Brionska deklaracija
| Brionska deklaracija | |
|---|---|
 Mapa Slovenije (zelena), Hrvatske (ružičasta) i ostatka Jugoslavije (bledožuta) u vreme potpisivanja Brionske deklaracije | |
| Izrađen | 5. jul 1991. |
| Potpisan | 7. jul 1991.[1] |
| Mesto | Brioni, Hrvatska |
| Medijatori |
|
| Potpisnici | |
| Strane | |
Brionska deklaracija (hrv. Brijunska deklaracija, sloven. Brionska deklaracija) dokument je koji su potpisali predstavnici Republike Slovenije, Republike Hrvatske i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) pod političkim pokroviteljstvom Evropske ekonomske zajednice (EEZ) na Brionima 7. jula 1991. Deklaracija je težila stvaranju ambijenta u kome bi se mogli odvijati dalji pregovori o budućnosti SFRJ. Međutim, izolovala je predsednika Saveznog izvršnog veća Antu Markovića u svojim nastojanjima da očuva SFRJ i praktično zaustavila svaki oblik saveznog uticaja na Sloveniju. Zbog svog kontroverznog teksta, danas se smatra da je EEZ Brionskom deklaracijom podsticala raspad Jugoslavije.
Deklaracijom su okončana neprijateljstva između jugoslovenskih i slovenačkih snaga u Desetodnevnom ratu.[1] Slovenija i Hrvatska su se usaglasile da na period od tri meseca obustave predstojeće aktivnosti koje proizilaze iz njihovih proglašenja nezavisnosti 25. juna. Deklaracijom su takođe rešena pitanja granične kontrole i carinske inspekcije u vezi sa granicama Slovenije, rešena je odgovornost kontrole vazdušnog saobraćaja i naložena je razmena ratnih zarobljenika. Brionska deklaracija je takođe predstavljala osnovu za posmatračku misiju za praćenje njene implementacije u Sloveniji. Jedanaest dana nakon potpisivanja Brionske deklaracije, Savezno izvršno veće je povuklo Jugoslovensku narodnu armiju iz Slovenije. Međutim, Brionska deklaracija nije imala nikakav ublažavajući uticaj na borbe u Hrvatskoj.
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Dok su se Republika Slovenija i Republika Hrvatska spremale da proglase svoju nezavisnost tokom raspada Jugoslavije, ministri spoljnih poslova Evropske ekonomske zajednice (EEZ) doneli su odluku 23. juna 1991. da države članice EEZ neće priznati nezavisnost Slovenije i Hrvatske. EEZ je te deklaracije posmatrala kao jednostrane poteze i ponudila je pomoć u pregovorima o budućnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). EEZ je takođe odlučila da obustavi neposredne razgovore sa Slovenijom i Hrvatskom. Taj potez pozdravilo je Savezno izvršno veće.[2] Slovenija i Hrvatska proglasile su nezavisnost 25. juna,[3][4] a jedinice Jugoslovenske narodne armije (JNA) su sledećeg dana počele da se razmeštaju iz svojih baza u Sloveniji. Oružani sukob je izbio 27. juna, kada su JNA i Teritorijalna odbrana Republike Slovenije (TORS) započele bore oko kontrole nad graničnim prelazima Slovenije, koji je nazvan Desetodnevni rat.[5]
Tročlana delegacija EEZ je tri puta posetila region krajem juna i početkom jula kako bi pregovarala o političkom sporazumu koji bi olakšao dalje pregovore. Delegaciju su činili ministri spoljnih poslova Luksemburga, koji je u to vreme predsedavao EEZ, Italije i Holandije, kao prethodni i budući nosilac te funkcije.[2] Članovi delegacije bili su Žak Pos (Luksemburg), Đani de Mikelis (Italija) i Hans van den Bruk (Holandija). Pre dolaska delegacije u Beograd, Pos je rekao novinarima da će EEZ preuzeti odgovornost za krizu. Tamo je delegaciju dočekao predsednik Srbije Slobodan Milošević, koji je odbacio mogućnost da Hrvatska izađe iz jugoslovenske federacije, jer među njenim stanovništvom ima 600.000 Srba.[3]
Hrvatska i Slovenija su se 29. juna složile da suspenduju svoje deklaracije o nezavisnosti kako bi imale vremena za sporazumno rešenje. Činilo se da je delegacija EEZ postigla napredak kada je Srbija odgovorila na taj potez prestankom protivljenja imenovanju hrvatskog člana Predsedništva SFRJ Stjepana Mesića za predsednika Predsedništva SFRJ 30. juna. Privid uspeha je povećan kada je JNA naredila svojim trupama smeštenim u Sloveniji da se vrate u svoje kasarne.[3] De Mikelisa je 1. jula zamenio Žoao de Deus Pinherio, portugalski ministar spoljnih poslova, kako bi se zadržala formula sadašnjeg, bivšeg i budućeg ministra spoljnih poslova predsedavajuće države Predsedništva EEZ, pošto je Holandija preuzela predsedavanje od Luksemburga, dok je Portugalija trebalo da preuzeti predsedavajuću funkciju Holanđana.[6]
Konferencija na Brionima[uredi | uredi izvor]
Sledeći korak misije delegacije EEZ bili su razgovori kojima su prisustvovali predstavnici EEZ, Hrvatske, Slovenije, Srbije i Saveznog izvršnog veća. Razgovori su održani na Brionima 7. jula.[3] Pored delegacije EEZ, koju je predvodio Van den Bruk,[7] razgovorima je prisustvovalo pet od osam članova saveznog Predsedništva — Mesić, Bogić Bogićević, Janez Drnovšek, Branko Kostić i Vasil Tupurkovski. Prisutni su bili i predsednik Saveznog izvršnog veća Ante Marković, kao i savezni sekretar za inostrane poslove Budimir Lončar, savezni sekretar za unutrašnje poslove Petar Gračanin i zamenik saveznog sekretara za narodnu odbranu viceadmiral Stane Brovet.[8] Hrvatsku je predstavljao predsednik Franjo Tuđman, dok je u ime Slovenije prisustvovao predsednik Milan Kučan. Srbiju je predstavljao Borisav Jović, bivši srpski član saveznog Predsedništva koji je podneo ostavku na tu funkciju 15. juna, umesto Miloševića koji je odbio da prisustvuje.[9] Delegacija EEZ je sa početkom u 8 časova odvojeno razgovarala sa Kučanom i njegovim pomoćnicima, zatim sa Tuđmanom i njegovim pomoćnicima i na kraju sa Jovićem. Popodne je održan plenarni sastanak na kojem su prisustvovale savezne, slovenačke i hrvatske delegacije, a Jović je, kako se navodi, otišao nezadovoljan razgovorima.[10]
Sporazum je pripremljen na Savetu ministara EEZ u Hagu 5. jula.[11] Sastojao se od Zajedničke deklaracije i dva aneksa sa detaljima o stvaranju ambijenta pogodnog za dalje političke pregovore i smernicama za posmatračku misiju u SFRJ.[12] Sporazum, koji je postao poznat kao Brionska deklaracija ili Brionski sporazum,[13] zahtevao je od JNA i TORS da se vrate u svoje baze, a predviđao je da slovenački zvaničnici sami kontrolišu granice Slovenije, kao i da Slovenija i Hrvatska obustave sve delatnosti vezane za proglašenja nezavisnosti na tri meseca.[14] Posmatračka misija predviđena Brionskim deklaracijom materijalizovana je kao Posmatračka misija Evropske ekonomske zajednice (PMEEZ) sa zadatkom da nadgleda razdruživanje JNA i TORS u Sloveniji,[13] a potom povlačenje JNA iz Slovenije.[15]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Iako je malo toga dogovoreno i Deklaracija je kasnije različito tumačena od strane njenih potpisnika, Brionski deklaracija je utvrdila interes EEZ za region, a prva ministarska konferencija EEZ o SFRJ održana je u Hagu 10. jula.[15] PMEEZ je pomagala da se smiri nekoliko sukoba oko vojnih kasarni u Sloveniji i olakšala pregovore između slovenačkih vlasti i JNA vezanih za povlačenje JNA iz Slovenije.[13] U Hrvatskoj su nastavljene oružane borbe, a JNA je iste večeri kada je potpisana Deklaracija granatirala Osijek.[15] Savezno Predsedništvo je 18. jula naredilo potpuno povlačenje JNA iz Slovenije kao odgovor na slovenačke akcije koje su prekršile Brionsku deklaraciju.[16] Opseg rada PMEEZ proširen je na Hrvatsku 1. septembra.[17] Do sredine septembra rat je eskalirao, jer su hrvatski Zbor narodne garde i policija blokirali kasarne JNA, a JNA je krenula u kampanju protiv hrvatskih snaga.[18]
Brionska deklaracija je izolovala Markovića koji je pokušao da sačuva federaciju, ali ga je Van den Bruk ignorisao, dok je delegacija EEZ prećutno podsticala raspad Jugoslavije.[7] Deklaracija je umanjila autoritet dela rukovodstva JNA koji se borio za očuvanje SFRJ.[19] Deklaracija je bila nepovoljna i za Hrvatsku, jer je prepuštena da se brani od JNA i srpskih snaga.[14] Efikasnim uklanjanjem Slovenije od uticaja saveznih vlasti, posebno JNA, Deklaracija je ispunila jedan od ciljeva srpskih nacionalista, dozvoljavajući prekrajanje međunarodnih granica.[19] Sabrina P. Ramet je napomenula da su Kučan i Milošević u januaru 1991. postigli sporazum u kojem je Milošević dao uveravanja da se Srbija neće protiviti nastojanju Slovenije za nezavisnost. Zauzvrat, Kučan je izrazio razumevanje za Miloševićev interes za stvaranje Velike Srbije.[7]
U to vreme, EEZ je na Brionsku deklaraciju gledala kao na metod smirivanja krize. Neuspeh delegacije EEZ da odgovori na Jovićev odlazak pre plenarnog sastanka i Deklaracija ministara spoljnih poslova EEZ od 10. jula u kojoj se naznačava da će se EEZ povući iz posredovanja ukoliko Brionska deklaracija ne bude sprovedena samo je ohrabrila Srbiju, koja, za razliku od Slovenije, Hrvatske ili SFRJ, nije imala šta da izgubi ako se EEZ povuče.[20] EEZ je na kraju preuzela zasluge za brzo rešavanje oružanog sukoba u Sloveniji ne shvatajući da njeni diplomatski napori nemaju mnogo veze sa situacijom na terenu.[7]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „Brioni Agreement signed”. Organisation for Security and Co-operation in Europe (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 7. 2023.
- ^ a b Ahrens 2007, str. 42.
- ^ a b v g O'Shea 2005, str. 15.
- ^ „Badinter Commission (for the Former Yugoslavia)”. Oxford Public International Law (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-09-18.
- ^ CIA 2002, str. 59–60.
- ^ Mesić 2004, str. 129.
- ^ a b v g Stokes 2009, str. 98.
- ^ Mesić 2004, str. 130–131.
- ^ Valentić 2010, str. 144.
- ^ Mesić 2004, str. 131.
- ^ Mesić 2004, str. 129–131.
- ^ UCDP, str. 1–4.
- ^ a b v Ahrens 2007, str. 43.
- ^ a b Sharp 1997, str. 10.
- ^ a b v O'Shea 2005, str. 16.
- ^ Woodward 1995, str. 171.
- ^ Miškulin 2010, str. 310.
- ^ CIA 2002, str. 95–97.
- ^ a b Woodward 1995, str. 169.
- ^ Libal 1997, str. 20.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Knjige
- Ahrens, Geert-Hinrich (2007). Diplomacy on the Edge: Containment of Ethnic Conflict and the Minorities Working Group of the Conferences on Yugoslavia. Washington, D.C.: Woodrow Wilson Center Press. ISBN 978-0-8018-8557-0.
- Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis (2002). Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990–1995. Washington, D.C.: Central Intelligence Agency. ISBN 978-0-16-066472-4. OCLC 50396958.
- Libal, Michael (1997). Limits of Persuasion: Germany and the Yugoslav Crisis, 1991–1992. Westport, Connecticut: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-95798-8.
- Mesić, Stjepan (2004). The Demise of Yugoslavia: A Political Memoir. Budapest, Hungary: Central European University Press. ISBN 978-963-9241-81-7.
- O'Shea, Brendan (2005). The Modern Yugoslav Conflict 1991–1995: Perception, Deception and Dishonesty. London, England: Routledge. ISBN 978-0-415-35705-0.
- Sharp, Jane M. O. (1997). Honest Broker Or Perfidious Albion?: British Policy in Former Yugoslavia. London, England: Institute for Public Policy Research. ISBN 978-1-86030-015-8.
- Stokes, Gale (2009). „Independence and the Fate of Minorities, 1991–1992”. Ur.: Ingrao, Charles W.; Emmert, Thomas Allan. Confronting the Yugoslav Controversies: A Scholars' Initiative. West Lafayette, Indiana: Purdue University Press. str. 83—114. ISBN 978-1-55753-533-7.
- Valentić, Mirko (2010). Rat protiv Hrvatske: 1991. – 1995.; velikosrpski projekti od ideje do realizacije [War Against Croatia: 1991–1995; Greater Serbia Projects from Inception to Implementation] (na jeziku: hrvatski). Slavonski Brod, Croatia: Croatian Institute of History, Department for the History of Slavonia, Srijem and Baranja. ISBN 978-953-6659-51-7.
- Woodward, Susan L. (1995). Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution After the Cold War
. Washington, D.C.: Brookings Institution Press. ISBN 978-0-8157-9513-1.
- Drugi izvori
- „Brioni Declaration – July 18, 1991” (PDF). Uppsala Conflict Data Program. 8. 7. 1991. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 3. 2012. g. Pristupljeno 6. 12. 2010.
- Miškulin, Ivica (oktobar 2010). „"Sladoled i sunce" – Promatračka misija Europske zajednice i Hrvatska, 1991.–1995.” ["Ice cream and sun" – European Community Monitor Mission and Croatia, 1991–1995]. Journal of Contemporary History (na jeziku: hrvatski). Croatian Institute of History. 42 (2): 299—337. ISSN 0590-9597.
