Vasilije Veliki

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Sveti Vasilije.
Sveti Vasilije Veliki
Ruska ikona svetog Vasilija iz XI veka
Lični podaci
Datum rođenjaoko 330
Mesto rođenjaCezareja, Kapadokija
Datum smrti1. januar 379
Mesto smrtiCezareja, Kapadokija
Svetovni podaci
Poštuje se uIstočnom i zapadnom hrišćanstvu
Praznik1. i 30. januar u pravoslavlju, 2. januar u rimokatoličanstvu

Sveti Vasilije Veliki (grč. Ἅγιος Βασίλειος ὁ Μέγας; oko 329–379), poznat kao Vasilije iz Cezareje, je bio uticajni teolog i episkop Cezareje (Kesarije) u Kapadokiji (Mala Azija).[1] Smatra se osnivačem opštežiteljne monaške tradicije u istočnom hrišćanstvu.

Ubrzo nakon smrti proglašen je za svetitelja: pravoslavna crkva ga slavi 14. januara, a rimokatolička 2. januara. Vasilije Veliki, njegov brat Grigorije Niski i prijatelj Grigorije Bogoslov se nazivaju kapadokijskim crkvenim ocima. Njihova majka se slavi kao Sveta Emilija.[2]

Život[uredi | uredi izvor]

Rođen je oko 330. godine, u uglednoj porodici u Cezareji, glavnom gradu Kapadokije, od oca Vasilija, i majke Emilije.[3] Njegova porodica je imala hrišćansku tradiciju - jedan deda mu je bio mučenik iz doba progona, a ujak mu je bio episkop. Kao mlad napustio je rodni grad otišavši da se školuje u Atini u periodu između 351. i 356. godine, gde je učio filozofiju, gramatiku, retoriku, astrologiju, fiziku i ostale nauke toga vremena, kod čuvenog učitelja Evula. Pored njega je imao i druge učitelje: Himerija i Proeresija. Školski drugovi su mu bili Grigorije Bogoslov, Julijan, kasnije car otpadnik i Livanije sofist.

Vrativši se kući oko 356. godine, započeo je karijeru pravnika i retora.[4][5] Ali godina dana kasnije, susret sa velikim asketom i episkopom Jevstatijem Sevastejskim mu je iz korena promenio život.[6] Vasilije uskoro napušta njegovo pravničku profesiju da bi posvetio svoj život Bogu. Ovako on opisuje svoje duhovno buđenje:

Nakon primanja krštenja, godine 357. obilazi je manastire u Palestini, Egiptu, Siriji i Mesopotamiji, učeći se podvižništvu i monaštvu.[8][9] U Egiptu je kod arhimandrita Porfirija proveo godinu dana u asketizmu, hraneći se samo povrćem i voćem[3]. Nakon toga je otišao na hodočašće u Jerusalim. Ubrzo je i sam postao asketa, okupljajući oko sebe grupu monaha uključujući i njegovog brata Petra, na porodičnom imanju blizu gradića Anesija na crnomorskoj obali.

Vasilija je uznemirilo opšte prihvatanje arijanskog simbola vere na saboru u Riminiju koji je bio održan 359. godine, a posebno to da je njegov vlastiti arhiepiskop, Dijanije iz Cezareje, podržao arijanstvo. On se vraća u grad, gde ga je episkop Cezareje Ermogen oko 364. godine rukopoložio za sveštenika. U gradu Cezareji gradi dobrotvorne ustanove za opštu pomoć: azile, bolnice i narodne kuhinje, poznate pod imenom „Vasilijade“. Nakon smrti Ermogena za arhiepiskopa bi postavljen Jevsevije, nenaklonjen Vasiliju. Vasilije se zbog toga ponovo povlači u Anesi, gde privuče i Grigorija Nazijanzina. Tu zajednički sabraše mnoštvo monaha i napisaše ustave monaškog života. U takvom ih životu pomagaše i sveta Emilija, majka Vasilijeva, koja je nedaleko od njih živela i starala se o njihovoj hrani.

Međutim, episkop Jevsevije se obrati Vasiliju pismom pomirenja, da se vrati i pomogne crkvi protiv arijanaca.[3] Posle smrti episkopa Jevsevija (370. god.) izabran je za episkopa Cezareje i tu službu je vršio narednih deset godina, do svoje smrti 14. januara 379. godine. U to vreme je car bio Valens (364—378), pristalica arijanstva, sa kojim je Vasilije imao problema zbog svog zastupanja Nikejskog simbola vere.[3] Kada je Valens 371. prošao kroz Cezareju, Vasilije se dramatično odupro carevom zahtevu da mu se pokori. Vasilije je umro ubrzo nakon što je Valensova pogibija u bici kod Hadrijanopolja otvorila put pobedi Vasilijeve teologije. Njegova smrt bila je naširoko oplakivana, a on sam ubrzo je proglašen za sveca.

Centar „Sveti Vasilije Veliki” u Maršiću kraj Kragujevca[uredi | uredi izvor]

U selu postoji crkva posvećena Svetom Vasiliju Velikom i parohijski dom u kome svoje slobodno vreme provode deca ometena u razvoju. Brigu o ovoj deci vodi paroh maršićanski, protojerej Bojan Dimitrijević rođen 1975. godine.

U Maršiću ima 600 domova, a crkva, koja je počela da se zida još 1991. godine, konačno je podignuta 2008. godine. Parohijski dom je završen 2010. godine, a 2017. godine je, posle niza peripetija, počeo s radom Centar „Sveti Vasilije Veliki”, jedna od retkih crkvenih ustanova u Srbiji koja brine o deci s posebnim potrebama.

Centar je otvoren s blagoslovom episkopa šumadijskog Jovana, a zbog korišćenja imena sveca u nazivu bilo je potrebno i odobrenje Sinoda Srpske pravoslavne crkve.

Na ideju da pokrene ovakav centar došao je Bojan 2007. godine, kada je u Ukrajini, tokom jedne ekskurzije, posetio manastir u Bančensku. Taj manastir je i dom dece bez roditelja, dece zaražene HIV-om i ometene u razvoju. Ima ih na stotine. Bio je pod takvim utiskom da ništa drugo tada nije mogao ni da vidi ni da pojmi a za paroha maršićanskog postavljen je 2005. godine.

Crkva i parohijski dom u Maršiću podignuti su na pustoj parceli, zarasloj u kupine, koprivu i burjan, a svojevrsna bitka za Centar „Sveti Vasilije Veliki” kreće 2015. godine, kada Bojan Dimitrijević počinje da rešava administrativne zavrzlame.

Mislio je i nadao se da će grad pomoći ali nije bilo neke vajde. I uopšte, srpske institucije su spore, teško je pokrenuti taj mehanizam, uglavnom se sve svodi na samoinicijativu i spremnost pojedinca na žrtvu. Mediji i novinari su mnogo pomogli, informišući javnost o aktivnostima centra. Centar „Sveti Vasilije Veliki” zvanično je počeo s radom 29. marta 2017. godine, a prve štićenike je primio već sledećeg meseca.

Parohijski dom u Maršiću ima 360 kvadrata. Deca ometena u razvoju mogu tu da borave svakog radnog dana od četiri po podne do osam uveče, a od petka uveče do ponedeljka izjutra mogu i da prespavaju. Decu dovode roditelji ili dolaze kombijem koji pripada Centru „Sveti Vasilije Veliki”. S njima rade pedagozi, defektolozi, medicinske sestre, a plan rada i ritam dnevnih aktivnosti osmislila je direktorka kragujevačke škole „Vukašin Marković” koja ima ukupno 120 učenika, defektolog Tatjana Simić.

U Srbiji postoji 48 škola za decu ometenu u razvoju. Najviše ih je u Beogradu, ali manjim mestima, poput Aranđelovca, nedostaju takve ustanove. U centru imaju predškolsko, osnovno, srednje, kao i obrazovanje odraslih, za uzrast od sedam do 25 godina, a već tri decenije pružaju i usluge dnevnog boravka. Zato je svešteniku Bojanu Tatjana predložila da đaci dolaze kod njega posle pola pet po podne do kada mogu da budu u centru. Usluge Centra „Sveti Vasilije Veliki” koristi od 20 do 25 đaka od 120. Taj prostor je s timom saradnika Tatjana osmislila kao prijatan ambijent u kojem deca mogu da provode slobodno vreme, da se zabave uz društvene igre ili da pogledaju neki film. Roditeljske muke počinju tek pošto njihova deca napune 25 godina, kada više ne mogu da pohađaju „specijalne” škole.

Usluge crkvenog centra u Maršiću povremeno koristi i dvadesettrogodišnji sin Danijele Nešović, koja u Kragujevcu rukovodi radom Udruženja za brigu o osobama s autizmom. Imaju dobru saradnju sa sveštenikom Bojanom i zajedno su realizovali nekoliko projekata. U Centar „Sveti Vasilije Veliki” njeno dete ide jednom nedeljno a druga deca dolaze češće. Mnogo to znači roditeljima.

Centar „Sveti Vasilije Veliki” sarađuje s brojnim školama i organizacijama, pa i sa Ujedinjenim nacijama, koje su kroz projekte pomogle ovu ustanovu. Eparhija šumadijska izdvaja 2.500 evra godišnje, a sveštenik Bojan je od meštana Maršića nedavno kupio oko 50 ari zemljišta uz parohijski dom. Tu je planirao izgradnju drugog objekta i proširenje kapaciteta za smeštaj dece ometene u razvoju.

Sada ima mesta za dvanaestoro dece, s tim da sedmoro mogu sami da dovezu kombijem centra, a u novom objektu, koji će imati 400 kvadrata, biće još dvadeset mesta, pola u dnevnom boravku, pola u celodnevnom, gde će moći i da prespavaju. Gradska administracija treba da izađe u susret i obezbedi potrebnu dokumentaciju kako na kraju ne bi došli u „fali ti jedan papir” situaciju. Novac za kupovinu zemljišta sakupila je srpska dijaspora u Americi, supružnici Marina i Luka Nikolić iz Čikaga, te Mira i Predrag Stojanović iz Milvokija.

U novom objektu, kada bude gotov, verovatno će boraviti i sin Boriše Jocića, koji sada ima 14 godina i ide u školu „Vukašin Marković”. Dečak se rodio zdrav, ali je u četvrtoj godini, greškom lekara, dobio zapaljenje mozga koje je ostavilo trajne posledice.

Čuo je predsednika Srbije Aleksandra Vučića kako kaže da je u državnoj kasi ostalo 50 milijardi dinara jer ministri nisu imali spremne projekte. Predlaže da se deo tog novca iskoristi za gradnju novog objekta škole „Vukašin Marković” u kome bi se organizovao celodnevni boravak dece ometene u razvoju s područja Šumadije. Sadašnji izdvojeni objekat počeo je da tone i proglašen je nebezbednim.

Crkveni centar u Maršiću je ustanova u kojoj se možda bolje nego na nekim drugim mestima, zvanično predviđenim, sprovodi nacionalni program inkluzivnog obrazovanja.

O inkluziji se mnogo priča, a malo se na tome radi u Srbiji. Inkluziju treba sprovoditi u praksi, a SPC mora da osluškuje i reaguje na aktuelne društvene pojave. Deca koja dolaze u centar su pravi anđeli nad kojima bdi svetac. Zato Bojan Dimitrijević veruje da za pet godina rada nije bilo nijednog incidenta. Razumeti i prihvatiti drugačijeg od sebe je zadatak koji je preuzeo na sebe u okviru Centra „Sveti Vasilije Veliki”.

Protojerej koji kao duhovnik Univerzitetskog kliničkog centra u Kragujevcu već dve godine ulazi u crvene kovid zone i pričešćuje pacijente zaražene virusom korona smatra da su Božija ljubav i prosvećenost najviše potrebni verujućem svetosavskom srpskom narodu.

Dela[uredi | uredi izvor]

Basilii Magni Opera, 1540
  • „Velika i mala monaška pravila“, kojima postavlja temelj za uređenje većih monaških zajednica
  • „Uputstvo mladićima o upotrebi helenske literature“, gde objašnjava kako treba prihvatati grčku filozofiju.
  • „Tri knjige protiv Evnomija“, u kojima se suprotstavlja Evnomijevom učenju da je moguće spoznati Božju suštinu, tvrdeći da je Bog nesaznatljiv zbog transcendentnosti svoje suštine.
  • „Šestodnev“, devet propovedi u kojima tumači biblijski tekst o stvaranju.
  • Sačuvano je i više od 300 njegovih pisama.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 21. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ „Crkveni pravoslavni kalendar 2022.”. crkvenikalendar.rs. Pristupljeno 25. 1. 2022. 
  3. ^ a b v g „Justin Ćelijski, Žitije svetog Vasilija Velikog”. Arhivirano iz originala 12. 10. 2007. g. Pristupljeno 29. 09. 2007. 
  4. ^ Burns, Paul, ed. Butler's Lives of the Saints:New Full Edition January. Collegeville, MN:The Liturgical Press. ISBN 978-0-8146-2377-0.
  5. ^ St. Basil the Great at Catholic Online.
  6. ^ Hildebrand 2007, str. 19–20.
  7. ^ Basil, Ep. 223, 2, as quoted in Quasten (1986), pp. 205.
  8. ^ Quasten 1986, str. 205.
  9. ^ Encyclopaedia Britannica (15th ed.) vol. 1, pp. 938.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Basil of Caesarea, Hexaemeron, London, 2013. limovia.net. ISBN 9781783362110 (digital version – ebook)
  • Basil the Great, On the Holy Spirit, trans. David Anderson (Crestwood, NY: St Vladimir's Seminary Press, 1980)
  • Basil the Great, On Social Justice, trans. C. Paul Schroeder (Crestwood, NY: St Vladimir's Seminary Press, 2009)
  • Basil the Great, Address to Young Men On Greek Literature, trans. Edward R. Maloney (New York: American Book Company, 1901)
  • Bebis, George (1997). „Introduction to the Liturgical Theology of St Basil the Great”. Greek Orthodox Theological Review. 42 (3–4): 273—285. ISSN 0017-3894. 
  • Paul Jonathan Fedwick, ur. (1981). Basil of Caesarea, christian, humanist, ascetic: a sixteen-hundredth anniversary symposium, Part 1. Pontifical Institute of Mediaeval Studies. ISBN 978-0-88844-412-7. 
  • Bowersock, Glen Warren; Brown, Peter; Grabar, Oleg, ur. (1999). Late Antiquity: A Guide to the Postclassical WorldNeophodna slobodna registracija. Harvard University Press. ISBN 978-0-67451-173-6. 
  • The New Encyclopædia Britannica, 15th edition, v. 1. London: Encyclopædia Britannica. 
  • Hildebrand, Stephen M. (2007). The Trinitarian Theology of Basil of Caesarea. Washington, D.C.: Catholic University of America Press. ISBN 978-0-8132-1473-3. 
  • Hildebrand, Stephen M. (2014). Basil of Caesarea. Grand Rapids: Baker Academic. ISBN 978-0-8010-4907-1. 
  • Keary, Charles Francis (1882). Outline of Primitive Belief Among the Indo-European Races. New York: C. Scribner's Sons. 
  • Meredith, Anthony (1995). The Cappadocians. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminar Press. ISBN 978-0-88141-112-6. 
  • Migne, Jacques Paul (1857—1866). Cursus Completus Patrologiae Graecae. Paris: Imprimerie Catholique. 
  • Murphy, Margaret Gertrude (1930). St. Basil and Monasticism: Catholic University of America Series on Patristic Studies, Vol. XXV. New York: AMS Press. ISBN 978-0-404-04543-2. 
  • Rousseau, Phillip (1994). Basil of Caesarea. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-08238-0. 
  • Quasten, Johannes (1986). Patrology, v.3. Christian Classics. ISBN 978-0-87061-086-8. 
  • Ruether, Rosemary Radford (1969). Gregory of Nazianzus. Oxford: Oxford University Press. 
  • Silvas, Anna M. (septembar 2002). „Edessa to Cassino: The Passage of Basil's Asketikon to the West” (PDF). Vigiliae Christianae. 56 (3): 247—259. ISSN 0042-6032. doi:10.1163/157007202760235382. 
  • Corona, Gabriella (2006). Aelfric's Life of Saint Basil the Great: Background and Content. Cambridge: D.S. Brewer. ISBN 978-1-84384-095-4. 
  • Costache, Doru (2010). „Christian Worldview: Understandings from St Basil the Great”. Phronema. 20: 21—56. 
  • James, John L.W. (2012). „An Examination of Homotimia in St Basil the Great's on the Holy Spirit, and Contemporary Implications”. Westminster Theological Journal. 74 (2): 257—276. 
  • LeMasters, Philip (2015). „Philanthropia in Liturgy and Life: The Anaphora of Basil the Great and Eastern Orthodox Social Ethics”. St Vladmir's Theological Quarterly. 59 (2): 187—211. 
  • Ruscu, Dan (2011). „St. Basil the Great and the Church of Gothia”. Studi Sull'Oriente Cristiano. 15 (1): 75—80. 
  • Bebis, George S (1997). „Introduction to the Liturgical Theology of St Basil the Great”. Greek Orthodox Review. 42 (3–4): 273—285. 
  • Rusch, William (1996). „Basil the Great's Views on the Unity of the Church: A Possible Contribution from His Correspondence”. Mid-Stream. 35 (3): 283—289. 
  • Holder, Arthur G (1992). „Saint Basil the Great on Secular Education and Christian Virtue”. Religious Education. 87 (3): 395—415. doi:10.1080/0034408920870307. 
  • Leb, Ioan-Vasile (2009). „Saint Basil the Great (329–379) and Pope Damasus of Rome (366–384): A Moment of the Relations between the Eastern and the Western Christianity”. Orthodoxes Forum. 23 (2): 155—162. 
  • Salapatas, Anastasios (2009). „'Ὅροι κατά πλάτος' and 'Ὅροι κατ' ἐπιτομήν': The contribution of St. Basil the Great to the founding of Early Christian Monasticism”. Orthodoxes Forum. 23 (2): 133—145. 
  • Constantelos, Demetrios J (1981). „Basil the Great's Social Thought and Involvement”. Greek Orthodox Theological Review. 26 (1–2): 81—86. 
  • Aghiorghoussis, Meximos Metr (1976). „Applications of the Theme 'Eikon Theou' (Image of God) according to Saint Basil the Great”. Greek Orthodox Theological Review. 21 (3): 265—288. 
  • Tan, Loe-Joo (2013). „Ousia, Hypostasis and Epinoia: St Basil's Contribution to the Development of Trinitarian Doctrine”. Trinity Theological Journal. 21 (1): 1—15. 
  • Gillooly, David W. (1978). „The Divinity of the Holy Spirit in the Theory of Basil the Great”. Journal of Theta Alpha Kappa. 1 (1): 13—16. 
  • Adam Rasmussen, Genesis and Cosmos: Basil and Origen on Genesis 1 and Cosmology, Brill 2019.
  • Dumitrascu, Nicu (2016). The Ecumenical Legacy of the Cappadocians. Springer. ISBN 978-1-137-50269-8. 
  • St. Basil the Great, On the Holy Spirit, London, 2012. limovia.net. ISBN 978-1-78336-002-4.
  • Karahan, Anne. "Beauty in the Eyes of God. Byzantine Aesthetics and Basil of Caesarea", in: Byzantion. Revue Internationale des Études Byzantines 82 (2012): 165–212.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vasilije Veliki na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Василије_Велики&oldid=27550131”