Borodinska bitka

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu


Koordinate: 35° 49' 13.90" SG Š, 35° 49' 13.47" IGD

Borodinska bitka
Deo Napoleonove invazije na Rusiju
Luj Frasoa Ležen „Bitka za Moskvu“ 1922.
Luj Frasoa Ležen „Bitka za Moskvu“ 1922.
Vreme: 7. septembar 1812.
Lokacija: Borodino, Ruska Imperija
Rezultat: Napoleon ulazi u Moskvu
veliki gubici na obe strane
Uzrok bitke: Napoleonova invazija Rusije
Promene u teritoriji: Moskva
Civilne žrtve:
Sukobljene strane
Francuska Prvo francusko carstvo
* Flag of the Duchy of Warsaw.svg Varšavsko vojvodstvo
* Zastava Napoleonove Italije Napoleonova Italija
* Rajnska konfederacija
Zastava Rusije Ruska Imperija
Zapovednici
Napoleon Kutuzov
Angažovane jedinice
{{{jedinice1}}} {{{jedinice2}}}
Jačina
134.000 150.000
Gubici
oko 30.000 38—58.000
{{{podaci}}}

Borodinska bitka, u francuskoj istoriji poznata i kao Bitka za Moskvu[1] ili Bitka na reci Moskvi,[2] odigrala se 7. septembra 1812. godine na Borodinskom polju, 124 kilometara zapadno od Moskve. Vodila se između ruske vojske, pod komandom generala Mihaila Kutuzova i Velike armije Napoleona Bonaparte,[3] tokom Napoleonove invazije Rusije, odnosno Otadžbinskog rata Rusije 1812.

Istorija[uredi]

Uvod[uredi]

Napoleon se plašio da će Rusija upotrebiti svoje snaga u borbama u Engleskoj, zbog postavljanja kopnene barijere, koja je sprečavala izvoz žitarica u Englesku i uvoza industrijskih proizvoda odande.[4] Rusija je bila poslednja prepreka na putu ka njegovoj evropskoj dominaciji. U osvajanju Evrope koristio je uspešnu strategiju, koja mu je donosila pobedu nametanjem odlučujuće bitke, posle čega bi protivnička zemlja postajala saveznica ili morala da kapitulira. Sa velikom pažnjom i preciznošću osmišljen je plan, tako da je na leto 1812. godine[5], Napoleonova vojska prešla reku Dnjepar i ušla u Rusiju. U Velikoj Napoleonovoj armiji, Francuzi su čini tek polovinu snaga, u njoj se govorilo na dvanaest jezika i borili se mnogi stranaci,: Nemci, Italijani, Poljaci, Hrvati, Španci, Portugalci, Holanđani, Belgijanci, Austrijanci, Švajcarci i Danci.[1] U ratu su učetvovale i neke od osvojenih zemalja, kao što su Rajnska konfederacija, Napoleonova Italija, Varšavsko vojvodstvo.[4] Napoleonova ideja je bila da izvede odlučujuću bitku, odmah pri prelasku granice, međutim[6], od početka Napoleonove invazije, Zapadna ruska armija stalno se povlačila pod pritiskom moćnijeg neprijatelja.[7]

Brzo napredovanje, daleko brojnijih Francuza je onemogućavalo Barklaju de Toliju, komandantu Zapadne armije i Ministru rata da pripremi trupe za borbu.[8] Ovo dugotrajno povlačenje izazvalo je veliko nezadovoljstvo, pa je plemstvo zahtevalo postavljanje komandanta, koji bi imao poverenje od strane ruskog naroda.[7]

Kutuzov[uredi]

Kutuzov je postao komandant ruske vojske u 67 godini.[9] Njegovo postavljanje za komandanta izazvalo je rast patriotizma u armiji i narodu. Mada se verovalo da će on uspeti da zaustavi povlačenje[1], njegova taktika sastojala se u tome da protiv neprijatelja vodi manje bitke, da neprijatelja stalno drži u iščekivanju, te da izbegava direktno sučeljavanje, s obzirom da je raspolagao sa svega 180.000 vojnika, naspram 600.000 francuskih. Koristio je i taktiku „spaljivanja zemlje“, tako da bi neprijatelj prilikom napredovanja, stalno nailazio na napuštena i spaljena mesta, bez hrane, smeštaja ili mogućnosti za odmor. Na francuske napade reagovao je povlačenjem, čime je postizao manje gubitke sa ruske strane, a uvlačenjem neprijateljske vojske, duboko u svoju teritoriju, otežavao je njeno snabdevanje hranom i municijom.[9]

Bitka[uredi]

Na glavnu bitku Napoleon je morao da čeka gotovo tri meseca.[5] Ruska vojska se povlačila sporo, uz manje okršaje. Međutim, na insistirnje ruskog cara Aleksandra Prvog,[10] koji je smatrao da Moskvu ne treba predati bez borbe[2] i pošto je dobio neznatno pojačanje[7], Kutuzov se ipak odlučio za odbranu Moskve.[10] Za bitku je bilo potrebno pronaći prostor za manevar najvećeg dela ruske vojske, sa prirodnim preprekama za odbranu, koji je obuhvatao Stari i Novi smolenski put prema Moskvi. Odabrano je Borodinsko polje, na 124 kilometara od Moskve, koje je predložio general-pukovnik intendantske službe K. I. Tolem. Na sredini tog polja nalazi se selo Borodino, po kome je polje dobilo ime.[2] 3. septembra ruska vojska, povlačeći se iz Smolenska, smestila se u selo Borodino kako bi zaustavila Napoleonovo napredovanje ka Moskvi.[8]

Raspored snaga[uredi]

Raspored trupa 7. septembra 1812. na Borodinskom polju

Kutuzov je pod svojom komandom imao oko 150.000 ljudi, od čega su 113–114.000 činili redovni vojnici Prve i Druge zapadne armije pod vođstvom generala Barklaja de Tolija, bilo je oko 8.000 kozaka, i 28.000 rezervista. Oko 10% vojske činili su regruti, koji su prošli samo početnu vojnu obuku. Vojska je raspolagala sa 624 poljska topa.

Napoleon je komandovao sa oko 134.000 vojnika i imao je 587 poljskih topova.[2] On je očekivao da će i uvom slučaju ponoviti trijumf iz Bitke kod Austerlica. Njegove jedinice su još uvek čuvale zastave, na kojima je zlatnim slovima izvezen poklič: „Za Austerlic!“. Mnogi članovi ruskog štaba, uključujući i Kutuzova, kao i 357 oficira (2.074), koliko ih je učestvovalo u Borodinskoj bici, takođe su bili veterani Rusko-austro-francuskog rata.[11]:

Ruske snage na Borodinskom polju, bile su raspoređene u dužini od 8 kilometara,[2] i išle su do 7 kilometara u dubinu.[2] Desno krilo, dužine oko 5 kilometara, držalo je poziciju na visokoj i strmoj obali reke Moskve i štitilo je Novi smolenski put, kojim je bilo planirano povlačenje u slučaju nepovoljnog ishoda bitke. Na pozicijama levog krila, koje se prostiralo uz gustu šumu,[6] napravljena su sferna utvrđenja, na kojima su raspoređene Bagrationove snage. Ispred, na oko 1,5 kilometar udaljenosti, kod sela Ševardin, građeno je utvrđenje, koje do početka bitke, još uvek nije bilo završeno.[2] Centrane snage su raspoređene na mestu koje su Francuzi nazvali „Visinsko utvrđenje“,[2] odnosno na visu Kurganaja, sa čije se zapadne strane nalazio Semjenovski potok.[6]

Artiljerija je ravnomerno raspoređena po celom frontu, a ostale snage su bile raspoređene u tri linije[2]:

  • pešadijski korpus
  • konjički korpus
  • rezerve

Napoleon, svestan rasporeda ruskih krila, odlučio se da prvo napadne prednji deo i oslabi levo krilo, napadajući centar, te zatim pribije rusku pozadinu uz reku Moskvu i uništi je. Svoje glavne snage rasporedio je u pravcu Semjenovskog potoka i dalje prema Kurganajskom visu.[6]

Nikolaj Samokiš, 1910
„Napad na Ševardinski šanac“

Ševardinski boj[uredi]

Dva dana uoči velike bitke, 5. septembra 1812., Napoleon je naredio svom generalu Davustu da zauzmu Ševardinski šanac, uz podršku konjice maršala Murata, korpusa poljskog maršala Poniatovskog, sa ukupno 36.000 vojnika i 194 topova. Utvrđenje je branio general Gorčakov, sa 11.000 ljudi i 36 topova. Ova bitka završila se u kasnim večernjim satima, sa gubicim od po 5.000 ljudi na svakoj strani i povlačenjem preostalih ruskih trupa, prema glavnim položajima.[2]

Glavna bitka[uredi]

Sledećeg dana vojnici su se pripremali za glavnu bitku, dovršavali odbrambena utvrđenja, a Napoleon je lično izvršio izviđanje Ruskih položaja.[2]

Noć pred glavnu bitku ostalo je zapisano[11]:

Vikicitati „Na našoj strani je sve tako mirno. Na suprotnoj, jarko blješte vatre u neprijateljskim taborima; muzika, pevanje, jaki glasovi se kao krici razležu po čitavom logoru. Odjednom – usklici! Pa opet!… Očigledno pozdravljaju Napoleona koji ide od stroja do stroja. Baš tako je bilo i pred Austerlic. Šta li će biti sutra?”
(poručnik Fjodor Glinka, u noći između 25. i 26. avgusta 1812.[a])

Glavna bitka je počela 7. septembra 1812. godine, između 5 i 6 sati ujutro, paljbom artiljerije sa obe strane i gotovo istovremenim napadom francuske pešadije na selo Borodino i prema Semjenovskom potoku[6]. Selo Borodino je držala Carska garda - egeri i ona je istisnuta oko 8 sati.[10] Selo je ostalo u rukama francuza, a egeri su se povukli preko reke Koloče.[6] Posle toga, Barklaj de Toli je naredio da se zapali most na reci Koloči. Rano ujutro počeo je i napad na rusko levo krilo, kojim je komandovao knez Petar Bagration. On je na brzinu iskopao rovove i pripremio odbranu. Uvidevši da se sprema napad i naredio je juriš, koji je odbijen, a zatim su Francuzi krenuli u napad, pri čemu je Bagration teško ranjen i od zadobijenih rana umro. Ovo je predstavljalo ključni momenat za levo krilo fronta, tako da je ono počelo da se povlači. Onda je krenuo napad ka bateriji na brežuljku, poznatoj kao baterija Rajevskog, na centralnom delu fronta. Baterija Rajvskog je nekoliko puta prelazila iz ruskih u francuske ruke, ali su Rusi svaki put uspevali da povrate položaj.[10]

Vasilije Vasiljević Verešćagin: „Napoleon na Borodinskoj visoravni“ (1897)

U međuvremenu, Platov sa kozacima i Uvarov sa Prvim konjičkim korpusom su prešli reku Koloču i napali francusku pozadinu sa severne strane. Napad nije uspeo, ali je sprečio Napoleona da pojača napadajuće jednice, što je dalo dodatno vreme bateriji Rajevskog da izdrži napad. Rusi su uspeli da održe liniju fronta do kraja dana. Nakon teških borbi, tri četvrtine branioca baterije Rajevskog je poginulo,.[10]

Po završetku bitke, koja je trajala od izlaska do zalaska sunca, ruske trupe na levom krilu i u centru povukle su se za 1—1,5 kilometar, a njihova sagrađena uporišta bila su potpuno uništena, pa je Napoleon naredio povlačenje i svojih trupa na početne položaje.[2] Ruski gubici su se prema različitim izvorima, kretali od 38 do 58 hiljada ljudi, dok se gubici na francuskoj strani procenjuju na oko 30.000 ljudi.[3]

Bitka se smatra jednim od najvećih krvoprolića u vojnoj istoriji.[12]

Povlačenje[uredi]

Za jedan dan ruska armija je nanela teške gubitke francuskoj, ali je i sama, prema preliminarnoj proceni, izgubila skoro polovinu vojnika redovne vojske.[7] Saznavši da Napoleonu pristižu dve pešadijske divizije Pinoa i Laborde i rezervni bataljoni, ukupne brojnosti do 40.000 vojnika.[13] Kutuzov je nakon bitke odlučio da se povuče sa borodinske pozicije i iz Moskve. [7], shvativši da njegov glavni zadatak nije odbrana Mosvke, već uništavanje neprijateljske vojske[4].

Vikicitati „Sada, posle nanošenja zastrašujućeg poraza neprijatelju, nanećemo mu konačni udarac. U tu svrhu naše jedinice idu u susret svežim ratnicima, podjednako punim revnosti da se bore sa neprijateljem”
(Kutuzov)

Zajedno sa vojskom povukli su se i mnogi žitelji grada.[7] U gradu sa 300.000, nije ostalo više od 30.000 stanovnika.[4] Kutuzov je pri povlačenju izveo Tarutinski manevar, premestivši armiju kod sela Tarutina, na zapadu Moskovske oblasti, južnije i zapadnije od Napoleonove vojske.[7] Povoljnim razmeštanjem ruske armije, uspeo je da neprijatelju onemogući prodiranja na jug i zapad. Odatle je mogao da obezbedi namirnice i stočnu hranu, dok su se u gradovima kao što su Tula, Kaluga, Brjansk nalazile fabrike za proizvodnju oružja, artiljerije, i velike zalihe vojne opreme, pa je na taj način omogućio pripremu kontraofanzive. Sa suprotne strane, Napoleonova armija zauzela je Moskvu, i odmah po zauzimanju krenula da uništava i pljačka grad.[13] Dva dana nakon ulaska vojske, svuda su goreli požari.[4] U gradu skoro i da nije preostalo hrane, borbena sposobnost osvajačke vojske je opala, čak i u elitnim jedinicama.[13]

Značaj[uredi]

Mada su obe vojske pokazale veliko junaštvo, a Napoleon i Kutuzov se pokazali kao vešte vojskovođe, rezultat bitke je bio da Napoleon nije uspeo da pobedi Kutuzova, ali da ni Kutuzov nije uspeo da odbrani Moskvu.[2] Borodinska bitka nije donela pobednika,[14] mada su i Napoleon i Kutuzov u ​​svojim zvaničnim izveštajima govorili o pobedi. I pored povlačenja, usled velikih gubitaka, ruska vojska je kasnije uspela da se oporavi,[15] a Moskva je za Napoleona postala klopka, u decembru iste godine, njegova Velika armija našla se van granica Rusije.[2]

Čak i francuski imperator je kasnije, pošto je prognan na ostrvo Sveta Jelena, izjavio da je od 50 njegovih bitaka, u Borodinskoj bici „bilo ispoljeno najviše hrabrosti i postignut najmanji uspeh. Francuzi su u njoj pokazali da su dostojni da pobede, a Rusi da su zaslužili pravo da budu nepobedivi.[5]. Mada je posle bitke, prestonica bila predata neprijatelju, vremenom je u Francuskoj i Evropi preovladalo mišljenje, da je upravo ova bitka bitno uticala na preokret i krajnji ishod rata.[13]

Srpski generali[uredi]

U Borodinskoj bici u okviru ruske armije učestvovalo je 37 generala[1], od čega su njih deset bili srpskog porekla. Učestvovalo je i mnoštvo vojnika nižeg ranga.[16] Neki su bili doseljenici u Rusiju, kao general Đorđe Arsenijević Emanuel, (rođen u Vršcu) i general-major grof Petar Ivanov Ivelić (rođen u Risanu, Crna Gora),[17] dok su većina bili potomci druge ili treće generacije srpskih iseljenika u Rusiju iz 18. veka, u vreme vladavine cara Petra Velikog[3] i carice Jelisavete. Srbi su tada naselili teritoriju oslobođenu od Turaka i krimskih Tatara, na južnoj granici Ruske imperije i formirali pokrajine Nova Serbia i Slavenosrbija, gde je živelo oko 50.000 doseljenika.[17] Osim toga, na samom početku Napoleonovog pohoda mnogi Srbi, iskusni u ratovanju, stizali su pojedinačno i u grupama iz Karađorđeve Srbije.[1]

Među generalima, najviše se pročuo Mihail Andrejević Miloradović,[3] potomak slavne hercegovačke porodice Hrabrenović,[17] praunuk Mihajla Ilije Miloradovića[1], general pešadije, heroj Otadžbinskog rata 1812, koji je komandovao centralnim pozicijama Borodinske bitke[3] Uspeo je da zaustavi napredovanje francuske prethodnica, pod vođstvom maršala Miroa Mirata[1], koja je stigla do samog Kremlja, pod pretnjom da će odmah zapaliti grad. Na taj način je osigurao sedam sati primirja, koje je iskoristio za evakuisanje vojske i preostalog stanovništva,[17] a njegova zaštitnica je brzim i odlučnim udarcima po protivniku omogućila sprovođenje ovog manevra.[1]

U bici su učestvovali i generali: general-poručnik Jovan Jegorović Šević, general-major Jovan Stepanović Adamović, general-poručnik Nikola Vasiljević Vujić, general baron Ilija Mihajlović Duka i general-ađutant Nikola Ivanović de Preradović,[3][17] general-lajtnant Nikola Bogdanović Bogdanov, general-major Abram Petrović Ratkov[1].

Rat i mir[uredi]

Mada je Lav Tolstoj bio odličan poznavalac Napoleonovih ratova, jedno od njegovih najpoznatijih dela „Rat i mir“, nije napisao u vidu istorijskog romana, ali je pisac iz ugla svojih glavnih junaka opisao period iz istorije Rusije od 1805. do 1813. godine i posebno obradio period Napoleonove invazije. U trećem tomu romana, gde se pretežno zastupljena ratna tematika, smestio je svog glavnog junaka Pjera Bezuhova na Borodinsko polje, među artiljerijske borce, odakle je ovaj, sa dobre pozicije, iz prve ruke posmatrao bitku, uviđajući sve užase rata i stradanje mladih ljudi, kako bi na kraju odlučio da u istoj i sam uzme učešće.[18]

Po Tolstojevom romanu, u adaptaciji režisera Sergeja Bondarčuka, 1968. godine snimljen je istoimeni film, u kome su takođe detaljno prikazane scene iz bitke kod Borodina.

Borodinska panorama[uredi]

Uoči proslave stogodišnjice pobede nad Napoleonom, akademik slikarstva Franc Rubo došao je na ideju da napravi kružnu panoramu Borodinske bitke, [19] po porudžbini Nikolaja Drugog. Za potrebe izrade detalja panorame išao je na mesto bitke, pravio stotine skica i satima pregledavao vojne arhive.[19] Dužina slike postavljene u krug je 115, a visina 15 metara. Na platnu je prikazan vrhunac bitke, kada su se obe vojske borile na život i smrt. Ova panorama je prvi put postavljena 1912. godine u drvenom paviljonu u centru Moskve. Odmah posle proslave stogodišnjice, započeto je prikupljanje novih eksponata za muzej o Otadžbinskom ratu.[14] Međutim, posle Oktobarske revolucije, platno je ukonjeno i čuvano na neadekvatnim mestima. Tek 1962. godine, za proslavu 150 godišnjice bitke, na Poklonoj gori je sagrađena nova zgrada, koja danas predstavlja deo memorijalnog kompleksa i u njoj je izložena panorama. Povodom proslave 200 godišnjice, muzej – panorama je rekonstruisan i pretvoren u multimedijalni centar. Panorama ima posebno osvetljenje. Ono na gledaoca ostavlja utisak kao da se figure kreću, a sve to je praćeno zvučnim efektima, koji oponašaju elemente borbe fragmentima uvertire Čajkovskog „1812. godina”. Osim platna, izložen je i veliki broj slika, grafika, predmeta, oružja iz bitke, i stotine drugih retkih istorijskih eksponata, jer muzej je otkupio više od 400 jedinstvenih predmeta, što predstalja vrednu ekspoziciju za rekonstrukciju osnovnih događaja Otadžbinskog rata 1812. godine.[19] Postavljeni su i interaktivni kiosci, na kojima mogu da se vide detalji platna, uz odgovarajući istorijski komentar.[5]


Deo „Borodinske panorame“
autor Franc Rubo, 1912

Napomene[uredi]

  1. ^ 26. avgusta 1812. po Julijanskom kalendaru

Izvori[uredi]

  1. ^ a b v g d đ e ž z Istoričar: „Naši u Borodinskoj bici“, pristup 15.5.2013
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj ((ru))((en)) Ministerstvo oboronы Rossiйskoй Federacii: „Borodinska bitka 26. avgusta (7. septembra) 1812 g.“, materijal: Institut za istraživanje vojne istorije, Vojna akademija Generalštaba, pristup 13.5.2013
  3. ^ a b v g d đ Glas Rusije:„Danas - 200 godina od bitke na Borodinu“, pristup 9.5.2013
  4. ^ a b v g d Istorija Slovenije - „Systory“, publikacije: „Istorija novog doba 1789—1879“, Aleksej Vladimirovič Jefimov, Ljubljana 1949, treće izdanje, Državna štamparija Slovenije, autorizovani prevod sa ruskog, str. format pdf, pristup 11.5.2013((sl))
  5. ^ a b v g Glas Rusije: „Borodinska panorama pretvorila se u multimedijalni muzej“, 11.03.2012, pristup 10.5.2013
  6. ^ a b v g d đ ((es)) Informacion sobre BuenaRusia :Día de la „Batalla de Borodinó“, pristup 16.5.2013
  7. ^ a b v g d đ e Glas Rusije: „Mihail Kutuzov“, 30.03.2012, pristup 10.5.2013
  8. ^ a b Borodinskaя bitva: „Predыstoriя bitvы“, pristup 15.5.2013
  9. ^ a b Integralna sistemska podrška - logistika - Istorija i razvoj logistike, dr Ivan Beker, pristup 9.5.2013
  10. ^ a b v g d Srpski soko Herceg Novi: „Dva Bokelja u Borodinskoj bitki 7. septembra 1812. godine“, Nebojša Rašo, pristup 9.5.2013
  11. ^ a b Ruski dom u Beogradu „Sunce Borodinskih polja“, Oleg Bibikov, 29.4.2013, 9.5.2013
  12. ^ Fakti: „Borodinska bitka je donela rusku moralnu nadmoć i odredila sudbinu Evrope“, 2.9.2012, pristup 9.5.2013
  13. ^ a b v g Srpska. Ru „Istorijski značaj Borodinske bitke“, 19.9.2007, pristup 9.5.2013
  14. ^ a b Glas Rusije: „Dvestagodišnjicu pobede nad Napoleonom obeležavamo zajedno sa Evropom“, Jelena Andrusenko, 9.08.2012, pristup 10.5.2013
  15. ^ „Borodinskaя bitva 26 avgusta (7 sentяbrя) 1812 g.“
  16. ^ Glas Rusije: „Srpski heroj ruske pobede“, pristup 9.5.2013
  17. ^ a b v g d Ruska reč: „Srpski generali u Borodinskoj bici“, Tatjana Marković, 31.12.2012, pristup 12.5.2013
  18. ^ Tabanović „Tolstoj Rat i mir“, pristup 11.5.2013
  19. ^ a b v Politika: „Borodinska bitka“, Ljubinka Milinčić, 5.5.2008, pristup 9.5.2013

Spoljašnje veze[uredi]