oštroumnim braniteljem vere, velikim teologom reči, najvećim crkvenim ocem.

Aristotel je bio čovek nauke (scientiae), a Platon mudrosti (sapientiae). Avgustin je jedno i drugo: „uterque autem sermo, scilicet sapientiae et scientiae, per Spiritum datus est Augustino”. „Niko nije bolje opisao narav vremena i materije”, kliče Bonaventura, kao Augustin u svojim „Ispovestima”; niko nije bolje protumačio postanak forma i način rasplođivanja stvari, kao on u „Super Genesim ad litteram”; isto tako njegov „Traktat o Trojstvu” svedoči, da niko nije bolje rešio pitanja, koja se odnose na dušu; napokon je iz njegove knjige „De civitate Dei” očevidno, da niko nije mudrije promozgao narav stvaranja sveta. Ukratko, ništa ili gotovo ništa nisu podučavali učitelji, što se ne može naći u Avgustinovim spisima. Sv. Franjo je našao u Bonaventuri svoga teologa, koji je tradicionalnom avgustinizmu dao poseban oblik. Bonaventurina je nauka pretežno avgustinska, a u središtu se ove nauke nalazi ideal sv. Franje, koji je oživljuje, kao što se u središtu tela nalazi srce, koje je pokretač svega. To se posebno očituje u metodi, koju B. provodi u svojoj teodiceji, kosmologiji, psihologiji i etici.

Hrišćanska filozofija i teologija

Serafinski učenjak tvrdi, da teologija mora upotrebiti metodu umovanja i istraživanja. On ne poriče, da razum, prepušten sam sebi, može spoznati istinu, ali misli, da je ta spoznaja slaba i nepotpuna, kad je govor o Bogu i našem spasenju. Nijedan filozof ne može samim svojim razumom spoznati jedinstvo u Trojstvu, veličanstvo Božje u poniznosti Utelovljenja, Božju nepromenljivost u njegovom delovanju. A bez te vere nema prave spoznaje o Bogu.

Koliko je filozofija bez Hrista slaba, najbolje pokazuje Aristotel, koji govori o čoveku, ali taj je čovek bez Stvoritelja, bez Uzroka i bez Svrhe, koji raspravlja doduše o Bogu, al taj je Bog, koji ne ljubi, ne proizvodi, ne brine se, ne obećave. Budući dakle da konkretno ne postoji čovek, koji ne bi bio uzdignut na svrhunaravni red, i jer je ljudska duša određena za blaženstvo, koje ne može postići bez vere i milosti, jasno je, da se filozofija ne može potpuno odeliti od Objave, od Hrista, od „intellectus fidelis”. Vera je izvor mudrosti i znanja. Hrist, koji je „radix omnis cognitionis in via”, može pomoći čoveku, da ona prirođena klica znanja, usađena u njegovoj duši, formira istinsku, iako nikada potpuno savršenu filozofiju, „hršćansku filozofiju”. Filozofija je podređena teologiji, a teologija kontemplaciji, do koje nas vodi molitva, krepostan život i nauka.

Bonaventura opominje, da nije dovoljna. Ove reči izrazuju glavnu oznaku njegova čitavog sistema. On posmatra svemir, čoveka i Boga; upotrebljava spekulaciju, teologiju i filozofiju, da nas dovede do intuitivne kontemplacije Boga. Avgustin je već kazao: „Nulla est homini causa philosophandi, nisi ut beatus sit”. A poznato je, kako je sv. Franjo opominjao svoju decu, da njihova nauka bude samo podsticaj, da se ujedine s Bogom: „Ordinat suum studium ad accendendum se ipsum ad Dei amorem et mundi contemptum et ad imitandum Christum”.

Teodiceja

Očito je, da Bog postoji. Čitav svemir je knjiga, u kojoj svaka strana sadrži ime Stvoritelja. Preko sedam stupnjeva ljudi se dižu od nižega prema većemu tražeći Boga izvan njih, u njima i povrh njih. Kontingentnost, nesavršenost, zavisnost, sastav, kretnja, relativitet — sve, što gledamo u svemiru, svedoči, da postoji Beskonačni, Savršeni, Neovisni, Čisti, Neizmerni, Apsolutni. Ako zaronimo u svoju unutrašnjost i razmotrimo svoje iskustvo, opazićemo, da apsolutne i nepromenljive vrednosti, koje tu nalazimo, ne bi mogle postojati bez nekoga bića, koje je apsolutno, i mi smo samo njegova slika. Postoji misao, dakle postoji Misao.

U ljudskoj duši nalazi se sliku Trojstva, o kojoj govori Avgustin: ljubav, spoznaja i pamćenje. A pošto čovek uoči Boga u osetnom svetu telesnim okom (oculus carnis) i posmatra ga u sebi samom duhovnim okom (oculus mentis), posmatra ga napokon nad sobom kontemplativnim okom (oculus contemplationis), i to u njegovom biću i njegovoj dobroti. Ideja nebića može se švatiti samo po ideji bića, i ideja nesavršenog bića po ideji savršenog bića: dakle prva impresija, koju duh prima, jest impresija savršenog bića. A biće se ne može švatiti nego po samome sebi: dakle impresiju savršenog bića može imati samo od samog savršenog bića.

Ta Bonaventurina argumentacija, kojom dokazuje, da je nužno u nama ideja bića (ili Beskonačnoga), podseća na Dekartov dokaz: ideja Beskonačnoga jest u meni; ona ne može doći od konačnog uzroka; dakle dolazi od Beskonačnoga, od Boga. Bog je „simplicissimum, actualissimum, ideo perfectissimum”; on, koliko je samo biće, samo savršenstvo, ne može ne postojati, a isto tako ne može sebe ne očitovati. Bonaventurina teodiceja nalazi svoj direktni završetak u posmatranju Presvetog Trojstva i Utelovljene Reči. Bog-Čovek je most, preko koga se dolazi u mir, ekstazu, „ignorantia docta”: ljudi uživaju u posmatranju (apex mentis) Beskonačnoga, i to je prava mudrost. Dakle: na početku osetna spoznaja, malo više naravna spoznaja, još više - nadnaravna vera. Ljubav privlači dušu Bogu, kao što težina privlači tela k središtu.

Kosmologija, psihologija, etika

Svet je stvoren u vremenu: stvorenje odvek uključuje očitu kontradikciju. Pojam sveta, koji je stvoren iz ničega, a ujedno od večnosti, ukazuje se Bonaventuri kontradiktornom. Bića su sastavljena ne samo iz biti i bivovanja, nego i iz materije i forme (hilemorfizam).

Da pokaže, kako je isključivo samo Bog savršena jednostavnost, Bonaventura uči, da anđeli imaju materiju „duhovnu”. Forma kompletna, koja daje biću njegovu specifičnu, zadnju formu, nije nespojiva s drugim podređenim supstancijalnim formama. Bog je stvorio materiju, stavljajući u nju neke praklice, koje se razvijaju (rationes seminales). To su nesavršene, ali aktivne klice, koje se razvijaju u sebi. Bonaventura opširno tumači Avgustinovu metafiziku svetlosti. Svako je telo svetlost u svojoj biti. Dušu Bog stvara. Ona je čitava u čitavom telu i u pojedinim delovima. Teorija iluminacije opravdava apsolutni karakter naše spoznaje. Ne samo da nam je Bog dao razum, koji je svetlost, nego božanska svetlost neposredno deluje u našem činu spoznaje „rationibus aeternis”, koje su prisutne u ljudskom razumu. Bonaventura tvrdi, da te „rationes aeternae” nisu prisutne kao objekt spoznaje (on izričito zabacuje ono, što će se posle zvati ontologizam), nego kao regulativni činilac, „ratio motiva”.

Promatrajući Avgustinov „Cogito” otkriva Bonaventurin smisao ljudskoga duha, duha u sebi i Duha samoga; pokazuje, kako su ljudski sudovi nepromenljivi i nepogrešivi, koliko se ljudski duh nalazi pod pokretnim i regulativnim uticajem božanskih Ideja. Elementi ljudske metafizičke nauke stvari uzeti su iz iskustva, ali nam je prirođena formalna apsolutnost ove nauke. Postoji ne samo intelektivna nego i moralna iluminacija. Čovek je slobodan, ali oseća, da se u njemu nalaze vrednosti moralnog reda. Bonaventurina etika bitno je orijentisana prema svrhunaravnoj. Volja je nad razumom. Ljudsko se jedinstvo s Bogom ne sastoji formalno u intelektualnom gledanju, nego u činu volje-ljubavi.

Vidi još

• Rimokatolicizam
• Teologija

Radovi

• Bonaventure Texts in Translation Series, St. Bonaventure, NY, Franciscan Institute Publications (15 volumes):
  • On the Reduction of the Arts to Theology, Translation, Introduction and Commentary by Zachary Hayes, OFM, vol. 1, 1996.
  • Journey of the Soul into God - Itinerarium Mentis in Deum translation and Introduction by Zachary Hayes, OFM, and Philotheus Boehner, OFM, vol. 2, 2002. ISBN 978-1-57659-044-7
  • Disputed Questions on the Mystery of the Trinity, translated by Zachary Hayes, vol. 3, 1979. ISBN 978-1-57659-045-4.
  • Disputed Questions on the Knowledge of Christ, translated by Zachary Hayes, vol. 4, 1992.
  • Writings Concerning the Franciscan Order, translated by Dominic V. Monti, OFM, vol. 5, 1994.
  • Collations on the Ten Commandments, translated by Paul Spaeth, vol. 6, 1995.
  • Commentary on Ecclesiastes, translated by Campion Murray and Robert J. Karris, vol. 7, 2005.
  • Commentary on the Gospel of Luke, translated by Robert J. Karris (3 vols), vol. 8, 2001–4.
  • Breviloquium, translated by Dominic V. Monti, OFM, vol. 9, 2005.
  • Writings on the Spiritual Life, [includes translations of The Threefold Way, On the Perfection of Life, On Governing the Soul, and The Soliloquium: A Dialogue on the Four Spiritual Exercises, the prologue to the Commentary on Book II of the Sentences of Peter Lombard and three short sermons: On the Way of Life, On Holy Saturday, and On the Monday after Palm Sunday, vol. 10, 2006.]
  • Commentary on the Gospel of John, translated by Robert J. Karris, vol. 11, 2007.
  • The Sunday sermons of St. Bonaventure, edited and translated by Timothy J. Johnson, vol. 12, 2008.
  • Disputed questions on evangelical perfection, edited and translated by Thomas Reist and Robert J. Karris, vol. 13, 2008.
  • Collations on the seven gifts of the Holy Spirit, introduced and translated by Zachary Hayes, vol. 14, 2008.
  • Defense of the mendicants, translated by Jose de Vinck and Robert J. Karris, vol. 15, 2010.
• The Life of Christ translated and edited by William Henry Hutchings, 1881.
• The Journey of the Mind into God (Itinerarium mentis in Deum), Indianapolis: Hackett, 1993. ISBN 978-0-8722-0200-9
• On the Reduction of the Arts to Theology (De Reductione Artium ad Theologiam), translated by Zachary Hayes, (Saint Bonaventure, NY: Franciscan Institute, 1996. ISBN 978-1-57659-043-0
• Bringing forth Christ: five feasts of the child Jesus, translated by Eric Doyle, Oxford: SLG Press, 1984.
• The soul's journey into God; The tree of life; The life of St. Francis. Ewert Cousins, translator (The Classics of Western Spirituality izd.). Mahwah, New Jersey: Paulist Press. 1978. ISBN 0-8091-2121-2. 
• The Mystical Vine: a Treatise on the Passion of Our Lord, translated by a friar of SSF, London: Mowbray, 1955.
• Life of St Francis of Assisi, TAN Books, 2010. ISBN 978-0-89555-151-1
• The Road to Union, written by Thomas J Herbst,Frati Editoridi Quaracchi, 2005
• Pocket Bonaventure, written by Thomas J Herbst, Franciscan friar, Tau Publishing, 2020

Literatura

• Gilson, La Philosophie de Saint Bonaventure, 1938
• Hammond, Jay M. (2003). „Bonaventure, St.”. Ur.: Marthaler, Bernard L. New Catholic Encyclopedia. Volume 2 (2nd. izd.). Detroit: Thomson/Gale in association with the Catholic University of America. str. 479—493. ISBN 0-7876-4006-9. 
• Hammond, Jay M.; Hellmann, J.A. Wayne; Goff, Jared, ur. (2013). A Companion to Bonaventure. Brill's Companions to the Christian Tradition. Boston: Brill. ISBN 978-90-04-26072-6. 
• LaNave, Gregory F. "Bonaventure", in Paul L. Gavrilyuk and Sarah Coakley (eds.), The Spiritual Senses: Perceiving God in Western Christianity, Cambridge: Cambridge, University of Cambridge, 2011, 159–173.
• Quinn, John Francis. The Historical Constitution of St. Bonaventure's Philosophy, Toronto: Pontificial Institute of Mediaeval Studies, 1973.
• Tavard, George Henry. From Bonaventure to the Reformers, Milwaukee: Marquette University Press, 2005 (Marquette Studies in Theology). ISBN 9780874626957.
• Tim Noone and R. E. Houser, "Saint Bonaventure." Stanford Encyclopedia of Philosophy. https://plato.stanford.edu/entries/bonaventure/.
• D. J. Dales, 'Divine Remaking: St Bonaventure & the Gospel of Luke, James Clarke & Co., Cambridge, 2017.
• D. J. Dales, 'Way back to God: the Spiritual Theology of St Bonaventure, James Clarke & Co., Cambridge, 2019.

Spoljašnje veze

• MS 2/3 Meditationes super Genesim; Novella materia super septem peccatis capitalibus at OPenn
• Noone, Tim; Houser, R. E. „Saint Bonaventure”. Ur.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
• St Bonaventure from the Franciscan Archive.
• S Bonaventura: Opera Omnia Peltiero Edente (Latin original texts).
• Colonnade Statue St Peter's Square
• Bonaventura na sajtu LibriVox (jezik: engleski)