Branko Miljković

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Branko Miljković

Brankomiljkovic.jpg
Branko Miljković, pesnik

Informacije
Datum rođenja 29. januar 1934.
Mesto rođenja Niš (Kraljevina Jugoslavija)
Datum smrti 12. februar 1961.
Mesto smrti Zagreb (FNR Jugoslavija)
Dela
Potpis

Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934Zagreb, 12. februar 1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.[1]

Biografija[uredi]

Branko Miljković se rodio u Nišu 29. januara 1934. godine. Brankov otac Gligorije (1907) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša u Hrvatskoj. Imao je i brata Dragišu čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Porodica Miljkovićeva vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[2]

Miljković je detinjstvo provodio u Periodu drugog svetskog rata, u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovog odrastanja u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetkik tema o smrti u njegovoj poeziji. Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[2][3]

Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesirima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“ ...[2]

Branko je stekao srednje školsko obražovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“

Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [4] nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista.

Kada je došao u Beograd Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[5] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)...

Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[6]

"Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha..."

Branko Miljković

Citat iz Miljkovovićevog intervjua objavljenog u niškim Narodnim novinama 1960 [5]

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“.

Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Miljkovićev grob na beogradskom Novom groblju

Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najveraovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu.

Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju;

"U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu"? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza ".[7]

Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Iako Tanasije Mladenović, smatra da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo, jer po njemu …maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika…[7], i do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.

Knjige pesama[uredi]

Originalni rukopisi pesama
Branka Miljkovića

Prevod[uredi]

  • Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić)

Nagrade[uredi]

  • Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa.

Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu[uredi]

Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu
  1. Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965;
  2. Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973;
  3. Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973;
  4. Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988;
  5. Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991;
  6. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996;
  7. Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997;
  8. Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999;
  9. Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002;
  10. Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002;
  11. Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002;
  12. Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003;
  13. Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003;
  14. Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396;
  15. Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004.
  16. Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma ("Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011;
  17. Marija Jeftimijević-Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012;
  18. Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973)

Film o Branku Miljkoviću[uredi]

Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović).

Spomen soba Branka Miljkovića[uredi]

Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[8]

Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeleževanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeleževanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011)
Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeleževanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011)

Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[9][8] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[10] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije izvesno.[8]

Izvori[uredi]

  1. ^ Jovan Mladenović Branko Miljković poezija kao sudbina, Narodni muzej Niš, 2011 [1]
  2. ^ a b v Gojko M. Tešić, „Biobibliografija Branka Miljkovića“, Književna istorija, I–II, Beograd, 1974.
  3. ^ Petar Džadžić, „Neukrotiva reč“, Politika, br. 236, Beograd, 1984.
  4. ^ STRADANJE BRANKA MILJKOVIĆA (2) Živ je otišao među žive (2011) politika.rs
  5. ^ a b Slava plaćena životom (2011) Narodne novine Niš
  6. ^ STRADANjE BRANKA MILjKOVIĆA (3), Kao riba na udici. (2011) politika.rs
  7. ^ a b STRADANJE BRANKA MILJKOVIĆA (1) Živ je otišao među žive (2011) politika.rs
  8. ^ a b v Besparica koči sabrana dela povodom jubileja Branka Miljkovića („Večernje novosti“, 22. novembar 2013)
  9. ^ Izložba o Branku Miljkoviću („Politika“, 4. oktobar 2011)
  10. ^ Dela Branka Miljkovića do 2014. (B92, 27. novembar 2011)

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Branko Miljković