Bruno Krajski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bruno Krajski
Lični podaci
Datum rođenja(1911-01-11)11. januar 1911.[1]
Mesto rođenjaBeč, Austrougarska
Datum smrti29. jul 1990.(1990-07-29) (79 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrija
NacionalnostAustrijanac
ReligijaAgnosticizam
Porodica
Deca2
Politička karijera
Politička
stranka		Socijaldemokratska partija Austrije
21. april 1970 — 24. maj 1983.
PredsednikFranc Jonas (1965—1974)
Rudolf Kirhšleger (1974—1986)
PrethodnikJozef Klaus
NaslednikFred Sinovac

Bruno Krajski (nem. Bruno Kreisky; * 11. januar 1911 — 29. jul 1990) je bio austrijski političar i član Socijaldemokratske partije Austrije (SPÖ). Bio je kancelar Austrije od 1970. do 1983. i sa 72 godine najstariji je čovek na toj funkciji posle Karla Renera. Takođe je i najduže u istoriji bio na mestu kancelara Austrije. Prvi je kancelar Austrije jevrejskog porekla.[2], iako je sebe smatrao agnostikom [3] Dobio je brojna priznanja i nagrade. Bio je jedan od najpopulranijih i najznačajnijih političara socijalističkog pokreta i smatra se velikim austrijskim državnikom.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost i studije (1911–1937)[uredi | uredi izvor]

Ploča ispred rodne kuće Bruna Krajskog u Beču.

Krajski je rođen u Beču kao drugi najjstariji sin dobrostojeće, asimilovane jevrejske obućarske porodice koja je živela u bečkom okrugu Margareten. Njegov otac je Maks Krajski (1876—1944)[4] koji je bio generalni menadžer austrijske tekstilne firme i cenzor Narodne banke Austrije. Posle egzila (1942) bio je lider fabrike tekstila u Švedskoj. Majka mu je bila Irena Krajski, rođena Feliks (1884—1969).[4] Oba roditelja su bila jevrejskog porekla.

Prvo iskustvo sa politikom je imao već 7. novembra 1924. kada je učestvovao u školskim protestima zbog samoubistva jednog đaka[4]. Sa 15 godina se učlanio u omladisnku organizaciju Socijaldemokratske radničke partije pošto je video nezadovoljstvo radničke klase.[3] Sa tom odlukom se njegova porodica nije slagala. Članovi organizacije su se takođe protivili članstvu Krajskog zbog nepoverenja koje su imali prema njemu zbog toga što je dolazio iz bogate, visokolasne porodice. I pored toga, Krajski je 1927. izabran za predsednika omladinske organizacije. Dok je vršio tu dužnost Krajski je maturirao iz srednje škole u bečkom okrugu Landštrase, a posle toga je studirao na univerzitetu u Beču. Imao je želju da studira medicinu, ali je na nagovor Oto Bauera upisao studije prava, jer su socijaldemokratskoj stranci nedostajali dobri advokati.[4] Krajski je vremenom postao veoma posvećen ovom položaju i 1933. postaje predsedavajući obrazovanog i kulturnog rada omladinske organizacije.[4]

Kada je u martu 1933. Engelbert Dolfus izveo državni udar i sproveo austrofašističku diktaturu čime su sve političke partije, osim Dolfusovog Otadžbinskog fronta, bile zabranjene, među kojima je bila i Krajskova Socijaldemokratska radnička partija. Takođe su bile zabranjene i sve socijaldemokratske društvene organizacije, sindikati i radničke novine. Kada je u februaru 1934. izbio austrijski građanski rat Krajski se pridružio podzemnom političkom radu, gde je zajedno sa Francom Olahom i Robertom Felajsom osnovao Revolucionarnu socijalističku omladinu 18. februara 1934.[4] Krajski je tokom 1934. više puta putovao u Brno koristeći lažna imena da bi se sastajao sa Oto Bauerom i održavao konferencije. Uhapšen je tokom prve sve-austrijske konferencije u Brnu 30. januara 1935. Bio je osuđen 1936. posle Socijalističkog procesa na godinu dana zatvora zbog veleizdaje. Bio je pomilovan i pušten u junu 1936, ali je izgubio mogućnost da se školuje i zaposli u Austriji, ali je uspeo da nađe posao u fabrici u Hermagoru.[5] 14. marta 1938, dva dana nakon Anšlusa, uspeo je da završi studije i doktorira u Beču dok su nacisti slavili spajanje Austrije sa Trećim rajhom. Sledećeg dana ponovo je uhapšen i zatvoren.

Egzil (1938—1945)[uredi | uredi izvor]

U zatvoru je bio do avgusta 1938. kada mu je ponuđena sloboda pod uslovom da napusti Austriju. Prvo je hteo da dobije vizu za Boliviju, ali je na poziv tadašnjeg lidera švedskih mladih socijalista i kasnijeg ministra spoljnih poslova Torsten Nilsona otišao u Švedsku.[4] Krajem septembra je otišao u Švedsku gde su mu se roditelji već nalazili. Više od 20 Krajskovih rođaka je završilo u koncentracionim logorima. Radio je kao sekretar potrošačke zadruge u Stokholmu, a pisao je i za razne novine. 1940. je na jednom kongresu sreo i upoznao Vilija Branta, budućeg dugogodišnjeg prijatelja i kancelara Zapadne Nemačke. 1942. se oženio sa Verom Firt(1916—1988) sa kojom je 1944. dobio sina Petera, a 1948. ćerku Suzanu. Krajski je tokom svog boravka u egzilu postao predsednik kluba austrijskih socijalista u Švedskoj koji su se zalagali za nezavisnu Austriju i radio je na konceptima za Austriju posle Drugog svetskog rata. U maju 1946. se vratio u Austriju.

Posleratni period (1946—1969)[uredi | uredi izvor]

Krajski (levo) sa Abdul Fatehom u Beču, 1962.

U prvim posleratnim godinama se vratio u Švedsku gde je radio kao diplomata. 2. januara 1951. se vratio u Beč i postao administrativni zvaničnik u odeljenju za spoljne poslove u kabinetu kancelara (današnje ministarstvo spoljnih poslova).[4] Iste godine ga tadašnji predsednik Austrije Teodor Kerner imenovao za političkog savetnika i bio je zamenik direktora njegovog kabineta. 1953. je postavljen za pomoćnog sekretara u ministarstvu spoljenih poslova i započeo je svoju aktivnost u Socijaldemokratskoj partiji (SPÖ). Na ovoj poziciji je bio i 15. maja 1955. kada je bio član delegacije koja je potpisala Austrijski državni ugovor. Posle parlamentarnih izbora 1956. izabran je kao poslanik u parlamentu Austrije. Izabran je i za izvršnog člana partije zajedno sa Brunom Pitermanom, Feliksom Slavikom i Francom Olahom i tako postao deo centralnog rukovodstvenog organa stranke. Posle izbora 1959. postao je ministar spoljnih poslova dok je kancelar bio Julijus Rab. Na ovoj funkciji je učestvovao u osnivanju EFTA-e, pokušavao je da reši problem Južnog Tirola, a predložio je i Maršalov plan za zemlje trećeg sveta. 1964. je ponovo otvorio Diplomatsku akademiju u Beču .[6] Za prvog direktora akademije je izabrao austrijsko-američkog istoričara i političkog naučnika Ernst Florian Vintera. Kada je na parlamentarnim izborima 1962, Austrijska narodna stranka osvojila više mandata i glasova od SPÖ-a [7] pokušali su da izbace Krajskog sa mesta ministra, ali nisu uspeli u tome[8] Kada je na izborima 1966. Narodna stranka Austrije osvojila apsolutnu većinu [7] novi ministar spoljnih poslova je postao Lujo Tončić-Sorinj i tako je posle 7 godina Krajski naputio taj položaj.

Savezni kancelar (1970—1983)[uredi | uredi izvor]

Na partijskom kongresu SPÖ-a 1. februara 1967, Krajski je izabran za predsednika stranke i naslednika Bruno Pitermana. Krajski je vodio stranku do neočekivane pobede na parlamentarnim izborima 1970. kada je SPÖ prvi put u istoriji osvojio više glasova i mandata od Narodne stranke [7]. Jedan od razloga za tu pobedu je bilo i što je Krajski distancirao Socijaliste od ideologije klasne borbe u pravcu društvenih reformi prema Skandinavskom modelu.[9] Takođe je i pozicionirao SPÖ kao duhovnu, levičarsku, liberalnu partiju koja se dobro razumela u ekonomska pitanja. Uz to je Krajski imao i bolji kontakt sa medijima od svog prethodnika na mestu kancelara iz ÖVP-a Jozefa Klausa, čija vlada je imala „određeni sveštenički dah"[10] Krajski je oformio manjinsku vladu sa Slobodarskom partijom obećavši izborne reforme i po prvi put je postao savezni kancelar. Posle 18 meseci Krajski je zakazao nove izbore za 10. oktobar 1971. SPÖ je uspela da osvoji apsolutnu većinu glasova [7], a taj podvig je ponovila i na izborima 1975. i 1979. kada je slogan stranke bio „Krajski-Ko drugi?" [11]

Političke reforme i programi[uredi | uredi izvor]

Krajski (u sredini) sa Helmutom Šmitom i Vilijem Brantom u Nirnbergu 1979.
Krajski u poseti SAD u februaru 1983.

Krajski je kao kancelar pokrenuo niz dugoročnih reformi društvenog i pravosudnog sistema, kao i demokratizaciju školstva. Zajedno sa svojim dugogodišnjim prijateljem Krisitjanom Brodom izvršio je i reformu porodičnog i krivičnog prava. Abortus je zvanično dozvoljen, a homoseksualnost legalizovana. Socijalna dostignuća su proširena, nedeljno radno vreme je smanjeno na 40 sati. Zakoni jedankih prava za žene su doneseni. Krajski je, takođe, sproveo i liberalno kulutrno razumevanje i s tim je među intelektualcima i umetnicima dobio veliku podršku. Krajskijeva vlada je uspostavila i jezička prava za slovenačke i hrvatske nacionalne manjine u zemlji.

Zajedno sa kardinalom Franc Kenigom uspeo je da premosti prepreke koje su se pojavljivale između SPÖ-a i rimokatoličke crkve u Austriji još iz doba Prve republike. Krajski je takođe obećao i smanjenje vojne obaveze sa devet na šest meseci (Iako je kasnije uspeo da je smanji na samo na osam) što mu je donelo više glasova među mladima pred izbore 1970. kada je starosna granica za glasanje smanjena sa 20 na 19 godina .[12]

Posle naftne krize 1973. Krajski se zalagao za upotrebu nuklearne energije u Austriji, kako bi se smanjila zavisnost od nafte. Prva nuklearna elektrana u Austriji se počela praviti još pre naftne krize, 22. marta 1971. u selu Centendorf i bila je prva od 3 planirane elektrane koje je trebalo da se izgraditi u Austriji. Međutim, u referendumu, koji je održan 5. novembra 1978, u kome su građani glasali da li su za upotrebu nuklearne energije, 50,47% je bilo protiv te ideje.[13] Ovo je dovelo do promene zakona u kome se kaže da se nijedna nuklearna elektrana neće izgraditi na teritoriji Austrije ukoliko građani plebiscitom ne odluče drugačije [14]

Krajski je odigrao istaknutu ulogu u međunarodnim poslovima, promovišuću Severno-južni dijalog i radeći sa istomišćenicima kao što su Vili Brant i Ulof Palme da promoviše mir i razvoj. Iako je državni sporazum koji je potpisan 1955. branio Austriji pristupanje Evropskoj uniji, on je snažno podržavao evropske integracije. Austrija se postavila kao most između istočnog i zapadnog bloka, a Beč je više pua bio mesto za neke rane runde pregovora o ograničenju strateškog naoružanja između SAD i Sovjetskog Saveza.

Krajski je takođe započeo i inicijativu za rešenje problema na Bliskom istoku. Protivio se cionizmu kao rešenje za probleme sa kojima se suočava jevrejski narod. Negovao je prijateljske odnose sa Arapskim liderima kao što su Anvar el Sadat i Moamer el Gadafi, a 1980. Austrija je ostvarila odnose sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom. Pokušao je da iskoristi svoju poziciju Evropskog Jevrejskog socijaliste da deluje kao posrednik između Izraela i Arapa. Imao je buran odnos sa izraelskom premijerkom Goldom Meirom. Jednom je za sebe rekao da je „jedini političar u Evropi kojeg Golda Meir ne može da uceni“.

U svojim kasnijim godinama Krasjki je pokušavao da pomogne sovjetskim disidentima. 1983. Krajski je poslao pismo sovjetskom premijeru Juriju Andropovu u kome se zahteva da se oslobodi disident Jurij Orlov, ali Andropov nije odgovrio na Krajskijevo pismo.[15]

Kada na parlamentarnim izborima 1983. SPÖ nije uspela da osvoji većinu, Krajski je odbio da bude na čelu vlade u koaliciji sa Austrijskom narodnom strankom. SPÖ mu je dodelio mesto počasnog predsednika stranke. Za svog naslednika je imenovao Freda Sinovca.

Kritike i afere[uredi | uredi izvor]

Tokom obavljanja dužnosti saveznog kancelara, Krajski je bio više puta kritikovan i povezivan sa nekoliko afera zbog nekih odluka koje je donosio u ovom periodu, ali njegova popularnost među stanovništvom je uvek bila velika.

Glavni članak: Afera Krajski-Peter-Vizental

Više puta mu je zamerano što se često udaljavao od svojih jevrejskih korena i što je imao opraštajući pristup prema bivšim članovima nacističe partije i savremenim desničarskim austrijskim političarima. Krajski je, na primer, pohvalio desničarskog, populističkog političara i člana Slobodarske partije Austrije Jerga Hajdera, za koga je rekao da je „politički talent kojeg vredi posmatrati".[16] Kada je Simon Vizental izjavio da četiri člana Krajskijevog kabineta iz 1970. ima nacističku prošlost, Krajski ih nije izbacio iz vlade i suprotstavio se Vizentalu. Ovaj incident je ozančio početak oštrog sukoba koje je trajao do Krajskove smrti 1990. i koji je u istoriji poznat kao Afera Krajski-Peter-Vizental.

Glavni članak: Uzimanje talaca u Marčegu

Dana 28. septembra 1973. dva arapska terorista kidnapovala sovjetske jevreje u Marčegu koji su išli u zamak Šenau u Donjoj Austriji. Zamak Šenau je od 1965-1973 služio kao tranzitni logor koji su koristili sovjetski jevreji koji su emigrirali iz SSSR-a u Izrael. Palestinci su pokušavali da spreče te emigrante da dođu do Izraela, jer su jačali izraelske snage u regionu. Teroristi su sa četiri taoca tražili avion koji će ih odvesti u arapske zemlje, ali je Krajski to zabranio. Posle nekoliko sati pregovora dogovoreno je da se taoci puste, a u zamenu Krajski je zatvorio zamak Šenau i zabranio dolazak i ostanak sovjestkih jevreja u Austriju[17] Posle ove odluke Krajski je bio pod velikim udarom inostarnih medija i državnika, pogotovo od strane SAD i Izraela. Premijerka Izraela Golda Meir je otputovala u Beč posle samo tri dana i zahtevala je 2. oktobra 1973. ukidanje barijere zamku Šenau. Krajski je odbio ovaj zahtev sa argumentom da je zamak Šenau i pre bio pod uticajem pretnji. Meir je posle ovog sastanka izjavila da je Krajski nije ponudio ni sa čašom vode dok je bila kod njega na sastanku. Iako zamak Šenau više nije korišćen kao tranzitni kamp, Krajski je kasnije ponovo dozvolio prolazak emigranata kroz Austriju sa jačim obezbeđenjem.[18]

Glavni članak: AKH-skandal

AKH-skandal je bio najveći građevinski skandal do danas u Austriji. Pozadina skandala je bila u velikim troškovima i u mitu koji su povezani sa izgradnjom nove Opšte bolnice u Beču (AKH). Krajskijevi politički protivnici su ga optuživali da je umešan u nezakonite poslove prilikom finansiranja izgradnje. Ovaj skandal je bio i jedan od razloga što Socijaldemokratska partija Austrije na parlamentarnim izborima 1983. nije uspela da osvoji većinu, prvi put nakon izbora 1971.

Krajskom se takođe zamera što je, uprskos masovnom protestu stanovništva i prikupljanju potpisa protiv gradnje, nastavio sa izgradnjom konferencijskog centra u Beču. Želju stanovnika da se centar ne igradi je predstavljala Austrijska narodna stranka koje je prikupljala potpise protiv ovog projekta.[19]

Poslednje godine života (1984—1990)[uredi | uredi izvor]

Bista Krajskog u parku Bruna Krajskog u Beču.

Dana 24. aprila 1984. Krajski je bio podvgnut transplantaciji bubrega na medicinskom univerzitetu u Hanoveru.[4] 1987. se povukao sa mesta počasnog predsednika Socijaldemokratske stranke, kao i sa ostalih javnih funkcija. Razlozi za ovo su bili velika mimoilaženja u mišljenima između njega i tadašnjih partijskih lidera, a posebno zbog toga što je kao dogovor u novoosnovanoj velikoj koaliciji mesto ministra spoljnih poslova ponuđeno Austrijskoj narodnoj stranci. Međutim, ovaj nesklad je trajao već duže vreme, jer je Sinovac zamenio ministra finansija Herberta Salhera, kojeg je Krajski podržavao, sa Francom Vranickim. 1989. je završio aktivnosti sa Socijalističkom internacionalom, gde je bio predsedavajući od 1976.

Dana 29. jula 1990. Krajski je umro u 79. godini života. Sahranjen je uz veliko sažaljenje austrijskih i stranih državnika na Središnjem bečkom groblju.

Priznanja i nagrade[uredi | uredi izvor]

  • 1961 - Medalja za borbu protiv smrtne ozbiljnosti
  • 1975 - Nagrada slobode od Međunarodnog komiteta spasa
  • 1976 - Počasni građanin grada Beča
  • 1980 - Orden Karla Valentina
  • 1981 - Krajski je, zajedno sa Konstantinosom Karamanlisom, proglašen za političara godine od strane žirija u Parizu kojeg čine političari, umetnici i naučnici.
  • 1983 - Nehruova nagrada za međunarodno razumevanje među narodima
  • 1988 - Zlatni počasni doktorat na univerzitetu u Beču
  • 1989 - Mirovna nagrada od strane fondacije Martin Luter Kinga
  • 1989 - KF Hanson Medalja

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ (jezik: engleski)Bruno Krajski[mrtva veza], Pristupljeno 9. 5. 2010.
  2. ^ (jezik: engleski)Jevrejska zajednica Beča Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. mart 2012), Pristupljeno 13. 5. 2010.
  3. ^ a b (jezik: engleski)„Neobičan put do vlasti“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. decembar 2010), Time, 16. 3. 1970, Pristupljeno 14. 5. 2010.
  4. ^ a b v g d đ e ž z (jezik: engleski)Biografija Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. maj 2010), Pristupljeno 9. 5. 2010.
  5. ^ (jezik: nemački)Njegov svet je bio veći od njegove zemlje Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. mart 2002), Pristupljeno 10. 5. 2010.
  6. ^ (jezik: engleski)Dimplomatksa akademija u Beču Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. jun 2015), Pristupljeno 13. 5. 2010.
  7. ^ a b v g (jezik: nemački)Rezultati parlamentarnih izbora 1945-2002[mrtva veza], Pristupljeno 9. 5. 2010.
  8. ^ (jezik: engleski)„Dvoje na klackalici“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. novembar 2010), Time, 5. 4. 1963, Pristupljeno 13. 5. 2010.
  9. ^ (jezik: engleski)Biografija Bruna Krasjkog Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. april 2010), yourdictionary.com., Pristupljeno 13. 5. 2010.
  10. ^ (jezik: nemački)http://sciencev1.orf.at/science/gastgeber/138419, Pristupljeno 13. 5. 2010.
  11. ^ (jezik: engleski)„Krajski podneo ostavku“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. novembar 2010), Time, 9. 5. 1983, Pristupljeno 13. 5. 2010.
  12. ^ (jezik: engleski)„Nema više terora“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. decembar 2010), Time, 16. 3. 1970, Pristupljeno 14. 5. 2010.
  13. ^ (jezik: nemački)Rezultati plebiscita Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. februar 2011). Pristupnjeno: 15. maj 2010.
  14. ^ (jezik: nemački)Zakon nuklearnog blokiranja 1978. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. jul 2009), Pristupljeno 15. 5. 2010.
  15. ^ (jezik: ruski)Pismo Bruna Krajskog Juriju Andropovu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. jun 2007), Pristupljeno 17. 5. 2010.
  16. ^ (jezik: engleski)„Smrt desničarskog populiste“, Der Spiegel, 13. 10. 2008, Pristupljeno 17. 5. 2010.
  17. ^ (jezik: engleski)„TERORIZAM:Ucena u Beču“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. oktobar 2010), Time, 8. 10. 1973, Pristupljeno 14. 5. 2010.
  18. ^ (jezik: engleski) „Ostavljajući otvorena vrata“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. oktobar 2010),Time, 5. 11. 1973, Pristupljeno 14. 5. 2010.
  19. ^ (jezik: nemački) Bečki internacionalni centar Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. septembar 2007), Pristupljeno 29. 5. 2010.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bruno Krajski na Vikimedijinoj ostavi.


Kancelar Austrije
(1970—1983)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бруно_Крајски&oldid=25895283”