Boljari

Ruski boljari u 16. i 17. veku

Moskovski boljar posećuje svoju porodičnu crkvu (1912), naslikao Ivan Gorjuškin Sorokopudov

Boljari su bili viši sloj feudalne aristokratije u Rusiji, Bugarskoj i Rumuniji. U Rusiji su postojali od 10. do kraja 17. veka. Jedini viši sloj aristokratije su bili kneževi.

Etimologija

Jedni su tvrdili da reč dolazi od boj ili bolij (veći). Prema nekima reč je poreklom sa turkijskih jezika i sastoji se od korena boj, što znači plemenit i ar ili air. Prema drugim izvorima reč dolazi od ruskog bojarin (član plemena Bojar) ili staroruskog boljarin. Postoji hipoteza je da boljarin dolazi od bugarske reči boila, što znači plemenito.

Za lingviste, titula Boila je prethodnik ili stari oblik titule boljar (bugarske reči za bonjara). Boila je bila titula koju su imali neki od bugarskih aristokrata (uglavnom regionalni guverneri i plemićki ratnici) u Prvom bugarskom carstvu (681–1018). Množina reči boila, bolyare se javlja u natpisima na bugarskom jeziku i prikazana je kao boilades ili boliades u grčkim vizantijskim dokumentima. Naučnici i lingvisti su predložili više teorija o izvođenju te reči, kao što je ima korene u starom turskom jeziku: bai („plemenit, bogat”; cf. „bey”), u kome je reč izvedena iz beg, bag, iz indoevropske iranske reči bagh sa značenjem gospodar. Stoga je Bagdad (gospodaru dato), slično sa ruskim bog.

Boljari u Kijevskoj Rusiji

Svadba boljarova (Konstantin Majakovski 1883)

Za vreme Kijevske Rusije boljari su imali veliku moć, jer su pružali vojnu podršku kijevskom knezu. Moć i prestiž mnogih boljara zavisio je o njihovoj službi prema državi, istoriji službe porodice, a u manjoj meri prema posedu. Boljari su kroz državno veće Dumu savetovali kneza. Za svoje usluge dobijali su ogromne posede. Kao članovi Boljarske dume bili su i glavni zakonodavci Kijevske Rusije.

Nakon invazije Mongola u 13. veku, boljari iz delova Kijevske Rusije postali su članovi poljskog i litvanskog plemstva. U 14. i 15. veku mnogi boljari, koji nisu dobili plemićki status aktivno su učestvovali u stvaranju kozačke vojne organizacije na južnim rubovima Poljsko-litvanske unije. Neki boljari nisu mogli da prihvate poljsko-litvansku uniju, pa su se preselili u Moskovsku kneževinu gde su zadržali visoke pozicije.

U Moskovskoj kneževini boljari su zadržali moć i uticaj. Kako je veliki knez Moskve postajao moćniji tako je smanjivao moć boljara. To se posebno dešavalo u doba Ivana III Vasiljeviča i Ivana Groznog. Ivan Grozni je posebno oštro smanjio vlast boljara. Ukinuo je staro pravo boljara da mogu napustiti jednog kneza i postati vazali drugog kneza.

Boljarska duma je u 17. veku proširena od 30 članova na 100. Petar Veliki je 1711. godine ukinuo Boljarsku dumu prilikom svoje velike reforme vlasti i administracije.

Boljari u carskoj Rusiji

Konjički ruski bojarin iz 17. veka

Tokom 14. i 15. veka, moskovski bojari su imali značajan uticaj koji se nastavlja iz perioda Moskovije. Međutim, počev od vladavine Ivana III, bojari su počeli da gube taj uticaj u odnosu na autoritativne careve u Moskvi. Zbog ekspanzionističke politike Ivana III bile su potrebne administrativne promene kako bi se olakšao teret upravljanja Moskovijom. Male kneževine su poznavale svoje lojalne podanike po imenima, ali su nakon konsolidacije teritorija pod Ivanom, porodična lojalnost i prijateljstvo sa bojarskim podanicima pretvorili te iste podanike u administrativne liste. Lice pokrajinske vlasti je nestalo.

Bojarsko članstvo, sve do 16. veka, nije nužno zahtevalo da neko bude Rus, čak ni pravoslavac, jer istoričari primećuju da su mnogi bojari došli iz mesta poput Litvanije ili Nogaja, a neki su ostali muslimani čitavu generaciju nakon što su Mongoli proterani. Ono što je interesantno kod bojara su njihove podrazumevane dužnosti. Pošto bojari nisu bili ustavom ustanovljeni, veliki deo njihovih ovlašćenja i dužnosti proizašao je iz sporazuma potpisanih između prinčeva. Sporazumi, kao što je onaj između Ivana III i Mihaila Borisoviča iz 1484. godine, pokazali su kako vernost treba zaraditi i obezbediti, a ne podrazumevati i sprovoditi.

Umesto da veliki princ lično nadgleda svoje zemlje, morao je da se osloni na svoje kapetane i bliske savetnike da nadgledaju svakodnevne operacije. Umesto velikog glasa koji su bojari ranije imali u svojim savetničkim ulogama, sada su imali manje pregovaračke moći i mobilnosti. Oni su odgovarali na pitanja velikog kneza, a Ivan III se čak pobrinuo da dobije njihovo odobrenje za posebne događaje, kao što je brak Zoe Paleologovne, ili napad na Novgorod. Ovo je trebalo da osigura da bojari i njihova vojna moć ostanu lojalni caru.

Veliki vojvoda se takođe pobrinuo da seljaci ne mogu da napuste kneževu zemlju, ili da se kreću sa jednog mesta na drugo, sredinom 1400-ih, efektivno uspostavljajući kmetstvo. Bojari su dobijali nagrade i poklone. Neki bojari su slati u oblasti kao guverneri, i na ovaj način su mogli da se „hrane“ lokalno stanovništvo. Ipak, do kraja 15. veka, članstvo bojara je opadalo, a zasluge, pre nego porodično poreklo, odlučivale su ko je postao bojarin. Kada je Ivan IV postao car, sprovedene su radikalnije promene kako bi se ograničio uticaj bojara.

Ivan IV je postao veliki knez cele Moskovije 1533. u uzrastu od tri godine, ali su različite bojarske frakcije pokušavale da se takmiče za kontrolu nad regentstvom. Kada je Ivan IV došao na vlast 1547. godine, mnogo veći deo nezavisne političke moći bojara je zastareo. Nezavisnost i autonomija koju su iskusili kneževi oblasti u Moskoviji ukinuti su pod Ivanom IV do kraja šesnaestog veka, čime su postali „kneževi sinovi“, ili samo jednostavni bojari koji su služili velikom knezu. Ivan IV je 1565. podelio Moskoviju na dva dela, a u privatnom delu je otpočeo teror.

Boljari u Bugarskoj

Članovi plemstva tokom Prvog bugarskog carstva zvali su se boila, a tokom Drugog bugarskog carstva boljar ili boljarin. Titula je bila nasledna. Boljari su se delili na velike boljare i male boljare.

Boljari u Srbiji

Reč bojar, bojarin, u nas boljar dolazi preko Bugarske, od turko-mongolske reči Bajar, šta je najpre značilo „bogat“, pa onda „odličan“. Sv. Sava navodi u biografiji svoga oca srpske Boljare, koji s njegovom braćom i sveštenstvom idu u susret moštima Nemanjinim, a Prvovenčani, opisujući Nemanjin zbor protiv jeretika, pominje starce i velmože.

U Vlaškoj i Moldaviji

U području Karpata nastanjenog Rumunima klasa boljara je nastala iz seoskih zajednica u ranom srednjem veku. U početku su bili birani, a kasnije su bili nasledni. Imali su sudsku i administrativnu ulogu. Postepeno je došlo do raslojavanja na velike i male boljare. Od 15. veka postali su najznačajniji politički faktor u Vlaškoj i Moldaviji. U Transilvaniji ih nije bilo, jer su ih Mađari uglavnom asimilovali u mađarsko plemstvo ili su izgubili status. U pojedinim vremenima boljari bi povećali svoje privilegije. Imali bi apsolutnu kontrolu nad stanovnicima svoje oblasti i nisu bili obavezni da plaćaju porez. Boljari bi se često udruživali u moćne grupe u pokušaju svrgavanja kneževa.

U 17. i 18. veku rumunski boljari su prihvatili grčku kulturu i način života. U tom periodu bogati ljudi su mogli kupiti položaj boljara od kneza, jer su boljari imali značajne političke funkcije. U 19. veku mnogi boljari se počinju zalagati za promene i modernizaciju. Mnogi od njih su učestvovali u procesu rumunskog nacionalnog buđenja, što je kulminiralo ujedinjenjem Vlaške i Moldavije 1859. godine. U novostvorenoj državi boljari su bili značajan faktor. Mnoge njihove privilegije bile su postepeno ukidane, ali posedovali su najviše zemlje. Došlo je do seljačkih buna protiv njih, a posle Prvog svetskog rata izvršena je agrarna reforma i oduzeta je zemlja boljarima.

Literatura

• Pushkarev, S.G. (1965). „Russia and the West: Ideological and Personal Contacts before 1917.”. Russian Review. 24 (2). JSTOR 126753. doi:10.2307/126753. 
• Smith, Douglas (2012). Former People: the Last Days of the Russian Aristocracy. London: Macmillan. ISBN 9780374157616. 
• The Russian Nobility Association in Europe (Union de la Noblesse Russe)
• Official site of the Principal Russian Nobility Association Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. januar 2018)
• The Russian Nobility Association in America
• Official site of the Imperial House of Russia
• Blum, Jerome. Lord and Peasant in Russia from the Ninth to the Nineteenth Century. Princeton University Press, 1951.
• Jenkins, Michael. "The Golden Years of the Russian Aristocracy" History Today (Feb1970), Vol. 20 Issue 2, pp. 79–85 online, 1900–1917.
• Meehan-Waters, Brenda. 1982. Autocracy & aristocracy, the Russian service elite of 1730. New Brunswick, N.J.: Rutgers University Press.
• Hughes, Lindsey. 1998. Russia in the age of Peter the Great. New Haven, Conn: Yale University Press.
• Dukes, Paul. 1967. Catherine the Great and the Russian nobility: a study based on the materials of the Legislative Commission of 1767. London: Cambridge U.P. pp. 32–34.
• Hughes, Lindsey. 1998. Russia in the age of Peter the Great. New Haven, Conn: Yale University Press.
• Dukes, Paul. 1967. Catherine the Great and the Russian nobility: a study based on the materials of the Legislative Commission of 1767. London: Cambridge U.P.
• Raeff, Marc (1966). Origins of the Russian intelligentsia: the eighteenth-century nobility. Original harbinger book. 50. Harcourt, Brace & World. ISBN 9780156701501. Pristupljeno 2015-02-28. 
• Madariaga, Isabel de. 1981. Russia in the age of Catherine the Great. New Haven: Yale University Press.
• Geroid Tanquary Robinson, Rural Russia under the old régime: a history of the landlord-peasant world
• Kollmann, Nancy Shields (2017). The Russian Empire 1450-1801 (1st izd.). Oxford, United Kingdom. str. 297, 328, 360. ISBN 978-0-19-928051-3. OCLC 969962873. 
• Riga, Liliana (2012). The Bolsheviks and the Russian Empire. Cambridge University Press. str. 45. ISBN 978-1107014220. 
• Kappeler, Andreas (2014). The Russian Empire: A Multi-ethnic History. Routledge. str. 319. ISBN 978-1317568100. 
• Znamenski, Andrei (2017-09-07). „Joseph Grigulevich: A Tale of Identity, Soviet Espionage, and Storytelling”. The Soviet and Post-Soviet Review. 44 (3): 314—341. ISSN 1876-3324. doi:10.1163/18763324-20171267. 
• „Istorik S.V. Volkov — Rossiйskaя imperiя. Kratkaя istoriя — Glava 12. Rossiйskoe obщestvo vo vtoroй polovine XIX — načale XX vekov”. genrogge.ru. Pristupljeno 21. 3. 2018. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Spoljašnje veze

• Socialьno-эkonomičeskoe razvitie Kievskoй Rusi IX – nač. XIII vv. (jezik: ruski)
• Starinnыe služilыe činы i zvaniя (jezik: ruski)
• Tяžёlaя boяrskaя konnica (jezik: ruski)
• Boyars in the Encyclopedia of Ukraine, vol. 1 (1984).
• Wallachian and Moldavian noblemen (late sixteenth century)