6. lovački puk
 |
Neposredno pred početak Aprilskog rata Šesti lovački puk pod komandom potpukovnika Božidara Kostića bio je sačinjen od 32. vazduhoplovne grupe stacionirane u Krušedolu i 51. vazduhoplovne grupe stacionirane u Zemunu.
Dejstva 32. vazduhoplovne grupe[uredi | uredi izvor]
32. vazduhoplovna grupa stacionirana na ratnom letištu Prnjavor kod manastira Krušedol u Sremu, pod komandom majora Danila Đorđevića bila je sastavljena od tri lovačke eskadrile 103, 104 i 142. koje su bile naoružane sa ukupno 27 aviona Meseršmit Me-109E. Ujutro 6. aprila posle doručka komandant Prve lovačke brigade, pukovnik Dragutin Rubičić ukinuo je strogu pripravnost pilotima 32. grupe. U tom trenutku u vazduhu se nalazila patrola kapetan Velikić - naredni Rahek. Avioni iz patrole su došli u kontakt sa neprijateljskim avionima pa je nakon sletanja na aerodrom kod Krušedolu na avionu narednika Raheka konstatovano 9 pogodaka. Odmah po povratku patrole koja je obavestila da velika grupa nemački aviona leti sa severa prema Beogradu, dat je signal za uzbunu.
Odmah po davanju signala za uzbunu sa Krušedolskog aerodroma su poletele sve tri eskadrile: 103. lovačka eskadrila kojoj je komandovao kapetan I klase Ilija Vlajić; 104. lovačka eskadrila kojom je komandovao kapetan I klase Bora Marković; 142. lovačka eskadrila kojom je komandovao kapetan I klase Milutin Grozdanović. Po nekim izvorima u borbu je poletelo ukupno 19 meseršmita dok je 8 ostavljeno u rezervi. Eskadrile su stupile u borbu se neprijateljem u rejonu Inćija-Vojka-Popinci-Batajnica. Komandir 142. lovačke eskadrile 32. vazduhoplovne grupe Šestog lovačkog puka, kapetan I klase Milutin Grozdanović ovako je opisao dejstva svoje eskadrile tokom 6. aprila:
U 06.30 preletela nas je velika formacija nemačkih bombardera. Bilo ih je preko stotinu. Čim smo ih primetili uskočili smo u avione koji su bili spremni za poletanje još od tri sata ujutro. Uzleteli smo po parovima i krenuli za nemačkom formacijom. Sustigli smo ih za 2-3 minuta. Ja i komandant grupe Danilo Đorđević, Božidar Ercigoj i Radoslav Stamenković napali smo bombardere. Bilo ih je toliko da je svaki od nas napao po jednog bombardera. Bili smo naoružani sa dva topa i dva mitraljeza.
Posle kratke pauze ponovo smo oko 10.00 časova uzleteli i napali nemačke bombardere. Bilo je jako puno nemačkih bombardera, od kojih su neki leteli ka Beogradu, a neki su se vraćali. Moj bože, bilo ih je jako puno. Na povratku, ugledao sam formaciju od oko 60-70 nemačkih bombardera Štuka. Odvojio sam se od grupe i napao ih. Bio sam brži i imao sam više municije. Približio sam im se na razadaljini od 20-30 m i nisam morao da koristim nišan. Želje su nam bile velike tako da nismo uopšte obraćali pažnju da li smo nešto oborili ili ne, nastavljali smo da napadamo nemačke avione dok nam nije nestalo municije. Kada mi je nestalo municije uputio sam se u niskom letu ka aerodromu kako bi avion bio dopunjen municijom i gorivom i kako bih dao priliku drugim pilotima da polete.
U borbama koje su usledile poručnik Vasa Kolarov uspeo je da obori dve Štuke, ali ga je nemačka lovačka zaštita ubrzo oborila. Iako teško ranjen, uspeo je da iskoči iz aviona i da se spase. U zadnjem napadu na Beograd koji je Luftvafe izvršila oko 16.00 časova 6. aprila 1941. godine na čelu krušedolske grupe u susret neprijatelju, poleteo je i komandant Šestog lovačkog puka potpukovnik Božidar Kostić. U vazdušnim borbama koje su usledile, komandant Šestog lovačkog puka oborio je dva neprijateljska aviona.
Avioni 32. vazduhoplovne grupe dejstvovali su i tokom 7. aprila 1941. godine. Zbog male efikasnosti parova u kojima su do tada leteli lovački avioni JKRV odlučeno je da se ubuduće dejstvuje u formacijama od pet lovački aviona. Prva petorka 32. grupe poletela je izjutra 7. aprila kako bi se suprotstavila formaciji nemačkih bombardera Štuka. Formaciju jugoslovenskih lovaca predvodio je komandir 142. lovačke eskadrile kapetan I klase Milutin Grozdanović. U toku ove akcije Grozdanović je pod zaštitom svojih pratilaca uspeo da obori jednu Štuku. Nemački bombarderi su odbacili bombe i pobegli u pravcu granice. Nemački lovci koji su se ubrzo pojavili nisu napali jugoslovenske lovce.
U toku poslepodneva 7. aprila poletela je druga petorka Meseršimita Me-109E 32. vazduhoplovne grupe. Petorka je napala malu formaciju nemačkih bombardera Štuka iznad Fruške gore i navodno oborila dva neprijateljska bombardera. Međutim, ubrzo se našla u žestokom sukobu sa nemačkom lovačkom pratnjom. Zbog toga su se jugoslovenski lovci, koji su ostali bez municije, postepeno povlačili ka aerodromu. Prvi je sleteo poručnik Kešeljević. Zamenik komandira 103. lovačke eskadrile Miha Klavora, koji se u tom trenutku pripremao za poletanje razmenio je nekoliko reči sa Kešeljevićem o trenutnoj situaciji u vazduhu. Odmah zatim uzleteo je sa svojim pratiocem kako bi pomogao jugoslovenskim pilotima koji su se još uvek borili sa nemačkim lovcima. Ubrzo su na aerodrom sletela još dva lovca kojima su upravljali Vilim Acinger i Ivo Novak.
Miha Klavora je nastavio da se bori i oborio je jedan nemački lovački avion, ali je ubrzo ostao bez municije. Obavestio je aerodrom o svojoj situaciji nadajući se da će neko od njegovih kolega uzleteti da mu pomogne. Jedini avion koji je bio spreman za uzletanje bio je meseršmit komandanta Đorđevića koji je pod izgovorom da njegov padobran nije spreman odbio da uzleti. Miha Klavora je poginuo u pokušaju da sleti na aerodrom. Njegov avion srušio se u sremskoj ravnici. Odmah nakon njegove pogibije jedan od nemačkih lovaca, koji je u ovoj borbi očigledno bio pogođen srušio se na Frušku goru.
Šesti lovački puk je u prva dva dana borbe izgubio skoro sve avione. U toku borbenih dejstava poginulo je deset pilota, a šestorica su bila ranjena. Drugog dana rata nemački izviđački avioni otkrili su letište 32. grupe zbog čega su preostali avioni 7. i 8. aprila preletele na pomoćno letište kod sela Veliki Radinci u blizini Rume. Tokom sletanja na aerodrom Radinci avion komandira 142. lovačke eskadrile kapetana I klase Milutina Grozdanovića se prevrnuo. Ozbiljno povređen i bez svesti kapetan Grozdanović je prebačen u bolnicu u Sremskoj Mitrovici. Dejstva lovački aviona sa aerodroma Veliki Radinci bila su sprečena izuzetno lošim vremenskim prilikama sve do 11. aprila. Prilikom napada nemačkih aviona Meseršmit Me-110 na aerodrom Veliki Radinci, u borbi koja je usledila, a u kojoj su sa jugoslovenske strane učestvovali lovački avioni IK-3 i Me-109E oborena su dva nemačka aviona.
Danas postoje dve verzije priče o tome šta se dogodilo sa preostalim avionima Šestog lovačkog puka. Prema jednoj verziji preostali avioni su preleteli na aerodrom u Bijeljini gde su 12. aprila uništeni na zemlji u napadu nemačke avijacije. Prema drugoj verziji preostale avione uništile su 12. aprila na letištu Veliki Radinci njihove posade kako ne bi pali neprijatelju u ruke.
Dejstva 51. vazduhoplovne grupe[uredi | uredi izvor]
51. vazduhoplovna grupa stacionirana na aerodromu Zemun, pod komandom majora Adum Romea bila je sastavljena od tri lovačke eskadrile, 102. koja je bila naoružana sa 10 aviona Meseršmit Me-109E i 161. i 162. koje su bile naoružane sa 6 lovačkih aviona domaće proizvodnje IK-3 kao i dva neupotrebljiva lovačka aviona francuske proizvodnje Potez 63.
102. lovačka eskadrila je dan ranije preletela sa mostarskog aerodroma na aerodrom u Zemunu zbog redovnog remonta motora koji se obavlja na svakih 100 časova letenja. Većina aviona Me-109E imala je između 110 i 130 časova letenja i bilo je neophodno izvršiti remont motora. Jedina radionica koja je bila osposobljena za servisiranje nemačkih motora Dajmler Benc 601 bila je u Zemunu. Zbog toga je 102. eskadrila 5. aprila preletela na zemunski aerodrom gde je odmah uključena u sastav 51. vazduhoplovne grupe. Prilikom sletanja na zemunski aerodrom motor na avionu potporučnika Augusta Kovača je otkazao na samoj pisti. Zbog izbijanja neprijateljstava predviđeni remont motora nije izvršen zbog čega se tokom borbi 6. aprila dogodio još jedan otkaz motora na avionu kapetana Mihajla Nikolića.
Ujutro 6. aprila 1941. godine u vazduhu je bila patrola 102. lovačke eskadrile koju su činili kapetan Mihailo Nikolić i potporučnik Miodrag Bošković. Nakon obavljenog izviđanja u rejonu Vršac-Bela Crkva patrola je oko 06.00 časova sletela na aerodrom i raportirala da je na severoistoku granice sve mirno.
Oko 06.35 časova služba vazdušnog osmatranja javila je da formacije nemačkih bombardera pod jakom lovačkom zaštitom preleću jugoslovensku granicu kod Segedina i Turn Severina. Odmah je dat signal za uzbunu i o tome je obaveštena 32. vazduhoplovna grupa stacionirana da aerodromu Krušedol.
Sa zemunskog aerodroma prvo je poletelo šest aviona IK-3 predvođene komandirima Savom Poljancem i Todorom Gogićem ali je narednik Dušan Vujičić morao da se vrati na aerodrom zbog problema sa motorom. Odmah za njima poletela je i 102. lovačka eskadrila predvođena komandirom kapetanom I klase Milošem Žunjićem.
U borbi koja je usledila kapetan Miloš Žunjić je oborio nemački bombarder Hanjkel ali je posle neravnopravne borbe sa nemačkom lovačkom zaštitom oboren. Kapetan je uspeo da iskoči iz aviona i da otvori padobran ali ga je nemačka lovačka zaštita pokosila mitraljeskom vatrom dok je bespomoćno padao ka zemlji. Ovakav nečasni potez, koji inače nije priličio nemačkom vazduhoplovstvu koje je još uvek negovalo neke viteške tradicije iz Prvog svetskog rata očigledno je bio isprovociran neočekivano žestokim otporom koji su pružile lovačke jedinice Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Ostali piloti iz 102. lovačke eskadrile su takođe imali uspeha tokom vazdušnih borbi 6. aprila. Kapetan Mihajlo Nikolić oborio je jednu Štuku, ali mu je motor otkazao. Uprkos tome što je bio ranjen uspeo je da iskoči i da se spase. Narednih Đorđe Stojanović oborio je jednog Hajnkela i Štuku ali je ubrzo pogođen. Iako ranjen spasio se iskakanjem.
Kapetan Mihajlo Nikolić iz 102. lovačke eskadrile ovako je opisao događaje od 6. aprila:
IK-3 su poleteli prvi zato što su prvi obavešteni o napadu. Naša eskadrila je uzletela odmah zatim sa 7 Me-109E (imali smo ukupno deset aviona ali je jedan bio u kvaru, a dva su bila u patroli).
Bio je vedar dan sa malo izmaglice i lake oblačnosti. Leteli smo u pravcu reke Save. Kada smo uzleteli osvrnuo sam se po navici iza sebe i video da je moj pratilac Miodrag Bošković u zabuni zaboravio da uvuče stajni trap. Pokušao sam da stupim u kontakt sa njim preko radija ali bezuspešno. Tek kada sam izvukao stajni trap na mom avionu shvatio je poruku i uvukao točkove nakon čega se pridružio formaciji. U početku nismo videli ništa da bi zatim primetili kako naši avioni poniru ka nečemu. Kada smo se približili nebo se zacrnelo od nemačkih aviona. Uleteli smo u ovu zbrku ni ne sanjajući da nemački bombarderi imaju jaku lovačku zaštitu koja je letela iznad nas. Prvo smo ugledali Štuke kako lete u formacijama od po sedam aviona. Bilo je toliko meta da nismo morali da ih jurimo. Napao sam jednu grupu odozdo s leve strane ali se desna strana grupe odmah spustila kako bi njihovi mitraljesci pružili zaštitu napadnutim avionima. Ovo je očigledno bila uvežbana taktika jer se grupa nije raspala. Napali smo nekoliko puta i nismo obraćali pažnju na rezultate. Malo kasnije sam primetio da se jedna Štuka zapalila. Grupa napadnutih bombardera se po komandi odmah razišla plašeći se eksplozije.
Onda sam primetio jedan Hajnkel He-111. Zaokrenuo sam i rekao Boškoviću da ćemo ga napasti otpozadi zato što se strelci nalaze gore i dole. Počeo sam sa napadom pažljivo birajući poziciju, sav skoncentrisan na nišanjenje... iznenada ni od kuda eksplozija u kabini. Nemački lovac preleteo me je sa leve strane zamalo me zakačivši krilom.
Moj pratilac ga nije video. Taj lovac me je dobro pogodio, ali sam stisnu palicu, dao puni leti otklon i otvorio vatru na njega. Kabina se već napunila dimom. Rezervoari goriva nalazili su se iza pilotskog sedišta i mogli su da se zapale. Rečeno nam je da u ovakvim situacijama pokušamo da ugasimo vatru brzim poniranjem. Učinio sam kako nam je rečeno i uspeo da ugasim vatru ali kada sam hteo da izvučem avion iz poniranja dodajući gas motor je prestao da prima komande. Nigde nisam video Boškovića (više ga nikada nisam video). Počeo sam da tražim mesto gde bih mogao da sletim i primetio sam jednu čistinu sa nekoliko stogova sena između sela Sakule i Baranda. Sleteo sam na stomak. Otvorio sam kabinu i primetio da mi je letački kombinezon krvav. Bio sam ranjen u levu nogu.
Ostaci Boškovićevog aviona locirani su tek 1955. godine u reci Dunav u blizini sela Kovilj odakle su i izvađeni. Delovi njegovog Meseršmita Me-109E čuvaju se danas u Muzeju vazduhoplovstva.
Piloti 161. i 162. lovačke eskadrile takođe su pružili žestok otpor. Njihov položaj bio je donekle otežan činjenicom da su se njihovi avion IK-3, za razliku od meseršmita 102. lovačke eskadrile koji su se takođe nalazili i u naoružanju nemačkog vazduhoplovstva, jasno razlikovali od protivničkih aviona što je olakšalo njihovu identifikaciju kao potencijalnih meta. Uprkos tome potporučnik Dušan Borčić iz 161. lovačke eskadrile oborio je nemački bombarder Dornije Do-17Z i jedan Me-109E pre nego što je poginuo. Boričić koji se razdvojio od svog pratioca Banfića da bi lakše locirao neprijatelje naišao je iznad Zvezdare na grupu od 20 nemačkih bombardera Dornije Do-17Z. Napao je poslednju trojku bombardera i oborio jedan Do-17Z koji se srušio u Dunav. Lovačka pratnja se odmah ustremila na njega ali je u borbi koja je usledila uspeo da obori i jednog nemačkog lovca Meserštmit Me-109E. Borčić se uspešno suprotstavljao neprijatelju sve dok mu nije nestalo municije. Njegov avion srušio se na obalu Dunava u blizini Batajnice. U borbi se istakao i kapetan Savo Poljanec, šampion u akrobatskom letenju i instruktor letenja, koji je oborio jedan nemački bombarder (Hajnkel ili Dornije) nakon čega se upustio u neravnopravnu borbu sa nemačkom lovačkom pratnjom. U toj borbi uspeo je da obori i jedan nemački Me-109E. U izrešetanom avioni i bez municije sleteo je na zemunski aerodrom. Međutim, u tom trenutku njegov avion napali su nemački Meseršmiti Me-110. Avion je teško oštećen, a Poljanec je ranjen. Narednik Milisav Semiz oborio je jednu Štuku dok je poručnik Eduard Banfić koji je tokom borbe ranjen, prinudno sleteo u blizini aerodroma, ali je pre toga u vazdušnoj borbi uspeo da obori jedan Meseršmit Me-110D (nepotvrđeno). Piloti 161. i 162. eskadrile oborili su pet neprijateljskih aviona ali su i sami pretrpeli gubitke. Jedan IK-3 je oboren, a tri su teško oštećena. Poginuo je poručnik Dušan Borčić, a tri pilota su ranjena. Po povratku na aerodrom konstatovano je da su samo još tri aviona IK-3 sposobna da nastave borbu.
Tokom drugog nemačkog napada koji je počeo u 10.00 časova u susret neprijatelju poletela su preostala tri aviona IK-3 zajedno sa meseršmitima 102. lovačke eskadrile. Tokom ovih borbi piloti IK-3 naterali su dve Štuke na prinudno sletanje i oborili jedan Meseršmit Me-109E. Tokom ove akcije teško je oštećen avion narednika Karla Štrbenka koji je uspeo da se vrati na zemunski aerodrom. Željan osvete zamolio je svog komandira pukovnika Rubičića da mu dozvoli da ponovo uzleti u njegovom avionu. Posle kraće rasprave Štrbenk je uzleteo u Rubičićevom avionu i upustio se u vazdušnu borbu sa neprijateljem. Nemci, koji su primetili posebne oznake na avionu komandira 1. vazduhoplovne lovačke brigade skoncentrisali su svu vatru na Štrbenkov avion koji se u plamenu srušio u Glogonjski rit.
Sledećem nemačkom napadu koji je počeo u 14.00 suprotstavila su se tri aviona IK-3 i tri Meseršmita Me-109E zajedno sa 12 aviona 32. vazduhoplovne grupe. Tom prilikom je zajedničkom akcijom kapetana Todora Gogića i poručnika Dušana Vujičića oboren jedan nemački bombarder.
Prema nemačkim izvorima gubici Luftvafe prvog dana rata bili su mnogo manji. Tokom prvog napada na Beograd oborena su dva bombardera Dornije Do-17Z i pet dvomotornih lovaca Me-110 (dva su oborena vatrom sa zemlje, dva su oborena u vazdušnim borbama, a jedan je uništen prilikom sletanja). Takođe, još jedan Me-110 je izgubljen prilikom prinudnog sletanja, a jedan je teško oštećen što ukupno čini sedam aviona Me-110. Tokom dnevnih napada na Beograd oborene su četiri Štuke i jedan Me-109E. Ne svi, ali neki od ovih gubitaka sigurno su prouzrokovani dejstvom 51. vazduhoplovne grupe.
7. aprila avioni 161. i 162. lovačke eskadrile izvršili su osam borbenih letova i ostvarili nekoliko vazdušnih pobeda bez sopstvenih gubitaka. Međutim, neki od aviona su pretrpeli oštećenja. Jedan od ovih aviona, kojim je pilotirao narednik Milisav Semiz pogođen je odbrambenom vatrom sa nemačkog bombardera ali je uspeo da se vrati na zemunski aerodrom. Nakon sletanja na avionu je ustanovljeno 56 pogodaka od koji je 20 pogodaka bilo u motor i elisu. Istog dana Milisav Semiz je dobio novi modifikovani IK-3 pravo iz fabrike i sa njim je preleteo na pomoćno letište Veliki Radinci II koje se nalazilo oko 50 km severozapadno od Beograda. Novi IK-3 serije II imao je preoblikovani hladnjak za ulje koji je bio 25% manji od hladnjaka na avionima serije I. Avion je takođe imao i modifikovanu izduvnu granu. Ove promene omogućile su postizanje maksimalne brzine od 582 km/h.
Zbog toga što je zemunski aerodrom od početka rata bio konstantno meta napada nemačke avijacije, preostali avioni 51. vazduhoplovne grupe preleteli su 7. i 8. aprila na pomoćno letiše Veliki Radinci II u blizini Rume.
Loše vreme tokom 8. 9. i 10. aprila sprečilo je bilo kakve aktivnosti aviona 51. vazduhoplovne grupe.
11. aprila narednik Milisav Semiz oštetio je u borbi iznad Fruške gore jedan nemački Meseršmit Me-110 koji se ubrzo zatim srušio u blizini zemunskog aerodroma. Istog dana nemačka formacija bombardera izvršila je napad na pomoćno letište Veliki Radinci I na kojem je bila stacionirana 11. samostalna izviđačka grupa naoružana avionima Bristol Blenhajm. Par aviona IK-3 kojima su pilotirali kapetan Todor Gogić i poručnik Dušan Vujičić poletelo je zajedno sa nekoliko meseršmita u susret neprijatelju i u borbi koja je usledila akcijom pilota IK-3 oborene su dve Štuke.
Zbog brzog napredovanja nemačkih jedinica 12. aprila rano izjutra zemaljske posade zapalile su preostale avione 51. vazduhoplovne grupe. Uništeno je 8 aviona Me-109E i tri IK-3 čime je 51. vazduhoplovna grupa prestala da postoji.